„Trudna sam,” reče Lois Lejn.

Supermen pocrvene. „Zar nisi koristila zaštitu?”

„Naravno da sam koristila zaštitu. Zar si mislio da dijafragma može da zaustavi tvoju spermu? Ti mali gadovi mora da su se probili kroz nju kao da je napravljena od papira.”

Ta pošalica natera Supermena da se nevoljno isceri. „Iver ne pada daleko od klade.”

„Da, onda bolje kreni da misliš o kamenju! Kao što su dijamanti.” Lois podiže levu ruku i prodrma prstima. Znala je koliko mu malo treba da stisne komadić uglja u nešto svetlucavo. „I očekujem da venčanje bude u crkvi, sa zabavom posle toga, i medeni mesec, takođe.” Ona poče da plače. „Sve one stvari koje sam želela dok sam odrastala, zar je to previše što tražim?”

Bio je to ružan prizor. Kada je konačno uspeo da umiri Lois obećanjima i poljupcima, Supermen je poleteo najbrže i najdalje što je mogao. Negde zapadno od Severnog pola nalazila se Tvrđava samoće. Otišao je tamo. Tu se nalazio komadić kriptonita, umotan u olovo. Podiže ga.

„Biti, ili ne biti...” Reči su mu zvučale šuplje. On nije bio Hamlet, niti je nameravao da bude. Bio je poput Konana varvarina – sušto biće, kome je namenjeno da rešava probleme upotrebom samo brutale snage. Žene sve komplikuju.

Ipak... Zurio je u kamen na svom dlanu. Tako lako. Jedan pogodak toplotnog pogleda i olovo će poteći kao voda, ostavljajući kriptonit da ga okupa svojom smrtonosnom radijacijom.

Uzdahnu i stavi smrtonosni lešnik nazad na policu. Ovde nije bilo rešenja. Dokle god je mogao da vidi – a mogao je da vidi zaista daleko – nigde nije bilo rešenja. Moraće da oženi Lois. Voleo bi da mu se više sviđala.

Ljutito udari zid i sruši celo jedno krilo tvrđave što učini da seizmografi zaplešu daleko na jugu, čak do San Franciska.

„Dovraga, ja sam samo čovek!” Povika besno.

Ali te reči zazvučaše šuplje i lažno.