Priča o Seldi

[armadillo]

Uh, mada rekoh skorije da neću da kačim svoje tekstove, ipak da probam. Problem je samo što je moja prva priča predugačka. Šaljem vam zato samo kraći isečak, mislim da može da prođe kao celina. Važna napomena: ovu priču Vinu kazuje Šavil dok skriveni u močvari očekuju mogući prepad demona. Imajte u vidu da je okolo mračno i vlažno.


Vin klimnu glavom, ali i dalje nije pokazivao nameru da ode na počinak. Posle nekog vremena zamišljeno reče:
- Pričaj mi o Seldi.
- Bila je velika ratnica.
- Zašto je udarila Urdila?
Šavil se trže iznenađeno:
- Znaš za to? I meni je Kvilis ispričao. To se desilo davno, bila je tad samo neobuzdana devojčica. Imala je svega desetak godina, Kvilis samo što se rodio. U stvari, nije ni htela da udari Urdila. On joj se samo isprečio na putu.
- Pa koga onda?
- Oline. - Šavil se tiho nasmeja. - Selda je, još otkad je bila sasvim mala, imala običaj da stvari rešava na najjednostavniji način. Sreća da je tad mač još uvek bio drven!
Primetivši Vinov upitni pogled, Šavil se osvrte ka usnulom starcu, pa nastavi šapatom:
- Urdil je bio neznanac u kome su, malo pošto se pojavio, Krilidi prepoznali izgubljenog Paklahovog sina i izabrali ga za ratnog vođa, ukazujući mu time čast i poštovanje koje su mu po rođenju pripadali. Niko nije pouzdano znao odakle je došao, ali njegovo ratničko umeće bilo je veliko. Naučio je krilidske ratnike mnogim nepoznatim udarcima i zahvatima, kombinujući ih vrlo umešno sa onim dotad prenošenim kroz generacije. Rezultati njegovog podučavanja vrlo brzo osetili su se i u sukobima sa demonima, a njegovu hrabrost i lukavost u boju naši ratnici poredili su već sa Paklahovim. Svi su bili oduševljeni mladim vođom, a najviše mala Selda. Devojčica se stalno motala oko ratnika i oružja, a sam Urdil je iz zabave više puta podučavao zajedno sa ostalima. Napredovala je toliko brzo da je uskoro i među mnogo starijim dečacima bilo teško pronaći nekog radog da se oproba sa njom. Još u tim godinama bila je potpuno neukrotiva i nepredvidiva. Morala je da ostvari sve što naumi. Ko je tad mogao i da pretpostavi kakve se misli roje u hirovitom dečjem umu? Kad je Urdil prilikom jednog skupa u selu objavio ljubav prema Oline, Selda je pred svima svojim drvenim mačem nasrnula na nju, a onda je javno obećala da će joj srce čekati Urdila dokle god kuca u grudima. Potom je sva uplakana pobegla u močvaru. Pronašli su je na jedvite jade posle sedam dana, sklupčanu u jednom žbunu polumrtvu od gladi i žeđi. Nedugo zatim, Urdil i Oline iznenada su nestali bez traga. Godine su prolazile i svi su već izgubili svaku nadu da će se ijedno od njih ikad vratiti. Svi sem Selde, u međuvremenu izrasle u prelepu devojku i ratnika bez premca. Mnogi momci zagledali su se u nju, a najhrabriji i najbolji među njima, naočit momak po imenu Herl, zaprosio je. Nijedna druga devojka ne bi ga odbila, ali Selda je ostala verna zavetu datom još dok je bila devojčica. Ipak, koristeći svu svoju lukavost, a pričalo se i savete nekih starih i mudrih ljudi, Herl je uspeo da iskoristi Seldinu jedinu slabu tačku, gordost, i izazvao je na nadmetanje. I pristala je, ako izgubi - biće njegova.
Pošto je na njoj bilo da odluči u čemu će se ogledati, na opšte zaprepašćenje Selda je izabrala penjanje uz strme litice Mračne planine. To je izazvalo veliko negodovanje, jer ne samo da je takav poduhvat sam po sebi bio izuzetno opasan, već je trebalo i otići do crnih litica na dva dana hoda od sela u močvari i na tom putu rizikovati mogući prepad demona. Herlova mlađa sestra Dojra zaklinjala ga je da odustane, a svi iz sela bili su protiv toga da se takvo nadmetanje uopšte i dozvoli, ali mladić nije hajao ni za sestrine suze ni za upozorenja starijih. Jedne noći on i Selda, praćeni manjom grupom momaka i devojaka, među kojima se teška srca našla i Dojra, iskradoše se iz sela i krenuše ka Mračnoj planini. Sledeće noći, malo iza ponoći stigoše do okomitih crnih litica izgubljenih visoko u mračnom nebu. Duvao je jak vetar i rominjala kiša. Bilo je očigledno da se sprema oluja. Poslednji put Dojra je zagrlila Herla i molila ga da odustane. Suze su joj se zajedno sa kapima kiše slivale niz od plača podbulo lice, ali ovaj nije hteo ni da čuje. Umesto toga upita Seldu kada će početi i dokle će se penjati. Svi se zapanjiše kad devojka kratko objasni da će penjanje početi odmah, a da će pobednik biti onaj ko se pod prvim zracima jutarnjeg sunca bude nalazio više na litici. Bili su potpuno zatečeni. Penjati se do zore po oštrom i od kiše klizavom stenju, šiban žestokim udarima olujnog vetra, bilo je prava ludost. Ali pre nego što se iko snašao, njih dvoje već pohitaše koliko su mogli uz liticu i vrlo brzo nestaše u mraku. Kako je noć odmicala, kiša je padala sve jače, a blistave munje parale su sve češće mračno nebo. Momci i devojke iz pratnje zakloniše se koliko su mogli iza jedne stene. Mokri i promrzli od naleta hladnog vetra piljili su napeto gore u mrak, gde su se prilikom sevanja munja nazirale dve iz časa u čas sve sitnije prilike. Penjali su se gotovo uporedo, možda na svega par lakata jedno od drugog. Jedva su se već i nazirali visoko na stenju, ali nijedno nije uspevalo bar malo da odmakne. Zora se primicala i oluja poče da jenjava. Vetar stade, a kiša je ponovo tek rominjala. Slaba svetlost već se probijala sa istoka kad Herl poslednjom snagom uspe da isprednjači. Prvi jutarnji zraci obasjaše mladića kako visoko sa litice radosno podiže ruku prema suncu. Selda se, tek malo niže ispod njega, umiri na litici i prestade da se trudi da ga sustigne. Pobedio je!
Munja iznenada sunu iz oblaka i udari u liticu, daleko iznad dvoje suparnika. Začu se žestok prasak kad se pod udarom groma crno stenje razlete na sve strane. Krupno kamenje padalo je pravo prema mladiću i devojci. Herl već napravi pokret ka ispustu na steni ispod koga bi se dosta dobro zaklonio, ali onda se okrete ka Seldi i zastade. Devojka se nije ni pomerila, bila je očigledno potpuno iscrpljena. Sa nekoliko brzih kretnji, Herl kliznu niz liticu i zastade tačno iznad nje. Stenje je već proletalo svud okolo. Nekoliko većih komada promaši ih za dlaku, a onda jedna od poslednjih stenčuga krenu pravo prema njima. Svi su videli kako je Herl, kad je ogromni kamen doleteo, pustio rukama izbočine na litici za koje se držao. Dočekavši grudima stravičan udar, čvrsto je obgrlio padajuću stenu i nogama se koliko je mogao odbacio od litice. Uspeo je da teški kamen skrene taman toliko da ne zakači Seldu i zajedno sa njim odleteo u provaliju.
Momci i devojke u podnožju litice srećom su se, tražeći zaklon od vetra, još tokom olujne noći pomerili malo dalje prema žbunju u močvari. Sa bezbednog odstojanja, skamenjeni i bez daha gledali su kako Herl pada zajedno sa poslednjim stenjem, ne pustivši pritom od sebe ni najmanji zvuk. Mladić je još prilikom udara padajućeg kamena ostao verovatno bez svesti, ako nije i poginuo, tako da je prilikom udara o tlo njegovo telo već bilo potpuno beživotno. Udar tela o zemlju nije se ni čuo od zvučnog pljeskanja i šljapkanja stenja koje se ukopavalo duboko u blato i mekanu zemlju ili padalo prskajući u obližnje jezerce. Očajni krik prolomi se iz Dojrinih grudi čim Herlovo telo pade na tlo i jedva su ostali uspeli da zadrže devojku koja se mahnito otimala da ne pritrči odmah ka svom bratu. Tek kad su bili sigurni da je i poslednji kamen pao sa litice, pustiše je i pođoše za njom. Herlovo telo, sve krvavo i izobličeno od siline udara, predstavljalo je jeziv prizor, pa mnogi od njih požuriše da što pre bar nakratko skrenu pogled ka visinama litice, izgovarajući se pred samim sobom da njemu ionako nema više pomoći i da sad treba videti šta se desilo sa Seldom. Pod navalom jutarnjeg svetla litica se sve bolje videla, ali niko nije mogao da uoči gde se nalazi devojka. Posle nekog vremena uzaludnog osmatranja čak pomisliše da je i ona pala, ali ma koliko da su tumarali okolo po magli, njenog tela nigde nije bilo. Devojka je jednostavno nestala! Vrativši se zbunjeni do Herlovog tela, videše da više nema ni Dojre, već pronađoše samo tragove nesrećnice koji su vodili ka močvari. Dva momka pokušala su da ih prate, ali su se kasnije tog dana bez uspeha vratili. Ostali su svi tu do podneva sledećeg dana, osmatrajući i liticu i močvaru, ali nijedna od devojaka nije se pojavila, pa su konačno nedaleko od jezera pokopali Herla i teška srca vratili se i odneli crne vesti u selo.
Dojru zaista nikada niko više nije video, ali Selda se ipak vratila. Prošlo je od tada skoro godinu dana, kad je iznenada banula u selo donoseći vesti o podzemnom svetu koji je otkrila. U početku joj nisu verovali, mislili su da je još od one večeri skrenula pameću i lutala besciljno ko zna kuda. I zaista, svi su se slagali da to nije ona svojeglava i plahovita devojka od ranije. Postala je smirena i pričala je tihim glasom, ali u jednom je ipak ostala ista - nije odustajala. Svojim pričama uspela je vremenom da ubedi nekoliko mlađih momaka i devojaka da je prate i već sledeće godine počela je izgradnja naselja pod planinom. Ispostavilo se da nas je to i spaslo, jer su nedugo zatim demoni prilikom jednog prepada uspeli konačno da pronađu selo u močvari i spale ga, pobivši pritom nekoliko starijih Krilida koji nisu želeli da uđu u mrak pod planinom. Od tad naš narod, zahvaljujući Seldinom i Herlovom tragičnom nadmetanju, živi u sigurnosti Podzemlja. Litica kojom smo se danas spustili ista je ona po kojoj su se nekad u olujnoj noći peli gorda devojka i mladić spreman da za nju da svoj život, a pećinu kroz koju smo izašli iz Podzemlja otkrila je lično Selda. Ispod jednog oštrog kamena na obali jezera ona sad počiva zajedno sa Herlom.
- Sahranili su je ipak do njega? - upita posle duže tišine Vin.
- Selda nije živela dugo posle njega. Poginula je malo pošto je naš narod prešao u Podzemlje, u jednoj noćnoj bici sa demonima. Svi koji su se tad zatekli tamo kažu da nije ni želela živa da se vrati. Bila je rešena da ode sa ovog sveta što pre. Čelef je uslišio njene molitve i poginula je kao ratnica. Kvilis je bio tek momčić. Sahranio je ispod istog kamena gde se nalaze i Herlove kosti. Mnogi naši izviđači, koji su se tokom olujnih noći zaticali u blizini litica, kunu se da su pri odblescima munja mogli da vide dve prilike kako se pentraju visoko po crnim stenama sve do zore. Niko i ne sumnja da to Herl i Selda nastavljaju svoju trku.


Svaki komentar je dobrodošao...

[valiant68]

Armadiljo, nisam pogresio, bravo. Progutao sam u cugu, oci si mi napatio jer se jedva izborih sa tekstom, da ne zalutam ocima.
Doba demona, ratnika i njihovih idola. Naleteo sam na par sitnica; kao citalac ,- ona je ratnica a ne ratnik.
Meni je interesantno da je ovo lako stivo i da sam se uziveo u okolis, scene, pricu.

Ne znam dal mi lici na Pecinu spiljskog medveda ili 13-tog ratnika, ne znam sta te je inspirisalo. Nije mi ni bitno poreklo price, vec kad sredis tekst ,posalji ceo roman da dovrsim.

Opet da primetim, jos jedan teks koji izgleda da nema veze sa fantastikom, sf-om ili hororom.

Mada jos jedno moje zapazanje, osmi putnik mi vise nema element horora.-misao koja je naletela i bupnula a ja otkucao.

[armadillo]

Ajd da požurim da odgovorim, ipak je ovo komentar kakvom se nada svako ko kucka pričice u gluvo doba. Zahvaljujem, drago mi je da ti se svidelo. Inače, prekjuče sam dovršio ja se nadam poslednje sređivanje prvog dela. Svako ko je zainteresovan da pročita 300 i kusur strana može da mi pošalje adresu i ja prosleđujem. Posle prinudnog sečenja (uslovio izdavač), priča o Seldi se nalazi u drugom delu. Nadam se da će uskoro biti i na papiru, ali posle toliko čekanja...

[valiant68]

E onda ima da doletis na sledece okupljanje i da castis kriglama crnog piva ili Jelen.
Svaka cast Armadiljo. Lepa vest, cim izadje iz stampe javljaj, prodato.

[armadillo]

Nadam se uskoro, i ja preferiram jelen

[armadillo]

Pročitao primedbu Mastera Yode. Nadam se da ova priča neće biti pomerena, iz prostog razloga što je ona odlomak iz romana koji po mom skromnom mišljenju pripada žanru fantastike. U romanu se inače pominju raznorazna bića koja nadam se ne postoje na ovom svetu: Ognjeni demoni (pomenuti su i u priči o Seldi, doduše samo jednom ili dvaput), Gorgovi, Gzilde... Kao dokaz prilažem još jedan odlomak iz romana u kome se govori o borbi sa nevidljivim čudovištem. Ako Master Yoda i posle ovoga ne bude ubeđen da se radi o fantastici, onda ću ja javno da se zakunem da ni Lukasova saga ne pripada pomenutom žanru, već da su se Ratovi zvezda zaista izdešavali nekada davno u dalekoj galaksiji i da su mi sve priznali lično R2-D2 i C-3PO.

Predgovor za narednu priču: Šumnjaci usred Ligolda pronalaze tragove nepoznate zveri i kreću u poteru, žureći da pomognu tajanstvenom jahaču zabasalom u bespuće stoletnih šuma. Usput zaključuju da je zver nevidljiva sve dok se u senci džinovskih stabala krije od svetlosti sunca. Posle vratolomne potere, Vin i Karlis pripremaju zasedu i čekaju da zver siđe sa drveta...


Dok su skriveni iza žbuna čekali da Zver siđe, Karlis se nervozno meškoljio, a Vin je, sedeći na zemlji prekrštenih nogu, bio potpuno miran. To je bio rezultat bezbrojnih vežbi kojima ga je Fraj odmalena podvrgavao, sve sa ciljem da izoštri čula i u slučaju opasnosti uvek reaguje hladno i precizno. Znajući da je sve što se moglo uraditi urađeno i da sad ostaje još samo da se čeka, Vin nije bespotrebno trošio snagu, već je usredsredio sva svoja čula na krošnju drveta pred sobom. Znao je da će protivnik uskoro napasti i da će pogodak ili promašaj te prve odapete strele biti možda i presudan za ishod sukoba. Zato je sa utrostučenom pažnjom vrebao svaki pokret, šum ili miris koji bi mu što ranije nagovestio da je neprijatelj krenuo. Zapao je u neko stanje obamrlosti, svi mišići bili su mu opušteni, disao je ravnomerno i duboko, a pogled mu je bio prazan i ukočen.
Lak trag nekog smrada iznenada mu zagolica nozdrve i njegov pogled ožive. Blag vetrić donese smrad još jednom, pa zatim još jednom, a onda se taj neprijatni miris pojača i postade prepoznatljiv. Vin se nečujno pridiže i kleknu, pogleda prikovanog za krošnju susednog drveta. Karlis poče nešto da šapuće, ali Vin ga hitro dodirnu po ramenu i on ućuta. Odozgo se sve jasnije čulo komešanje, jedna grančica pade, zatim još jedna. Sa zategnutim lukom Vin je čekao. Primeti kako se jedna velika grana iznenada zaljulja i savi, verovatno pod teretom. U tom trenutku ustade iza žbuna, otkrivši se skroz da bi što sigurnije gađao. Kad se začu tup udar o zemlju, Vin malo ispred jasno vide mesto gde je Zver doskočila. Odjednom se ukazaše tragovi četiri moćne šape i Vin odape strelu ciljajući tačno po sredini između tragova, četiri stope iznad tla. U magnovenju ču tup udar strele koja pogađa metu i vide kako crno pero na streli zastade i zatreperi u vazduhu petnaestinu koraka pred njim, a onda se praćeno jezivim urlikom iskrenu i odlete podaleko unazad i ulevo. Ranjena Zver odskočila je besno i okrenula se ka neočekivanim protivnicima.
Začuvši sa strane zvižduk nove strele, Vin se brzo okrete i vide Karlisa kako prebledeo steže luk i ukočeno gleda napred. Znajući da je Zver sad okrenuta ka njima i da je njegov drug u velikoj opasnosti, Vin potrča, uhvati Karlisa za mišicu i povuče ga što je brže mogao prema visokoj travi pored reke. Dok je vukao Karlisa, gledao je netremice u pero na streli zarivenoj duboko u Zver. Crno pero nije se pomeralo, što je značilo da se Zver još uvek dvoumi da li da krene za novim, iznenadnim suparnicima ili da pojuri ka jahaču. Karlis je bio načisto obamro i Vin ga je više nosio nego vukao ka travi do koje samo što nisu stigli. Doviknu mu da požuri, ali Karlis kao da ga nije čuo. Ipak, kao odgovor na njegov povik začu se preteće režanje i on, osvrnuvši se hitro, vide kako crno pero munjevito poleće kroz vazduh. Zver je napravila moćan početni skok ka njima i Vin shvati da više ne mogu da izbegnu napad. Bar ne obojica!
Na samu pomisao da ostavi bespomoćnog Karlisa da bi se spasao Vin se jezivo naceri, a lice mu se izobliči od mešavine stida i gneva. Držeći i dalje Karlisa za mišicu, on iskorači prema Zveri, a druga ruka mu odbacujući luk u stranu pade na dršku kratkog mača. I u tom trenutku, kada je svesno rešio da ode u propast, desi se nešto potpuno neočekivano. Poljanom odjednom zasija blistava plava svetlost i Vin, sa mačem dopola isukanim iz korica, nedaleko pred sobom ugleda Zver kako se priprema za novi skok.
Obasjana tom hladnom plavom svetlošću Zver se sasvim jasno videla, doduše u prelivima plave boje. Bila je pogrbljena i mršava, tako da su joj se sa strane jasno ocrtavala sva rebra. Tačno negde po sredini u odnosu na udove predugog trupa, između rebara, bila je duboko zabodena strela sa crnim perom. Prednje noge, ako bi se to moglo tako nazvati, bile su joj znatno kraće od zadnjih, tako da je dok se spremala za skok glavu držala nisko, svega stopu ili dve od zemlje. To ju je dovodilo u veoma pogrbljen položaj, a ceo očigledno vrlo savitljiv trup bio je povijen u oštrom i napetom luku, pa su joj se jasno videli svi pršljenovi na kičmenom stubu ocrtanom ispod nategnute kože na leđima. Zbog položaja u kom se nalazila nije bilo moguće tačno proceniti, ali Vin zaključi da je dugačka otprilike sedam stopa. Glava joj je bila izdužena, kvrgava i izobličena, sa snažnim čeljustima pri dnu iz kojih su virili krivi i očigledno vrlo jaki očnjaci. Pljosnat nos završavao se velikim ovalnim nozdrvama malo iznad čeljusti. Dva sitna oka bila su upala u očne duplje smeštene pri vrhu glave, a umesto ušiju imala je samo dve jedva vidljive rupice. Sva četiri mršava uda završavala su se sa po tri polurazvijena prsta na kojima su se nalazile kandže dugačke bar pedalj. Zadnje noge, savijene u kolenima unapred, bile su spremne za skok. Nije imala krzno, već joj je koža bila prekrivena teškom sluzi koja je tu i tamo kapala. Tako pogrbljena i mršava, uglastih zglobova savijenih u pripremi za moćan skok, lica izobličenog od mržnje i iskeženih zuba delovala je kao oličenje samog zla.
Vin levom rukom gurnu Karlisa što je jače mogao prema visokoj travi, a desnicom isuka mač i upravi ga prema Zveri. Ali ona, umesto da napadne, zastade u pola skoka, munjevito se okrete u pravcu odakle je dolazila plava svetlost i, zarežavši preteći, brzim skokovima krenu u tom pravcu. Sa mačem u ruci Vin se takođe okrete i ugleda odakle dolazi čudna svetlost koja mu je najverovatnije upravo spasla život.
Jahač je, čuvši urlik Zveri pogođene Vinovom strelom, uspeo nekako da se prene i sada je, okrenuvši konja ka njima, sedeo uspravno u sedlu i visoko iznad sebe u ruci držao plavi kristal. Svetlost koja je otkrila Zver i učinila je vidljivom širila se zrakasto upravo iz tog kristala. Zver je režeći potmulo jurila ka jahaču, vrtoglavo mu se približavajući u velikim skokovima, zaboravivši onako besna i ranjena na svaki oprez. Za to vreme jahač je sa zvonkim uzvikom isukao mač i držeći i dalje plavi kristal visoko u drugoj ruci čekao da se Zver približi, dok mu je konj nervozno kopao mokru zemlju kopitama.
Pošto trenutno Karlis i on nisu bili u neposrednoj opasnosti, Vin vrati mač u korice, dohvati sa zemlje luk i potrča ka jahaču, u trku nameštajući novu strelu na tetivu. Blatnjava zemlja i visoka trava dosta su ga usporavale, dok se Zver skačući četvoronoške kretala užasno brzo, tako da je stigla do konjanika mnogo pre Vina. Ona skoči poslednji put i stade pravo pred konja, koji se prope i pokuša da prednjim kopitama odbije napad. Ali Zver brzo kliznu nisko u stranu, gotovo po samoj zemlji, i privuče se jahaču sa boka. Uspravi se hitro na zadnjim nogama sa namerom da ga dohvati, ali ovaj zamahnu snažno mačem i zaseče je preko ramena i grudi. Zver se sa bolnim i besnim urlikom sruši, a jahač pokuša ponovo da okrene konja prema njoj. Ali i on i konj bili su umorni, a blatnjavo i sklisko tlo očigledno je mnogo više odgovaralo njihovom protivniku. Pre nego što je jahač uspeo u svojoj nameri, Zver se pridiže i skoči na bok konju, udarivši prednjom šapom jahača. Od siline skoka i težine Zveri konj pade, a jahač strahovitim udarcem izbačen iz sedla odlete i otkotrlja se malo dalje po tlu. Kristal nestade u travi i plava svetlost se izgubi.
Vin je trčao kroz visoku travu što je brže mogao i stigao je već nadomak boraca kad Zver skoči i obori jahača i konja na zemlju. Jahač se otkotrlja nekoliko koraka, a Zver je stajala oslonjena prednjim šapama na konja koji se očajnički batrgao pokušavajući da ustane. Plava svetlost odjednom je nestala, ali Vin uspe da nanišani u vrat Zveri pre nego što su joj se plavičasti obrisi potpuno izgubili. Strela kratko fijuknu, a očajni krik obavesti ga da je ponovo pogodio. Zver odskoči u stranu i nestade u travi. Konj je odmah ustao, stao do nepomičnog tela jahača i frktao njušeći vazduh.
Plava svetlost je iščezla i Zver je ponovo bila nevidljiva. Krila se negde u visokoj travi, vrebajući protivnike. Ali Vin je znao da je teško ranjena. Da nije, ona bi već napala. Na mestu gde je oborila konja nalazila se lokva crne krvi, verovatno od rane nanete konjanikovim mačem, a Vinova druga strela zarila joj se sigurno duboko u vrat. Sad je bila prilika da je dokrajči! Ali kako kad ne može da je vidi? Blagi povetarac njihao je travu oko njega, a brojne rečne biljke su opojnim mirisima ublažavale otužni zadah Zveri. Postojala je čak i vrlo ozbiljna opasnost da mu se Zver neopaženo privuče i napadne ga. Jahač je i dalje nepomično ležao na travi, tako da od njega nije mogao da očekuje nikakvu pomoć. Nije ni pokušao da mu priđe, jer ga konj, očigledno naučen da štiti svog gospodara, nije poznavao i mogao je da se unervozi ako bi probao da dođe do jahača. To nije smeo da dozvoli, jer bi u tom slučaju konj skrenuo pažnju sa Zveri, a zahvaljujući mnogo razvijenijem čulu mirisa od čovekovog, konj je Vinu trenutno bio najsigurniji pokazatelj gde se nalazi Zver. Šumnjak je zato stajao u mestu i posmatrao u kom pravcu gleda konj, koji je primetno njušio vazduh i frktao. Konj se polako okretao sve više i više od reke ka šumi i Vin shvati da ranjena Zver pokušava da se dokopa senke džinovskih stabala.
Ako bi se Zver dočepala šume i sačekala noć, ko zna šta bi sve moglo da se desi. Sunce je već poprimalo crvenkastu boju. Za manje od tri četvrti sata nestaće iza horizonta. Dotad Zver mora već biti mrtva! On se sagnu, tako da se više nije ni video od trave, i tako pognut potrča ka šumi. Izbivši na čistinu, poslednjih dvadesetak koraka otvorenog prostora do prvog stabla pretrča najbrže što je mogao i baci se na zemlju. Šansa da ga je Zver videla bila je vrlo mala, jer je i ona verovatno puzala ka šumi, spustivši se nisko da bi se što manje izlagala suncu. Sad već u senci šume, Vin bez straha da će biti primećen pretrča kratku razdaljinu do sledećeg stabla i kleknu iza njega, posmatrajući tako prikriven visoku ustalasanu travu odakle je očekivao da će se pojaviti Zver.
Konj je i dalje stajao na istom mestu, okrenut maltene ravno prema njemu, pa Vin zaključi da je Zver verovatno već vrlo blizu. Zateže tetivu na luku, a kroz kičmu mu prođe laka jeza. Prvi put otkad je ova borba počela nije više brinuo ni za koga. Prvo je štitio Karlisa, zatim je spasavao jahača, a sad je čekao sasvim sam. Došlo je vreme da se pobrine i za sebe. Nasmeja se na tu pomisao. Pitao se da li je Zver i dalje nevidljiva ili je ipak bila dovoljno na suncu da bi se makar nazirala?
Travnati zid se na jednom mestu jedva primetno rastavi, tačno pred njim. Zaklonjen iza stabla, Vin je sa zategnutim lukom napregnuto posmatrao mesto gde se visoka trava povijala i odjednom raspozna sivkaste obrise. Bili su gotovo potpuno providni, ali on ih je svojim oštrim okom ipak nazirao. Mada se Zver krila koliko je mogla od sunčevih zraka, visoka trava nije ni izbliza bila tako dobar zaklon kao šuma. Njena dotad nevidljiva sluz počinjala je već da tamni. Zver je, očigledno svesna toga, pokušavala što pre da se skloni u zaštitničku senku stoletne šume. Izvukavši se skroz iz trave, sad već dosta jasno uočljiva, brzim skokovima krenu prema šumi. Vin primeti da hramlje na prednju levu nogu, verovatno zbog rane zadobijene od udarca mačem prilikom napada na konjanika. Skokovi su joj bili znatno kraći i izgubila je na brzini, ali i dalje se prilično hitro kretala. Bila je već na pola puta do stabla kad Vinova strela zazvižda i pogodi je posred grudi. Zver zastade i bolno urliknu, a onda, ugledavši skrivenog protivnika, zareža potmulo i jurnu još brže napred. Bes joj se uskovitla u umu i ona se u dva skoka stvori pred Vinom, koji je već stigao da namesti novu strelu na tetivu i hladnokrvno nanišani u Zver udaljenu svega par koraka. Začu se samo tup zvuk kad se strela zabi skoro do samog pera u pognuta mršava leđa, na mestu gde se vrat spaja sa trupom. Preteće režanje prestade. Obnevidela od bola, Zver se ipak ne zaustavi. Sakupivši svu preostalu snagu, ona skoči na Vina i obori ga na zemlju. Luk mu ispade iz ruke i odlete u stranu, a odvratan zadah ispuni mu nozdrve i prodiraše, kako mu se činilo, u sam um. Zver ga je držala prikovanog za zemlju naslanjajući mu se na grudi šapom i Šumnjak oseti bol kao da mu kosti pucaju. Pokuša da se izmigolji, ali nije mogao. Desnicom je već izvukao mač dopola iz korica, ali Zver zamahnu drugom šapom, a iz njenih čeljusti začu se pobednički krik. Jezive kandže krenule su već da padaju kad jedna strela kratko zviznu i zabode se pravo u razjapljene čeljusti. Zver zastade u pola pokreta i Vin, koji je u međuvremenu uspeo da izvuče mač, zabi metalnu oštricu duboko u njen vrat. Začu se potmulo krkljanje i trenutak kasnije Zver se sruči u stranu.
Neko vreme Vin je polusvestan ležao na zemlji, nesposoban da udahne vazduh, zatvorenih očiju i obamrlih čula. Bol u grudima ipak je polako jenjavao. Udahnu naglo i duboko još uvek ne otvarajući oči. Pridiže se lagano na lakat i namah postade svestan nesnosnog smrada. U trenu se razbudi. Hitro kleče na koleno i sa izrazom gađenja na licu otvori obnevidele oči, pipajući istovremeno nasumice po zemlji ne bi li pronašao svoj luk. Zamagljeni pogled postajao je sve jasniji, dok najzad na samo korak pred sobom ne ugleda nepomičnu glavu Zveri. Izraz razjarenosti i mržnje stajao je zaleđen na izobličenom zlobnom licu. Zver je bila mrtva i nije više predstavljala nikakvu pretnju. Pogled mu pade na razjapljene čeljusti iz kojih je virila strela sa crvenim perom. Izraz neverice pređe preko Vinovog lica. Poznavao je dobro te strele! Sa čuđenjem se okrete. Nedaleko iza njega, naslonjen na jedno stablo, sa lukom u ruci stajao je glavom i bradom - Rifkin!

[ender33]

Kao prvo svaka čast, ovu knjigu bi volio pročitati.Oba odlomka mi se veoma sviđaju.E u odlomku ispod zapazio sam da dva puta piše da je konj i jahač oboren pa mi to trapavo zvuči.Možda bi trebao probati nekako drugačije sklopiti.


 Zver se pridiže i skoči na bok konju, udarivši prednjom šapom jahača. Od siline skoka i težine Zveri konj pade, a jahač strahovitim udarcem izbačen iz sedla odlete i otkotrlja se malo dalje po tlu. Kristal nestade u travi i plava svetlost se izgubi.
Vin je trčao kroz visoku travu što je brže mogao i stigao je već nadomak boraca kad Zver skoči i obori jahača i konja na zemlju. Jahač se otkotrlja nekoliko koraka, a Zver je stajala oslonjena prednjim šapama na konja koji se očajnički batrgao pokušavajući da ustane.

[armadillo]

Zahvaljujem, ovo su mi dosad najbolje kritike na netu. Hvala na zapažanju, mnogo toga promakne kad u cugu ispravljaš stotine strana.

[valiant68]

Armadiljo, nema logike da sam ispravljas. Ja koji sam grdan sa zarezima, pa sam primetio propuste. Drugi deo nisam citao da ne pokvarim sebi uzitak... he he, nemoz me prevariti, hocu potpuno iznenadjenje

Primetio sam da je jedan "znacajan" lik u domacem sf-u, lose okarakterisao moju pohvalu.
Tamo gde on gazduje imao si lepe savete , priznajem konstruktivne.
Sad me i ne cudi gde se nalazi nas sf kad je on vrsio izbor i profilisanje.

Ja ostajem pri zelji da budem kupac kad se zavrsi roman. Procitao sam Seldu. Ceo roman podeli u desetak primeraka i cekaj utiske.

Uspeh ili neuspeh prvog romana nije kraj. Ljudi pogube godine pa nemaju kud, krecu dalje.
Izgubiti 1-2 godine nije strasno, to je iskustvo koje nema cenu.
Ja ti zelim uspeh kod mladje publike, svaki trud je vredan postovanja.

Biti samouki pisac jeste tesko. Srecno

[Eriops]

Lepo Armadillo, zaista lepo. Ovakve priče imaju rizik da liče na nešto već viđeno, ili da se izgubi mera u opisima i sl., pa da postane dosadno. Kod tebe to nije slučaj, priča lepo teče, nisam primetio nekih velikih jezičkih rogobatnosti, što je najvažnije čitalac ( bar ja ) je čita sa uživanjem, a to je valjda najvažnije zar ne ? Lepo je predstavljen mit o Seldi i Herlu.
Takođe se i ja prijavljujem za kupca, kad ti nadam se, roman izađe i zvanično.
Što se tiče kritika, pokušaj ih podeliti na dva dela. Ima onih zaista konstruktivnih, kojima je cilj da ti ukažu na greške i propuste, vezano za samu tehniku pisanja. Njih dobro prostudiraj. Postoji nažalost i druga vrsta ,, kritike '' koja se odomaćila na mnogim našim sajtovima, tipa ,, nemaš pojma '', ,, ne piši više ovde '' i slično, da ne nabrajam.
Takvo nešto treba preskočiti i uopšte ne čitati.
Malo da ubacim i šaljivo, ali istinito, seti se kako je Ćiro Blažević rekao Prosinečkom da će pojesti svoju diplomu ako od njega ikad ispadne igrač. A čovek osvoji Kup Šampiona s Zvezdom, i s Hrvatskom treće mesto na svetu.
Dakle, samo napred.