SF tim
* 24.08.2019. 19:50:07
napredna pretraga  
Dobro došli, Gost. Molimo vas prijavite se ili se registrujte.
Da niste izgubili svoj aktivacioni e-mail?

Prijavite se korisničkim imenom, lozinkom i dužinom sesije
Vesti: Fan forum SF fanova. Smile
 
  Portal   Forum   Pomoć Pretraga Igre Prijavljivanje Registracija  
Stranice: [1]   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: moje horor price, nisu nesto al ajde  (Pročitano 10101 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Hellraiser
Registrovani

pripravnik


Poruke: 12
Ugled: +0/-0
Lokacija: Deep south
Van mreže


« poslato: 03.06.2007. 15:00:35 »

evo za pocetak prva prica

                                 Bes

On se probudio u svojoj sobi oko 8 izjutra. Imao je obaveze na fakultetu od 10, a hteo je da prvo jede i popije kafu. Otisao je do menze gde ga je sačekala natmurena radnica pitajući ga šta hoće glasom koga bi se postideo i Fredi Kruger. Uzeo je svoj obrok i seo. Bio je to burek hladan i mastan i nikako nije mogao provaliti zašto kažu da je sa sirom kad sira nigde nije bilo. Pojeo je obrok i dok se penjao uz stepenice osećao je odvratnost i težinu svog doručka ali je znao da mu je to do popodne jedini obrok. U sobi je voda za kafu još nije provrila jer je rešo bio u katastrofalnom stanju. Trudio se da ne probudi cimera jer je znao šta ga čeka ako to uradi.
''Jebena mandovčina'', pomisli on u tom trenutku. Taj čovek ga je stvarno mučio. Koliko je noći prespavao na stepenicama jer je ovaj privodio neku kurvu. Koliko je puta primećivao da mu nestaje novac ali nije smeo ništa da uradi. Neko bi za njega pomislio da je slabić ali ne. Suprostavljao se on njemu ali Nedjo je bio barem za glavu viši od njega i nekih 20 kila teži. Od jedne čarke dobio je natečeno oko i izbijen zub. Nije mu se mogao suprostaviti. Od tad jednostavno pokušava da bude samo što dalje od njega. Tog jutra nije imao sreće. Nedjo se probudio, mada je on bio ubedjen da ga samo čekao na penal.
''Jeli jado šta tako lupaš.'', progovorio je ne skrivajući akcenat šta više naglašavao ga je.
''Ne lupam idem na faks''
''Zar ti ne vjeruješ u moju procenu''
''E znaš šta, nije mi danas do toga'', reče i izadje pre nego što je Nedjo mogao reagovati.
Znao je da ga možda čeka pakao danas, ali what the fuck, reče to sebi i pripali cigaretu. Kafu je u plastičnoj čaši nosio u ruci. Mirisi tople kafe i cigarete malo mu razbudiše čula. Čekao je prevoz pokušavajući da skrene misli sa svog života. Ovde je u Beogradu, to je nešto što je čekao celog života, ali nije se nadao da će biti ovako. Jedva je čekao da pobegne iz provincije koja ga je gušila od, svih tih ljudi koji su ga gledali sa podozrenjem i smatrali ga za budalu. Da takva je bila provincija. Nemilosrdna žabokrečina koja je svakog ko bi pokušao da ispliva hvatala i vukla na dno. Tako je mrzeo to da ga je izluđivala ga je i sama pomisao. Kada je došao u Beograd pomislio je da je konačno kraj njegovih muka, ali nije bilo tako. Ovde ga je svako gledao sa podozrenjem zato sto je provincijalac, i morao je da se bori za sve što bi hteo. Na fakultetu profesori su bili tako hladni i bezosećajni da su mu se gadili. Tako su olako nečije živode menjali i uništavali, neki od njih bez i trunke samilosti da se ponekad pitao da li ti ljudi uopšte mogu spavati.
U tom crnom raspoloženju je sačekao autobus. Sam se sebi čudio odakle mu takve misli. Sve te stvari je nekad znao da podnosi takve kakve jesu bez mnogo nerviranja. Ali u zadnje vreme se sve promenilo. Počeo je da zamišlja sebe kao velikog čistača sveta. U autobusu je kao i uvek bila gužva. Nije voleo gužvu ali nije ni imao nekog izbora. Danas je na fakultetu trebao da vidi rezultate ispita, ispita koji mu je određivao budućnost. Izašao je iz autobusa i polako se uputio ka sivoj zgradi fakulteta. Ušao je u zgradu i na velikom satu shvatio da je barem 20 minuta poranio. Popeo se do profesorove kancelarije i pokucao.
'' Napred'', čuo se glas profesora koji baš nije bio omiljen medju studentima, možda zbog svog neobičnog kriterijuma, a možda i zbog toga što su ga optuživali da namešta ispite.
'' Dobar dan profesore ja sam hteo da pogledam...''
'' Da rezultate'', prekide ga profesor u pola reči, '' Džabe vam je pali ste'', reče on to sa nekom dozom pokvarenog zadovoljstva.
'' Ali kako znate, pa niste ni pogledali'', reče više šokiran nego zbunjen. Test je bio stoprocentno tačan svaki odgovor je proverio posle ispita.
'' Lepo znam niko nije položio''
Osetio je da ga probija hladan znoj. To mu je bio uslovni ispit ispit života, ali ipak šta je taj profesor znao, odkuda je on znao za to. Rešio je da zaigra na uslov.
'' Ali profesore to mi je veoma značajan ispit''
'' Šta to mene briga. Nisam mogao da pregledam sve radove tako da sam odlučio da bolje da svi padnu nego da svi polođe zar ne'', i tada je počeo da se sadistički smeje.
'' Profesore ja bih vas zamolio za moj test'', reče i oseti neko kuljanje u sebi. To kuljanje nije znao odakle je dolazilo ali mu je prijalo. Osetio je neku moć u sebi tog trenutka.
'' Nema šanse kolega, molim vas napustite kabinet''
'' Ali profesore to je moje pravo'', reče to smireno pokušavajući da obuzda tu silu u sebi. Imao je utisak da će ga ta sila pocepati da će izaći iz njega.
'' Kolega napustite kabinet odmah inače zovem obezbedjenje.''
To je bila kap koja je prelila čašu. Osetio je kako ta sila izlazi iz njega, i ide prema profesoru. Osetio je kako ga cepa kako ulazi u njega i lomi mu svaku kost. Osetio je kako mu gnječi mozak, i kako profesorova glava eksplodira pred njim. Osetio je neko zadovoljstvo ali nije znao zašto. Ali je znao jedno. Znao jeda ga je taj bes totalno osvojio gledao je krv i želeo je još. Da bes, to je bila ta sila kojoj se predao on nije više bio čovek, bio je materijalizovani bes. Istrčao je napolje neznajući ni sam zašto. Osetio je udar sa strane. Video je jedino da je to bio crni automobil. Poleteo je u vazduh i udario glavom u stub. Osetio je da umire. Ali nije umirao on već njegovo fizičko telo, koje mu je sada predstavljalo balast. Osećao je svaku kost koja je bila polomljena, krv koja je šikljala u pluća zatvarajući ih. Nije osećao bol. Osećao je zadovoljstvo, kratko zadovoljstvo. Želeo je da izadje iz tog tela, tog fizičkog tela koje mu je jedino predstavljalo balast, i uspeo je. Osetio je kako se izvlači napolje, kako mu bes daje krila. Izašao je iz svog tela i gledao ga. Nije bilo nešto. Napraviće on sebi već bolje, i onda je krenuo da to i učini.
Video je prodavca knjiga koji ga je jednom prevario. Prodao mu je knjigu bez pola strana tvdeći da je dobra. Rekao je tad '' Života mi.'', sad je bilo vreme za naplatu. Pogledao ga je u oči. Prodavac ga nije video. Na posletku on je bio samo bes, nevidjiva energija. Prodavac je gledao rezultat saobraćajke sa malim gadjenjem prema krvi. Bes ga je uhvatio. Prodavac je osetio kako se upliće oko njega i steže ga. Pokušao je da se otme ali su mu ruke stajale. Nije ih osećao. Osećao je samo bol, negde oko dijafragme, kao da mu neko istiska telo napolje. Srce mu se stezalo, a pluća i svi ostali organi su se sabijali unutar sebe. Pucali su raspadali su se i pravili šupljinu u njegovoj utrobi. Više ništa nije osećao. Bes je istisnuo sve iz njega. Slomio ga je iznutra a njegovu utrobu pretvotio u gomilu krvi mesa i kostiju. I sto je najgore njegovu dušu je prilepio za sebe.
Porastao je osećao se većim i jačim. Ali Bes nije hteo da bude veliki. Hteo je da bude materija. Ali ne neka potrošna kao telo u kome je bio već nešto jače, sastavjeno od napaćenih duša, to mu je trebalo. Krenuo je na posao. Imao je tako puno toga da obavi.
Nedjove poslednje misli su bile krajnje glupe. Mislio je da to stezanje potiče od rakije i cigareta, bože koliko je bio glup. To ga je tako iznerviralo da ga je pokidao. Celu mlevenu unutrašnjost je razbacao po sobi. Kada je završio soba je ličila na klanicu. Od Nedja nije ništa ostalo, barem ništa što bi se moglo razaznati. Krv pomešana sa komadićima kostiju i mesa curila je niz zidove praveći neku vrstu slike. Bes je posmatrao tu sliku i oblikovao je. Skretao je putanju krvi dodavao je deliće i sve je to uklapao u jednu jedinstvenu sliku. Sliku samoga sebe.
Pogledao se. Već je mogao da se uobliči u želatinastu figuru. Treba još još pomislio je.
Sledeći na redu je bio drugi profesor krvopija. Taj se prilično bunio ali je imao dobru dušu, jaku i pokvarenu, a ne sitnu i slabićku kao Nedjo i prodavac. Nije ga unakazio. Kada je sa njim završio mogao je sam sebi čestitati. Nije bilo vidljivih tragova.
Video je dve sponzorušice, i prešao na posao. Kako su samo bile slabašne. Zajeno ih je smrvio napravivši od njih nešto tako sabijeno da je to iz fazona strpao u kartonsku kutiju. Osećao je morbidno zadovoljstvo, da se ovako iživljava na žrtvama, na kraju krajeva i na njemu su se drugi godinama iživljavali.
Ponovo se pogledao, da vidi koliko je napredovao.Bio je skoro gotov. Na nekim mestima je bio providan ali nije bilo bitno. Trebalo mu je još malo. Još jedna duša. Znao je u startu ko bi to mogao biti. Čovek koji je ubio njegovo fizičko telo. On nije bio kriv šta više oslobodio ga je ali on je bio samo Bes, on za pravdu nije znao. Pronašao ga je. Sedeo je u parku pijan kao zemlja. Nije se puno opirao. Izgleda da je sve ovo shvatao kao duševnu kaznu. Prijao mu je.
Kada je sa njim završio bio je kompletan. Jak i moćan bio je materijalizovan. Išao je ulicom gledao je ljude ali tu nešto nije bilo u redu. Nije osećao ništa. Ni glad ni žeđ ni umor. Nije se sećao svog prethodnog života u stvari nije ni znao da li je uopšte i živeo nekad. Pa on je i bio samo bes. Neživa materija. Ali je hteo i to. Hteo je da živi ali za to mu je opet trebalo još. Imao je pri sebi samo neobuzdanu ljutnju koju je planirao proširiti.
Krenuo je. Ovoga puta nije birao. Uzimao je sve i bogate i siromašne i dobre i loše.
Punio se. Popunjavao je svaki milimetar tela dušama, sabijenim tako da su ječale i molile da izadju. Bile su tako neuredno spojene, biznismen pored klošara, vernik pored ateiste, nepismeni pored doktora. I njemu je ovo smetalo, ali nije tu mogao ništa učiniti. Nije i dalje ništa osećao ali je i dalje hteo još. Nije osetio kada je preterao… Njegov kavez je pukao i svi su krenuli napolje. Toliko su krenuli brzo da su ga cepali na komade. Neki su išli radosni a drugi su urlikali u užasu palka koji ih je čekao. Izlazili su veoma brzo. Osetio je da se grešnici drže za njega da ne žele napolje ali ih je masa gurala a ni on više ih nije zadržavao. Nije više imao snage za to. Na kraju je ostao samo on. Prognan i od raja i od pakla sada je bio tu. Još davno su ga sile svetla i tame osudile. Večno je lutao skupljao duše, obitavao je u nečijem organizmu pa je potom izlazio napolje. Shvatio je da se svaki put isto završi. I da ovo nema poentu, ali šta sad, krenuo je bes u potragu za sledećim telom koje bi osvojio.



Ivan Branković
08.12.2005. Beograd
Sačuvana

what's your pleasure sir
MasterYoda
Moderator

predsednik
*****

Poruke: 4.364
Ugled: +32/-5
Starost: 64
Lokacija: Very Far Away from Anywhere Else
Pol: Muškarac
Van mreže


« Odgovor #1 poslato: 03.06.2007. 15:15:08 »

Pročitao sam. Priznajem da kraj ne shvatam i da mi se čini da je nekako "omekšao" u odnosu na sredinu priče. Mislim da bi priča bila mnogo efektnija da se završava na ovom mjestu:

Ali je hteo i to. Hteo je da živi ali za to mu je opet trebalo još. Imao je pri sebi samo neobuzdanu ljutnju...

bez završetka te rečenice. Hajde da čujemo ostale.
Sačuvana


Čovek se ne bori s rupom iskopanom na pogrešnom mestu, nego s budalama koje su je iskopale. Rupu jednostavno zatrpava.
Miki 13991
Vitez Gondora

kopilot


Poruke: 268
Ugled: +1/-0
Lokacija: Уједињено Српско Краљевствo
Van mreže


« Odgovor #2 poslato: 04.06.2007. 02:38:17 »

Не могу правилно да расуђујем, спава ми се... Сутра ћу написати коментар Very Happy У сваком случају, једе ми се бурек Very Happy
Sačuvana



Доме доме, међу звездама,
где светови плешу, слободни.
И.А.
Hellraiser
Registrovani

pripravnik


Poruke: 12
Ugled: +0/-0
Lokacija: Deep south
Van mreže


« Odgovor #3 poslato: 04.06.2007. 16:04:06 »

evo sutra ću da stavim sledeću priču. Inače kraj je trebao ne da omekša nego da upravo otvori dalje priču jer se on na kraju samouništio svojom pohlepom i vratio u začarani krug gde je i bio. Hvala na komentarima kao što sam rekao sutra postavljam priču
Sačuvana

what's your pleasure sir
Miki 13991
Vitez Gondora

kopilot


Poruke: 268
Ugled: +1/-0
Lokacija: Уједињено Српско Краљевствo
Van mreže


« Odgovor #4 poslato: 05.06.2007. 17:41:13 »

Добро је... прича није досадна, само оно кад код профе осећа ту силу, то је могло мало детаљније да се опише, ал' добро Smile Слажем се да крај треба да буде тамо где је Мастер рекао, боље звучи. И правопис је исто ОК Smile Све у свему, врло добро Very Happy
Sačuvana



Доме доме, међу звездама,
где светови плешу, слободни.
И.А.
MasterYoda
Moderator

predsednik
*****

Poruke: 4.364
Ugled: +32/-5
Starost: 64
Lokacija: Very Far Away from Anywhere Else
Pol: Muškarac
Van mreže


« Odgovor #5 poslato: 05.06.2007. 20:42:33 »

Priča bi se mogla malčice dotjerati i ubaciti u Vektor 4, naravno, ako se autor i ekipa slažu.
Sačuvana


Čovek se ne bori s rupom iskopanom na pogrešnom mestu, nego s budalama koje su je iskopale. Rupu jednostavno zatrpava.
Hellraiser
Registrovani

pripravnik


Poruke: 12
Ugled: +0/-0
Lokacija: Deep south
Van mreže


« Odgovor #6 poslato: 05.06.2007. 22:56:50 »

ja se slazem. Nisam stigao danas da okacim drugu pricu nadam se da cu stici sutra
Sačuvana

what's your pleasure sir
Hellraiser
Registrovani

pripravnik


Poruke: 12
Ugled: +0/-0
Lokacija: Deep south
Van mreže


« Odgovor #7 poslato: 13.06.2007. 17:56:54 »

Leprikon

Maks je bio običan pisac. Nije živeo od svog pisanja pisao je samo iz svog ličnog zadovoljstva. Pisao je svašta. Od horora i sf-a do ljubavnih romana. Te ljubavne je prodavao različitim tinejdžerskim časopisima i tako je ubirao sebi joč koju kintu. Međutim horor mu je bila omiljena vrsta literature. Nikad nije verovao u duhove, veštice i vampire čak se nikad nije ni uplašio horor filma ali jednostavno voleo je to da piše. Voleo je istražuje ljudski strah i maštu. Bio je prilično miran i povučen tip. Žene ga nikad nisu preterano interesovale možda zato čto nikad nije imao hrabrosti da im priđe. Na poslu je kratko bio u vezi sa koleginicom ali to definitivno nije išlo. Njegov život su bile njegove priče a ni sam nije znao dokle ga mogu odvesti.
Bila je to sreda uveče. Maks je sedeo za svojim računarom i pisao. Pisao je priču o čudovištu koje juri jadne ljude po močvari. Znao je da je ta priča nula ali jednostavno vremenom je gubio inspiraciju. Kao da mu je to bilo prokletstvo. Gubio je inspiraciju i bio je u svojevrsnoj depresiji. Zašto nema sad inspiraciju kad mu je najpotrebnija. U tim mislima se zavalio u stolicu i zadremao. Probudio ga je glas. Tanušan gotovo dečiji.
-Šta bre pišeš to to ti je sranje možeš ti i bolje.
Pogledao je iza sebe ali nije nikog video. Je pogledao na vrh monitora i ukočio se. Tamo je stajao leprikon, mali čovečuljak, nwe baš kao iz irskih priča, nije imao zelenu kapicu bio je obučen u odelo mrke boje i imao je zelele prodorne oči. Gledao ga je hipnotički tako da je uspeo samo da progovori, ko si ti.
- ko sam ja, pa i sam znaš. Sto pitaš nešto što znaš
- Šta hoćeš-
- Nije bitno šta ja hoću već šta ti hoćeš. Ja sam tu da ti pružim ono što sam sebi ne možeš.
- Kako to misiš?
- Tebi treba inspiracija, a meni trebaš ti. Na posletku ja sam samo leprikon meni treba čovek da mu sedim na ramenu, a tebi treba savetnik.
- Ajde da te vidim onda.
Seo je i počeo da piše. Bila je to priča o čoveku koji ide da se sveti bivšoj devojci jer ga je ostavila. Inspiracija nikad nije bila veća. Pisao je celu noć i pred zoru je zaspao. Probudio ga je sat i znao je da mora na posao. Usput mu je leprikon non stop bio na ramenu.
-Dobro smo sinoć radili, večeras moramo bolje.
-Gde ćeš ti sad, ostaješ sa mnom.
-Ne biću tu večeras, večeras ti trebam.
Na poslu je bio dan kao dan. Maks nije obraćao pažnju na kolege već je non stop bio zaokupljen leprikonom. Nikad nije verovao u takve stvari ali ipak, šta je tu je on je tu pa mora. Krenuo je kući nikad srećniji. Znao je da ga čeka još jedna noć odličnog pisanja. Tako je i bilo. Pisao je o ubici koji se zadovoljava time što čeka svoje žrtve u mraku a onda ih ubija brijačem pa im vadi srce nebi li popio malo krvi. Jutro je ponovo dočekao za kompjuterom i krenuo je na posao. U stomaku je osećao neku mučninu i predpostavio je da je od toga što nije dva dana pošteno spavao. Odlučio je da šefa pita za koji slobodan dan. Šef mu je to odobrio bez problema, na kraju on mu je bio jedan od najboljih radnika, neka pomislio je neka se momak odmori malo. Kući je prvo legao da spava. Probudio ga je leprikon.
- hajde imamo posla.-
Zadovoljno je ustao i seo za kompjuter. Pitao ga je da li pišemo dalje. Da odgovori mu leprikon idemo dalje ali još nismo završili od sinoć priču. Da, da moramo prvo da to završimo. Krenuli su, pisali su dalje o zločinima nepoznatog manijaka, pisao je da je on u stvari došao iz samog pakla i da ubija iz pukog zadovoljstva. Nije prekinuo ujutru. Nastavio je da piše. Dremao je za kompjuterom ali je i dalje pisao. Nije osećao umor, ništa. Nije jeo nije pio vode samo je pisao. Na kraju je i pišao u gaće jer nije hteo da ustane da prekine priču koja je polako postala roman. Pisao je i dalje. Leprikon je stajao je na ramenu. Pričao mu je šta da piše. Lik je i dalje ubijao nije bilo mogućnosti da se zaustavi.
- Kako ću završiti.-
- Pusti mene da mislim o tome. Kad to budeš završio ja ti više neću trebati. To će biti tvoj roman života. To će biti to.
Nastavio je. Prste gotovo da nije ni osećao aglad i žeđ su mu bili strani. Završavao je priču kad je policija upala. Uhvatili su ga i odveli u stanicu. Bio je optužen za nekoliko zverskih ubistava. Nije mu ništa bilo jasno. Opisi ubistava su se poklapali sa njegovom knjigom ali on ih nije počinio. Na kraju krajeva on nije napuštao kuću danima. Policija u to nije verovala. Prvo njegova priča o leprikonu koji mu je sve to pričao im je bila neverovatna.
- Bio je tu, leprikon mi je sve ispričao-
-Da, da, mnogi tako tvrde. Samo da nisi ti jer tako.-, reče stariji inspektor Andreas koji je u karijeri što šta video ali ovako nešto nikad. Takvog ubicu nije video zasvojih 20 godina karijere. Nikako nisu mogli da mmu uđu u trag, zaklao bi žrtvu izvadio bi srce a onda nestao. Sve je bilo tako dok jednog dana nisu našli njegove otiske prstiju i potvrdili da je to on.
- Ali mogu da dokažem, seti se Maks. Proverite ne mom kompjuteru u vreme ubistava sam pisao. To može da se vidi.-
-Već smo proverili kompjuter. Na njemu nema ništa.-
To ga je zaledilo. Kako nema ništa. Ali on je pisao sve to. Bio je poražen. Leprikona nije bilo nigde. Nije se više branio. Samoje ponavljao daje leprikon kriv za sve.
Na sudu imje bilo lako. Odveden je u mentalnu instituciju kao očigledno lud čovek. Bio je zatvoren u ćeliji bez prozora i sa zidovima obloženim jastucima. Nije reagovao ni na šta. Mislio je samo o tom leprikonu koga sad nema. Prolazili su dani, meseci a njega nije bilo. Na kraju jedne noći se pojavio.
-Zdravo Makse, nismo se videli neko vreme-
- Ti, šta si uradio sa mnom, ja nisam nisam ubio one ljude, to je bila samo priča, tvoja priča.-
-Zar je. Ti si bio kriv ti si to uradio, samo ti, oživeo si priču, uspeo si, priča je sa tobom počela da živi.-
- Ali ja nisam-
-Jesi, jesi samo što se ne sećaš. Ja sam bio tu pričao sam ti čta da radiš, jasam ti bio inspiracija, na kraju ja sam samo leprikon, nisam jak nisam neka sila.-
- Znači ja sam bio oruđe u tvojim rukama, ti si sa mnom komandovao.-
- Ajde misli tako ali opet ti se nisi ni najmanje bunio. Bio si kao ovca.-
I onda je počeo da se priseća. Stajao je u mantilu u haustoru, i prvo je ubio jednu prostitutku koju je jednostavno zaklao da bi onda gledao kako život nestaje u njenim očima, zatim bi joj samo izvadio srce iz koga je kapala sveža krv, prineo bi to ustima i počeo da pije. Kad bi završio svoj krvavi pir otišao bi kući oprao mantil i seo da piše.
-Šta je sa mojom pričom.-
-Evo je-, reče leprikon i izvadi ukoričene papire na kojima je na prvoj strani pisalo „ Krvavi pir od Maksa Nojtela“
- Daj mi moju knigu-
- Nije to tvoja knjiga Maks, to je naša knjiga, tvoja knjiga života, to je ono što je moje. Ti si dobio inspiraciju ali ja uzimam ovaj deo. Moji će se barem smejati lepo kad budu ovo čitali.-
-Ali zar ti nisi leprikon, dobro biće iz keltske mitologije, pomagač, savetnik-
- Daj Makse, ti misliš da su te priče tačne, da su tačne ne bi bile legende. I uostalom ko još veruje u leprikona-, reče to i nestade, ostavljajući Maksa da do kraja svog života se pita šta mu je sve ovo trebalo.
Sačuvana

what's your pleasure sir
Hellraiser
Registrovani

pripravnik


Poruke: 12
Ugled: +0/-0
Lokacija: Deep south
Van mreže


« Odgovor #8 poslato: 14.06.2007. 02:38:54 »

Demonski Ples


Inspirisano pričom ’ Jetering i Džek’ Klajva Barkera


Najveća laž koju je đavo prodao ljudima je to da ne postoji. Ta misao se motala Piteru po glavi u ovom trenutku. Gledao je svoje mrtvo telo i razmišljao o tome. Da li je on možda precenio nečastivog, ili je ipak u dubini duše verovao da on u stvari ne postoji i da je sve što mu se događalo prethodnih dana bila posledica alkohola droga i ostalih opijata koje je za života koristio. Ali nije, on je ipak bio mrtav iseckan poput praseta u mesari. Njegove ostatke je slabo ko mogao da razazna. Svi unutrašnji organi su bili samleveni zajedno sa ostatcima kostiju i kože. Ali ipak nije imao vremena da se posveti svojim ostatcima. Morao je da misli. Da misli šta će i kako će dalje. Da li će na još jedan obračun sa demonom koji ga je ubio ili ne. Da li će se sada predati ili ne. Neće. Znao je on to od početka. Sad u svakom slučaju nema šta da izgubi. Sve što je mogao je izgubio. Porodicu, prijatelje, sebe. Neće ga on prevariti, ne ovaj put jer sada su na istom. I krenuo je. Ponovo je krenuo u najveće dubine pakla da traži njega. Demona koji ga je upropastio.
Ali prvo kako je sve počelo. Piter je bio prosečan čovek, zaposlen u jednom klubu gde je radio kao konobar i tako pokušavao da se izdržava. Za fakultet nije imao vremena. To je za njega bilo nešto nedostižno i krajnje nepotrebno. Nije voleo školu i to ti je. Od ovog posla je mogao da se lepo izdržava, doduše nije imao stan i kola ali je to planirao za kasnije. Kad bude skupio dovoljno. Nije verovao u kredite tako da je imao svoju malu slamaricu. U toj slamarici se prilično para skupilo do momenta kada je sve počelo. Piter nikada nije bio neki trošadžija. Slabo je pio i to samo po žurkama i proslavama gde je ponekad i uzimao neke lake opijate tipa marihuane i tableta ali mogao je bez njih da živi normalno. Tako je sve u svemu i tekao njegov normalni život do momenta kada je sve krenulo naopako.
Stigao je sa posla oko 2 ujutru. Veče je bilo standardno za njega i prilično dosadno. Raspremio se i otišao pod tuš. Pod tušem je razmišljao o stvarima koje ga nekad nisu nešto preterano interesovale kao što je religija, mistika, magija itd. Nije imao ideju odakle mu ovakve misli ali se prepustio njima, ipak bolje je to, nego da razmišlja o nekim bitnim stvarima. Završio je sa tuširanjem i legao. Posteljina je bila čista i mirisna. Odlično, pomisli on spavaću kao beba. Ubrzo je zaspao. Zaspao je mirno po poslednji put. Probudio se u sred noći. Mrak oko njega je bio toliko gust da se mogao seći nožem. I tada je po prvi put osetio. Osetio je nešto toliko zlo da se naježio. Osećao je da ga to zlo steže, okružuje, da ga podilaze žmarci toliko neprijatni da je hteo da vrišti. Ali nije mogao. Zlo ga je blokiralo paralisalo i sad je sa njim radilo šta je htelo. Prvo ga je podiglo uvis. Osetio je kako posteljina spada sa njega, a potom i pidžama. Ubrzo je ostao skroz go. Tako lebdeći nag nije mogao pomeriti ništa sem očiju koje mu u ovom trenutku i nisu bile od neke pomoći. Tada je osetio hladnoću tako jaku da ga je boleo svaki deo tela. Pokušao je da drhti ali nije mogao, bol iz sekunde u sekundu povećavao. Posle nekog vremena sve je prošlo. Pao je na krevet i zaspao. Probudio se oko 12. Bio je nag ležao je preko posteljine i osećao je bol u svakom delu tela. Nije znao šta ga mu se dogodilo. Nije mogao ni da nagađa. Pomislio je, da to je samo bila noćna mora, ništa više. Krenuo je napolje koliko da kupi neke osnovne potrepštine. Hodao je ulicom i gledao je ljude koji su prolazili svako svojim putem. Čudno, pomisli, nikad mu nije bilo bitno toliko da posmatra ljude oko sebe u većini slučajeva je samo zabijao glavu dole i gledao svoja posla. Došao je u prodavnicu i kupio šta je hteo. Onda je sve počelo ponovo. Osetio je pritisak u grudima, jak i bolan ali kao da mu je prijao. Malo potom je čuo glas. Glas nije bio ljudski, nije ga čuo u pravom smislu te reči, bilo je to kao da je to što priča u njemu da ga ispunjava i da je postalo deo njega.
Probudio se u svom stanu oko 5 popodne i nije imao pojma šta se uopšte desilo. Ležao je na krevetu osećao je neki neobičan bol u celom telu. Zazvonio je telefon. Ustao je tao reći jedva i podigao je slušalicu.
- Idiote jedan ti misliš da sam ja jedna od onih kurvi koje možeš da heftaš kako ti se svidi!!!-, čuo se besan ženski glas. Znao je u startu da je to njegova koleginica Nensy devojka sa kojom je povremeno izlazio, ali ništa između njih nije bilo, mada je on u dubini duše hteo. Sada nije imao pojma o čemu priča.
- Šta pričaš koji moj ...-
- Šta se praviš lud, kao nemaš pojma šta si danas uradio-
- Šta se desilo nemam film...-
- Nemaš ti mozga ti idiote a ne filma nemaš pojma da si me umalo silovao, a ne sećaš se da si mi upao u stan počeo si mi priču da nas dvoje moramo da se spojimo zaras boljeg sveta i tako neka sranja si mi napričao-
- Šta se desilo majke mi nemam filma-
- Zaboravi sve i da me više nisi nazvao ili si najebao, a na poslu me izbegavaj
Spustila je slušalicu. Seo je i zapalio cigaretu. Odjednom mu se ponovo javio taj glas. Samo sada je bio razgovetniji. Pričao mu je ’ Ja sam tu, mora da ti je lepo, onu malu da si bio malo jači mogao bi i da je obradiš. Da si bio samo...“.
- Ko si bre ti, gde si jebem ti...-
- Ja ja sam ti, tvoj prikriveni deo, tvoje drugo ja-
Nije imao pojma šta se dešava oko njega. Glas, taj glas mu je bio nepoznat, nezemaljski, ali opet tako blizak kao da je to stvarno ono što on tvrdi. Druga ličnost. U tom ubeđenju je bio još nekoliko dana. Posao je napustio jer je u trenutku „black outa“, tako je zvao to stanje u kome se nalazio svog šefa umalo ubio. Došao je samo na posao i iz čista mira nasrnuo na njega razbijenom flašom. Očevidci su rekli da kad su ga razdvojili od šefa, da je uzeo flašu, počeo da se seče po rukama uz reči da je ovo što seče samo prolazna trula ljuštura. Šef nije hteo da ga tuži, i čak bi ga i vratio na posao da jedno jutro nije našao svog psa unakaženog ali i dalje živog. Životinju je neko vezao a zatim ju je sekao tankim sečivom, verovatno žiletom. Životinja je krvarila, mnogo cvilela je ali to je bila u stvari molba da joj neko skrati muke. Umirala je tako dok joj je iz rana, malih ali dubokih isticala krv, tamna i zgrušavala se na krznu praveći ljigave grudve. Šef je video tragove. Bili su zamrljani krvlju ali je jasno ocrtavala muška cipela, sličnog broja kao i što je i Piter nosio. Ali krajnji dokaz je bio brijač umazan krvlju koji je ležao nedaleko od nesrećne životinje, na kome su se jasno ocrtavali prsti i palac koji je preko sredine imao ožiljak. Šef je znao. Piter je taj ožiljak zaradio na poslu kad mu je pukla čaša u ruci. Bio je van sebe. Zar Piter, momak koga je od svih radnika možda i najviše cenio jer nije trpao nos u tuđa posla, zar on ali šta je tu je, odlučio je da ako ga još jednom vidi rastrgnuće ga. Posle tog incidenta Piterov život je bio sve gori. To u njemu ga više nije bacalo u black out ne bio je svestan dok mu je komandovao. Vodao ga je kao marionetu, a Piter se osećao zatvorenikom sopstvenog tela. Sve je manje i manje vremena provodio svestan sve je više i više puta bio pod uticajem te sile. Posvađao se sa svim ljudima koje je znao. Najboljeg prijatelja je napao na sred ulice. Udario ga je nekoliko puta bacio se na njega u počeo da ga davi. Piter je pokušao da zaustavi samoga sebe ali nije uspevao. Pokušao je da vrišti ali nije mogao. Onda je počeo da skuplja snagu. Napregnuo se što je više mogao i pokušao je da izbaci tog stvora iz sebe. jurio ga je po svom telu tražio ga je ali nije mogao da ga nađe. Shvatio je da sad samo njegova duša je njegovo vlasništvo i zainatio se da istera tog uljeza iz svog tela. Posle nekoliko sati jurcanja po svom telu ga je našao. Inače šta se spolja dešavalo više mu nije bilo bitno ( prijatelj se oslobodio stiska i pobegao a on je sad sedeo na trotoaru i kao da taj stvor je bio svestan da ga ovaj juri tako da je telu dao mali stand by dok ne završi sa dušom). Našao ga je. Bilo je to nešto, nematerijalno ali ekstremno zlo. to zlo je bilo sklupčano u njegovom telu i sam prilaz mu je bio nemoguć. Odbijalo ga je i što se više trudio to mu je bilo sve teže, taj demon, pomisli, da to je to, opsednut je bio od strane demona, iako nikad nije bio vernik, opet čuo je priče o tome, ali nikad nije u njih verovao. Da sad je mislio, trebao je potražiti pomoć sveštenika. Ali za to je bilo kasno. Sad ima priliku da ga otera, jednom za svagda. I krenuo je, samo što ovaj put nije krenuo na njega, već je krenuo da uspostavi kontrolu nad svojim telom. Demon se sa tim nije baš složio, tako da ga je držao. Nije mogao da dopre do svoje svesti a bio je tako blizu, demon je držao sve konce u rukama i nije se dao baš lako. Promena taktike, odluči on. Šćućurio se negde na periferiji svoje svesti i mislio. Na snagu sa njim ne može, kako drugačije. Da imam ideju, demonu treba moje fizičko telo, ne moja duša, ne ja. Znači krenuće da uništi svoje telo tako da natera demona da se brani. Šta ja radim pomislio je. Napašće sebe da bi se spasio. I krenuo je. Došao je prvo do leve ruke koju je krenuo da lomi. Kost je pukla u trenutku, ostala je vezana između mišića. Dobro je pomisli, neću baš od sebe da napravim invalida. Demon se iznenadio. Ovo nije očekivao, šta više ovo mu je bilo nešto na šta ga niko nije upozorio. Zar ljudi da budu opasnost. Krenuo je na njega neoprezno, krenuo je zanemarivši kontrolu nad telom. Piter je samo to i čekao. Preuzeo je kontrole nad samim sobom. Ponovo je progledao kroz svoje fizičke oči. Ruka ga je bolela, imao je dosta ogrebotina i posekotina po telu ali jebiga. Zalečiće on i to. Samo jednog nije bio svestan. Demon je i dalje bio tu. Besan kao nikad do tad. Posle nekoliko minuta je i sam Piter shvaio da je borba daleko od gotove. Osetio je da mu nešto kopa želudac, osetio je krv kola lipti po utrobi i meša se sa kiselinom. Osetio je da mu kiselina nagriza organe da ih peče polako, ne da ih uništi nego samo da nanese bol. Presavio se u tom trenutku da bi u sledećem osetio kako mu se vilica steže . kako se stezala tako je pritisak na zube rastao, dok oni nisu u jednom trenutku pukli. Vilica se i dalje stezala dok su se ostatci zuba zajedno sa pljuvačkom i krvlju polako spištali niz grlo prema želudcu koga više nije bilo. Kad je vilica pukla, jedan njen deo je odleteo pravo na trotoar i Piter videvši ovo znao je, gotovo je. Samo se prepustio. Demon ga je kidao, iznerviran, besan razbacilao je njegove unutrašnje organe po celom trotoaru, komadao ga je do najmanjih delova. Na kraju je pogledao u svoje delo. Lepo mu je izgledalo. Znao je da će nagrabusiti zbog ovoga ali je morao. Kako to da čovek, hej obična mala duša da nadmudri njega, Vekelora, mladog demona. Znao je da je bez nečijeg tela ranjiv tako da je krenuo u potragu za novim telom ostavivši ovo da trune na suncu.
Piter je krenuo. Lebdeo je negde između svetova svestan toga da je možda slabost tog demona leži upravo u činjenici da mora da juri tela ljudi. Gledao je sad već sa visine na svoje ostatke i mislio, gde bi on mogao da ode. Svestan je bio da demon nije neka prva klasa čim ga je on sam zeznuo. Nije ga puno tražio. Ovaj se baš spremao da uđe u telo jednog momka kad ga je Piter zgrabio. Odvukao ga je daleko od tela i bacio ga u stranu.
- Ti-, reče Vakelor,-Zar tvoja duša nije već na svom mestu-
- Zavisi, ko kako gleda-
- Ne ti si trebao otići pravo mim gospodaru, pravo gospodaru muva, jer si za to bio predviđen-
- Šta ti misiš da ću otići u pakao bez tebe, ako tako misliš grdno se varaš bratac-
- Ti mene ne možeš da uništiš, ti si samo čovek, mala duša-
- A ti si izgleda neki demon prašinar čim mene juriš-
Na to Vakelor skoči, kreta na njega i u tom trenutku Piter je znao. To je to ima nešto kod njega kad je van tela. Zato se blago sklonio da bi ga zatim uhvatio i povukao ga, video je da to nije teško i da će tako možda i uspeti nešto. Nije imao neki plan ali je bar sad držao demona u šaci, tako da je imao vremena za razmišljanje. Vakelor se malo koprcao ali je na kraju popustio. Više nije imao snage, ranjiv je bio napolju. Piter je mislio, i na kraju odlučio. Dovešće ga do njegovog gospodara i menjati njega za svoju dušu. Krenuo je krenuo je u najveće dubine pakla, koji mu baš nije izgledao kao iz filmova. U stvari pakao je bilo jedno usamljeničko mesto gde je svaka prokleta duša preživljavala po hiljadu puta stvari kojih se najviše bojala. Sve u svemu pakao je spoljaizgledao kao neka poslovna zgrada u kojoj bi svaka duša imala svoju „kancelariju“. Išao je duboko i vrlo brzo jer je osetio da se Vakeloru vraća snaga. došao je do njega. U stvari on je njega pronašao i Piter je to znao.
- Mene za njega, reče on Belzebubu koji takođe nije izgledao kao na prikazima već je u stvari bio samo neverovatno količina zla koja je dobijala oblik u zavisnosti od tvojih najvećih strahova.
- Tebe za njega, ti mora da me zezaš-
- Zašto, on je tvoj demon a ja samo čovek-
- Ti očigledno ne znaš šta si uradio-
- Ne...
- Pobedio si demona, Vakelora doduše ne baš nekog jakog, ali si uspeo u onome što nije pošlo za rukom nikome do sad. Ti si igrao našu igru, pronašao si rupu u njoj, i sad hoćeš da ideš. Ostani ovde, budi naš, jer već Bog te ne bi baš oberučke prihvatio.
- Zašto?-
- Zato što si zaglibljen u ovo zlo više nego što misliš. Vakelor je sad tvoje vlasništvo, tvoj rob, a sa njim ne možeš u raj, ali ni bez njega, zato se odluči, da li ćeš ostati sa nama i postati jedan od lovaca na duše u zamenu za fizički život tvoje žrtve, ili ćeš pak lutati zemljom dok je sveta i veka ni tamo ni vamo i biti doh koji traži nešto a da ni sam ne zna šta.
- Šta treba da budem kao i Vakelor, prašinar koji se boji spoljašnjosti.
- Naravno da ne, ti si bolji od njega, ti možeš bez tela, ali on ne može, on će loviti tela zajedno sa tobom
- Vidiš, to ti i nije tako loša ideja, odoh na posao-
To reče i povede Vakelora, koji je već išao pored njega kao pseto, napolje, da malo proživi život nekih drugih ljudi
Sačuvana

what's your pleasure sir
GliG

stažista


Poruke: 50
Ugled: +0/-0
Lokacija: In The Computer Chair
Pol: Muškarac
Van mreže


« Odgovor #9 poslato: 23.06.2009. 12:19:22 »

Zvuci kao Prince Of Persia(drugo,jace ja;ubistva;glasovi) Very Happy Ok je.. Laughing Laughing Laughing
Sačuvana
MasterYoda
Moderator

predsednik
*****

Poruke: 4.364
Ugled: +32/-5
Starost: 64
Lokacija: Very Far Away from Anywhere Else
Pol: Muškarac
Van mreže


« Odgovor #10 poslato: 23.06.2009. 13:00:54 »

Potpuno smo zaboravili na ove priče. Treba ih imati u vidu, za eventualni 'naš' Vektor.
Sačuvana


Čovek se ne bori s rupom iskopanom na pogrešnom mestu, nego s budalama koje su je iskopale. Rupu jednostavno zatrpava.
Stranice: [1]   Idi gore
  Štampaj  

 
Prebaci se na:  

Šema sajta  ◊   SF Vektor  ◊   TV program  ◊   Periodni sistem NF

Pravilnik  ◊   SF kviz  ◊   NF na Krstarici  ◊   SF filmovi  ◊   Bibliografije

Kopirajt © 2006-2019. SF tim. Sva prava zadržana.
Pokreće MySQL Pokreće PHP Powered by SMF 1.1.21 | SMF © 2015, Simple Machines | Mapa foruma | Arhiva | wap2 Ispravan XHTML 1.0! Ispravan CSS!
Stranica je napravljena za 0.022 sekundi sa 24 upita.