„Mama, u podrumu imamo čudovište.”

„Nemamo, draga. To je obična besmislica.”

„Nije. Moja učiteljica kaže da je pola kuća u državi izgrađeno iznad redinškog šiljka.”

„Redinškog čega?”

„Šiljka. To je geološka formacija od eruptivnih i metamorfnih stena, uglavnom od granita i sedimenata, i leži ispod delova Konektiketa, Njujorka, Pensilvanije i Nju Džersija.”

„Svakako, izgleda da se isplatilo što smo te poslali u privatnu školu.”

„Mama!”

„Dobro, draga. Slušam. Dakle, postoje neke lepe stene ispod naše kuće. To ne znači da u podrumu imamo čudovište.”

„Ali znači. Prirodni uranijum u kamenu raspada se u plin radon, koji se cedi kroz sitne pukotine u stenama i tlu, i skuplja u podrumu, gde ostaje zarobljen. On je radioaktivan. A ti ga udišeš i udišeš i udišeš… i tako, godinama kasnije, završiš s rakom pluća!”

„Moj mali alarm.”

„Istina je, mama, stvarno je tako. Moja učiteljica kaže isto.”

„Dobro, medenjačiću, reći ću ti šta ćemo. Odmah ujutro nabaviću tester i ako utvrdimo da postoji problem, rešićemo ga. A sada na spavanje.”

„Ne mogu, mama.”

„Zašto ne?”

„Postoji čudovište i u potkrovlju. Ima crvenu zamršenu kosu, duge uvrnute nokte i zastrašujuće oči, vezano je lancima za zid i strašno smrdi. I… i… i… to jede pacove!”

„Oh, ti smešni mali zeko. To je samo tvoja strina Lujza.”