Površina Plutona je pokrivena ledom. Uglavnom metanskim, azotnim i ledom ugljen-dioksida, ali je ponegde prošaran i egzotičnim ledom poput kiseoničnog. Kada se zagreju samo za nekoliko stepeni Kelvina oni prelaze u gasovito stanje. Odliv toplote sa naših skafandera je bio dovoljan da izazove isparavanje. Pri svakom koraku tlo je eksplodiralo ispod naših nogu i u talasima odlazilo iznad nas. Ken i ja smo morali nastaviti da se krećemo da bismo išta videli.

Iza nas, poput Sodome u plamenu, nalazio se ogro- man Bonstelov¹ crtež na nebu, izazvan topljenjem kra- tera u ledu. Nisam se osvrtao, jer bi mi se srce pretvorilo u kamen. „Šta sada?” upitao sam bezbojnim glasom.

„Nastavi dalje” Reče Ken.

I nastavili smo...

„Ima li ovo ikakvog smisla?” Pitao sam nakon izvesnog vremena.

„Ima. To se zove bazično istraživanje.”

„Aha.”

„Imaš neka pametnija posla?”

„Od umiranja?” Nasmejao sam se, možda čak i pomalo piskavo. „Ne, nemam.”

Klatili smo se dalje i skenirali predeo ispred nas. Pluton je bio iznenađujuće brdovit za tako malu planetu - skoro podjednako mali kao njegov mesec-parnjak Haron, po nekim definicijama, više je planetoid nego prava planeta. Pretpostavljao sam da je u principu moguće da pronađemo nešto vredno nalaženja pre no što nam nestane kiseonika. Iako nisam mogao zamisliti šta.

„Pogledaj ono” Ken pokaza na bezbojnu brazdu koja se krivudavo pomerala prema horizontu. „Istopljeno.” a onda, „Pratimo ga!”

I pratili smo ga, na pristojnom odstojanju.

„Da li će nas ikada pronaći?” pitao sam.

„O da. Počeće od kratera i pratiti naš trag. Čak i ako NASA potone u naftalin, kao što neki idioti u Vašingtonu žele, neće imati problema da nas nađu za stotinu, možda i hiljadu godina…”

Popeli smo se na jedan greben i zastali da osmotrimo okolinu.

Daleko ispod nas, na kraju istopljenog traga, uočili smo zapetljanu mašineriju sa točkovima.

Trebao nam je momenat da shvatimo da su ti točkasti delovi u stvari vakuumska odela. I još par sekundi da prebrojimo ekstremitete. Na svakome po šest.

„Izgleda da ipak nismo ovde prvi stigli.” Reče Ken. Ni prvi koji su sleteli ovde, a ni prvi koji su se zaglavili.”

„I to još odavno.” rekoh. U ovim uslovima blizu apsolutne nule, treba cela večnost da se stvari dezintegrišu. Vanzemaljska mašinerija je bila u lošem stanju. Svemir je bio mlađe mesto kada su oni pristigli ovde. Proverio sam vazduh. „Imamo još deset minuta. Taman dovoljno vremena.”

„Za šta?”

„Da siđem dole.” Počeo sam silazak. Srce mi je pevalo. Uprkos malim šansama, našli smo nešto vredno nalaženja.

„Ne znam za tebe, ali ja bih da umrem sa svojom braćom.”

---

¹ Česli Bonstel (Chesley Bonestell 1888-1986), slikar, ilustrator i dizajner, radio slike sa astronomskom tematikom i ilustracije za naučnu fantastiku. (prim. prev.)