Frensis, mazga koja govori, probudio se iz duge noći bez snova kao jedna iz grupe od dvadeset mazgi koje tegle rudu iz rudnika boraksa u Mrtvoj dolini.

 Bila je to noćna mora na javi.

„Ovo mi se ne dešava!” povika on. „Ja sam umetnik! U redu, ja jesam komičar. Možda sam glumio u filmovima a ne u pozorištu. Ipak, umetnost je umetnost. Posvetio sam život uzdizanju duha. Šta ja radim ovde?”

Ostale mazge gledale su ga kao da je lud. Jedna je frktala, druga njakala. Bilo je očigledno da je on bio jedina mazga koja govori.

Gonič mazgi iskorači. Bio je to visoki kauboj sa dugim, pomalo nesimetričnim licem. Izgledao mu je neobično poznat. „U redu, gospodine mazgo,” reče on. „Kakva je to galama?”

„Odmah pozovite mog agenta! Ovo je nekakva strašna greška!”

„Nema greške, gospodine mazgo.” Kauboj klimnu glavom, vilica mu se zatrese. U očima mu je sevalo. „Bojim se da si umro i reinkarnirao se.”

„Ali zašto kao mazga, pored tolikih mogućnosti? Mogu pevati! Mogu plesati! Razveseliti živote miliona!”

„Imao si izvanredne mogućnosti i, da budem iskren, izgubio si. To se stalno događa. Pojedinci dobijaju ono što su zaslužili. Ja sam, recimo, bio predsednik Sjedinjenih Država, a sada sam se vratio ovamo gde pripadam. Nisi me video da jadikujem, zar ne? Kakvo dobro mi to može doneti?”

„Moj Bože,” uzdahnu Frensis. „Ti si stvarno Ronald...”

„Pssst.” Kauboj stavi prst na usne. „Ne iskušavaj me lažnim ponosom. Sada svi zajedno povucite. Vreme je da se latimo posla.”

„Postoji li ikakav način da se izvučemo iz ovog?”

„Vredno radi, daj sve od sebe i, kada umreš, rodićeš se ponovo kao bolja mazga. Učini isto i u sledećem životu. Ako istraješ dovoljno dugo,” kauboj raširi ruke, „ko zna koliko visoko ćeš dospeti.”

Bio je to dobar savet, mada ga je bilo teško prihvatiti. Frensis se snuždi.

Ruta od fabrike do rudnika bila je duga 250 kilometara od čega je oko 80 vodilo kroz bezvodni predeo. Cesta je bila primitivna, a temperature su leti prelazile 50 stepeni. Ali, on se nije žalio na to. Bio je, uprkos svoj blistavosti i brbljivosti, dobra duša.

Ponekad, on i kauboj proveli bi veče zajedno, pričajući o dobrim starim holivudskim danima.

Drugi put, međutim, osjećaj grozne životne nepravde nabujao bi u njemu, i on bi vikao: „Zašto sam zaglavio u ovom smešnom telu? Zašto se nisam ponovo rodio kao Olivije ili Gilgud¹?”

Kauboj ga je uvek tešio. „Ponovo to radiš, gospodine mazgo,” rekao bi uz smešak. „Ponovo to radiš.”

---

¹ Ser Lorens Olivije, engleski glumac i režiser; Ser Artur Gilgud, engleski glumac i igrač (prim.prev.)