Sve je to činjeno u ime bezbednosti, naravno. Moje bezbednosti, vaše bezbednosti, nacionalne bezbedno- sti... skoro da je bilo svejedno čije. Pušenje je zabranjeno na javnim mestima. Motociklisti su morali da nose kacige. Od vozača se zahtevalo da vezuju pojas. Putnici u avionu nisu smeli da nose sa sobom grickalice za nokte. Trudnice nisu smele da piju. Prodavci tehničke opreme su morali da se podvrgavaju nasumičnim testovima na drogu.

Neki od ovih zakona su imali smisla, naravno. Drugi nisu. Ali svi su oni dodali zamah sporoj eroziji slobode, a zatim i redefinisanju slobode kao pretnje Našem Načinu Života. Od svih se zahtevalo da nose lične karte sa genetskim otiskom i skenom mrežnjače. Grubi sportovi su zabranjeni. Uznemirujuće vesti su držane podalje od medija. Sagrađeni su zidovi na svakoj granici. Međunarodna putovanja su obustavljena. Vladin špijunski softver je instaliran na sve nove kompjutere.

Osvanuo je dan kada je svačija egzistencija konačno bila bezbedna. Oslobođena od opasnosti, nasilja, seksa, ili ljudskog dodira. Oslobođena od mržnje ili zavisti ili ljubomore ili požude ili čak ljubavi. Nikada se nije događalo ništa novo niti neočekivano. Jedan dan je uglavnom bio isti kao i drugi.

Bilo je to kao da smo ušuškani u ogromne oblake šećerne vune. Niko od nas nije mogao ništa da oseti. Svi smo mnogo gledali televiziju.

Tada je stigla objava da se za svakog građanina spremaju amnionski tankovi. Plutajući u slankastoj sredini našeg pred-rođenja, bili bismo hranjeni, gajeni, i ohrabrivani da regresiramo u bezvremene snove jednostavnog bivstvovanja.

Ne biste pomislili da je među stanovništvom ostalo dovoljno žestine za pobunu. Bili smo mekani i razmaženi. Ali ispostavilo se da smo svi samo čekali na povod. Bili smo hrpa goriva koja je žudela za šibicom.

Nije to bila lagana stvar, taj Ustanak. Mnoge od nas je skupo koštao. Mene je koštao šake i sluha u jednom uhu. Ali vredelo je. Sada vodim stvaran život. Imam ženu i decu, i kada ujutru ustanem, nikada ne mogu da budem siguran šta će se dogoditi, dobro ili loše.

Uzgred, tako mi se baš sviđa.

Pre neki dan je moj petogodišnji sin pao i ogrebao koleno, i plačući došao kod mene da to popravim. Nežno sam ga oprao sapunom i toplom vodom. Onda sam, pre nego što ću staviti flaster, izvukao bočicu joda.

„Ovo će te peći,” rekao sam mu. „Ali je dobro za tebe.”

---

¹ „In Loco Parentis” – latinski „umesto roditelja”, pravni status koji omogućava nekom licu ili ustanovi da preuzme nadležnosti roditelja. (prim. prev.)