Sesila Rodesa danas znamo kao državnika, industrijalca i harizmatičnog vođu. Ako ste belac, tako je. Stanovnici zemalja koje je porobio i eksploatisao, pamte ga drugačije.

Sesil Džon Rodes imao je 17 godina kada je stigao u Južnu Afriku. Sa 25 bio je milioner, osnivač „De Beers” dijamantske kompanije, i imao bezbrojne čvrste veze s lokalnim farmerima.

Ali njegov cilj nije bilo bogatstvo. Bio je imperijalista. Želeo je da cela Afrika – i bivše američke kolonije takođe, ako je moguće – postanu deo britanske imperije. Godine 1888. sastao se s Lobengulom, vođom naroda Ndebele, i prevarom ga naveo da pristane da Britanci rudare i kolonizuju zemlju između reka Limpopo i Zambezi. Grabio je zemljište. Sa svojom privatnom vojskom marširao je prema severu, uvodeći vlastite zakone i uspostavljajući svoju vlast. Kad je 1895. Lobengula umro, Ndebele su bili poraženi, uveden je obavezni prisilni rad, a zemlja je postala poznata kao Rodezija.

Godine 1902, kada je imao 49 godina, Rodes je umro. Prema sopstvenom zahtevu, bio je pokopan na vrhu planine u blizini svog imanja. Nije znao, niti bi ga bilo briga, da je za Ndebele to bilo sveto tlo. Zbog ovog greha otišao je pravo u pakao.

Politika pakla bila je da se njihovi stanovnici drže u neznanju o svemu što se događa na Zemlji. Uvek su postojali izuzeci, naravno. Godinama nakon njegove smrti, skup istoričara svečano je proglasio da je po svojoj brutalnosti i običnom divljaštvu, Rodes bio drugi najgori tiranin koga je Evropa ikada nametnula Africi. Prvi je, naravno, bio kralj Leopold II od Belgije.

Kad je đavo čuo tu vest, naredi đavolčićima da prestanu s mučenjem dok se vest ne razglasi.

Kad je Rodes čuo da je samo drugi, patio je dvostruko više.