Molim da preskočite ovu poruku ili je čitajte na sopstvenu odgovornost.
Samo sam nasumično nabacao stvari kojih sam se setio a mogu biti u vezi teme.
Sve što sam ovde napisao je po sećanju, pokupljeno ko zna gde i kada. Ne verujte mi ni reči, sve proverite (ako vas interesuje), jer možda nisam u pravu.
Zašto je nedostatak izazova (možda) kraj napretka?
Jedna od evolutivnih prednosti vrste je odrađivanja posla uz što manje energije. U prirodi svih vrsta je ekonomična upotreba energije. To zahteva manje hrane, što podrazumeva manje rizika pri ishrani i veće šanse za preživljavanje pri nestašici (zime, prirodne nepogode). Prirodno je da se "ne češamo tamo gde nas ne svrbi" ali, eto, i prirodno može da bude loše.
Možda je dobar primer "Vremeplev" i dve podvrste ljudi. Obe su nazadovale. Ona na površini je primer regresije zbog nedostatka izazova, a druga, naprednija je otišla pod zemlju i koristi tehnologiju. Nije objašnjeno zašto su Morloci pogubili znanje i takođe regresirali. Možda je bila presavršena pa niko nije bio zainteresovan da uči kako funkcioniše.
Da probam da SF povežem sa stvarnošću. Ima mišljenja da postoji nešto kao prirodna eugenika. Natprosečno inteligentni i obrazovani najčešće biraju slične bračne drugove. Što više nauka i tehnologija napreduje, to je više uređaja koji su za prosečne ljude "crna kutija" (znamo da ih koristimo, ali ne znamo kako rade a i ako imamo pojma o tome, ne možemo da ih sami popravimo. Koliko se razumete u to kako u stvari radi mobilni telefon i da li možete sami da čačkate po njemu, u stvari, da li to mogu i serviseri ili mogu samo da zamene poneki deo...). Vremenom se izdvaja 10-20% populacije koji i dalje uče i rade na usavršavanju tehnologije a ostali je samo koriste, kao gotovani. I eto dva varijeteta Homo Sapiens Sapiens-a.
Već je pomenuto da su najbolji kandidati za inteligenciju predatorske vrste. Da nabacam par razloga zašto se tako misli, onako amaterski, iz glave, nemojte me držati za reč u svemu.
Biljke i sesilne životinje nemaju potrebe da rade mnogo proračuna jer nemaju skoro nikakvog izbora. Njihov rast je spor i sve što je potrebno je da znaju gde je dole, gde gore i odakle dolazi svetlost. Sesilne životinje trebaju samo da imaju dobre senzore kako bi brzo registrovale žrtvu kada im dođe u domet (dodirne ih) i to je to.
Biljojede životinje imaju zadatak da znaju gde je hrana, kako da dođu do nje (sezonske migracije) i kako da izbegnu predatore. Prvi zadatak je lak, hrana je, uglavnom, svuda oko njih, a njuh im veoma pomaže. Ono drugo je već mnogo komplikovanije. Treba prvo što ranije opaziti opasnost a zatim odbraniti se, što se skoro uvek čini begom, osim kada životinja nema gde, pa je prinuđena da se brani, rogovima, kopitama, zubima...
Za beg je važno pravovremeno reagovanje, a instikti su brži od razmišljanja. Možda je to jedan od razloga što biljojede ne uzimaju kao ozbiljne kandidate za inteligenciju.
Mnogi biljojedi žive u zajednicama i tu je potreban intelekt, da bi se odredila hijerarhija i da bi se znalo kako da se ponaša prema drugima u krdu. Ipak, ne pada mi na pamet vrsta koja ima složene odnose unutar zajednice, osim slonova, i za koju bismo mogli reći da ima potencijal da izraste u "pametnu" vrstu. Da li ste čuli za nekog biljojeda koji ima strategiju borbe protiv predatora?
Mozak je veliki potrošač energije i hranljivih materija. Što je složeniji, to mu više treba. Naš neokorteks, koji nas najviše razlikuje od životinja, je najveći potrošač, evolutivno je najmlađi i najefikasniji.
Biljna hrana je slabiji izvor energije, a teško se i vari (stoka ima više želudaca) pa je i to razlog protiv inteligentnih biljojeda.
Da bi što pre uočili opasnost, biljojedi imaju oči na bočnim stranama glave kako bi obuhvatile što veći ugao, i primetile opasnost koja dolazi i odpozadi.
Predatori se hrane visokokaloričnom hranom, koja je uz to sličnija njihovim organizmima po sastavu (moraju da sintetizuju manje jedinjenja jer ih već imaju u mesu kojim se hrane), pa je treba manje prerađivati i lakše se iskoristi. Ovo im omogućava da bolje ishranjuju mozak.
Zadaci koje moraju da reše su veliki.
Prvo treba pronaći žrtvu, naučiti kako je uloviti, kako je savladati i izbeći odbranu, dakle, moraju biti inteligentniji od žrtve. Potrebna je veština da se nešto ulovi i nahrani se.
Ćesto se lovi u čoporu, a to znači dodatne zahteve. Treba biti sposoban za saradnju u lovu, naučiti šta koji član treba da radi, umeti sarađivati - ovo je bitna stvar, predatori se bore i među sobom ali umeju da sarađuju.
Odnosi u čoporu su često komplikovani. Kod biljojeda se zna vođa krda i samo on ima pristup haremu ženki, često drugim mužjacima nije ni dozvoljeno da budu u krdu.
Kod predatora postoji alfa mužjak, koji je vođa, ali i beta mužjaci, koji su pretendenti na vođstvo, kao i još niži po hijerarhiji. Sllčno je i među ženkama, pa se u ovome treba snaći, a za to je opet potreban dobar mozak.
Biljojedi se trude da istovremeno gledaju što šire da što pre opaze opasnost. Hrana im neće pobeći pa ne moraju da se koncetrišu na nju.
Predatori moraju da se koncentrišu na žrtvu, zato imaju oči u istoj ravni, jedno do drugog. Vid im omogućava da se usredsrede na jednu stvar a mozak podržava koncentraciju tako što može da izdvoji samo ono što životinja želi i obrađuje samo to.
Bolja, efikasnija hrana, mogućnost koncentracije i položaj očiju, umeće saradnje, život u složenijim zajednicama...
To su razlozi koji mi padaju na pamet za tvrdnju da su predatori najbolji kandidati za inteligenciju.
Da li je nužno da mi budemo nasilni, skloni osvajanju zato što potičemo od predatora?
Kada pogledam oko sebe, vidim da nas ima i miroljubivih, sklonih saradnji ali i nasilnih, sklonih osvajanju.
Mislim da je saradnja bolja od međusobne borbe, da daje bolje rezultate i veće šanse za opstanak. Kaže se da je ljudska istorija u stvari istorija ratova, a ja ne mislim baš tako. Ratovi jesu pojave koje ostaju u pamćenju, po razaranju i patnji, ali posle svih tih razaranja (skoro) uvek ostane po nešto od onog što je saradnjom nastalo. U ostalom, da bi se nešto razorilo, prvo je potrebno stvoriti ga.
Naša istorija je istorija stvaranja, dakle saradnje. Civilizacije (nije nužno isto što i država) su nastale saradnjom, a ne stalnom borbom pojedinaca.
Volim da verujem da su međuljudska saradnja i solidarnost jače od sile i ratobornosti.
Ljubitelji američkog liberalnog kapitalizma, gde je čovek čoveku vuk i svako mora za sebe da se bori, kažu da je to najprirodniji oblik društva. To ne mora da bude tačno. Evolucija "gura" najjače u stabilnim uslovima ali promene preživljavaju prilagođeni a ne najjači. A sve se menja, kad-tad se uslovi promene. Zato je potrebno zadržati raznolikost, sprečiti globalizaciju američkog (i bilo kog drugog) "načina života".
Kada prevlada jedno rešenje ono može postati prekruto da se prilagodi i mora nestati. Ima takvih primera.
Kažu da je kultura Lepenskog vira (nisam baš siguran da je ova, može biti i neka od zajednica Vinčanske kulture), koja je bila najnaprednija u to doba, odbila da koristi metale i tvrdoglavo se držala kamena. Branila se vrhunskom obradom i stvaranjem najfinijih predmeta kamenog doba... i nestala. Tvrdoglavost se ne isplati baš uvek...
Na žalost, ima nešto što možda govori o nasilju u našim genima.
Zašto nema više ljudskih vrsta, kada u životinjskom i biljnom carstvu obično jedan rod ima više, nekada i na hiljade vrsta? Jedan od mogućih odgovora je da smo mi, najmlađa vrsta ljudskog roda istrebili ostale vrste (neandertalce recimo).
U više romana i serija se pominju planete na kojima su se razvile dve ili više inteligentnih vrsta i koje žive zajedno. U ST je više puta obrađivana ova tema. Bilo je tu i simbiota, i večitih ratova i suživota u miru...
Mi na Zemlji nemamo sa čim to da poredimo. Da li bi mi, ovakvi kakvi smo danas, prepustili Zemlju mravima (ko beše to napisao?). Teško, ali jednog dana... (baš sam optimista, ali ipak ne verujem mnogo u to)
Moral, bitna stvar za svako društvo. Neki smatraju da je to nešto izvan nas, da je dato od nekog božanskog bića ili da ga je osmislila neka religija.
Biće, ipak, da nije tako.
Moral je skup normi neophodnih za postojanje bilo koje zajednice. Samim tim, moral je nešto što uvek postoji i što je inherentno ljudskom rodu.
Negde sam pročitao da je objavljen rad o tome da i neke životinje imaju moral. Recimo, vukovi imaju potpuno razvijenu vertikalnu hijerarhiju. Zna se i ko je na dnu lestvice. Ako alfa mužjak počne bez razloga da kinji tog jadnika na dnu, ostali će ga sprečiti u tome, zaštitiće jadnika. Zar to nije moral?
E sad, šta će to moral neke zajednice propisivati, druga je stvar. Može biti surov i prema članovim društva i prema strancima. Sparta je sada aktuelna i fini primer da kruta i okrutna zajednica može postići velike podvige, ali na duži rok nema prespektivu. Atina ("oni filozofi i ljubitelji dečaka") su pobedili Spartu i ostali na istorijskog pozornici.
Da li bi takvo društvo, ali tehnološki visoko razvijeno moglo drugačije da završi? (ovo na temu malog značaja naroda u tehnološki razvijenim društvima)
Zamislimo tehnološki veoma razvijen sistem sa komplikovanim moralnim normama. Da li bi i u njemu ljudi regresirali ili bi svoj razvoj usmerili na rešavanje izazova koje im postavlja složen društveni sistem?
E ovo je duga poruka, Svetlosti.
08.08.2022. 02:26:28
