Pokušajte sami: u zamračenoj sobi izvadite iz turšije dva kisela krastavca i nabodite ih na dve viljuške. Na viljuške spojite žice električnog kabla. Uključite u utičnicu (koristeći sve sigurnosne mere da vas ne udari struja). Primaknite krastavce tako da se dodiruju.

Na početku, ne događa se ništa posebno. Čućete brujanje. Namirisati paljevinu. Trak dima diže se iz jadnih krastavčića.

A onda – šta je ovo? Jedan kraj krastavčića počinje da svetli! Baca lepi žuti treperavi sjaj. U zamračenoj sobi, efekat je prekrasan.

To je trenutak čuda i magije.

A sad objašnjenje: atomi NaCl, soli koju su krastavci upili iz turšije, oslobađaju jone natrijuma i hlora u vlažnom međućelijskom prostoru. Dok struja teče kroz sistem, natrijumovi joni kreću prema jednom kraju vašeg uređaja u kućnoj izradi, pokupivši usput jedan elektron da bi bili kompletni. Joni tako prave kvantni skok jedan stepen više.

Međutim, dok je nekompletan, jon natrijuma može „zgrabiti” i jedan elektron više. Zgrabiti, ali ne i zadržati. Dok se oslobađa tog elektrona, jon natrijuma pravi kvantni skok naniže, oslobađajući delić svetlosti. Otuda to krasno žuto svetlucanje.

Šekspir je bio električni krastavac; Virdžinija Vulf takođe, dok je pisala „Svoj vlastiti prostor”. Bili su spojeni na ogromnu psihičku struju. Imali su više energije nego što jedna osoba može imati. Činili su kvantne skokove, padali nazad. I zračili svetlom.

Pokušajte i sami: povežite se u duhu vremena. Osetite snagu. A onda stvorite umetničko delo. Širite svetlo.

Vidite li kao je to lako? Rekao sam vam.

Kiseli krastavčići, nažalost, nisu baš dobri nakon ovog eksperimenta. Bacite ih.