Jer ih tera entuzijazam...
bicem volje, i ljubavi ka pisanju naseg zanra.
A voleo bih da cujem (procitam) tvoje iskustvo sa tim blokadama...
Verovatno si ih imao tokom svoje karijere, pa ako nije tajna...
Bio sam ubeđen da si sam odgovorio. Sad tek vidim da
bicem može da bude i
bićem i
bičem. E, pa, dragi moj i dragi moji -
bičem.
Kad konju staviš
ono cudo za oci i opališ ga
bicem, onda trči tamo gde ga vodiš. Kad toga nema onda zazjava naokolo. Mislim, zazjavanje je sasvim OK, 'beš konja koji je samo za trku, mora on i da
pase, da bude i
pastuv, pa kad sve to
passe, onda ono za
oci i
bic.
Pošto smo se našalili, mogli bismo nešto i o blokadama. Najpre, mislim da je priča o blokadama malo preterana, opšte mesto u TV serijama i pričama. Pisac ponekad ne zna šta bi pisao a 'oće, ponekad nema kad da piše (mora da pase, od nečega se mora i živeti), a, bogami, ponekad ne zna gde je poš'o, a zagazio u priču. To je najgrđe.
Kad nema kad da piše to i nije blokada. Život baš i nije šaljiv onako kako očekujemo, a pisanje hrani samo dušu. Nešto se mora spustiti i do creva i ostalih cevki na jugu našeg bitisanja. Pisac ne mora uvek pisati da bi bio pisac. Saveti o pisanju na engleskom (mislim na strane savetnike) često podrazumevaju i odbijanje od jasala, savetnik želi da ukaže da je to totalno odricanje za koje su sposobni samo odabrani, posvećeni, a nije. Istina je kao u onoj o majmunu koga je ufatio poriv da radi, pa čučnuo u ćoše i čeka da ga prođe. Kad ima šta da piše - pisac piše. Jednostavno, tada se nađe vreme za pisanje.
Blokada koja nastupa ako pisac dugo nije imao kad da piše je izlečiva (ako ima šta da piše). Zna tada da ne ide, mene je uvek morila druga vrsta pisanja, kad sve mora da bude precizno i tačno, bez "rasplinjavanja", odnosno, kad sam pisao naučne i stručne tekstove. Dobar lek je da se prođe kroz ranije rukopise, usput da se prcka po njima (ispravljanje, doterivanje). To može da podseti kako se piše literatura. Ako su pauze bile kratke, a rukopis već odmakao, tad se prolazi kroz taj rukopis. Kad stigne do mesta gde je zastao, spreman je.
Za blokadu kad pisac ne zna gde će dalje kriv je pisac. Obično se dešava početnicima koji po ladicama imaju desetine "dobrih" početaka. Ako neko misli da se "pravim važan" neka dođe kod mene i vidi tu istu gomilu, biće mu lakše. Priča neće krenuti da se piše ako se u nju krene bez jasne motivacije. To vam je kao kad sednete u automobil, upalite motor i date gas, a kola stoje. Niste ubacili u prvu brzinu, baš i niste sigurni gde biste da se odvezete, a auto - urla. Nevolja je kad imate jasnu motivaciju, sednete u kola i izađete kao da ste negde bili. Niste poneli vozačku, saobraćajnu, pare, pasoš, štagod. Vratite se u kuću i kažete sami sebi "Al' sam se dobro proveo." To vam je kao
ejaculatio praecox, prepričano umesto napisano, putovanje potrošeno sa prospektom. Nemojte se odvesti do prvog ćoška. Možda ste zaboravili ženu/muža, decu (niste pripremili karaktere koji su neophodni na dobrom putu), niste proverili gas (naboj,
suspense), kočnice (priča mora da ima zaplete, rasplete, subklimakse i klimakse), kuplung lamelu (nema promene ritma priče), volan vrluga, gume nisu balansirane (neuverljivost napisanog). Toliko toga. Naravno, ne morate sve to da znate unapred, dva puta putovano putovanje nije zanimljiivo (i pisac mora da se raduje dok piše, da biva iznenađen nekim rešenjima koja mu se uspu nametnu), nesvesno je bitan saputnik svesnom na tom putu. Ali pisac mora biti
spreman za izazove.
Evo, u ovom trenutku sam krenuo u vožnju, jasno znam gde hoću, dokumenti i pare su tu i vrlo sam zainteresovan gde ću, usput, skrenuti da vidim, da se odmorim, zanoćim. Trenutno sam na pauzi posle dobre večere za tri stola i pregledam itinerere. A, gde ste vi?
Da, plotz, imale su te tri reči značenje.
09.04.2020. 00:21:17
