Zamislite da vam je Deja Toris, princeza helijuma, prababa! Njena obličja, isklesana u mramoru, ogromna poprsja i sve to, svuda po mitskom gradu.

Probudila se jednog jutra iz pijanih snova i zatekla zelenog, četvororukog džina s kljovama kako čelom udara po podu ispred nje. Njegov dronjavi oklop označavao ga je kao pripadnika carske garde.

„Ljudi zveri zauzeli su prestonicu!” jadikovao je on. „Morate osloboditi svoj narod, o princezo.”

„Zašto ja?” upita muklo. „Zašto ne neko kome je stalo?”

Ali, krv će progovoriti. Sledeće čega se sećala je kako su je verni ostaci starog režima opremili bičem i prsnim oklopom njene prabake i kako se borila na bedemima s mačem u jednoj i vazdušnim pištoljem u drugoj ruci.

Pošto je bila tako mamurna, nije mislila na svoju sigurnost. „Š'a je bilo, nikad pre niste videli pirsing lica?” reče jednom zanesenom ratniku dok ga je rasturala. „To se zove čiroki!” vrisnula je drugom, a onda je pretrčala preko njega.

Građani koji nisu bili dovoljno blizu da joj osete dah, bili su ohrabreni i zgrabiše oružje.

Ljudi-zveri nisu imali šanse.

Tako je Džejn Karter, i protiv svoje volje, završila na carskom tronu, sa oskudno odevenim muškarcima koji sa svih strana skrušeno ljube i miluju njene noge. Hiljadu slugu jurca da joj ispune svaki hir. Bila je cenjena, poštovana, obožavana. Njoj u čast podignute su statue.

Ironija ovoga nije joj izmakla.