Nove čudesne grudi upravo su se pojavile i nema nikakvog načina da izbegnete oglase: na plakatima, strše ispod večernjih haljina i užarenih neonskih svetala. Sa radija kroz zavodljivu muziku sakrivene u niskim tonovima basa ili visokim tonovima tvitera. U TV reklamama koje prikazuju njihove prednosti zarobljavajući vaš pogled.

Stvarnost je ustupila mesto komičnom decenijama unazad.

Žene više ne izgledaju ni izdaleka ljudski. One nemaju noseve vredne pomena. Njihove usne su ogromne. Njihove oči, oblikovane prema najnovijoj seks-heroini iz anime, više bi priličile kravama.

Po današnjim standardima, ja sam perverznjak.

Imam ono što je sada klasifikovano kao retro-fetiš. Želim samo prirodne žene, s mekim grudima, bokovima kakve im je Bog dao, i nežno zaobljenog stomaka; nesposobne za stalno prilagođavanje trenutnom industrijskom standardu.

Noću, guram se po barovima u otrcanim delovima grada, u potrazi za ženama toliko siromašnim i marginalizovanim da se nikada nisu nadograđivale. Vodim ih kući, milujem njihova savršena tela, i uveravam ih, ukratko, da su prekrasne.

Ali tada dolazi svetlo sivog jutra, vraćajući im njihovu ružnoću i gnušanje nad samim sobom. I one beže daleko, nesretne i posramljene. Ništa što bih rekao ne može promeniti njihove misli.

To su žene koje želim. To su žene koje volim. Jednog dana, naći ću jednu koja će ostati.