Lukrecija je, u suštini, bila dobra devojka, iako je imala svoje mane. Jedna od njih bila je njena porodica. Nije lako imati Bordžije za ženinu rodbinu.

„Supu?” upitala je svog novog mužića.

„Ne hvala.” Njegov otac obavio je s njim dugi razgovor neposredno pre venčanja. Zašao je u neke detalje Lukrecijine romantične istorije. Ostavio je trajan utisak na Antonia. „Trenutno nisam gladan.”

Lukrecija pocrvene. „Onda, možda čaša vina pre nego što mi… znaš?”

„Nisam ni žedan.”

„Razumem.” Počela je raskopčavati bluzu i prigušeno-stidljivim glasom reče: „Dodaj mi tu malu bocu ulja od jagode. Možeš me posipati celu, a onda olizati.”

„Ne!”

Lukrecijini prsti se ukočiše. „Jesi li ti gej?”

„Naravno da nisam!” Antonio pocrvene, zamucnu, nakašlja se. A zatim cela priča naprosto izlete iz njega: kako se izuzetno plaši trovanja, kako ne želi da završi kao Lukrecijinih prethodnih šest muževa.

„Ali, dragi,” protestovala je „To nisam bila ja, to je bila moja porodica. Znaš koliko su svi bolesno politični. Ali ti se nemaš čega plašiti zbog toga. Nemaš položaj ni novac. Pa čak i da imaš, u predbračnom ugovoru koji mi je tvoj otac dao da potpišem, navodi se da ne mogu ništa naslediti od tebe. Udala sam se za tebe jedino zato što me duboko, strastveno privlačiš. Vrlo si seksepilan čovek, znaš. Koji mogući razlog bih imala da te želim mrtvog?”

„Nijedan,” zbunjeno prizna Antonio.

„Onda mi dokaži da mi veruješ.” Ona ubaci zrno grožđa u njegova usta. „Jedi.”

Antonio je oklevao, pa hrabro klimnu glavom. Sažvakao je, progutao i umro.

Lukrecija obrisa malenu suzu iz ćoška svog oka. Ovaj joj se zaista sviđao. Bio je tako ljubazan, sladak i pažljiv... Počela je odvezivati svoj tesan kaputić.

Ponekad je pravi pakao biti nekrofil.