Teretnjak se nalazio u vakuumskom pristaništu celih devet griničkih dana. U dvanaestom G času, odvojiće se uprkos lokalnim zakonima. Bio je natovaren bogatstvom svetova. Nije hteo da kasni zbog par tona ukradenog aktinijuma skrivenog negde unutar njegovog ogromnog trupa.

I tako se Šerlokova veštačka inteligencija učitala u mozak jednog robota-zavarivača, a Votsonova u mozak drugoga.

„Ovo neće biti jednostavno” reče Votson kada je osmotrio dvanaest-kilometarski brod.

„Logika, stari prijatelju! Deduktivno zaključivanje može rešiti svaki problem” reče Šerlok. „Počećemo sa ispitivanjem posade.”

Niko od robotske posade nije video ništa neobično. Brod su servisirali uobičajeni roboti-serviseri pa iako je preko sto ljudskih bića dolazilo i odlazilo (teretnjak je bio opremljen za prihvat ljudskih putnika, ali ovo je bila teretna misija sa isključivo robotskom posadom), to su sve bili dugogodišnji ovlašćeni zaposlenici astro-luke.

„Neko iznutra, očito,” reče Votson.

„Naravno! I to ljudsko biće.”

„Kako to znaš?”

„Zato što roboti ne vrše zločine. Nastavimo prema prostorijama broda namenjenim ljudima. Tamo ćemo pronaći ukradeni aktinijum.”

Nekoliko G minuta posle, lebdeli su kroz nekorišćene ljudske nastambe u obliku sfere na dva klimava štapa. Tokom leta, punila se kiseonikom i vrtela oko svoje ose, obezbeđujući time veštačku gravitaciju. Omanja naselja su bila postavljena tu i tamo na površini sfere.

„Može biti bilo gde,“ reče Votson, mrgodno osma- trajući zbrkani predeo. „Nikad ga nećemo pronaći u zadatom roku.”

„Naravno, ne moramo da pretražimo sve. Šta znamo o aktinijumu?”

„Mnogo je radioaktivan. Prosečno vreme poluraspada aktinijuma je trideset tri godine. Zato se proizvodi, i zato je tako dragocen. Da imamo radioaktivne detektore, bila bi najlakša stvar na svetu pronaći ga,” reče Votson čežnjivo. „Ali, nemamo ih i trebao bi celi G dan da nam ih dopreme. A opet, ne znamo o njemu ništa, čak ni kako izgleda.”

„Votsone, shvatio si!” Uzviknu Šerlok. Odaslao je seriju komandi brodskom automatskom sistemu. Vazdušne komore su se počele zatvarati.

„Šta to radiš?”

„Puštam kiseonik u ljudske odaje, naravno.”

„Zbog čega?”

„Sam si rekao. Aktinijum je visoko radioaktivan, toliko radioaktivan da reaguje na vazduh oko sebe i svetli u mraku. Ugasićemo svetla i sam će nam se otkriti.”

Nedugo zatim, teretnjak se odvojio. Šerlok i Votson su lebdeli pokraj istovarenog aktinijuma čekajući mali teretnjak koji će preuzeti ukradenu robu. „To je bilo vrlo lukavo zaključivanje sa tvoje strane,” reče jedan od robota.

„Pih!” odgovori mu Šerlok zadovoljan. „To je elementarno, dragi moj Votsone.”