Šekspir je imao svoju crnu gospu soneta, misterioznu muzu za kojom je godinama posezao, a koja ga je podsticala na njegove blistave napore. Tako je bilo i sa Ajnštajnom.

Pogledajte! Pogledajte njegove jednačine. To nisu suvi i neemocionalni matematički simboli, nego strastveni znaci želje. Oni plešu! Oni pevaju! To su njegovi soneti pisani jezikom kreacije i stvaranja, i upućeni njoj.

Ko je ona? Ko je ta žena za koju je napisao da gravitacija nije sila, već iskrivljeno polje u prostor-vremenskom kontinuumu uzrokovano prisustvom mase?

Koja opasna lepota ga natera da izjavi da su vreme i prostor relativni u oku posmatrača?

Niko ne zna. Naslov Ajnštajnovog rada specijalne teorije relativnosti „Elektrodinamika pokretnih tela” naveo je mnoge romantičare da zaključe da je njihova ljubav konzumirana. Naravno da bi bilo lepo misliti o tome na taj način, ali takva postavka ignoriše tragične implikacije njegove teorije u kojoj tela zauvek izmiču, zauvek prilaze brzini svetlosti, zauvek padaju, zauvek se uzdižu, ali nikad ne stižu nigde. Masa i energija možda jesu uzajamno povezane, ali ne postoji ni jedan dokaz da su to ikada bile u Ajnštajnovom životu.

Ajnštajn je provodio poslednje decenije svog života radeći na jedinstvenoj teoriji polja, čija je neodrživost, prema mišljenju većine fizičara, dokazana kvantnom teorijom. Učenjaci ovo vide kao pokušaj starog čoveka da premosti neprelazni jaz u prostor-vremenu koji leži između njega i neuhvatljivog duha kojeg je voleo dok je bio mlad.

To je tužna priča.

Ali je zabeleženo da je kratko pre ili odmah nakon svoje smrti, imao san.

U tom snu mu je napokon došla, njegova tamna crna gospa i to u vremenu pre vremena i mestu pre prostora. Gola, sve sa svojom lepotom, leže kraj njega i privuče ga sebi. Njene oči behu pune ljubavi. Otvorila mu se, i privila u sebe. Kada su im se tela dotakla, masa se pretvori u energiju. I odjednom, njihova strast je eksplodirala.

U nezamislivom sjaju trenutka rodio se svemir.