SF tim
* 17.09.2019. 18:41:21
napredna pretraga  
Dobro došli, Gost. Molimo vas prijavite se ili se registrujte.
Da niste izgubili svoj aktivacioni e-mail?

Prijavite se korisničkim imenom, lozinkom i dužinom sesije
Vesti: Fan forum SF fanova. Smile
 
  Portal   Forum   Pomoć Pretraga Igre Prijavljivanje Registracija  
Stranice: [1]   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: O Cvrčku i anđelu  (Pročitano 3160 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
sivka
Eta Carina
admiral


Poruke: 765
Ugled: +8/-0
Van mreže


« poslato: 10.11.2008. 23:18:47 »

O Cvrčku i andjelu

Sedi, uspravna i ukrućena, ruke spustila u krilo, a oči joj živo šaraju po sobi. Zabrađene, u crnim haljinama, zgurenih ramena, ogrubelih ruku, sede starice. Neke se došaptavaju između sebe, neke samo zure u sanduk, popiju po gutljajčić rakije i dalje zure. Poneka se povremeno prekrsti dok gleda u Nanu položenu na odru, belu i prozračnu. Koža joj se u smrti zategla pa izgleda mlada i zaspala.

— Ćero, da te pita baba nešto. Koliko je Nana imala godina? Ja je znam kako sam se udala ovde, a to je, biće, pedeset i osam godina. Ista mi je kao tada, Bog da prosti.

Sofija gleda u senke koje igraju po zidu, ne odgovara. Košulja joj zakopčana do ispod grla pa se čini kao da joj ono zadnje dugme drži glavu uspravno. Sveće pucketavo gore, plamen skače uvis, pada, miriše pčelinji vosak. Nana je samo takve sveće gorela, nikad parafinske, nikad mirišljave, samo ove od pčelinjeg voska koje je pravio neki deda u Paraćinu, po receptu svog dede. Doneo ih je punu kutiju, nije hteo da uzme ni paru, samo je prišao odru, prekrstio se i izašao. Kažu da je plakao dok je zamicao putem, da je ponavljao da je poznavao Nanu ceo svoj život, od kad je prvi put došla po sveće, dok je još bio bosonog.

—   Znaš, ćero, znala je ona, Bog da prosti, kad joj je vreme. Sve se sama spremila. I okupala i obukla, popa pozvala, uzela sveću, upalila i... otišla. Tako.
Starica briše oči rubom marame, a zatim se prekrsti, tri puta zaredom.
—   Jeste, tako je bilo i nikako drugačije. Mene je pozvala u prošlu nedelju i kaže: "Stamena, da mi dođeš u sledeću nedelju da bdiješ." Ja joj kažem, "Bog s tobom, Nano, kome bre da bdijem", a ona će, "Meni, Stamena, meni. Vreme je."
Stamena glasno zajeca, a zatim ućuta. Kao da je udahnula a nikako da ispusti vazduh iz pluća.
—   Ja sam čula da je platila sve unapred, i da je častila Miku grobara da baš u ponedeonik izjutra iskopa raku.

Svaka od njih je imala svoju priču o tome kako je Nana znala, i svaka je prepričavala svoje viđenje, svoje sećanje, svoju laž u koju je verovala, i svaka na svoj način. Neke su se krstile, neke kolutale očima, a neke se naprosto ledile od straha, bilo zbog toga što je Nana znala ili što je možda mogla da čuje i opovrgne priču. Kao da su očekivale da ustane, pogleda ih i samim pogledom natera da nešto priznaju. Šta, ne znaju, ali nešto što su zgrešile, sigurno.
 
Sofija ćuti i premerava pogledom ogledalo. Prekriveno je crnom maramom, da se duša ne uplaši, da ne zaluta, da ne ostane zarobljena u prostoru između svetova. Drveni ram, širok i težak, okovan sedefnim laticama i srebrnim nitnama sa prednje strane, izrezbaren motivima žira po rubovima. Ogledalo je imalo crvenkast odsjaj i, dok je bila devojčica, volela je da se ogleda u njemu jer joj se činilo da joj je lice mnogo lepše u odrazu baš tog ogledala.


Nana je jednom, dok je malim nožem izjedenog sečiva seckala jabuke koje je sušila na verandi, ispričala da je to ogledalo donela sa sobom njena mati u velikom sanduku od istog takvog drveta optočenog sedefom i srebrnim nitnama.



Istina je da je Nana nazvala i rekla da dođe, i ako može da stigne do nedelje, najkasnije oko podneva. Poruku na sekretarici je odslušala pet dana kasnije kad se vratila sa postavljanja sondi. To mesto koje je locirala izgledalo je kao jedno od najvažnijih nalazišta. Bila je sigurna da je pronašla ne samo naselje već možda i ceo grad, mnogo stariji nego što su govorili zapisi nađeni u tom regionu. Nadala se da će da obraduje staricu dobrim vestima. Poruka je užasnula. Znala je. Vozila je sumanuto. Nije stigla na vreme, već je padao mrak kad je iskočila iz kola i utrčala u kuću.

Pogledala je po sobi milujući pogledom poznate predmete. Pogled joj se zadrža na starinskom kredencu. Nana ga je obojila u zeleno, da bi, po njenim rečima, razbila jednoličnost boja. Izmedju kredenca i kaljave peći bila je ugurana pletena korpa, ona koja se...
... puna šišarki  ljuljala u ritmu Naninog hoda. Išle su do izvora da natoče vodu u balonče pre nego što krenu kući. Najlepša leta su bila ona provedena u toj divljoj zabiti daleko od grada u kojem je živela sa roditeljima.

Šetnju kroz šumu je doživljavala kao putovanje zemljom snova. Od kuće na kraju naselja koje je bilo ni selo ni gradić, a po mišljenju stanovnika — varošica, pa do šumom prekrivenog brda, valjalo je propešačiti dobrih pola sata brzim hodom. Jedan deo padine je prekriven zimzelenim rastinjem i tu su skupljale šišarke koje je Nana ložila preko zime.

Sunce se popelo visoko. Sele su na proplanak, tik uz ivicu šume. Nana je bila tiha tog dana. Imala je običaj da peva dok pešače prašnjavim putem između stabala belog i crnog duda, dok ne stignu u podnožje brda. Imala je zvonak glas koji je ispunjavao prostor. Glas koji je romorio kao kiša, ili zvučao kao kad grad udara u trave, ili šuštao kao vetar u krošnji, pun glas koji je ostajao iza njih i plovio ispred njih pa joj se činilo kao da hoda kroz Naninu pesmu. A sada je u tišini pregazila prašnjavi put. I ona je ćutala. A šta bi drugo? Više bi joj prijalo da su sele u senku, ali je Nana izabrala baš ovo mesto, između senke i osunčane livade koja se urušavala do oboda drugog šumarka. Iza njih je bila dremljiva šuma, ispred živopisno divlje rastinje, korov, trava i poljsko cveće. Po cveću popadali leptiri, pčele, a iz trave se nadmeću zrikavci. Vilina kosa grabi od stabljike do stabljike kao mreža sunčevog ribara. Vazduh treperi nad livadom, lenj i gust.
Sačuvana
sivka
Eta Carina
admiral


Poruke: 765
Ugled: +8/-0
Van mreže


« Odgovor #1 poslato: 10.11.2008. 23:21:15 »

Nana je obgrlila oko ramena i šapuće.
—   Vidiš ono ljubičasto visoko cveće, to je lavanda, divno miriše, a odmah iza — tamo, vidiš li? To je zečji trn.
I objašnjava koja je koja trava, koji cvet. Šta se koristi za rane, šta za čajeve. Šapuće joj u uvo, kao da baje, a ona sluša opčinjena, zanesena, upija svaku reč koja ostaje urezana kako je izgovorena.
—   Vidiš, ovo je bokvica, a ovo je hajdučka trava.
Sa obe strane puta kojim su se uspele uz brdo raste zova. Nana pogleda u krošnje a zatim poče priču, tiho i zaneseno, kao da objašnjava sebi, a ne njoj.
—   Nisam znala da su se rešili na još jedno. Ona dva hajduka su već bila povelika muka. Niko nije mogao da ih ukroti ni utera u red. A ni njih dvoje nisu baš u godinama kad se rađaju deca. Jednostavno nije više bilo vreme za to. I one hajduke su kasno dobili, kad se već niko tome nije nadao. Kao i ja što sam rodila tvog oca, u nekim godinama kad je to bilo ne samo neobično, već i sramota, bar kod nas ...
Na kratko zaćuta, jer joj se glas u trenu slomio. A onda nastavi:
—   Sanjam ja jedne noći da baš ovde berem zovu. Sve cvetić iz cvasta po cvetić, ali nemam gde da odložim ubrano nego u kutiju od šibice. A mesec sija, i sve svetli, i drvo i cvet i put. Kao da je dan. I tako ja berem i nije mi jasno koliko to cvetića može da stane u tako malu kutiju, a već sam obrala celu krošnju. Dosetim se ja u snu da će biti prinove u porodici, probudim se i napišem sinu pismo da će mu se roditi kćer. Iznenadili se oni otkud da ja to znam, nikom ništa nisu rekli. I bi kako sam im napisala.
U trenu Nana ućuta i ukruti se i stegnuvši je dade joj znak da se primiri. Trava se uzkomešala iz donje šumice pravo ka njima i par sekundi kasnije, na metar ispred, pojavi se smeđi zec. Zastao, podigao se na zadnje noge i njuši vazduh, a zatim videvši ih, preturi se unazad, odskoči i otkotrlja se u šumu. Tišinu podneva prekinuo je bučan Nanin smeh a uskoro se pridruži i ona, kikoćući se.
—   Nano, pričaj mi bajku o zecu.
—   Baš o zecu?
—   Da.
—   Dobro, ispričaću ti bajku o Cvrčku i čuvaru.
—   Ali ja bih o zecu, Nano.
—   Pst, miruj i slušaj, u ovoj bajci je najvažniji zec.
I ona se prepustila priči. Znala je da Nana svaku priču ispriča samo jednom, nikad ne ponavlja.

U Sazvežđu na kraju neba, gde usamljeno Sunce čuva svojih devet podanika, na planeti koja se plavi od okeana, na dnu jednog presahlog mora okruženog vilinskim gorama, bila je jedna mala kneževina kojom je vladao knez Pravedni. I kao svi mudri i dobri vladari bio je okružen hrabrim ratnicima. Jedan od njih, Stefan, imao je kuću na rubu šume, napravljenu od mirisnih stabala borova koje je sam oborio, istesao i dopremio sa planine.
U povratku sa jednog od mnogobrojnih pohoda doveo je lepu, mladu ženu. Stefan je želeo sina koji će biti ratnik, snažan i jak, kao što je i on sâm. Rodile su mu se dve kćeri, jedna za drugom. Prva, bučna, likom na oca, zbog žustre naravi, dobila je ime Trubica. Druga, nežna i mila, likom na majku, prozvana je Lira. Kod njih su imena davali tek pošto bi dete napunilo godinu, da se vidi kakve je naravi, da ime bude u skladu sa dušom.
A Stefan je želeo sina.
—   Nano, a zašto nije voleo kćerke?
—   Srećo Nanina, voleo je, ali je hteo i sina. Znaš, ratnici tako žele da dobiju sinove naslednike, a posle najviše vole ćerke. Ali, da ti nastavim.
Verna žena, osetivši muževljevu tugu, nosila je bosiljak i pelin u nedrima, burjan u tkanici, cvet ricinusa pod jastukom, palila je svako veče žrtvene sveće na oltaru starih bogova, krišom od muža i porodice koji su ismevali njena božanstva i ljutili se. A ona je uporno to radila  sve dok joj se želja nije ispunila. U njihovoj kući se uskoro čuo grgutavi smeh novorođenog deteta. Razočarenje Stefanovo bilo je kratkotrajno, za razliku od duboke tuge žene. Želela je sina a  rodila se  treća ćerka.
Devojčica je rasla divlje u društvu malih šumskih zveri, veverica, zečeva i srna, koje su joj slobodno prilazile, a bežale na i najmanji nagoveštaj dolaska drugih ljudi. Volela  je   starije sestre i pratila ih na svim pohodima od branja šumskog voća do sakupljanja poljskog bilja.
Zbog hiljadu pitanja koje je upućivala svima pa  i strancima prolaznicima jer je čudesno rano progovorila, i pesmi koje je sama ispevala, prozvaše je Cvrčak.
Trubica i Lira su često odlazile da beru sočne šumske plodove. Sa sobom su vodile i malu Cvrčak koja je gurala nosić u svaki cvet na putu i često nije mogla da drži korak sa starijim sestrama.
Jednom, dok su se provlačile uskim šumskim stazama, Cvrčak je primetila malog riđeg zeca kako ih prati.
O, Cvrčak je tako volela zeke! Sakrila se iza žbuna bezglasno se  smejući i sačekala. I sčepala ga. Zec se koprcao, batrgao, a zatim počeo da moli Cvrčka da ga pusti. Obećavao je i šarenu sviralu koja pravi najdivniju muziku za Cvrčkove pesme, i beli štap sa pačjom glavom....ali, bez uspeha.
—   Nano, zečevi ne pričaju.
—   Oko Nanino, ovaj je pričao, ili se to tako pričinilo Cvrčku. Nije ovaj svet baš takav kakvim ga mi vidimo. Ima mnogo više čuda, samo je čovek oslepeo pa ne vidi. Ovo je priča o onima koji vide svet drugačije.
Cvrčak je požurila da stigne sestre i pokaže im svoju lovinu. Dobro, majka će se ljutiti, ali, ona je znala kako će na očevom licu izmamiti osmeh. Možda će joj dozvoliti da zadrži svoju novu igračku.
Tražeći sestre ulazila je sve dublje i dublje u šumu, ne obazirući se na molećiv glas zeca koji joj je govorio da ide pogrešnim putem. Lutala je Cvrčak šumom i čeznula za toplom kolibom, nežnim majčinim glasom, očevim pogledom koji daje sigurnost i zaštitu.
Šuma je bila sve mračnija.
Noć je zatekla Cvrčka u gnezdu od paprati na rubu livade. Umorna i osušenog grla od uzaludnog dozivanja sestrica, Cvrčak je zadremala sa zecom u naručju.


Sačuvana
sivka
Eta Carina
admiral


Poruke: 765
Ugled: +8/-0
Van mreže


« Odgovor #2 poslato: 10.11.2008. 23:22:25 »

Probudila je tišina. I ptice i bube su zanemele. Mesečeva lampa je škrto osvetljavala sivi, krnji kamen na sredini proplanka iz kojeg je izbijao tanak mlaz vode pretvarajući se u potok što se spuštao kroz proplanak pa kroz šumu, između drveća. Sad se nad tim izvorom i vodom magla u pramenovima širila i pružala do stabala na rubu poljane.
Kao daleki zov začula se pesma, starija od šume i meseca nad njom, prvo tiha, a zatim sve glasnija, do urlika smeha i cike. Grudvice magle popadale po livadi se uskovitlaše u pramenove, zgusnuše se i pretvoriše u prelepe devojke. Naga tela kao da su samo opne ispunjene svetlošću. Iz plećki na leđima izbijala su krila vilin–konjica, nežna i prozračna. Bez zvuka su treperela pod jasnim svetlom mesečine. Nihove žive kose, neke plave kao cvet spomenka, a neke tamne kao mastilo, lebdele su oko tela kao haljine. Pevale su devojke i igrale u krugu oko vremešnog kamena iz kojeg je neprekidno tekla voda i magla.
Cvrčak je bila zadivljena. Zar ona najglasnija ne liči na njenu najstariju sestru Trubicu? A ona najlepša, pa to je njena Lira, ona mila sestrica koja u džepovima svoje široke kecelje uvek čuva kolač za Cvrčka.
Potrčala je preko livade noseći u zagrljaju svog novog drhtavog prijatelja koji je uzalud pokušavao da je zaustavi.
Devojke se raspršiše kao ptice. Čučale su na granama drveća koje je okruživalo livadu na kojoj su ostale samo dve, posmatrajući u nemom gnevu ovaj drski upad. Tek kad je dotrčala sasvim blizu, Cvrčak se suočila sa hladnim i surovim pogledom onih za koje je mislila da su sestrice. I njihova kopita umesto stopala.
Čučnula je u ugaženu travu, zbunjena i uplašena, pritiskajuci zeca na grudi.
Vile doleteše sa grana i spustiše se u krug oko nje. Kose im zavijoriše uplićući venac i počeše da kruže, sve brže i brže. Igrale su nemo, bez pesme. Tlo je podrhtavalo od udaraca kopita u sumanutom ritmu.
Cvrčku je srce divlje udaralo u grudima. A tada je mali riđi zec ponovo progovorio.
—   Nisi me poslušala, ali ja sam tu da te podučim i štitim. Sad pazi. Zatvori oči i misli na oca. Pevaj u sebi pesmu i ne otvaraj oči. Ovo su vile koje oduzimaju život kad uđeš u njihovo kolo.
Cvrčku je sve zujalo u ušima dok je tonula u spasonosnu nesvesticu.
Pred zoru, Stefan, surovi a sada uplakani ratnik, na čelu grupe hrabrih, posle celonoćnog pretraživanja šume pomoću baklji i rašlji, nađe Cvrčka.
Ležala je u dubokoj nesvestici, na sred livade u krugu utabane trave i izgaženog cveća, u senci staklastog raspuklog kamena, grleći mrtvog zeca na grudima.

—   Što plačes, ludice?
—   Zašto je zeka umro.
—   Nije umro, samo je postao drugačiji. Postao je senka. Otišao je u zemlju koja se zove raj. Spasio je devojčicu.

Nana joj je brisala suze, a ona je grcala i plakala.
—   Ponekad naši čuvari moraju da odu u neki drugi svet, da bi nama bilo bolje. I mi ih se sećamo sa ljubavlju.
—   Nano, meni je moj tata čuvar, i mama.
Tada joj je Nana obuhvatila lice svojim mekanim dlanovima i zagledala joj se u oči.
A Nanine oči su bile čudne, plave, tamne sa zlatnim pegicama. Izgledale su joj kao ozvezdana noć. I pričala joj tiho i dugo.

Čudno kako se i danas seća imena svake biljke koju je Nana opisala. Koja su joj lekovita svojstva. Gde najviše raste i kad je najbolje da se nabere. Kako se suši i priprema.
Ali ne može da se seti reči kojima joj je saopštila da su joj roditelji poginuli. I starija braća. I da će njih dve morati same dalje. I da ju je uzela za ruku, povela kući podigavši korpu sa šišarkama, tu koja je i sada ista, obojena u plavo i crveno, zaboravljena u prostoru između kredenca i peći.

—   Kaže pop da Nana nikad nije kročila u crkvu ali da je uredno plaćala parohiju.
—   Nije nikad ni osveštala kuću, otkud da je sad zvala popa Jovana. Njega je tražila, a njemu je duša u nosu. Sa ovim mladim ni reč nije progovorila.
—   Kažu da se oni znaju još dok je pop bio tamo u brdima gde je Nana živela dok se nije udala ovde.
—   Uvek je bila čudna.
Ustala je iznenada i one se trgnuše i zaćutaše.
Prišla je Nani i s ljubavlju joj dodirnula obraz. Samo je smrt tako hladna.
Sa vrata je skinula nisku sa dva bakarnjaka. Zlatnici su se otkidali za školu, fakultet, magistraturu, doktrorat. Za uređenje stana prvog i poslednjeg neuspelog pokušaja da živi u braku, u zajednici sa nekim. Otkidali su se zlatnici ali su bakarnjaci ostali.

—   Vidiš ovu nisku. To je tvoje i ostaće kod mene. Kad god zatreba uzećemo odavde.

Baka je otkopčala dugmiće haljine i tada je prvi put videla sjajnu nisku dukata oko Naninog vrata i na prsima.
Nana je povukla nisku i ispod nje na tankoj niti upredenoj od svile tamnela su se dva bakarnjaka. Prebacila ih je preko glave i stavila joj oko vrata.
—   Ovo je moje. To ćeš ti čuvati i daćeš mi ih kad dođe vreme.

Čudesne šare na bakarnom novcu su opredelile njen život. Arheologija joj je postala više od ljubavi. Postala je opsesija. Nigde nije mogla da nađe ni približno sličan novac. Ni šare kao na bakarnjacima. Nikome nije pokazala Nanin zavet jer je to bio zavet. A gde sve nije tražila.

Gledala je kako se senke poigravaju na Naninom licu, kako trepere i stvaraju privid osmeha, ili je to zaista i bio osmeh. Nije bila sigurna, ali morala je da, detinje, iako već odavno nije dete, proveri. Na zaprepašćenje zabrađenih, prestravljenih žena, otkopčala je dugmiće na Naninoj haljini i prešla prstom preko glatkog belog poprsja, bez ijedne fleke, mladeža, belega. A zatim, zakopčavši joj haljinu, spusti poljubac na jedan pa na drugi kapak. I ostavi bakarnjake na njih.

—   Vraćam ti dug, Nano. Vreme je.

U sobi je vladao muk, samo su sveće pucketavo gorele. Čulo se hripavo disanje jedne starice koja je bila užasnuta sopstvenom nemoći da u tom trenutku makar ne diše, kad već ne može da to radi nečujno.

Sofija je rukom dotakla dugmiće na svojoj košulji da proveri da li su dobro zakopčani.
One večeri, dok je Nana skidala zavetne bakarnjake, smakla se niska zlatnika preko grudi i otkrila smeđi beleg u obliku zeca. Takav isti, par sati ranije, otkrila je na svojim prsima, dok se presvlačila. Bila je zaprepašćena. Zbunjena. Uplašena. A onda se setila.

Senke su treperele po zidovima. Pčelinji vosak se topio i pucketao. A Nana je ležala, osmehnuta, ili je to možda bila samo igra svetlosti i senki. Ko zna.
Sačuvana
Nesa
Vajper

predsednik


Poruke: 2.754
Ugled: +30/-1
Starost: 60
Lokacija: Beograd-Mirijevo
Pol: Muškarac
Van mreže


« Odgovor #3 poslato: 24.12.2008. 11:56:29 »

Jako lepo.
Slike su mi se redjale pred ocima.
Ni opsirno ni sturo. Plasticno da se gotovo gotovo dodiruje. Kao dozivljeno.
Sačuvana
Stranice: [1]   Idi gore
  Štampaj  

 
Prebaci se na:  

Šema sajta  ◊   SF Vektor  ◊   TV program  ◊   Periodni sistem NF

Pravilnik  ◊   SF kviz  ◊   NF na Krstarici  ◊   SF filmovi  ◊   Bibliografije

Kopirajt © 2006-2019. SF tim. Sva prava zadržana.
Pokreće MySQL Pokreće PHP Powered by SMF 1.1.21 | SMF © 2015, Simple Machines | Mapa foruma | Arhiva | wap2 Ispravan XHTML 1.0! Ispravan CSS!
Stranica je napravljena za 0.023 sekundi sa 23 upita.