Vremenski agenti vole susrete na mestima znamenitih katastrofa. To ide uz ličnost. Ne veruju da ćete dobro zapamtiti detalje. Zato sam sreo Ivana u mornaričkoj vazduhoplovnoj bazi Lejkharst, na dan kada je Hindenburg trebalo da bude uništen u plamenu.

Bili smo u direktorovoj kancelariji (nije to bilo lako organizovati) kad je podneo izveštaj.

„Her Ajdenbenc nije želeo slušati glas razuma. I tako, ostavio sam svoj kovčežić ispod njegovog kreveta i uputio anonimni poziv Gestapou. Umro je tokom ispitivanja, tri dana kasnije.” Ivan se ozari. „Nema atomske bombe za ujka Adolfa.”

„Dobro obavljeno.” Ja sam Jevrejin, takođe, i da je do mene, Hitlera bi zadavili čim se rodio. Pokušali smo to, jednom, i stvari su bile još gore. Zato se sada oslanjamo na talente kao što je Ivan, jedan od milijardu, koji je mogao zapamtiti višestruke prošlosti i tako voditi događaje prema željenoj budućnosti. „Trebam piće.”

Nasuo sam svima direktorov konjak. Kroz prozor se video veliki cepelin, dug i spokojan, kako sa sporom gracioznošću prilazi veznom tornju. Bila je to večnost za mene, znajući koliko ljudi će uskoro umreti.

Zatvorio sam prozore. „Jadni Ajdenbenc,” rekoh. „Da li vas muči sav taj bol koji nanosimo nevinima poput njega?”

„Jesi li lud? Ja skrećem točak istorije. To je kao biti Bog!” Pokaza prema cepelinu. „Ti ljudi se, za mene, ne razlikuju od vodonikovih atoma. Jure okolo divlje se sudarajući jedni s drugima, i kakva je onda razlika između bilo koga od vas i onoga što omogućava da ovaj vazduhoplov leti?”

„Ja, ja mogu učiniti sve što želim, i ko će me sprečiti? Ne možete čak reći ni šta sam uradio. Zaboravićete, i misliti da je uvek bilo tako.”

On izvadi džepni detonator i pritisnu dugme. Napolju, iznenada se oglasiše alarmi. „Zaboravićete da sam ja ovo uradio.”

Plamen gorećeg Hindenburga baci satanski sjaj na njegovo lice.

Smejao se. „Oh,” promrmlja, „čovečanstvo.”