Tovel-kain¹, vredan čovek, naporno je radio u svojoj kovačnici kada je ratnik ušetao kroz vrata. U to vreme, sedam generacija od Adama, rat još uvek nije bio usavršen. Mislilo se da je najraniji rat između Kaina i Avelja bio toliko užasan, da ratova više nikad neće biti. Ali, Sit-avelj je bio inovator. „Šta je to na čemu sad radiš?” upitao je.

Kovač okrenu predmet u vatri. „Raonik.”

„Ne sumnjam da mi možes napraviti jedan takav, ovoliko dugačak i prav, i sa oštrom ivicom?”

„Svakako da mogu.” Tovel-kain podiže usijani metal s vatre, „Ovoliko dugačak?”

„Da, ali ja želim da bude tanji. Kao klin. I stavi dršku na jednu stranu, sa malom metalnom izbočinom na vrhu.”

Tovel-kain ljubazno stavi određenu dužinu bronze na nakovanj i čekićem i dletom iseče višak metala. Onda ga isčekića po dužini i vrati nazad u vatru. „Mora da planirate neku čudnu žetvu”, reče samo radi razgovora.

„Da, krvavu.” Ratnik nehajno podiže šipku sivog metala: „Šta je ovo?”

„Cink. On bronzi daje čvrstoću. Bakar daje boju, ali cink daje snagu.”

„Snaga je ono što me zanima. Snaga i mogućnost da zadrži oštru ivicu. Tvoj otac te je naučio kako da mešaš metale, zar ne?”

„Ne, to je moj lični pronalazak.”

„Onda si ti jedini koji zna kako se provi bronza?”

„Ja i moji sinovi.”

„Ako bih ja ubio vas trojicu, onda niko drugi više ne bi mogao da pravi bronzane alatke?”

„Kako smešna misao! Pretpostavljam da je tako.”

Ratnik se divlje isceri: „Pa, vratiću se sutra. Neka i tvoji momci budu ovde. Prošlo je mnogo vremena od kad ih nisam video.”

Otišao je.

Tovel-kain je razmišljao. Nije mu se dopadao pravac u kome su njegove misli išle, ali je sledio njhov put. Onda stavi u vatru još dve šipke bronze.

Kada su raonici bili gotovi, pažljivo ih je proučio. Izgledali su opasno. Neće biti baš mnogo korisni za oranje zemlje, ali mogu poslužiti u druge svrhe.

Sledećeg dana je pozvao svoja dva sina i svakom dao po bronzanu alatku. Obojica su bili dobri, snažni momci. „Sakrijte se u zadnju sobu”, reče. „Gledajte kroz procep i budite tihi.”

Nesigurno, najstariji sin upita: „Na šta sumnjaš oče?”

„Ne znam kako da to nazovem – previše je gadno. Idite sada.”

Njegovi sinovi učiniše kako je rekao. Tovel-kain se vratio svojoj peći i svojim mislima.

Ako je pogrešio, sve će biti dobro. Ako je u pravu, onda će on umreti, ali ne i njegovi sinovi. Oni su jaki i pametni. Znaju šta treba da rade. Dve smrti bi bile strašne, užasne, ali ništa ne bi bilo tako užasno kao tri smrti. Nadao se da greši. Nadao se da, ako je bio u pravu, ova stvar može biti zaustavljena ovde i sada.

Ratnik je ušao zviždućući.

---

¹ Transkripcije svih imena iz Starog zaveta date su prema prevodu Đure Daničića. (prim. prev.)