Fermijev paradoks, u svojm najsažetijem obliku, može se protumačiti i ovako: Ako je Enriko Fermi zaista postojao, zašto sada nije ovde?

Što će reći: ako imamo beskrajan svemir, svaka moguća konfiguracija događaja se u njemu kad-tad mora odigrati, a u njima po definiciji mora postojati beskrajan broj Enrikea Fermija.

Više nego dovoljno, neko bi pomislio, da budemo sigurni da je sada jedan Enriko Fermi sa nama. On bi nam pomogao da rešimo problem.

Ali ipak, nije.

Zakratko, mislilo se da je rešenje pronađeno u modelu zatvorenog svemira, čiji su postulati da svemir nije beskonačan u smislu veličine ili trajanja, tako da smo srećni da smo dobili bar jednog Enrika Fermija, mnogo manje od očekivanog bezbroja. I onda je došla Frenk Tiplerova hipoteza „Tačka Omega”, u kojoj se tvrdi da ima sasvim dovoljno vremena između „sada” i kraja svemira da inteligentne vrste evoluiraju u božansku formu intelekta i snage. U tom slučaju, oni moraju neizbežno da odrade sve moguće konfiguracije događaja, a u njima se mora nalaziti naš beskrajni broj Enrika Fermija.

Pa zašto ga onda nema?

Svemir je jedna velika misterija, ali je i krajnje razumljiva. Sam Enriko Fermi bi nam to rekao, da je ovde.

Ali on, neobjašnjivo, nije tu.