Američka molibden korporacija, lokalno poznata kao Prokleta Moli, bila je vodeća industrija u Vašingtonu, Pensilvanija. Molibden je, naravno, jedan od važnih strateških materijala, kako za poboljšanje čvrstoće čelika i gvožđa, tako i za široku primenu u elektronici. Tako da smo još kao deca bili sigurni da ne moramo brinuti o posledicama Trećeg svetskog rata. Ako do toga dođe, mi smo sigurna meta sovjetskog drugog nuklearnog talasa.

„To me zbilja razjeda,” reče Džeri. On, ja i Čak ležimo na travi ispred univerzitetske biblioteke, i pričamo o svemu što nam padne na pamet. Godina je 1961. „Zašto bih ja morao umreti samo zato što živim u istom gradu u kome se nalazi i Prokleta Moli?”

„Šta si ti, nekakva komunjara?” upitah ja. „Umrećeš jer si Amerikanac, kao i svi mi.”

„Ti nećeš umreti!”

„Umukni, Čak,” reče Džeri. „Svi će umreti, pre ili kasnije.”

„Mislim, ne u nuklearnom ratu. Dobio sam moć.”

„Kakvu? Letećeš okolo i izbacivati rakete u orbitu, kao nadčovek?” Džeri uhvati Čaka za pojas. „Da vidimo tvoje supermen-odelo.”

„Odbij!” Čak odgurnu Džerija i odmače se par metara. „Ne, imam moć da odložim stvari.”

„Kao domaći zadatak? I ja to mogu,” rekoh ja. Nebo je svetlo i plavo. S nekoliko vunastih oblaka. Jedan od njih izgledao je kao kengur.

„Ne, to je kao...” Čak slegnu ramenima. „Znate za onaj moj seminarski iz istorije koji je gospođa Ford odložila? To je samo zato što sam zaboravio da ga uradim. Tako sam ga potisnuo dok ne smislim šta da napišem. Ne znam kako to radim – naprosto to mogu.”

„Ti mangupe!” Smejući se, Džeri ustane. „Misliš...”

„Koje sranje,” rekoh ja.

Gore na nebu, nešto svetlo padalo je prema nama. Brzo. Prevrnu mi se u stomaku. Nekako sam znao da je to interkontinentalna balistička raketa, Znao sam da je rat najzad počeo. Znao sam da ćemo svi umreti.

„Kasnije,” reče Čak. Mahnu praznim rukama prema nebu. „Nakon moje smrti.”

Ne znam kako bih opisao ono što se tada desilo. Svet je jednostavno postao drugačiji. A blještavo svetlo na nebu, šta god to bilo, je nestalo. Nije ostao ni trag pare iza njega.

A onda Džeri leže preko Čaka, Čak se naljuti i ode kući. Džeri i ja odlučismo da skupljamo flaše pored auto-puta kako bismo skupili pare za ribarske mamce, i to je jedan od razloga što sam uskoro potpuno zaboravio ovaj događaj.

Sve do danas. Išao sam da posetim Čaka. Bio je u prilično lošem stanju, a sestra je rekla da neće živeti još dugo. Izlazeći iz bolnice setio sam se tog davnog dana kada je Čak rekao da može odložiti stvari.

Čak i nuklearni rat.

Sada sam u pedesetim i, ironično, radim za Prokletu Moli. Imam ženu i decu, i previše obaveza da bih mogao i pomisliti na selidbu. To je ionako bilo davno. Sećanje se zna poigrati s vama. Ono što se tada desilo verovatno nije bilo ni nalik mom sećanju. Ipak... i dalje stojim ispred bolnice i buljim u polumračno nebo i pitam se. Šta ako je bio u pravu? Šta ako je Armagedon samo odložen?

Usamljena sjajna zvezda kreće se na nebu. I ja poželim želju.