Imala je blistav osmeh. Koji je osvetljavao noć. Kada sam je sreo, ime joj je bilo Marija Sklodovska. U to vreme radio sam na kristalografiji, piezoelektricitetu i uticaju temperature na magnetizam. No, njen magnetizam bio je pravi.

Išli smo na ples. Opčinjavala me toliko da sam zamuckivao, mucao i govorio kao budala. Oblivalo me rumenilo od ljutnje prema samom sebi. Ali ona mi, svojim rukama u rukavicama, dodirnu ramena i ja pogledah u njene neverovatne oči; bio sam zarobljen kao atom hroma na rubu kristalne rešetke.

Venčali smo se. Za celi svet, ona je postala gospođa Kiri. Ali za mene, ona je bila i uvek će biti prosto Marija. Na fakultetu fizike i hemije, ona je merila jačinu zračenja uranijumskih spojeva i s iznenađenjem ustanovila da je jačina zračenja uranijumovog oksida četiri puta veća nego što se može objasniti sadržajem uranijuma. Uočivši odmah implikacije ovoga, pridružio sam joj se u daljim istraživanjima. Zajedno smo otkrili polonijum i radijum. Izolovali smo jedan gram radijumovih soli i odredili atomsku masu i osobine oba elementa.

Godine 1903. podelili smo Nobelovu nagradu za fiziku. Oh, podelili smo te noći i strast u ogromnom krevetu na gornjem spratu Grand hotela u Stokholmu! Ne bih dao tu noć ni za hiljadu Nobelovih nagrada. Zaspala je u mojim rukama, a ja sam još satima ostao budan diveći se bogatstvu našeg zajedničkog života.

Dve godine kasnije, poginuo sam u železničkoj nesreći. Marija je i u žalosti bila hrabra. Postala je prva žena–profesor na Sorboni. Godine 1911. dobila je drugu Nobelovu nagradu, ovaj put za hemiju. Svu svoju energiju usmerila je u razvoj upotrebe X-zraka u medicini. Bila je već stara i na samrti a ja, duh ništa materijalniji od kosmičkog zračenja koje nesmetano prolazi kroz ljudsko telo, lebdim nad njom noću i šapućem nežnosti koje ona još uvek ne može čuti.

Oh, Marija, sećaš li se mojih ruku oko tebe? Sećaš li se mojih ruku, mojih usta? Sećaš li se naših istraživanja, naših dugih i strpljivih sati pored elektrometra? Sećaš li se one noći kad si dodirnula moja ramena svojim rukama u belim rukavicama, i mi smo plesali? Okretali se krug za krugom, kao dva elektrona u helijumovoj usamljenoj i samodovoljnoj ljusci.