Otvorite svoj blog u SF tim | HOME
Svetlucanje
Svetlucanje
Dixi et salvavi animam meam
Subota, 28 Maj 2011
Varels je varelsu...šta?

(Orson Skot Kard – Enderova igra, Govornik za mrtve, Ksenocid, Deca uma)


Citat:
Neki stranci, govorio je raniji Demosten, jesu framlinzi - ljudi sa drugih svetova. Neki su ramani - pripadaju drugoj inteligentnoj vrsti, ali mogu da komuniciraju sa ljudskim bićima, tako da se mogu izgladiti razlike i donositi zajedničke odluke. Drugi su varelsi, 'mudre zveri', očito inteligentni, ali ipak potpuno nesposobni da dostignu nešto zajedničko sa ljudskom vrstom. Rat je opravdan samo protiv varelsa; sa ramanima se mora sklopiti mir i deliti nastanjivi svetovi. (Ksenocid)



Posle popunjavanja rupa koje je trajalo poprilično dugo, završila sam prva četiri dela Kardove sage o Enderu. Ima toga još gomila (Serijal o Enderu), koja nije prevedena, ali a) mnogo me mrzi da to čitam na engleskom i b) u stvari me i ne zanima naročito. Enderova igra, je, sa moje tačke gledišta, u potpunosti genijalna knjiga, i na nivou ideje i na nivou izvedbe (i ko drukčije kaže nek pogleda sledeći citat i razmisli ponovo), sa umereno optimističkim krajem koji nagoveštava iskupljenje.


Citat:
Neki stranci, govorio je raniji Demosten, jesu framlinzi - ljudi sa drugih svetova. Neki su ramani - pripadaju drugoj inteligentnoj vrsti, ali mogu da komuniciraju sa ljudskim bićima, tako da se mogu izgladiti razlike i donositi zajedničke odluke. Drugi su varelsi, 'mudre zveri', očito inteligentni, ali ipak potpuno nesposobni da dostignu nešto zajedničko sa ljudskom vrstom. Rat je opravdan samo protiv varelsa; sa ramanima se mora sklopiti mir i deliti nastanjivi svetovi. (Ksenocid)




Onda ide novi zaplet, pa novi poluhepiend, pa novi zaplet pa još jedan poluhepiend...i tako. Govornik za mrtve, Ksenocid i Deca uma pričaju priču o Luzitaniji, i uzgred, još nekim svetovima, tri hiljade/dvadesetak godina posle ksenocida nad insektima i u njima ima mnogo više filozofije, malo previše religije (raznih vrsta, doduše), povremeno misticizma i wishful thinking-a, a sledstveno i [I]deus ex machina rešenja (putovanje Spolja, auie i sve što ima veze s tim) nego SF-a. Ničeg u tim pričama nema što ne bi moglo da se ispriča u nekom delu sveta sadašnjosti (a naročito prošlosti), osim ukrasa u vidu svemirskih brodova, ansibla i deskolade (dobro, sve ovo ima poneku funkciju u priči, ali bi celina svejedno mogla da se smesti na Uskršnja ostrva u 18. veku, na primer). E sad, pošto je filozofija od one vrste, ili bar o onim pitanjima, koja mene interesuju i koja mi (još) nisu dosadila (namely, pitanja identiteta i hipotetičke ljudske prirode), sklonija sam nego inače da oprostim filozofiranje u obliku romana. Ono što malo teže mogu da oprostim je taj nagoveštaj da bismo mogli da se popravimo kao vrsta i obećanje, na kraju svakog romana, da će sve biti u redu.


Citat:
Neki stranci, govorio je raniji Demosten, jesu framlinzi - ljudi sa drugih svetova. Neki su ramani - pripadaju drugoj inteligentnoj vrsti, ali mogu da komuniciraju sa ljudskim bićima, tako da se mogu izgladiti razlike i donositi zajedničke odluke. Drugi su varelsi, 'mudre zveri', očito inteligentni, ali ipak potpuno nesposobni da dostignu nešto zajedničko sa ljudskom vrstom. Rat je opravdan samo protiv varelsa; sa ramanima se mora sklopiti mir i deliti nastanjivi svetovi. (Ksenocid)



U suštini, moja fascinacija ovom (celom) pričom se svodi na to da nemam valjanih protivargumenata za tezu da smo, u konačnom, ksenocidni varelsi, i da bi se svaki hipotetički „prvi kontakt“ završio...katastrofom. Po nas ili po njih, svejedno, mada sam prilično uverena da bismo se svojski i verovatno preventivno potrudili da bude po njih. Zato što smo izgleda uslovljeni (by nature or by nurture, u ovom slučaju je svejedno) da sve što ne razumemo prvo pokušamo da uništimo, pa onda, kasnije, mnogo kasnije, ostavimo velikim umovima da to otkrivaju i rekonstruišu, na sveopšte divljenje nad dometima slomljenih civilizacija. Onaj koji uništi stvar da bi je razumeo sišao je sa staze mudrosti, ili tako nekako, reče Gandalf, i sam proizvod jedne kulture koja je racionalizacijom, banalizacijom i komercijalizacijom ubila sopstvenu mitologiju i temeljno raščarala svoj svet, ostavljajući usamljenim i dokonim profesorima da je iz sopstvenih opsesija stvore iz početka. Kao društvena stvorenja, koja ne mogu da bivstvuju van grada (tj. zajednice), a da se ne pretvore u bogove (ili zveri), gradimo identitete koji uvek, bez izuzetka, počivaju na razlikama. Uvek smo mi vs. oni, i mada se to mi može širiti koncentrično, proporcionalno (između ostalog) učestalosti kontakata, na razne stvarne i zamišljene zajednice, konačni test nas kao vrste nastupiće onda kada se sretnemo, oči u oči (pipke, or whatever) sa nekim fundamentalno i potpuno drugačijim. Da li ćemo onda (tek onda i samo onda) uspeti da uklavirimo da su sve međuljudske razlike krajnje banalne u kosmičkim razmerama, i da li ćemo biti u stanju da bar pokušamo da prihvatimo sistemski drugačiju tačku gledišta i pružimo ruku tom nekom, sasvim i potpuno, drugom? Kard, u krajnjoj liniji, traži da mu verujemo na reč da sve hoće biti u redu.
svetlost lutalica je napisao/la @ 17:01 - Link - komentari (1)
005721 pregleda