Nevolja s tetovažama je što ljudi mogu da ih vide. Sve vreme. Bilo da to želite ili ne. Suočimo se s tim — Amerika je u dvadeset prvom veku zahvaćena krajnje primitivnom kulturom. O ljudima se sudi po nebitnim stvarima. Ponekad ste prisiljeni da birate između pozicije finansijskog savetnika Svetske Banke i toga da dobijete zaista kul maorsku blackwork tetovažu preko lica.

To je izbor koji nijedna civilizovana osoba ne bi trebalo da pravi.

Sada ne morate. Upotrebom tehnike koju su koristili onkolozi početkom veka, fluorescentni gadolinijum se ubrizgava u tkiva, a onda se pokreće do lokacije (gadolinijum je prirodno magnetičan) ručnim uređajem za magnetnu rezonancu. To je laka i jeftina operacija, koji ne boli više od dobijanja vakcine. Ako vam dosadi dizajn, tatu umetnik može da promeni boje u drugi oblik. Boje se sjaje, i podesive su u čitavom spektru. Što je najbolje, rezultirajuća tetovaža je nevidljiva!

Dok je, naime, ne obasjate ultraljubičastim svetlom. Tada brodovi i vrtlozi, ruže i tigrovi, nevaljale sirene i plemeniti zmajevi ožive! Kao svetla koja se gase, naša lica blede dok ih preuzimaju te slike koje smo od sebe napravili.

U plesnim klubovima noću, kada se svetla ugase, tetovaže cvatu, kao zvezde na sve tamnijem nebu. Sazvežđa kruže po sobi, i gola stopala plešu na mekanom šumskom tepihu odbačene odeće. Svi mi postajemo kao bogovi, bez inhibicija ili oklevanja. Prihvatamo naša zadovoljstva bez kajanja.

Ujutru, naravno, svetlo će biti nemilosrdno i naše tetovaže će potonuti natrag u našu kožu. Glave će nam pulsirati i utroba će nas boleti. Imaćemo grozan ukus u ustima. Samrtnički bledi kao gusenice, očajnički ćemo tražiti po hektarima odeće, na sve četiri, ono u čemu smo došli ovamo. Niko od nas neće pogledati drugoga u oči. Žalićemo zbog svake reči i svakog dela prethodne noći.

Ali sutra još nije ovde. Noćas, mi smo lepi kao naše tetovaže, neustrašivi i slobodni. Šta nas briga za naša svakodnevna ja? Šta imamo zajedničko s njima?