SF Vektor 10
SF VEKTOR www.sftim.com
10
Maj 2010.

  Fanzin SF tima Naučna i epska fantastika, fantazi i horor
1   2   3   4   5   6   7   8   9   10   11   12   13   14   15   16   17  



Nil Gejmen

Vitez i Gospa

("Chivalry" by Neil Gaiman)
Gospođa Vitaker je našla sveti Gral; bio je skriven iza bunde.
Noge gospođe Vitaker više nisu bile kao u mladosti, a četvrtkom je uvek išla pešice u poštu po penziju. Na putu nazad svratila bi u radnjicu, u blizini, da kupi neku sitnicu.
U radnjici ce prodavala stara odeća, drangulije, raznorazne sitnice, i ostale besmislice, kao i masa starih knjiga u odrpanim papirnim omotačima. Sav taj sadržaj ovde je došao kao prilog, često od rodbine nedavno preminulih ljudi, a prihod je išao u dobrotvorne svrhe.
U radnjici su radili volonteri. Toga dana na dužnosti je bila Meri, debeljuškasta devojka od sedamnaest godina, u ljubičastom džemperu koji je izgledao kao da je upravo izvučen iz lokalnih rezervi. Meri je sedela za kasom i popunjavala obrazac za zapošljavanje „Otkrijte svoj pravi smisao” u časopisu „Moderna žena”. S vremena na vreme, pre no što će se odlučiti za neki odgovor, ona je virkala na kraj časopica i pažljivo gledala odgovore za svaku ponuđenu varijantu.
Gospođa Vitakep je prolazila sredinom, kpoz gomile koječega.
„Do sada još nije prodato strašilo” ― reče ona u sebi.
Strašilo stoji na polici već šect meseci, redovno skuplja sloj prašine i zlobno razgleda staklenim očima redove vešalica sa odećom i vitrine napunjene iskrzanim porcelanom i ižvakanim igračkama. Prolazeći, gospođa Vitaker sagnu glavu, izvuče sa police par ženskih romana u izdanju „Mils-i-Bun”, „Njena zaprepašćena duša” i „Njeno uznemireno srce”, za šiling po komadu, i pažljivo razmotri da li da kupi praznu bocu „Mateus Rose” pa da postavi na nju ukrasni abažur, a onda odluči da je to savršeno da ce negde postavi.
Odgurne poveliku, iznošenu bundu punu naftalina. Iza nje se našao stari štap za šetnju i vlagom uništen svezak „Viteški romani i legende”, u izdanju „AP Houp-Monkrifa” za pet šilinga. Uz knjigu leži prevrnut Sveti Gral. Na njemu je mala nalepnica sa olovkom napisanom cenom: 30 š. Gospođa Vitaker podiže prašnjavi srebrni pehar i ocenjivački ga pogleda kroz debele naočare.
― Slatka stvarčica, ― rekla je, okrećući se Meri.
Ova slegne ramenima.
― Dražesno će izgledati na kaminu.
Meri opet slegne ramenima. Gospođa Vitaker plati Meri pedeset šilinga, i dobi od nje kusur deset šilinga i papirnu vrećicu. Tada odlazi do mesare, kupuje sebi lep komad džigerice i odlazi kući.
Unutrašnjost pehara je prekrivena debelim slojem patine. Gospođa Vitaker ga pažljivo očisti i ostavi na sat vremena u toploj vodi s par kapi sirćeta.
Trljala ga je sredstvom za čišćenje srebra, dok ne zablista kao nov; zatim ga stavi na policu kamina u dnevnoj sobi, između malog porculanskog tužnog baseta i fotografije njenog pokojnog muža, Henrija, napravljene na plaži u Frintonu 1953.godine.
Gospođa Vitaker je bila u pravu - Gral je zaista dobro izgledao na polici.
Te večeri, ona isprži džigericu u tostu s lukom. Ispalo je jako dobro.
Zatim dolazi petak. U petak ujutro gospođa Vitaker i gospođa Grinberg su, po ustaljenom redosledu, odlazile jedna drugoj u posetu. Ovaj put je bio red na gospođu Grinberg, pa su sedele u dnevnoj sobi, jele kekse s bademom i pile čaj. Gospođa Vitaker je pila čaj sa jednom kockom šećera, a gospođa Grinberg zamenu za šećer u tabletama, koje su uvek bile u torbi u maloj plastičnoj bočici.
― Vrlo slatko ― reče gospođa Grinberg, pokazujući na Gral. ― Šta je to?
― To je sveti Gral ― reče gospođa Vitaker. ― iz ovog pehara je Isus pio na Poslednjoj večeri. Zatim, tokom raspeća, u njega je kapala krv iz rana Spasitelja.
Gospođa Grinberg frknu. Bila je jevrejka i nije odobravala ono što nije košer.
― Pa, ne znam, ne znam ― rekla je ― ali izgleda vrlo lepo. Našem Majronu su dali isti takav kada je pobedio na takmičenju u plivanju, samo što je sa druge strane bilo ugravirano njegovo ime.
― On se još uvek sastaje sa onom slatkom devojkom, frizerkom?
― Sa Berenis? Naravno. Oni su vereni, ― reče gospođa Grinberg.
― Baš lepo ― reče gospođa Vitiker i uze još jedan kolačić.
Gđa Grinberg sama je pekla svoje kekse i donosila ih kada je odlazila petkom u posetu gospođi Vitaker, te male okrugle reš kekse s bademom na vrhu. Razgovarale su još o Majronu i Bernis, a onda i o Ronaldu, nećaku gospođe Vitaker (sopstvenu decu nije imala), onda o njihovoj zajedničkoj prijateljici gospođi Perkins, koja je, jadna, nedavno dospela u bolnicu slomljenog kuka.
U podne, gđa Grinberg ode kući, a gospođa Vitaker pojede ručak u vidu sendviča sa sirom i popije svoje lekove: bela pilula, crvena pilula, i dve male žute. Na vratima zazvoni. Gospođa Vitaker pogleda na ulicu. Ispred vrata je stajao mladić u sjajnom srebrnom oklopu i belom plaštu. Njegova plava kosa padala je na ramena.
― Zdravo, ― rekao je on.
― Zdravo, ― reče gospođa Vitaker.
― Ja sam u potrazi ― rekao je mladić.
― Blago vama, ― reče gospođa Vitaker pomirljivo.
― Mogu li ući ?
Gospođa Vitaker odmahne glavom.
― Žao mi je, ali mislim da ne.
― Ja sam u potrazi za Svetim Gralom ― objasni mladić. ― On je ovde?
― Imate li dokumente? ― Upita gospođa Vitaker.
Ona je znala da je otvaranje vrata strancima bez ikakvih dokumenata ludost, pogotovo kad živite sami. Mogu nestati stvari iz ostave, a onda i nešto još gore. Momak ode s vrata i uputi se svome konju. Ogroman zelenko sa inteligentnim očima, visoko podignute glave, bio je vezan za kapidžik gospođe Vitaker. Vitez pročeprka po bisagama na sedlu i vrati se s nekakvim svitkom.
Potpisao ga je Artur, Kralj Britanije, a potvrđivao svima, bez obzira na čin i zvanje, da je donosilac Ser Galahad, vitez Okruglog stola koji je u pravednom i plemenitom traganju. Niže dole je bio crtež, koji je dosta ličio na donosioca dokumenta. Gospođa Vitaker klimnu. Očekivala je fotografiju pričvršćenu na komad kartona, ali svitak ju je više impresionirao.
― Mislim da možete ući ― rekla je ona.
Prošli su kroz kuhinju, gde je gospođa Vitiker Galahadu sipala šoljicu čaja, a zatim u dnevni boravak.
Galahad ugleda Gral na polici kamina i baci se na jedno koleno. On nežno stavi šoljicu pored sebe na tepih boje cigle. Zraka sunca se probi kroz čipkane zavese i pozlati njegovo uznemireno lice, okruženo srebrnim pramenovima kose.
― To je uistinu Sangral ― reče Galahad, vrlo tiho i brzo trepnu tri puta, kao da zadržava suze. Spusti glavu, kao da u sebi ponavlja reči molitve, zatim se podiže sa kolena i okrene gospođi Vitiker.
― O, gospo, dobra srca, čuvarice relikvije svete! Dopusti mi sada da napustim utočište sa Svetim peharom, i tako završim svoj zemaljski put, ispunivši svoj zavet.
― Molim? ― upita gospođa Vitaker.
Galahad je uze za ruke.
― Moja je potraga završena ― reče on. ― Našao sam Sangral.
Gospođa Vitaker osmotri tepih.
― Možete li, molim vas, podići šoljicu i tanjirić? ― upita.
Galahad zbunjeno podiže šoljicu.
― Mislim da vam to neću dozvoliti, ― reče gospođa Vitaker. ― Sviđa mi se kako stoji tamo na polici, između psa i Henrijevog portreta.
― Trebate zlato? Želite zlato za sveti pehar? Doneću vam...
― Ne, ― odgovori gospođa Vitaker ― ne trebam zlato. Ono me savršeno ne interesuje.
Povede Galahada do vrata i reče zbogom.
― Bilo je lepo upoznati vas.
Konj je, glave prebačene preko ograde,brstio njene gladiole. Komšijska deca su ga posmatrala s druge strane ulice.
Galahad uze pregršt kocki šećera, te pokaže onima koji se usuđuju, kako da hrane konja iz ruke. Deca se glasno zakikoću, a najstarija devojčica povuče konja za nos.
Potom se Galahad lako vine u sedlo i odjuri niz Gotorn-Kresčent. Gospođa Vitaker je gledala za njim dok joj nije nestao iz vida, zatim uzdahnula, i ušla u kuću.
Ulica je utihnula.
U subotu je gospođa Vitaker išla autobusom u Mensfild da poseti svog nećaka Ronalda, njegovu suprugu Ivon, i ćerke, Klarisu i Dilian. Ponela im je pitu od ribizli koju je ispekla.
U nedelju ujutro, gospođa Vitaker je otišla u crkvu. Presveti Bartolomej, vikar crkve sv. Jakova mladenca bio je, po njenom ukusu, previše moderan, iako nije loš – barem kad ne svira gitaru. Ona je htela da dođe k njemu nakon službe i objasni da joj je u salonu Sveti Gral, ali onda odluči da to ne učini.
U ponedeljak ujutro, gospođa Bitaker je radila u vrtu iza kuće. Veoma je ponosna na svoj vrt sa raznim biljem: bilo je koromača, vrbene, nane, ruzmarina, timijana, i nekoliko leja peršuna. Nosila je čvrste zelene gumene rukavice, čučala, plevila korov. prikupljala otpalo lišće i stavljala ga u vrećice. Gospođa Vitaker je izuzetno nežna sa opalim lišćem. Ona ga nije uništavala, već odnosila na kraj bašte prema pruzi, i prebacivala preko.
Krenula je da načupa malo peršuna za salatu, kada iza leđa začu kašljucanje. Galahad, visok i lep, sunce sja u oklopu, drži u ruci nešto izduženo i umotano u namašćenu kožu.
― Vratio sam se,― reče on.
― Dobro jutro ― rekla je kao odgovor gospođa Vitaker, polako ustajući i skupljajući rukavice.
― Kada ste već ovde, pomozite malo.
Ona mu pruži gomilu lišća i objasni šta treba s njim da uradi. Galahad ga prebaci preko ograde i ode sa njom u kuću.
― Želite li čaj? ― pitala je. ― Ili limunadu?
― Isto što i vi, ― rekao je Galahad.
Gospođa Vitaker izvadi iz frižidera bokal limunade i posla Galahada u vrt po grančice nane. Uze dve visoke čaše, pažljivo opra nanu, stavi u svaku čašu po nekoliko listova, i napuni čaše limunadom.
― Vaš konj je privezan za kapiju? ― upita ga.
― O, da. Ime mu je Dim.
― A vi ste prešli dug put, zar ne?
― Veoma dug.
― Zaboga!
Gospođa Vitaker uze ispod sudopere plavu plastičnu činiju i napuni je do polovine vodom. Galahad uze činiju i odnese je konju da pije. Čekao je da se konj napije, pa vrati praznu činiju u kuhinju.
― Pa, ― reče gospođa Vitaker, sedajući za sto. ― Da li i dalje želite Gral?
― O da, na mnoga sam vrata pokucao u potrazi za Sangralom ― Galahad podiže napola izvađen duguljast predmet, stavi ga na sto i rastvori. ― U zamenu, nudim vam ovaj mač.
Cela dužina futrole od belog bresta bila je ispisana slovima i čudnim simbolima. Balčak je ukrašen srebrnim i zlatnim nitima, a rukohvat je krunisan velikim kamenom.
― Lep je ― neubedljivo reče gospođa Vitaker.
― Ovo je dobar mač ― odgovori Galahad: ― ime mu je Balmung, iskovan je u zoru Velundovog vremena ― rođak je bogova. Njegov blizanac ― prvenac je Flamberg. Svako ko je opasivao ovaj mač, bio je nepobediv u ratu i neukrotiv u boju. A kamen koji sjaji na dršci ― to je Birkon koji štiti od zlobe kada je rastvoren u vinu, a štiti i od izdajnika.
Gospođa Vitaker je dugo razgledala mač.
― Mora biti da je užasno star ― napokon reče.
― Raseca na pola vlas, ― ponosno odgovori Galahad. ― šta je vlas ― raseca i sunčev zrak!
― Onda je možda bolje da ga sakrijete daleko? ― upita gospođa Vitaker.
― Vi ne želite ovaj mač? ― Galahad će obeshrabreno.
― Ne, ne, hvala, ― reče gospođa Vitaker, kojoj je prošlo kroz glavu da bi se njenom pokojnom Henriju mač dopao. On bi ga sigurno stavio na zid u svom kabinetu, pored zastrašujućeg prepariranog šarana, kojeg je uhvatio jednom u Škotskoj, i voleo da pokazuje gostima.
Galahad zamota Balmung natrag u nauljeno platno pa u korice i veže kanapom. Bio je obeshrabren. Gospođa Vitaker mu napravi sendvič sa krastavacima i sirom za povratak, i umota u masni papir. Za Dima, ona spremi jabuke. Galahada obradova ovaj poklon.
Mahnula im je pri polasku.
Nakon večere je otišla autobusom u bolnicu u posetu gospođi Perkins, koja je, jadna, još uvek lažala slomljena kuka. Gospođa Vitaker joj je donela keks sa kandiranim voćem i orasima; istina, orahe nije stavila, jer gospođa Perkins više nije imala svoje zube.
Uveče je gledala malo televiziju i rano pošla u krevet.
U utorak, poštar je zazvonio na vratima. Gospođa Vitaker je baš spremala potkrovlje, i dok je ona polako i pažljivo sišla niz stepenice, poštar je već otišao, ostavljajući obaveštenje da je doneo pošiljku, ali nije našao nikoga kod kuće.
Gospođa Vitaker uzdahne, stavi obaveštenje u torbu i ode na poštu.
Pošiljka je bila od Širli, njene nećake iz Sidneja. Uz fotografije muža i dve kćeri, Diksi i Vajolet, u pošiljci je bila i velika školjka, upakovana u vatu.
Gospođa Vitaker je sakupljene školjake držala na komodi u spavaćoj sobi. Najdraža joj je bila jedna pored male emajlirane fotografije Bahamske plaže. Nju joj je poklonila sestra Etel koja je umrla 1983.
Stavila je slike i školjke u torbu, i na putu kući odlučila da ode u starinarnicu.
― Dobro jutro, gospođo V., ― reče Meri.
Gospođa Vitaker iznenađeno pogleda. Meri je namazala usane (verovatno ne najboljom bojom, a ni previše dobro, mislila je gospođa Vitaker, no doći će sa iskustvom), te nosila prilično modernu suknju. Promene na bolje imaju dobrih strana.
― O, zdravo, draga, ― odgovorila je.
― Prošle nedelje je jedan čovek došao, pitajući o onoj stvari koju ste kupili. Nekakav pehar od aluminijuma. Ja cam mu došapnula gde će vas pronaći. Ne ljutite se?
― Ne, ne, ― reče gospođa Vitaker. ― pronašao me je.
― Oh, bio je tako zamišljen ... Vrlo zamišljen, stvarno. S njim bih pobegla, ―Meri sanjarski uzdahne. ―Ima belog konja, skroz.
Gospođa Vitaker je pogleda ponovo, pa zadovoljno primeti da je Meri čak i leđa počela da drži pravo. Među knjigama nađe novi roman pod imenom „Njena velika strast”, i ona ga uze, mada još nije pročitala ni prethodna dva. „Viteški romani i legende” snažno je zapahnuše memlom. Gospođa Vitaker otvori prvu stranicu. Uz gornji rub crvenim mastilom je uredno napisano:
„EX LIBRIS Fišerman K.” Zatvori knjigu i stavi je na mesto.
Kada je stigla kući, Galahad ju je čekao. On je prošetao na konju komšijsku decu s jednog kraja ulice na drugi.
― Dobro je da ste ovde, ― kazala je ona. ― Imam nekoliko stvari koje treba premestiti. Povela ga je na tavan, i pokazala gde da skloni sanduke i oslobodi prolaz do posuđa na drugom kraju. Potkrovlje je bilo jako prašnjavo.
Proveli su tu veći deo dana: on je premeštao kutije i škrinje, a ona skupljala i čistila prašinu.
Na Galahadaovom obrazu bio je svež ožiljak, a leva ruka se kretala uz poteškoće.
Dok su čistili, gospođa Vitaker mu ispriča o svom pokojnom mužu, Henriju, da je s njegovom policom osiguranja bila u mogućnosti da isplati hipoteku za kuću, da ima puno stvari koje nikome nisu potrebne, ona bi sve ostavila Ronaldu, ali njegova supruga bi sve to izbacila, ona voli samo moderne stvari.
Ispriča mu kako je upoznala Henrija tokom rata kada je radio u vazdušnoj odbrani, a ona nije dobro zamračila prozor u kuhinji, da su išli na ples za šest penija, i zajedno otišli u London, kada je rat završio; i da je tada prvi put u svom životu pila vino.
Galahad joj je pričao o svojoj majci Ilein, neuračunljivoj i budalastoj i, vremenom, veštičavoj, i o svome dedi, Kpalju Pelesu, koji je bio pun plemenitih namera, ali ništa nije preduzimao da ih ostvari, te o svom detinjstvu provedenom u dvorcu Blant na Ostrvu Padosti, a njegov otac, koga je znao samo kao „Gospodara Malfeta”, manje ili više ludog, pod čijim se imenom skriva Sir Lanselot jezerski, najveći od vitezova, ponekad iščašenog uma, i o svojim prvim danima u Kamelotu.
U pet sati, gospođa Vitaker pređe pogledom po tavanu i zaključi da je zadovoljna stanjem, onda otvori prozor na badži da provetri prostoriju, povede viteza dole u kuhinju i stavi čajnik na štednjak.
Galahad sede za kuhinjski sto, otvori kožnu torbicu koja mu je visila niz bok, a zatim izvuče beli kamen veličine lopte za kriket.
― Gospo moja, ― reče ― ovo je poklon za vas, tako da bih mogao dobiti Sangral.
Gospođa Vitaker uze kamen, neočekivano težak, i prinese ga svetlu. Kamen je bio providan i topao na dodir, iz dubine bleskale su čestice srebra. Obuze je neobičan osećaj, iz kamena je zračila smirenost i spokoj koji su prodirali duboko u njenu dušu.
Nepomućena, jasna, misao kao da joj je sišala s neba.
Ona stavi kamen na sto, boreći se s željom da ga zadrži u rukama.
― To je jako prijatno ― rekla je ona.
― To je Kamen mudraca, koji je naš praotac Noa uneo u Arku, da bi im sijao kada nema svetla, može običan metal u zlato da pretvori, ima mnogo lepih i korisnih osobina ― objasnio je Galahad, s ponosom. ― Ali nisam vam doneo samo taj kamen, Gospo, ― On iz torbice izvadi jaje i preda ga gospođi Vitaker.
Jaje je bilo veličine guščijeg, blistava crna površina išarana belim i bordo tačkicama. Kada ga je gospođa Vitaker dotakla, kosa na potiljku joj se nakostrešila. Osetila je strahovitu toplinu i nezamislivo oslobođenje, čula gruvanje i pucketanje i udaljene požare, te u deliću sekunde oseti kako čas leti visoko iznad sveta, a zatim ponire duboko dole na krilima plamena. Jaje je ležalo na stolu pored Kamena mudraca.
― To je Feniksovo jaje ― rekao je Galahad. ― Iz daleke Arabije je donešeno. Kada se javi potreba, iz njega se izleže Feniks, kako bi sagradio gnezdo ognjeno, i položio jaje u njega, a sam izgoreo i kada zatreba, ponovo se rodio iz jajeta.
― Pa, u stvari, tako sam i mislila , ― reče gospođa Vitaker.
― I na kraju, gospođo, ― reče Galahad ― Ja vam dajem ... On izdvadi iz torbe, i dade joj jabuku, doslovno izrezanu iz velikog Rubina, sa ćilibarskom peteljkom. Na dodir se činila mekanom; prsti gospođe Vitaker samo su stisli jabuku ― i iz nje je potekao mlaz rubinskog soka po ruci.
Kuhinja se ― gotovo neosetno, kao čarolijom ― ispuni zrelim mirisom letnje bašte: malina i breskvi, jagoda i crvene ribizle. Kao da od negde daleko, do nje dopre vesela muzika i glasovi.



Prevela Elite (sa ruskog - Нил Гейман - Рыцарь и дама)



 
 

Beskrajni SF kviz  ◊   NF na Krstarici  ◊   Novi SF filmovi

Kopirajt © 2006-2019. SF tim. Sva prava zadržana.

MKPortal M1.1.2b ©2003-2007 mkportal.it
Strana je generisana za 0.01057 sekundi uz 20 upita