Prve isporuke asteroidnog kobalta sletele su šatlovima u severni deo Tihog okena 2116. godine. Mesto sletanja je bilo odmah pored obale Havaja. Slučajno, to nije bilo daleko od Poseidonisa, podmorskog grada gde su živeli disači vode koji su po plitkom okeanskom dnu sakupljali kobalt.

Svaki šatl nosio je onoliko kobalta koliko je moglo biti ’iskopano’ iz Pacifika tokom godine. Tokom jedne nedelje pristiglo ih je sedam. Pre nego što je ta nedelja završena 20 hiljada Sirenaca ostalo je bez posla.

Održali su masovni sastanak u Subpacifičkom amfiteatru.

„I šta bi sad trebalo da radimo?” neko je zapitao. „Uložio sam celu svoju ušteđevinu u ovo”, pokaže na svoje škrge, „a sada nema nikakvog posla!”

„Trebaće nam varioci i sekači da razmontiramo ove šatlove za reciklažu,” reče predstavnica vlade. Prevodilac je simultano prevodio njen govor. „Biće mesta za, uf, možda dve hiljade vas.”

Kao jedan, okupljeni Sirenci i Sirene ustadoše na noge i podigoše pesnice u bezglasnom urliku gneva. Ne! rekoše, i Navali! zahtevali su, i Pobuna! to postade.

Pokuljali su iz amfiteatra.

Do trenutka kada je pobuna bila konačno ugušena, Sirenci su potopili skoro stotinu brodova i uništili sve instalacije i opremu na havajskim dokovima. Trećina Sirenaca je poginula, a polovina preostalih smeštena u bolnicu.

Te noći predstavnica vlade se konačno vratila kući. Bila je iscrpljena. Njen ljubavnik nežno skide s nje svu odeću i izmasira je toplim uljem. Kad god bi kapljica ulja počela da klizi, on ju je srebrnom rukom ponovo vraćao nazad.

„Da li je bilo teško?” pitao je ljubavnik.

„Reći jednoj celoj rasi ljudi da je beskorisna? Ne mogu da zamislim ništa gore.”

„Sada je zaista gotovo.”

„Pa ne, ne baš.” Nagnu se da bi kroz hermetički zatvoreni prozor videla Zemlju, plutajuću, veliku, debelu i prelepo zastarelu. „Zaista ne želim da idem dole sutra i da vodim isti razgovor sa disačima vazduha,” uzdahnu.