SF Vektor 3
SF VEKTOR www.sftim.com
10
Maj 2010.

  Fanzin SF tima Naučna i epska fantastika, fantazi i horor
1   2   3   4   5   6   7   8   9   10   11   12   13   14   15   16   17  



Svemirske stanice

Svemirske stanice su veštačke tvorevine koje se nalaze zasada u orbiti naše planete, a služe za prihvat i smeštaj ljudi na duži ili kraći vremenski period. Drugi, adekvatniji naziv za svemirske stanice bi bio orbitalne stanice, jer se odnose direktno na samu lokaciju stanice.

Sve dosadašnje stanice, kao i jedina koja je ostala u upotrebi (MKS - ISS) su bile smeštene u takozvanoj niskoj orbiti (Low Earth Orbit - LEO).
Prednost te orbite (koja je zvanično definisana od 160 do 2000 kilometara od površine Zemlje) je ta što se nalazi iznad Zemljine atmosfere, a ispod Van Alenovog radijacionog pojasa. Na toj visini zemljino magnetno polje je dovoljno da skoro sasvim neutrališe solarni vetar i kosmičku radijaciju, koja bi bila pogubna za posadu orbitalne stanice.

Uprkos idealnoj visini geostacionarne orbite (GEO) mnogi sateliti su postavljeni u LEO orbitu zbog očuvanja osetljive elektronike. Takođe, troškovi lansiranja do te orbite su daleko manji.
Mana te orbite je što ti sateliti prave kompletnu revoluciju oko zemlje za otprilike 90 min, brzinom od 8 kilometara u sekundi (24700 kilometara na sat), tako da telekomunikacioni satelit, bez svoje mreže satelita ne bi imao svrhu radi pokrivanja teritorije ispod sebe. Ipak, prednost LEO orbite je ta što primopredajnicima na istima treba manje snage, i što je spomenuta elektronika bolje zaštićena. Naravno, geostacionarna orbita je najidealnija za meteorološke i telekom satelite zbog samog ugla u odnosu na Zemlju, tako da satelit „visi” uvek iznad istog dela Zemlje.

Dizajneri satelita uzimaju obe orbite u obzir, i prave kompromise za najoptimalnije iskorištavanje satelita, radnog veka i troškova. Razumljivo je onda zašto se svemirske stanice smeštaju u LEO orbitu. Sigurnost posade od radijacije, kao i manji troškovi izgradnje i dopremanja čine LEO orbitu optimalnim izborom.

Orbitalne stanice se generalno dele u dva tipa: monolitne i modularne.

Monolitne, kao što i sam naziv sugeriše, su napravljene iz jednog komada i tako iznošene raketom nosačem u orbitu, sve sa zalihama i opremom.
Modularne stanice su vremenom nadograđivane u samoj orbiti, a iznošeno je samo jezgro stanice.
Predstavnici monolitnih stanica su američki Skajlab, i serija ruskih Saljut stanica.


Skajlab (SkyLab), jedini američki pokušaj

Skajlab je prva američka orbitalna stanica, a druga u svetu koja je imala ljudsku posadu.
Stanica je lansirana 14. maja 1973. godine na raketi Saturn INT 21, modifikovanoj dvostepenoj raketi Saturn 5, iz svemirskog centra Kenedi.
Prilikom leta ka 435 kilometara visokoj orbiti, došlo je do oštećenja mikrometeoritskog i sunčevog štita, kao i solarnog panela. Ta oštećenja su uzrokovala veliki deficit u snadbevanju električnom energijom, a posle i topljenja unutrašnjeg plastičnog omotača stanice. Uprkos pokušaja popravke same stanice, problemi nisu rešeni tako da je stanica orbitirala u poluoperativnom stanju.

Ipak, stanica je zabeležila mnogo uspeha tokom svojih godina operativnog rada. Samo da spomenemo da je na njoj odrađeno oko 2000 časova naučnih i medicinskih eksperimenata, da su sa iste analizirane sunčeve pege i da su astronauti iz stanice ostvarili ukupno 42 časa vanstaničnih aktivnosti u svemiru oko stanice.

Skajlab je napušten u februaru 1974 godine misijom oznake SL-4.
Povratak na stanicu je planiran u okviru prve Spejs Šatl misije (STS-1) 1981. godine. Na žalost, NASA više nije imala raspoloživih letelica da ponovo „naseli” stanicu u tom međuvremenu.

Povećana solarna aktivnost, koja je zagrejala spoljne omotače Zemljine atmosfere, je uticala i na samu stanicu sa posledicom neminovnog rušenja u atmosferu.
Par sedmica pre toga, NASA operateri su uspeli da ostvare kontakt sa šest godina napuštenom stanicom i usmere njen pad u sigurnu zonu.
Obrušavanje stanice u atmosferu se desilo 11. jula 1979. godine. Delovi stanice su završili u indijskom okeanu, kao i u zapadnoj Australiji.

Enterijer stanice se sastojao iz dva nivoa razdvojena metalnom rešetkom na koju su astronauti mogli da pričvrste svoju obuću i ostanu fiksirani.
Na „gornjem” spratu se nalazilo skladište, veliki slobodan prostor za izvršavanje raznih eksperimenata, kao i dve vazdušne komore, jedna okrenuta prema Suncu, a druga ka Zemlji.

Donji „sprat” se sastojao od tri spavaća odeljka, male trpezarije, kuhinje, tuš kabine, radnog prostora i kupatila.
Na kraju opisa Skajlab-a, da spomenem i par tehničkih karakteristika iste.

Posada:                3            
Masa:                    77,088 kg
Životni prostor:     283.17 m3
Perigej:                 434.0 km
Apogej:                 441.9 km
Orbitalna inklinacija:   50°
Orbitalni period:     93.4 min
Orbita po danu:     15.4
Dana bez posade:  2,249 dana
Dana sa posadom: 171 dan
Broj orbita:             34,981
Pređena putanja:   1.43×109 km)  


Ruske svemirske stanice

Ruski, tj, ondašnji sovjetski program svemirskih stanica, koji je otpočeo prvom operativnom orbitalnom stanicom u istoriji čovečanstva nazvanom Saljut 1 (DOS-1), može se podeliti u tri faze.
Budući da su Rusi lansirali mnogo više stanica nego amerikanci (koji su imali samo Skylab i još par nerealizovanih projekata) prirodno je da je svaka sledeća stanica evoluirala u tehnološkom aspektu od prethodne, i podela na faze tog programa je neminovna i olakšava pregled istoga.
Dakle, ruski (sovjetski) program orbitalnih stanica možemo podeliti u tri faze, prema tehničkim karakteristikama Saljuta.

Saljut - prva generacija ruskih orbitalnih stanica

Prva faza obuhvata monolitne stanice, tj stanice koje se nisu mogle modularno nadograđivati i koje su svoje zalihe nosile prilikom lansiranja.

Saljut 1 (DOS-1) je lansirana 19. aprila 1971. godine sa kosmodroma Bajkonur. U orbitu ju je iznela raketa nosač „Proton”.

Namena prve orbitalne stanice je bila testiranje sistema stanice, optičko i radio osmatranje nebeskih tela sa „ugrađene” mini opservatorije „Orion 1”.

Paralelno sa razvojem Saljut orbitalnih stanica, razvijao se i vojni program nazvan „Almaz”. Da bi se zapad naveo na pogrešan trag, sve stanice (civilne i vojne) su nosile naziv Saljut.

Nakon uspešnog lansiranja Saljut-1 i postavljanja u 200 km visoku orbitu, sovjetska letelica Sojuz 10, 23. aprila iste godine nakon 24. časovnog prilaza stanici ostvaruje kontakt sa istom, takozvani „doking”.
Ipak, do „naseljavanje” stanice prvom posadom nije došlo usled mehaničkog kvara na samom brodu, Sojuzu 10.
Po zvaničnim izvorima, vrata koja su trebala propustiti astronaute u Saljut su se zaglavila, tako da je misija opozvana.
Prilikom odvajanja od Saljuta su nastupili određeni problemi, tako da su u kabinu Sojuza 10 prodrli toksični gasovi koji su uzrokovali kolabiranje jednog od astronauta.

Na svu sreću, povratak na Zemlju je prošao bez daljnih problema, i sva trojica astronauta, nesuđenih „stanovnika” prve orbitalne stanice su se uspešno oporavila.
Sojuz 10 se vratio na Zemlju 25. aprila 1971. godine i aterirao u Kazahstanu, u blizini grada Karagandi.

6. juna 1971. godine, sovjeti lansiraju Sojuz 11 sa dva člana posade u susret stanici.
Preko tri sata je posadi broda trebalo da se spoje sa istom, i po prvi put u istoriji čovek je naselio orbitalnu stanicu.

Do 29. juna posada obavlja razne zadatke i eksperimente na stanici, uključujući sledeće:

Provera svih staničnih uređaja, strukture i sistema, testiranje manuelnih i autonomnih procedura za orijentaciju i navigaciju, kao i sve sisteme manevrisanja stanice u orbiti i osmatranje zemljine geologije i meteorologije, kao i praćenje procesa i fenomena u zemljinoj atmosferi i u svemiru u elektromagnetnom spektru. I najbitniji, pionirski zadatak astronauta, sprovođenje isplaniranih medicinsko-bioloških studija u cilju saznanja o uticaju svemira i dužeg boravka u istome na čovečiji organizam.

29. juna izbija manji požar na stanici, i misija se prekida.
Astronauti se vraćaju u Sojuz 11, koji je svo vreme boravka bio spojen sa stanicom, i započinju poniranje ka Zemlji.

I onda, usled pada pritiska u brodu zbog iznenadnog otvaranja spoljneg ventila-poklopca, koji je imao za posledicu nestanak kiseonika, oba astronauta ginu.
Istinski heroji i pioniri svemira su bili prvi stanovnici prve orbitalne stanice u istoriji, ali na žalost nisu dočekali zaslužene počasti od čovečanstva, svoje zemlje i najbitnije, svojih najmilijih.
Njihova imena su Viktor Georgi Dobrovolski i Vladislav Nikolajevič Volkov.

Ipak, Rusi nedugo zatim, 29. Jula 1972. godine lansiraju DOS 2 stanicu, a koja se odnosi na jednu od Saljut orbitalnih stanica.
Usled nepaljenja drugog stepena rakete nosača Proton, ista se zajedno sa orbitalnom stanicom ruši u pacifički okean.

Naredno lansiranje je iznelo Saljut 2 u orbitu, ali ne zadugo.
Saljut 2 je u stvari bila stanica Almaz, iz istoimenog vojnog programa. Nazvana je drugačije da bi prikrili pravu prirodu te stanice.
Kada se stanica smestila u orbitu, blizu nje je eksplodirao deo Proton rakete koji ju je izneo, i pretpostavlja se da je tom prilikom sićušni delić Protona oštetio trup stanice koji je uzrokovao pad pritiska u istoj.
Posade tada na svu sreću nije bilo, jer su sve stanice redom iznošene bez ljudstva.

Nedugo nakon toga, iz neobjašnjivih razloga oba solarna panela se kidaju sa trupa stanice, i ista ostaje bespovratno bez električne energije.
Saljut 2 se obrušio u atmosferu 28. maja 1973. godine.

Pre rušenja Saljut 2, sovjeti lansiraju „Kosmos 557” stanicu 11. maja iste godine. U pitanju je bila prikrivena vojna Almaz stanica, tj Saljut stanica vojne namene.
Međutim, iako je uspešno smeštena u svoju operativnu orbitu (266 km u apogeju, tj najvišoj visini od površine zemlje) gubi kontakt sa zemaljskom kontrolom i nerazjašnjeno aktivira svoje potisnike za ispravku orbite.
Budući da je „snimljena” od zapadnih radara gubi svoju vojnu funkciju, a i usled sagoravanja svog rezervnog goriva Rusi je deklarišu kao „Kosmos 557” prikrivajući time i dalje Almaz program, obrušavaju je u atmosferu sedam dana posle.
I ova stanica je ostala „nenaseljena”.

Saljut 3 je lansiran 25 juna 1974. godine, takođe u okviru vojnog Almaz programa.
Smeštaju je u orbitu od 268 do 272 visine (perigej i apogej). Stanica se uspešno održala na datoj visini, svo vreme okrenuta ka Zemlji do njenog obrušavanja u atmosferu. Za to joj je bilo potrebno da oko pola miliona puta aktivira svoje potisnike za korekciju orbite.
Nastanjena je 3. jula iste godine dvojicom astronauta koji su dopremljeni Sojuzom 14.

Oba astronauta uspešno obavljaju svoju misiju koja se sastojala od testiranja 30 milimetarskog NR 30 topa za samoodbranu stanice (koji je bio u ono vreme redovno naoružanje sovjetskih borbenih aparata, a sa istim su sa stanice uspeli da raznesu jedan satelit), uspešno osmatranje zapadnih raketnih baza, par naučnih eksperimenata i pripreme lansiranja modula sa osmatračkim podacima (filmovima) ka zemlji. Modul je uspešno dotakao sovjetsko tle 24. septembra, i možemo samo pretpostaviti važnost njegovog sadržaja.

Sojuz 15 poleće 26. augusta sa drugom posadom ka stanici, uspešno prilazi ali aparati za automatsko spajanje zakazuju. Budući da nisu imali dovoljno goriva za manevre, misija se otkazuje i Sojuz 15 se vraća na zemlju.
Sovjetski zvaničnici taj neuspeh tumače da cilj misije nije bio spajanje sa stanicom, nego ispitivanje manevarskih sposobnosti Sojuza u okolini orbitalnih stanica.
Prvobitna posada napušta stanicu 19. jula.
Usled gubitka orbite, stanica se obrušava u atmosferu 24. januara 1975. godine.

26. decembra 1974. godine sa Bajkonur svemirskog centra lansiraju Saljut 4.
Doseže svoju orbitu od 343 km najbliže visine i uspešno se postavlja u operativni položaj. Stanica je bila kopija DOS 3 misije (Kosmos 557) i u sebi je nosila 25 milimetarski solarni teleskop, kao i dva teleskopa sa X zracima.

Bilo je planirano da je nastane tri posade u „rotaciji”.
Prva, dopremljena Sojuzom 17 januara 1975. godine i druga, 24. maja, Sojuzom 18. U 288. sekundi, na visini od 145 kilometara na Sojuzu 18a, koji je iznosio treću posadu ka stanici, dolazi do tehničkih problema prilikom odvajanja drugog i trećeg stepena rakete nosača, koje je uzrokovalo veliku devijaciju trajektorije.
Sigurnosni mehanizmi automatski odvajaju Sojuz 18a od rakete Proton, i posada započinje proceduru prizemljenja.
Padobrani se na sreću otvaraju, i Sojuz 18a sleće u planinski predeo oko 800 kilometara zapadno od kineske granice.
Komandant Sojuza, misleći da su pali na kinesku teritoriju, u samom brodu spaljuje vojna dokumenta koja su se odnosila na ciljeve misije.
Oba astronauta nisu pretrpela ozbiljnije posledice prinudnog sletanja i akcijom spasilačke misije su uspešno evakuisani u roku od 24 sata u Zvezdani Grad.
Sam brod je evakuisan neko vreme posle toga.

Druga posada Saljut 4 boravi u orbiti 63 dana, a neimenovani Sojuz ostaje spojen za stanicu cela tri meseca, testirajući mehanički integritet cele strukture.
Stanica napušta svoju orbitu 2. februara 1977. godine, a narednog dana započinje obrušavanje u atmosferu zemlje.

Saljut 5, poslednja vojna orbitalna stanica u okviru Almaz programa, a koji je prikriven u Saljut programu, je lansirana 22. juna 1977. godine sa Bajkonura, takođe na raketi nosaću Proton.
Stanica je projektovana jako slično Saljut 3 i takođe imala modul za smeštaj prikupljenih materijala.
Od planirane tri posade, samo dve su se smenile.
Po programu, druga po redu posada, koja je stigla pred samu stanicu 15. oktobra 1976. godine, nije uspela da se spoji sa Saljutom 5 i misija je otkazana, a Sojuz 23 sa nesuđenim stanarima vraćen na zemlju.
Sojuz 24 iznosi drugu posadu (treću planiranu) i ista uspešno završava sve date zadatke u periodu od 8. do 25. februara 1977. godine. Samo dan posle, modul sa podacima se odvaja od stanice i aterira na rusko tle, kao kruna uspešnosti misije.
Stanica se obrušava u atmosferu 8. augusta 1977. godine.

Iako napuštena u operativnom stanju, (kao i prethodne uspešne stanice i misije) dolazi do gubitka orbite zbog nedostatak goriva koje je neophodno za korekcije i održavanje iste.

Ovom stanicom se završava prva faza, tj. generacija orbitalnih stanica, kao i Almaz vojnog programa. Rukovodstvo SSSR je zaključilo da taktičke prednosti vojnih orbitalnih stanica ne opravdavaju enormne troškove izrade, lansiranja i održavanja istih, te gase Almaz program.

Druga faza orbitalnih stanica će implementirati sva iskustva prethodne generacije u izradi dugotrajnih i sigurnijih orbitalnih habitata i biće isključivo usmerena u mirnodopska istraživanja, internacionalizaciju samog programa (ispočetka samo sa zemljama varšavskog pakta) i naravno, sovjetskog prestiža i ponosa.

Po mom skromnom mišljenju, sasvim zasluženo.

Saljut – druga generacija

Stanica Saljut 6, lansirana 29. Septembra 1977. godine takođe bez posade na raketi nosaču Proton, je redizajnirana i konceptualno drugačija platforma od svojih prethodnica iz prve generacije.
Najveća karakteristika novog dizajna se ogleda u sekundarnom „doking port-u” to jest, drugom otvoru za pristanak i spajanje letelica. Prvenstveno se misli na otvor za automatizovani brod „Progres”, koji je u biti modifikovana Sojuz letelica i služi za dopremanje goriva i ostalih potrepština na Saljut 6.
Posade te stanice su oborile sve rekorde, pa čak i onaj koji je posada Skajlab-a postavila.

Stanica je u orbiti provela 1764 dana, a od toga 683 „naseljena” sa 33 člana posade i posetiocima, a imala je susret sa 16 brodova sa ljudskom posadom i 14 automatizovanih letelica (bez posade).

Sa masom od skoro 20 tona, bila je najteža ruska orbitalna stanica prve i druge generacije.

Takođe, bila je i prva stanica koja je primala posetioce iz drugih država, pretežno ondašnjeg varšavskog pakta.
Zanimljivost za ovu stanicu je da je jedna posada provela na njoj ravno 185 dana, oborivši sve dotadašnje rekorde, i da je četvrta posada uspela razviti 10-to metarski radio teleskop sa nje. Kada je konačno bila napuštena 1981. godine, sovjeti lansiraju 25. aprila 1981. letelicu TKS (Kosmos 1267), zaostatak iz ugašenog vojnog Almaz programa, da se spoji sa stanicom. TKS je bio bez posade, i cela operacija je bila automatska. Cilj misije je bio da potvrdi kompatibilnost između različitih tipova letelica.
TKS se uspešno spojio sa stanicom, i tako spojeni su se oboje urušili u atmosferu 29. Jula 1982 godine.

Saljut 7, poslednja stanica iz Saljut serije je bila rezervna stanica „šestice”. Istovetna u svakom aspektu, ipak je imala na sebi pojedine savremenije i modernije delove.
Operativna upotreba (sa posadom) joj je iznosila 4 godine i 2 meseca.
Ugostila je ukupno deset posada u okviru šest glavnih ekspedicija, sa četiri naknadna leta. I po prvi put, ugostila je astronaute van zemalja varšavskog ugovora. Astronaute iz Indije i Francuske.

U svakom momentu „naseljenosti”, na njoj je obitavalo od dve do šest osoba.
Primila je na svoje „dokinge” 11 Sojuza T i 15 automatskih Progres brodova, što dovodi do impozantnih 25 pristajanja, uz par „kikseva”, nakon kojih bi usledio ponovni, uspešni „doking” na stanicu.
Na njoj su ostvarene dužine misije od 211, pa čak i 237 dana. Tom prilikom je urađeno trinaest vanbrodskih aktivnosti.

22. augusta 1986. godine, stanica je pomerena na 492 x 474 kilometarsku orbitu, jer je planirano da se tamo susretne sa nesuđenim raketoplanom „Buran”.

Ipak, solarna aktivnost jača od očekivane skratila je njen životni vek.
Krajem 1990. stanica se nije mogla više kontrolisati, da bi se napokon 7. februara 1991 obrušila u atmosferu, označavajući kraj Saljut programa, ali i rađanje najsvetlije zvezde i ponosa aeronautike i samo tehnološko jezgro sadašnje ISS…

Sagorevanjem Saljuta 7 u atmosferi Zemlje, rodio se DOS-7, poznat kao jezgro stanice Mir.

Mir - svemirska stanica treće generacije

20. februara 1986. godine na raketi–nosaču Proton izneta je u svemir stanica Mir, na visinu od 151 x 215 (peri i apogej) kilometara.
Ubrzo nakon lansiranja, sovjetski mediji su objavili da stanica ima šest doking otvora i masu od nepune 21 tone (da bi na kraju, modularnim proširenjima, „narasla” do fantastične brojke od 135 tona).

Jezgro stanice je u sebi zadržavalo četiri odeljena, i to za rad, život, mašinski deo (motori) i doking (odeljenje za spajanje sa drugim letelicama).

Prvi stanovnici najnovije i najmodernije sovjetske svemirske stanice su bili kosmonauti Leonid Kizim i Vladimir Solovjev. Zanimljivost vezana za njih dvojicu je ta da su svoj brod, kojim su pristigli na Mir, Sojuz TM-2, iskoristili kao Spejs Šatl i „otplovili” njim do Mir-ove prethodnice, stanice Saljut 7, obavili na istoj određene radove i bezbedno se vratili na Mir.

U godinama koje slede, od 1987 do 1996. jezgru stanice su dodati sledeći moduli, svi sa svojim specifičnim namenama.
Prvi modul, Kvant 1 je u sebi nosio opremu za astrofizička osmatranja i istraživanja.
Za njim slede moduli Kvant 2, Kristal, Spektr, zatim doking modul za pristajanje američkih spejs šatlova i napokon modul Priroda.

Sa Mira, dolaskom Kvanta 2, sovjeti testiraju svoje EVA ORLAN D i DM odelo (posebno svemirsko odelo za vanbrodske aktivnosti, koje je i dan danas u operativnoj upotrebi na međunarodnoj svemirskoj stanici).

Sve navedene module (sem doking modula za spajanje sa spejs šatlovima) je iznela raketa nosač Proton K. Spomenuti doking modul je izneo spejs šatl Atlantis.

Nesumnjivo da je Mir najslavnija svemirska stanica ikad napravljena, i da će to zasigurno dugo ostati. Za svog radnog veka bila je naseljena sa preko stotinu kosmonauta, prešla put od 3 milijarde kilometara, orbitirala 15 godina, suočila se sa preko 1500 raznih problema i kvarova, dok je nisu urušili 21. marta 2001. godine u pacifički okean.

Mir je zaokružio superiornost sovjetsko-ruske tehnološke nadmoći u svemiru, i to permanentno.

Sadašnje jezgro, kao i većina tehnologije na međunarodnoj kosmičkoj stanici (ISS) je rezultat višedecenijskog istraživanja, lansiranja i održavanja orbitalnih stanica ispaljenih sa Bajkonura, kao i nasleđe žrtava sovjetsko-ruskog svemirskog programa.




Priredio Sal


 
 

Beskrajni SF kviz  ◊   NF na Krstarici  ◊   Novi SF filmovi

Kopirajt © 2006-2019. SF tim. Sva prava zadržana.

MKPortal M1.1.2b ©2003-2007 mkportal.it
Strana je generisana za 0.01138 sekundi uz 20 upita