Sreo sam Đavola u Las Vegasu. Sad tamo non-stop živi. Kaže da je svetlo dobro za njegov ten. Šetali smo niz Strip u ponoć, neon se ogledao u njegovim velikim naočarima za sunce, a dok smo hodali, video sam kako ga njegov narod obožava. Kurve su posezale za njegovom rukom i ljubile je vatreno. Krupijei su se klanjali dok je prolazio.

„Kažu da je Elvis kralj,” primetio sam. „Ali, u stvari, ta titula pripada tebi.”

„Oh, ma hajde!” reče Đavo, zadovoljan. „Kakav si ti puzavi mali laskavac! Mora da se nadaš da ćeš mi prodati dušu.”

„Paa...”

„Digao sam ruke od toga. Potpuno sam se povukao iz direktne prodaje. Previše izvrdavanja oko klauzula i legalizama. Provodio sam sve svoje vreme sa advokatima! Tako se ne živi.”

„Više ne sakupljaš duše?”

„Nisam to rekao. Evo, da ti pokažem kako se to sada radi.”

Ušli smo u kazino prenatrpan ljudima koji su igrali džekpot. Tu i tamo zvona bi zazvonila i igrač bi pokupio novčiće i ubacivao ih ponovo u mašinu, bezosećajno poput robota.

„Mašine su nameštene da vraćaju određeni procenat uloženog.” Đavo je pokazao na rulet. „Ima trideset osam brojeva, uključujući nulu i duplu nulu. Ako dobiješ, isplaćujemo trideset šest prema jedan. Na duge staze, kuća uvek dobija. To je kao porez za ljude koji ne razumeju matematiku.”

„Ipak, ponekad ljudi osvoje džekpot.”

„Da, i uvek su dobrodošli nazad. Poslaćemo privatni avion po njih, ako treba. Bez izuzetaka završe švorc i u buli sa poreskom upravom u roku od godinu dana.”

„To je po zakonu?”

„O, da. Da ti pokažem.” Odveo me je do stolova za poker. Nisam mogao da ne primetim kako igrači izgledaju sumorno i neveselo. „Poker je jedna od onih retkih igara u kojima, ako pratiš koje su karte odigrane i zadržiš hladnu glavu, šanse idu u korist iskusnog igrača.”

Stavio je ruku na rame jedog od kartaša. „Izvinite, gospodine. Brojali ste karte. Bojim se da ćete morati da odete.”

Čovek je ratoborno pogledao nagore. „Aha, pa šta? Ja…”

Đavolove oči zasjale su crveno. „Nemoj da zovem policiju.”

Čovek je brzo otišao.

„I to je sve?” pitao sam, dok smo napuštali kazino.

„To je sve. Naša klijentela odlazi u očajanju – što je samo po sebi greh – i da bi se vratili u igru počiniće svaku strahotu koju možeš da zamisliš. Šanse uvek idu u korist kuće.”

„A onda odvedeš njihove duše u Pakao.”

„Oh, ne više. Modernizovali smo se.” Đavo je pokazao na jedan od neonskih znakova. „Pogledaj u cev. Vidiš? To su duše na mukama. Kakvo predivno, trepćuće svetlo puštaju. Čini te podsvesno nervoznim, a to zauzvrat čini da ćeš se verovatno kockati.”

Ne smeta mi da priznam da je mene lično gledanje u izmučene duše učinilo malo nervoznim. Odjednom, cela ova stvar više nije izgledala kao dobra ideja. A pošto Đavo nije kupovao... mislio sam da bih mogao da otkačim gubitke.

„Pa,” rekao sam nelagodno, „videćemo se.”

Đavo mi je pokazao zube široko se osmehujući. „Oh, kladio bih se da hoćemo.”