Bila je dual-cam Ševi iz ’57, sa procesorom Pentium 88, oštrim repnim perajima i mnogo hromiranih delova. Spustila je krov kada je videla da dolazim, a ja sam preskočio vrata i smestio se u vozačko sedište. Pristajala mi je poput rukavice.

„Kuda, šefe?” upitala je.

„Kuda god želiš, Mala. Hajde da krstarimo.”

I krenuli smo na put. Krov spušten, radio trešti, a veliki, debeli, puni Mesec nas juri kroz noć.

Bili smo negde u severnoj Oklahomi kada je bledi beli kabriolet projurio pored nas kao da smo stajali u mestu. Vozila ga je žena duge plave kose koja je vijorila za njom poput zastave. Bila je mlada, i imala je raskošne grudi. To sam mogao da tvrdim pošto nije nosila bluzu. Pokazala nam je prst dok je tutnjala pored nas.

Na prtljažnik je bio zalepljen ručno napravljen znak: AKO MOŽEŠ DA ME STIGNEŠ; MOŽEŠ DA ME IMAŠ.

„Šta misliš, Mala? Možemo li da je stignemo?”

„Kao da je već tvoja, šefe.”

Mala je jurnula napred.

Tri države i isto toliko sati kasnije, sustigli smo bledi kabriolet. Mala je izvela fintu ulevo, onda ubrzala nadesno i prošla pravo ispred njega. Namestila se baš ispred naše lovine, onda ju je naterala da uspori i stane, baš na ivici Velikog Kanjona.

Preuzeo sam svoju nagradu na zadnjem sedištu neznankinog auta. Njegova veštačka inteligencija nije bila programirana tako da ima ličnost, i nije joj smetalo što smo je isključili da bismo uživali u samoći. Posle toga smo razgovarali.

Dama se zvala Selest. Stvarno smo se našli. Bili smo srodne duše. Pre nego što je zora svanula nad Kanjonom, oboje smo bili zaljubljeni do ušiju.

Nisam imao stalno prebivalište, pa je Selest ponudila da živim sa njom. Shvatio sam da je možda vreme da odustanem od svog lutalačkog načina života, pa sam pristao. Dogovorili smo se da ću ja voziti, a njen auto bi mogao da nas prati do kuće. Otkinuo sam znak sa njenog prtljažnika i bacio ga.

Ali kada sam se vratio do Male, krov je bio podignut, a vrata nisu htela da se otvore. „Hajde,” rekao sam, „Prestani za se zavitlavaš”.

„Kako si mogao?” Mala zaplaka. „Zar nisam uvek bila tu za tebe? Šta uopšte ta drolja može da ti ponudi što ja ne mogu?”

„Pa, vidiš, kada muškarac i žena…”

„Reč je o seksu, zar ne? Uvek o seksu! Prokletstvo, ljubav je više od delova tela koji ulaze jedni u druge. Ljubav je duhovno jedinstvo iskrenih srca i iskrenih umova. Mislila sam da je to ono što imamo! Mislila sam da između nas postoji nešto posebno.”

„Hajde, ne budi takva,” rekao sam, postiđen. „Neću te se otarasiti ili tako nešto. Selest i ja...”

„Neću da te delim! Neću!”

Škripeći gumama, Mala se ubacila u rikverc. Onda je stala, dodavala gas dok motor nije zavrištao, i jurnula napred.

„Selest!” povikao sam. „Beži!”

Ali, na kraju krajeva, nije pokušavala da pregazi Selest, a ni mene kad smo već kod toga. Išla je punom brzinom, i prešla preko ivice Velikog kanjona. Nakratko, letela je.

Zapalila se čim je dotakla dno.

Selest je nežno smestila ruku oko mog struka. Tužno sam zatresao glavom. „Žene,” rekao sam. „Ko ih može razumeti?”