Bio je dosadan dan i lik koji je ušao u moju kancelariju nije ga učinio ništa interesantnijim. Kovrdžava kosa, brada, naočare, dve olovke u džepu košulje i bez ikakvog smisla za modu. „Ti si pisac” rekoh mu.

„Š-šta?” zamucao je „Kako ste znali?”

„Nije važno.” Pokazao sam mu u pravcu stolice, i nasuo jednu. „I, da čujem priču?”

„U tome i jeste problem, nema priče!”

Nagnuo sam se napred i uzeo mu piće. „Dobro, završili smo!”

„Ne, ozbiljno. Vidite, angažovan sam da napišem sedmičnu seriju kratkih priča za jedan internet magazin, i to svaku za po jedan element periodnog sistema po atomskim rednim brojevima.”

„Svašta” rekoh tolerantno.

„Da, i ja mislim... Vidite, došao sam do broja 108, Hasijum, i nastupi mi praznina. Nemam nikakvih ideja za priču. Niš', mrka kapa.” Pogledao me je kao da će zaplakati. „A bio sam tako blizu da završim tu stvar. Morate mi pomoći.”

„Znači, ti bi da ja to istražim za tebe?”

Odmahnuo je glavom. „Ma odradio sam to. Hasijum su prvi sintetizovali Peter Armbruster i Gotfrid Mincenberg u društvu za istraživanje teških jona u Darmštatu, Nemačka, 1984. godine. Proizveli su dva izotopa. Jedan se održao 0,080, a drugi 1,8 milisekundi. Od toga ne možete napraviti priču.”

„Pokušao si na internetu?”

„Dobih šipak” reče ogorčeno

„Ej, ja se ovde izražavam grubo, ne ti… jasno?”

„Izvinite.”

„A šta sa dosetkama, igrom reči?”

„Hasijum je nazvan po nemačkoj pokrajini Hesen. Ništa od toga. A i zvuči kao prevara¹, ali nedovoljno da bi se napravilo nešto od toga. Sve drugo je još napornije.”

„Zašto ne uradiš nešto po tom pitanju, a ne samo da buncaš ovde kako ne možeš ništa zanimljivo saznati o tome? Ili, o tome kako je to sve dosadno?”

„Pokušao sam to sa vanadijumom.” Zgrozio se pri samom sećanju na to. „Nikad više!”

„Pa, ne vidim kako bih ti pomogao, gospodine…?”

Iznenada, lik se uspravio u stolici. Iskrica nade mu se zapali u očima.

„Ček malo! Pa mogao bih da napišem prepis ovog razgovora!”

„Mogao bi šta?”

„Mogao bih pustiti da potraga za pričom bude sama priča! Ovo je idealno rešenje.”

Skočio je na noge i prodrmao mi ruku. „Ne znam kako da vam zahvalim. Pošaljite mi račun!”

Onda je izjurio iz kancelarije, da napiše svoju priču, pretpostavljam. Ostao sam sam sa napuštenim pićem. Nije bio red da se baci. Popio sam dug i spor gutljaj, misleći na pisca, njegov problem i rešenje koje je smislio.

Lično, mislio sam da je to upravo ona vrsta besmislene vežbe u pretencioznoj samoreferencijalnoj rekurziji koju su francuski egzistencijalisti izbacili iz biznisa pre mnogo dekada.

Ali, šta ja znam? Ja sam obični glupan na zadatku.

---

¹ „Hassium” – „Hussler” (prevarant). (prim. prev.)