Vinsent Van Gog je bio jedan od onih retkih (teško bi se moglo reći srećnih) pojedinaca koji su prirodni prijemnici kosmičkih poruka. Kao oni ljudi koji žive preblizu radio-tornjeva i osećaju program rep-stanica, on je stalno bombardovan vanzemaljskim emisijama – porukama koje su za njega imale malo smisla, a nije bilo nikoga da mu objasni njihovo značenje.

Tokom zvezdanih noći mogao je čuti brodove dok skaču sa zvezde na zvezdu i njihove eonima stare navigatore kako pevaju jedni drugima kroz međugalak- tičke praznine.

Ovo je ostavilo svoj pečat na njegovoj umetnosti. Nemojte misliti da nije! Ti uvijeni seoski putevi, tako nalik crvotočinama koje se uvijaju kroz prostor i vreme, gledanim iznutra... da li vam te sićušne figure na rubu izgledaju kao ljudske? Te bučne kristalne zvezdice uhvaćene turbulencijama rađanja supernova ili crnih rupa... koincidencija? Nimalo verovatno.

Najviše od svega, tu su ti suncokreti: kao kadmijumsko-žuta sunca! Ista drečavo-žuta koju vidi navigator vodeći brod kući u konačnom prilasku zvezdi tipa G . U njima je sadržana sva toplina i lepota povratka u sigurnost doma nakon milion godina trgovačkih plovidbi. Van Gog je mislio da slika cveće. Ali u tim čudesnim slikama borio se da uhvati boje trenutka svih trenutaka, savršenstvo doživljaja najvažnije tačke u životu navigatora, kada je bitka gotova i moguće je vratiti se kući, smiriti se i umreti.

Pošto su prirodni prijemnici kosmičkih poruka u rezonanciji s njima, rutinski se nadgleda njihovo delovanje. Kao rezultat toga, Van Gog je poznat daleko izvan zatamnjenog zvezdanog rukavca u kojem je rođen. Njegovi suncokreti poznati su širom svemira.

Postoji, u stvari, negde između dvadeset i trideset hiljada penzionisanih navigatora koji su krenuli prema Zemlji u nadi da će se nekako domoći jedne od tih slika.

Kada konačno stignu, biće to paklena aukcija.