Moćni mišićavko, Konan varvarin, bio je prirodni izdanak Ultima Tula, te hladne i suve zemlje krajnjeg severa. Tamo, među snegovima prekrivenim planinama, njegovo pleme borilo se protiv ledenih trolova i pljačkaških susednih naroda. To je bio život.

Kao i mnogi momci iz malih mesta, Konan je bio nestrpljiv da se otisne iz roditeljske jurte¹. I tako, jednog dana on opasa mač, prebaci medveđu kožu preko golih prsa i otisnu se u snegove, da pronađe svoju sudbinu.

Trećeg dana u ledenom bespuću probudi ga brundanje ispred njegove snežne pećine.

Uverivši se da mu je mač propisno pričvršćen u koricama, iskopa se napolje i zaprepasti videvši metalnu kulu koja dan ranije nije bila tu.

Na kuli se otvoriše okrugla vrata i čovek, slabašan i sav ružičast kao oni stanovnici gradova sa juga, promoli glavu. „Ej, primitivni divljače!”, viknu čovek. „Jesi li video monazit negde u okolini? Ili bastnazit²?”

„A?”, herojski reče mladić.

„Rude koje sadrže tulijum!” Okretno kao majmun, mali čovek skoči na zemlju.

„Tulijum je jako teško izolovati u mom svetu, tako da sam izmislio mašinu za alternativnu prošlost da bih pronašao alternativne rude i lako i brzo izdvojio tulijum.” Izvadio je malu metalnu kutiju koja je pištala, i zagledao se u nju. „Vidi! Izgleda da je tvoj mač napravljen od legure koja sadrži četrnaest posto tulijuma. Mogu li da ga pogledam malo bolje?”

Konan izvuče mač iz korica. „Pretpostavljam,” reče polako, „da bi i mogao.”

Na njegovo razočaranje, nije bilo zlata, a ni dragog kamenja, u kuli malog čarobnjaka.

Ali su zato njegove čizme sasvim odgovarale. Trajale su mu celim putem do džungli Kuša pre no što su se raspale. I ceo svoj život, čak i onda kada je postao car, Konan se kajao što nije pitao malog čarobnjaka odakle mu, pre no što ga je ubio.

---

¹ Jurta je vrsta mobilne nastambe nomadskih plemena dalekog istoka (današnji Turkmenistan, Avganistan, Mongolija). Nalikuje šatoru.
² Monazit i bastnazit – minerali. (prim. prev.)