Svemirski brodovi blistavo dogorevaju među zvezdama. Dugi su najmanje stotinak milja. Sitni brodovi Svemirskih snaga jurcaju između zaslepljujućih olupina izbegavajući smrtonosne zrake osvajača, umirući ako to ne uspeju. Hrabrost je bila na strani Svemirskih snaga. Brojnost na strani osvajača.

„To nema nikakvog smisla”, reče Under zbunjeno. „Kako oni gôre u otvorenom svemiru? Tu nema vazduha. Čista glupost.”

„Trupovi su im izrađeni od čistog magnezijuma. A osvajači udišu čisti kiseonik. Jedan direktan pogodak, i to dvoje se spaja. Šta je tako neverovatno u tome?” njegov instruktor upita mladog genija.

„Da proverimo tvoju veštinu. Uzmi kontrole. Pokaži mi koliko si dobar.”

Under podiže pad, poveća snagu za sedam stepeni odjednom, lansira plazma torpeda i u trenu celu grupu flote osvajača obuze plamen. Tada odbaci kontrole. „Kakva glupa igra. Je li nam ostalo kakvih grickalica?” Gurnu ruku ispod fotelje, tražeći.

„Molim vas”, molio je instruktor, sa suzama u očima. On je bio general. I to onaj koji je uverio Vladu Zemlje da kompletnu odbranu stavi u ruke jednog predpubertetlije. Stratezi osvajača bili su bolji od bilo kog odraslog ljudskog bića, a imali su i bolje taktičare. Bio je to samo osećaj da trebaju prepustiti kompletne Svemirske snage jednom dečaku i onda (kako se on ne bi blokirao zbog odgovornosti) potpuno sakriti realnost situacije od njega. „Možete dobiti sladoled ako pobedite. S čokoladnim mrvicama!”

Underove oči zasijaše. Ponovo podiže konzolu i unese niz komandi. Brodovi Svemirskih snaga se okrenuše, ubrzaše... i skočiše u hiper-svemir.

Flota napadača ih je sledila.

„Nema nam spasa!” jadikovao je general. Sve vektorske linije na ekranu bile su usmerene prema jednoj plavo-beloj planeti. „Vodiš osvajače ravno prema Zemlji.”

„I oni misle tako.” Under stisnu usne i okrenu se na fotelji. Palac mu je bio zamrljan. „Ali pogledajte ovo. Naši brodovi sagoreli su svo gorivo koje su imali i (a nema načina da osvajači predvide ovo) putanja ih vodi ravno kroz Sunčevu koronu. Trupovi naših mogu podneti tu toplotu. Ta gravitaciona praćka daće im ubrzanje od deset ge – taman toliko koliko posada može podneti.”

„Ali sada ne mogu manevrisati!”

„I ne moraju. Gledaj. Poslednji od naših brodova izlazi iz hromosfere Sunca, dok prvi njihov ulazi.”

Prvi brod osvajača izgore u snažnom blesku svetlosti.

„Vidite? Trupovi od magnezijuma, baš kao što ste rekli. Uđu u plamen i pa-pa osvajači!” On dobaci kontrole generalu. „Evo, hvatajte!”

General je stajao kao hipnotisan, dok je osvajačka pretnja nestajala iz postojanja i selila se u pamćenje.

„Ovo je veliki trenutak za čovečanstvo”, reče on sa suzama u očima. Palac mu se micao, izdajući naloge Svemirskoj floti. Odjednom se namršti: „Oni ne reaguju. Još uvek idu ravno na Zemlju!”

„Da, prilično tačno, ha? Shvatio sam da će ostati bez goriva, svejedno, i slupati se uz veliko ‘bang’, pa sam ih usmerio direktno na glavnu bazu.”

„Ali to je strašno! Pri toj brzini, oni će nas pogoditi snagom mnogo nuklearnih bombi”!

„Pa šta”, reče Under. „To je ionako samo igra”.