Otvorite svoj blog u SF tim | HOME
Svetlucanje
Svetlucanje
Dixi et salvavi animam meam
Subota, 28 Maj 2011
Varels je varelsu...šta?

(Orson Skot Kard – Enderova igra, Govornik za mrtve, Ksenocid, Deca uma)


Citat:
Neki stranci, govorio je raniji Demosten, jesu framlinzi - ljudi sa drugih svetova. Neki su ramani - pripadaju drugoj inteligentnoj vrsti, ali mogu da komuniciraju sa ljudskim bićima, tako da se mogu izgladiti razlike i donositi zajedničke odluke. Drugi su varelsi, 'mudre zveri', očito inteligentni, ali ipak potpuno nesposobni da dostignu nešto zajedničko sa ljudskom vrstom. Rat je opravdan samo protiv varelsa; sa ramanima se mora sklopiti mir i deliti nastanjivi svetovi. (Ksenocid)



Posle popunjavanja rupa koje je trajalo poprilično dugo, završila sam prva četiri dela Kardove sage o Enderu. Ima toga još gomila (Serijal o Enderu), koja nije prevedena, ali a) mnogo me mrzi da to čitam na engleskom i b) u stvari me i ne zanima naročito. Enderova igra, je, sa moje tačke gledišta, u potpunosti genijalna knjiga, i na nivou ideje i na nivou izvedbe (i ko drukčije kaže nek pogleda sledeći citat i razmisli ponovo), sa umereno optimističkim krajem koji nagoveštava iskupljenje.


Citat:
Neki stranci, govorio je raniji Demosten, jesu framlinzi - ljudi sa drugih svetova. Neki su ramani - pripadaju drugoj inteligentnoj vrsti, ali mogu da komuniciraju sa ljudskim bićima, tako da se mogu izgladiti razlike i donositi zajedničke odluke. Drugi su varelsi, 'mudre zveri', očito inteligentni, ali ipak potpuno nesposobni da dostignu nešto zajedničko sa ljudskom vrstom. Rat je opravdan samo protiv varelsa; sa ramanima se mora sklopiti mir i deliti nastanjivi svetovi. (Ksenocid)




Onda ide novi zaplet, pa novi poluhepiend, pa novi zaplet pa još jedan poluhepiend...i tako. Govornik za mrtve, Ksenocid i Deca uma pričaju priču o Luzitaniji, i uzgred, još nekim svetovima, tri hiljade/dvadesetak godina posle ksenocida nad insektima i u njima ima mnogo više filozofije, malo previše religije (raznih vrsta, doduše), povremeno misticizma i wishful thinking-a, a sledstveno i [I]deus ex machina rešenja (putovanje Spolja, auie i sve što ima veze s tim) nego SF-a. Ničeg u tim pričama nema što ne bi moglo da se ispriča u nekom delu sveta sadašnjosti (a naročito prošlosti), osim ukrasa u vidu svemirskih brodova, ansibla i deskolade (dobro, sve ovo ima poneku funkciju u priči, ali bi celina svejedno mogla da se smesti na Uskršnja ostrva u 18. veku, na primer). E sad, pošto je filozofija od one vrste, ili bar o onim pitanjima, koja mene interesuju i koja mi (još) nisu dosadila (namely, pitanja identiteta i hipotetičke ljudske prirode), sklonija sam nego inače da oprostim filozofiranje u obliku romana. Ono što malo teže mogu da oprostim je taj nagoveštaj da bismo mogli da se popravimo kao vrsta i obećanje, na kraju svakog romana, da će sve biti u redu.


Citat:
Neki stranci, govorio je raniji Demosten, jesu framlinzi - ljudi sa drugih svetova. Neki su ramani - pripadaju drugoj inteligentnoj vrsti, ali mogu da komuniciraju sa ljudskim bićima, tako da se mogu izgladiti razlike i donositi zajedničke odluke. Drugi su varelsi, 'mudre zveri', očito inteligentni, ali ipak potpuno nesposobni da dostignu nešto zajedničko sa ljudskom vrstom. Rat je opravdan samo protiv varelsa; sa ramanima se mora sklopiti mir i deliti nastanjivi svetovi. (Ksenocid)



U suštini, moja fascinacija ovom (celom) pričom se svodi na to da nemam valjanih protivargumenata za tezu da smo, u konačnom, ksenocidni varelsi, i da bi se svaki hipotetički „prvi kontakt“ završio...katastrofom. Po nas ili po njih, svejedno, mada sam prilično uverena da bismo se svojski i verovatno preventivno potrudili da bude po njih. Zato što smo izgleda uslovljeni (by nature or by nurture, u ovom slučaju je svejedno) da sve što ne razumemo prvo pokušamo da uništimo, pa onda, kasnije, mnogo kasnije, ostavimo velikim umovima da to otkrivaju i rekonstruišu, na sveopšte divljenje nad dometima slomljenih civilizacija. Onaj koji uništi stvar da bi je razumeo sišao je sa staze mudrosti, ili tako nekako, reče Gandalf, i sam proizvod jedne kulture koja je racionalizacijom, banalizacijom i komercijalizacijom ubila sopstvenu mitologiju i temeljno raščarala svoj svet, ostavljajući usamljenim i dokonim profesorima da je iz sopstvenih opsesija stvore iz početka. Kao društvena stvorenja, koja ne mogu da bivstvuju van grada (tj. zajednice), a da se ne pretvore u bogove (ili zveri), gradimo identitete koji uvek, bez izuzetka, počivaju na razlikama. Uvek smo mi vs. oni, i mada se to mi može širiti koncentrično, proporcionalno (između ostalog) učestalosti kontakata, na razne stvarne i zamišljene zajednice, konačni test nas kao vrste nastupiće onda kada se sretnemo, oči u oči (pipke, or whatever) sa nekim fundamentalno i potpuno drugačijim. Da li ćemo onda (tek onda i samo onda) uspeti da uklavirimo da su sve međuljudske razlike krajnje banalne u kosmičkim razmerama, i da li ćemo biti u stanju da bar pokušamo da prihvatimo sistemski drugačiju tačku gledišta i pružimo ruku tom nekom, sasvim i potpuno, drugom? Kard, u krajnjoj liniji, traži da mu verujemo na reč da sve hoće biti u redu.
svetlost lutalica je napisao/la @ 17:01 - Link - komentari (1)
Utorak, 17 Maj 2011
Citat:
Čudesa što ih stvara tehnokratsko svećenstvo autentična su: patvoreno je samo njihovo svojatanje božanstvenosti.- Lewis Mumford


Teza o autonomnoj, odmetnutoj tehnologiji, rodila se kao brat-blizanac (ili, da budemo gender-correct, kao sestra-bliznakinja) naučne fantastike - u romanu Frankenštajn Meri Šeli. Fina analiza ovog aspekta romana (i zastrašujuće elokventna analiza fenomena autonomne tehnologije uopšte) nalazi se u superfenomenalnoj knjizi Langdona Winnera "Autonomous Technology: Technics-out-of-Control as a Theme in Political Thought" koja, na žalost, ne postoji u elektronskom obliku. ( Sad ) Ok, u Frankenštajnu je ta teza prilično jednostavna i ničim maskirana - proizvod tehnološkog procesa (tj. čudovište) se sasvim bukvalno odmetnulo i krenulo da maltretira svog tvorca.



Načelno, pitanje je malo...komplikovanije. Ili nije. U stvari, svodi se na to da li se još uvek sećamo gde je prekidač i da li smo još uvek u stanju da ga isključimo ako se za tim ukaže potreba. Društvene nauke, su naravno, sa zakašnjenjem od oko 100 godina uhvatile priključak za umetnošću (pre svega naučno-fantastičnom) i počele da proizvode tomove teksta o tome kako smo...nadrljali. U ovome su polovinom 20. veka isprednjačili Jacques Ellul sa knjigom La Technique: L'enjeu du siècle, u engeskom prevodu Technological society (srpski prevod ne postoji, kao ni elektronska verzija, tako da još jednom Sad) i Lewis Mumford, sa dvotomnim Mitom o mašini.(*)

Ova pesma je otprilike Mamford...na steroidima Smile

Obe ove knjige podsećaju na to da nije problem samo u autonomnom tehnološkom razvoju (odnosno, kako to kažu neki drugi autori, autokatalitičnosti tehnologije - gomilanje otkrića dovodi do umnožavanja novih otkrića i tako, načelno, u beskraj). Problem je (a to je ukapirao još Maks Weber) u tome što tehnologija nameće društvu sopstvene vrednosti, koje nisu nužno (a ni najčešće) identične sa ljudskim vrednostima. Sve više smo zavisni od tehnologije, sve manje znamo o tome kako ona funkcioniše, i sve manje smo u stanju da joj se odupremo čak i u onim slučajevima u kojima očigledno radi na našu štetu. Po Ellul-u, spasa nam nema, jer svako eventualno rešenje bi opet bilo po svojoj suštini tehničko i vratilo bi nas u "začarani krug" tehnologije. Mamford, sa druge strane, smatra da bi "revolucija vrednosti", i povratak u antici cenjenom principu umerenosti mogli da preokrenu tok stvari i ponište stvaranje sve jače sprege između tehnologije i moći. Ovaj njegov poziv, u stvari više vapaj, međutim, spada u najslabije utemeljene i najutopističkije delove Mita o mašini.

Iza svega ovoga može da se nazre jedno još načelnije pitanje: u kojoj meri je tehnologija postala (ili oduvek bila) čovekova priroda i šta bi od nas (kao pojedinaca i kao vrste) ostalo kada bismo potpuno od nje odustali. Ja, lično, pojma nemam.


*Drugi deo Mita o mašini - Pentagon moći
svetlost lutalica je napisao/la @ 12:43 - Link - komentari (1)
Petak, 15 Januar 2010
Citat:
Smejao se kroza zube, kako kakav okrutni vuk, kad je nagnuo glavu da bi zapalio zadnju cigaretu. Knjige trpe ovu vrstu šala, pomisli. I svako na kraju dobije đavola kakvog zaslužuje.


"Književnost vam pomaže da razumete svet oko sebe i da proživite hiljadu različitih života koje ne biste mogli da proživite tokom jednog stvarnog života," rekao je jednom prilikom Arturo Peres Reverte (Arturo Pérez-Reverte), španski pisac koji za mene predstavlja najveće otkrovenje u poslednjih deset godina. Njegovim romanima dominiraju sa jedne strane neobični i snažni likovi, a sa druge strane obilje referenci na sve i svašta - od kultnih knjiga do bizarne supkulture narko-korida. Oni istovremeno izazivaju čitaočev intelekt i pamćenje, i uvlače ga u napetu pustolovinu koja se čita bez daha. Tako ujedno zadovoljavaju i potrebu za intelektualnim izazovom, izbegavajući da baš sve ostave dorečenim i objašnjenim, i glad za avanturom i uzbuđenjem, tako svojstvenu nama koji smo kao mali čitali romane Aleksandra Dime i Emilija Salgarija.


Arturo Peres Reverte je rođen 24. novembra 1951. godine u Kartageni, u mladosti se bavio ronjenjem i radio na tankeru. Nasledio je od dede biblioteku od oko 5000 knjiga, i po sopstvenom priznanju, još kao dete pročitao sve što je moglo da se pročita. Spisateljski karijeru počinje kao novinar, dopisnik iz raznih afričkih zemalja za dnevni list Pueblo. Kasnije je postao ratni izveštač španske televizije (izveštavao je, između ostalog, i iz Bosne, na osnovu čega je nastala knjiga "Territorio Comanche"). Sada se potpuno posvetio pisanju, pre svega romana. Serijal o kapetanu Alatristeu (El capitán Alatriste), koji kod nas još uvek nije preveden, ove godine bi trebalo da stigne do sedmog nastavka.

Prema rečima jednog kritičara, Arturo Peres Reverte je naterao svoje sunarodnike da kupuju knjige. Osim toga je svakako jedan od najprevođenijih savremenih španskih pisaca - njegovi romani su prevedeni na dvadeset osam jezika i objavljeni u pedeset zemalja.
Među njegovim romanima (na žalost, do sada je na srpskom objavljeno svega pet: "Učitelj mačevanja", Narodna knjiga, 2000; "Klub Dima", Narodna knjiga, 2001; "Flamansko platno", Narodna knjiga, 2002; "Nautička karta", Narodna knjiga, 2004. i "Kraljica juga", Alnari, 2008) donekle razočarenje predstavlja "Kraljica juga", pisana u malo previše sidnišeldonovskom maniru, a moj apsolutni favorit je "Klub Dima ili Rišeljeova senka", čiji kratak prikaz sledi.


Lukas Korso je "detektiv za knjige" - stručnjak za retke knjige i posrednik pri ponekad sumnjivim transakcijama u trgovini bibliofilskim izdanjima. U potrazi za rukopisom jednog poglavlja Diminog romana "Tri musketara" i primercima priručnika za prizivanje đavola "Devet vrata u kraljevstvo senki" počinje jurnjavu po Evropi i upada u splet najneverovatnijih i prilično opasnih događanja uključujući pucnjave, tuče, seks, emocije, intelektualne zagonetke, fleš bekove, likove koji kao da su izašli iz Diminog romana, sataniste i krajnje strastvene ljubitelje literature. Što je, verujte, sasvim dovoljno da knjigu bez predaha čitate čekajući rasplet koji je...pa, bar za nijansu iznad očekivanja.

"Klub Dima" je čudna i krajnje zapetljana knjiga, koju su mnogi uporedili sa već kultnim romanom "Ime ruže" Umberta Eka. I zaista, "Klub Dima" je, u krajnjoj liniji detektivska priča, sa puno "natprirodnih" elemenata, koja, pri tom, od čitaoca zahteva veliku erudiciju i (pre)poznavanje bezbrojnih književnih referenci. I taman kad se oduševite sopstvenom pameću i načitanošću i pomislite "dobro, to sam i očekivao", ispostavi se da ste potpuno promašili...Ako vas to teši, i glavni junak je. Previše čitanja ponekad zaista škodi zdravlju.

Počevši od krajnje ekstravagantnog zanimanja glavnog junaka, preko ambijenta u kome se radnja dešava – surovog sveta beskrupuloznih prodavaca, restauratora i kolekcionara knjiga (?!), sve je u ovom romanu neuobičajeno. Lukas Korso, sa zečijim licem i vučjim osmehom, praćen misterioznom devojkom sa još misterioznijim imenom i adresom, vas vodi kroz biblioteke, zamkove i krčme, bar tri knjige i dva zapleta, i zaista mu je teško odoleti. Njegov lik je, pored majstorskog vođenja radnje, jedan od najupečatljivijih segmenata ovog romana. Pola vremena neverovatno opasan cool lik, pola vremena potpuno sluđen i zbunjen, Korso je (bar po mom mišljenju) jedan od najupečatljivijih i najprivlačnijih likova u savremenoj književnosti, i ne bi me čudilo da da u nekom budućem vremenu i sam postane opšte mesto i referenca poput (u "Klubu Dima" više puta spominjanog) Šerloka Holmsa.

Arturo Peres Reverte zaista majstorski opisuje ono što otkriva, i zaista majstorski sakriva ono što ne treba da saznate do samog kraja. "Klub Dima" je knjiga koja će vas čitavu noć držati budnim ili vas beskonačnom erudicijom obeshrabriti posle dvadeset strana. Ako vam se dopalo "Ime ruže" ona će vam se svakako dopasti, a ako nije...pa ipak, nije baš toliko teška za čitanje.

Po motivima ovog romana je 1999. godine Roman Polanski snimio film "Deveta kapija". Koji je, u pricipu, sasvim dobar. Dok ga ne uporedite sa knjigom. Sam Reverte je povodom filma izjavio da "nije loš, osim možda poslednjih pola sata. To očigledno nije moja knjiga."

Više o Arturu Peres Reverteu:

Zvanična veb prezentacija
Bibliografija
Filmovi i serije


svetlost lutalica je napisao/la @ 20:13 - Link - komentari
Četvrtak, 17 Decembar 2009
Prognoza u istoriji, kao i u drugim istorijskim naukama, najostvarljivija je u velikim prostornim i vremenskim razmerama, kada se jedinstvene odlike miliona kratkotrajnih događaja malih razmera uprosečuju.


Ovaj citat, neverovatno, nije iz nekog ranog rada Harija Seldona koji je stigao u prošlost kroz procep u tkanju prostorvremena, nego iz knjige Džareda Dajmonda Mikrobi, puške i čelik - Sudbine ljudskih društava.

Ključna ideja autora je da odgovori na pitanje šta je dovelo do dominacije evropskih naroda i evropske kulture u savremenom svetu. Tačnije, zbog čega se svaki sudar Evropljana sa civilizacijama na drugim kontinentima završavao kobno po te druge civilizacije, odnosno zašto su Evropljani kolonizovali Ameriku i Australiju, a Inke i Aboridžini nisu kolonizovali Evropu. Očigledan odgovor je - Evropljani su imali mikrobe, puške i čelik, tj. nadmoćnu tehnologiju i ubitačnije bacile. Ali, za Dajmonda to je tek početak. Na skoro 500 strana on pokušava da objasni koji su to činioci doveli to toga da je nadmoć bila na strani Evropljana a ne Inka i Aboridžina.



Njegova analiza se, ukratko, svodi na sledeće: Evropljani nisu ništa pametniji ni sposobnijih od ostalih naroda. Imali su "nepoštenu prednost" - živeli su na pravom mestu u pravo vreme. U Evroaziji, kao jedinstvenoj kopnenoj masi, je pogodan geografski prostor, sa povoljnom klimom i raznovrsnim biljnim i životinjskim svetom, omogućio rani nastanak proizvodnje hrane, koja je dovela do stalnog naseljavanja i veće gustine stanovništva, koji su opet omogućili nastanak centralizovanih država i razvoj tehnologije, jer su viškovi hrane doveli do pojave izdržavanih klasa - vladara i zanatlija. Osim toga, glavna geografska osa Evroazije, koja se prostire u pravcu istok-zapad, bila je pogodna za relativno lako i brzo širenje tehnologije iz centara u kojima je ona prvobitno nastala.

Razmatranje "osnovnih obrazaca" istorijskog razvoja svakako predstavlja hvale vredan poduhvat. Dajmond je, koristeći rezultate arheoloških, antropoloških, genetskih i lingvističkih istraživanja, uspeo da pruži jedan vrlo uopšten pogled kretanja tehnologija i ljudi u poslednjih 13000 godina. Ipak, knjiga je vrlo pitko napisana i prepuna zanimljivih detalja koji ilustruju njegove osnovne teze (iz vrlo subjektivnog ugla, najzanimljiviji među njima su razlozi za opstanak QWERTY tastature i istorija nastanka pisma). Još jednu "dodatnu" vrednost predstavlja i vrlo iscrpan pregled literature koja je korišćena u istraživanju.

Donekle, ali samo donekle, utisak kvari ponekad ipak preterano uopštavanje i pojednostavljivanje. Naročito kad se ima u vidu da se, valjda u želji da što bolje dokaže svoju tezu, autor povremeno ponavlja (neke stvari ponavljaju se, sasvim izlišno, u gotovo svakom poglavlju). Takođe, neke ključne teze (na primer ona o uticaju konkurencije i centralizacije na različit tok razvoja Evrope i Kine posle 15. veka) nalaze se tek u Epilogu.

U svakom slučaju, knjiga je vredna čitanja. Ako ništa drugo, vredi pogledati šta se u njoj toliko dopalo Bilu Gejtsu da je rešio da napiše nešto ovako pohvalno:

Citat:
Mikrobi, puške i čelik postavlja temelj za razumevanje ljudske istorije, što je samo po sebi dovoljno da ovu knjigu učini fascinantnom. Pošto na briljantan način opisuje kako slučajne prednosti mogu voditi ranom razvoju u veoma konkurenskoj sredini, takođe nudi korisne pouke za poslovni svet i za ljude koje zanima zbog čega je tehnologija uspešna.

svetlost lutalica je napisao/la @ 16:52 - Link - komentari (3)
005238 pregleda