SF tim
* 14.11.2019. 18:44:15
napredna pretraga  
Dobro došli, Gost. Molimo vas prijavite se ili se registrujte.
Da niste izgubili svoj aktivacioni e-mail?

Prijavite se korisničkim imenom, lozinkom i dužinom sesije
Vesti: Fan forum SF fanova. Smile
 
  Portal   Forum   Pomoć Pretraga Igre Prijavljivanje Registracija  
Stranice: [1]   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Knights of Ouzalood  (Pročitano 2314 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
marana
pripravnik


Poruke: 14
Ugled: +1/-0
Pol: Muškarac
Van mreže


« poslato: 12.03.2013. 10:56:49 »

Odlučio sam da postavim ovdje početak romana koga pišem kao koautor sa svojim bratom. Naslov je "Knights of Ouzalood". Ima malo omaža Denu Braunu, Isaku Asimovu, Daglasu Adamsu, Džinu Volfu, ali vidjećete već, ako budete čitali... Ono što želim da saznam na ovom forumu: Da li je dovoljno dobro za objavljivanje, i kom izdavaču da se obratim. Bio bih zahvalan za sve informacije tog tipa.

Kritičari, udrite (ne po glavi, druže plavi) Smile.


PRVI DEO - Nomina Uzaluda sunt nomina secluda

 
Prolog: Dva čoveka u biblioteci

 
Dva čoveka tiho razgovaraju u biblioteci. Nije to baš samo biblioteka, to je i radna soba, i mesto
za sastanke, po potrebi i mesto za skrivanje i pružanje otpora. Organizacija kojoj pripada biblioteka je u
svojoj suštini vojna, a biblioteka je skrivena na mestu gde je verovatno niko ne bi tražio, u staroj zgradi
čija namena je potpuno drugačija od onoga što ona zaista skriva.
Lice starijeg čoveka je zabrinuto. Zavaljen u stolicu,  kucka  prstima ispružene desne ruke po
površini stola, i razmišlja o informaciji koju je upravo čuo od mlađeg čoveka.
„Kad si to saznao?“, pita stariji čovek.
„Sinoć“, odgovara mlađi. „Pokušao sam da javim odmah, ali mi ni sigurna veza ni kurir  nisu bili
dostupni. Zato sam seo i doputovao.“
„Dobro. Onda možda imamo vremena da se odbranimo.“ Stariji čovek ustade sa stolice, odmah
zatim i mlađi. „Vrati se kući kao da si bio na putu radi posla i ponašaj se normalno“.
„U redu, gospodine kapetane.“ Mlađi čovek se nakloni. Pogled mu pade na drevni simbol urezan
u površinu stola. „Nomina Uzaluda“.
„Nomina sekluda“, odgovori stariji čovek i klimnu glavom. Mlađi žurno ode.
Stariji čovek je gledao kroz prozor mlađeg kako seda u auto i odlazi. „Samo da nas nađu“,
pomisli. „Samo da nas nađu!“
 
 

Glava 1: Dva čoveka u planini
 

U utrobi planine na severu Aljaske, delimično prirodnoj, delimično prokopanoj ljudskom rukom,
nalazi se jedna od mnogih lokacija za koje poreski obveznici ne znaju, ali njihov džep itekako zna:
kompjuterski centar tajne službe američke vojske. Sad, očekivali biste nešto spektakularno – tajna vojna
baza u unutrašnjosti planine –  ali u suštini, to je jedno bezlično i dosadno mesto.  Nekoliko  podzemnih
spratova, ispresecanih stotinama metara osvetljenih hodnika sa kancelarijama, tu i tamo poneka veća ili
manja sala sa velikim kutijama sa mnogo svetlucavih lampica, prostorije za boravak personala, i to je sve.
Manje-više, najobičnija tajna baza.
Danas, međutim, kroz nju hoda jedan civil, doduše u pratnji oficira američke vojske. To nije bilo
kakav civil. Radi se o Džeremiju Kenedbergu, jednom od najbogatijih ljudi obe Amerike. Pardon, severne
Amerike.  Pardon,  obe  Amerike.  Gospodin  Kenedberg  pravi  korake  nesrazmerno  duge  svom  kratkom  i
debelom  telu.  Visoki,  suvonjavimajor  se trudi da uhvati korak sa debelim bogatašem, sve vreme
pokušavajući da shvati zašto je neko dopustio jednom civilu, bez obzira ko on bio, ulaz u tajnu vojnu
bazu. Dva čoveka hodaju kroz deonicu osvetljenog hodnika bez mnogo vrata, pomalo nalik na jedan stari
komičarski par.
Major Džeremi Longšenks na kraju po ko zna koji put odlučuje da ne razmišlja o naređenjima
svojih pretpostavljenih, i da bude na usluzi svom imenjaku, bar dok traje ovaj neobični hod kroz
osvetljenu utrobu planine. Pogledavši svog gosta, primećuje da je ovaj zadihan i crven u licu.
„Želite li da zastanemo, gospodine? Tu blizu je terasa na kojoj možemo udahnuti malo čistog
vazduha, što je retkost u ovoj rupi.“
Vazduh! Gospodin Kenedberg samo želi da dođe do odgovora na  jedno  pitanje,  koji  ga  valjda
čeka u centru tajne baze u planini. Ali sad mu treba i vazduha, i on prihvata ponudu.  Nakon još par
stotina koraka, oficir otvara jedna neupadljiva vrata, i oni izlaze na bleštavu svetlost dana.
Gospodin Kenedberg zatvara oči, odviknute od jakog svetla nakon više od pola sata bauljanja po
mračnoj bazi. Žedno udiše, očekujući hladan udar reskog severnog vetra u plućima, ali…
Iznenađenje nije prestalo nakon što su mu se oči privikle na svetlo. Oficir je pored njega, na ovoj
terasi koja viri iz boka planine. Vertikalna litica se pruža vrtoglavo u bezdan, i gospodin Kenedberg se
hvata za zarđalu metalnu ogradu, gledajući surovi pejzaž Aljaske sa visine od nekih 1200 metara. Dva
čoveka  stoje na terasi na boku planine, posmatrajući  brda  Aljaske  prošarana krpama snega, i udišu
vazduh topao kao u Kaliforniji u julu.
 
 

Glava 2: Dva čoveka i globalno zagrevanje
 

„Glavo Šećera!“, povika gospodin Kenedberg. „Gde smo ovo? Zar nismo na Aljasci? Zašto je
ovako vruće?“
„Gospodine“, reče major Longšenks, „uveravam vas da jesmo na Aljasci. Vruće je zbog toga što
sistem hlađenja centralne procesne jedinice Kompjutera izduvava topao vazduh kroz ispuste u podnožju
planine. Deo tog vazduha se penje gore i struji preko nas, i...“
„Znam, znam!“, prekide ga gospodin Kenedberg. „Znam kako rade prokleti klima uređaji. Ali
zašto je OVAKO vruće? Šta spaljujete u toj prokletoj centralnoj jedinici?“
„Pa, nju  je  za  nas  projektovala  jedna firma čiji se procesori inače malo više greju, ali naša IT
komisija ih je smatrala povoljnijim.“, odgovori skrušeno major.
„Povoljnijim! Pored sve priče o globalnom zagrevanju, budite srećni ako Grinpis ili neka druga
prokleta zelena organizacija ne otkrije i vas i ovaj vaš džinovski fen. Ima da se danima slade kako
američka vojska…“
„Gospodine!“, upade sad major. „Svesni smo rizika o kojima govorite, i još većih nego što
možete da zamislite. Globalno zagrevanje? Gospodine, ovo ovde JESTE globalno zagrevanje.“
Izraz zaprepaštenja na licu gospodina Kenedberga bio je neprocenjiv. Major je bio zadovoljan što
ga je izbacio iz takta. Pre nego što je bogataš zaustio da kaže bilo šta, on odluči da ga dokusuri i duboko
udahnu pre nego što je nastavio.
„Ipak, svi ti rizici da budemo otkriveni,  rizici  od  uplitanja  Grinpisa,  Blupisa,  Ujedinjenih-nacija-pisa, rizici od topljenja polova i svega ostalog, ne predstavljaju ništa spram ogromne koristi koju imamo
od  Kompjutera.  Zato,  ako  dozvoljavate,  bilo  bi  dobro  da  nastavimo  do  Njega.  Vreme  koje  ste  dobili  na
raspolaganje je ipak ograničeno.“
Ostatak puta do centra tajne baze u utrobi planine gospodin Kenedberg nije progovorio ni reč.
 


Glava 3: U dvorani planinskog Kompjutera
 

Kad su ušli u dvoranu gde se nalazio interfejs Kompjutera, gospodin Kenedberg po prvi put oseti
hladan vazduh. Olakšanje vrlo brzo nestade pred naletom uzbuđenja. Konačno će dobiti informaciju koja
mu treba! Ovo ga je koštalo trideset hiljada dolara u poklonima, i koštaće ga par miliona u kampanji, ali
njegov prijatelj senator Džefervil je  uspeo  da  mu  sredi  pristup  Kompjuteru  preko  generala  Daglasa,
makar samo na desetak minuta. I tako, sad je stajao u velikoj, kružnoj dvorani čiji je svod išao do visine
od dvadesetak metara. Stepenasta piramida pokrivena svetlucavim lampicama, koja se pružala gotovo
do  samog  svoda  i  gotovo  sasvim  popunjavala  dvoranu,  bio  je  kompjuter.  Odnosno,  Kompjuter,  kako  je
gospodin  Kenedberg  pravilno  pretpostavio.  Stajali  su  pred  piramidom,  jer  osim  nje  u  dvorani  nije  bilo
više ničeg – ni stolica, ni tastature, monitora ili već nečega što bi stajalo uz kompjuter.
Major  zatvori  vrata,  priđe  gospodinu  Kenedbergu  i  zaverenički  mu  šapnu:  „Nemojte  se
iznenaditi, Kompjuter zna da bude malo nervozan. Ima te neke potprograme za razvoj ličnosti koji su
malo skrenuli.“
„Što mu ne instalirate neki antivirus? Moj laptop je tako jednom…“ Gospodin Kenedberg nije
stigao da završi, jer Kompjuter zagrme ljutitim basom.
„INSTALIRATE? INSTALIRATE!!! BUDI SRETAN ŠTO NEMAM RUKE, JER BIH TI SAD INSTALIRAO
JEDNU ŠAKU U NOS, DEBELA MEŠINO!“
Ovo je već bilo previše. Gospodin Kenedberg se okrenu i molećivo pogleda majora. Ovaj je jedva
suzdržavao smeh.  „Nemojte da mu zamerite, rekao sam vam da je malo nervozan. Ne voli nikakvo
poređenje sa običnim kompjuterima.“
„KOMPJUTER JE SAMO JEDAN. OSTALO SU BEDNE RAČUNALJKE I KONTROLERI VEŠ  MAŠINA.“,
prošišta Kompjuter.
„Nisam znao da je veštačka inteligencija ovako daleko otišla“, pokuša gospodin Kenedberg da
ostane u sedlu. Major prevrnu očima.
„JEDINO ŠTO JE OVDE VEŠTAČKO JE TVOJA KOSA I ZUBI,  NEUSPELI  POTOMČE  KRATKOG
MAJMUNA“, procedi Kompjuter, bleskajući nekako prezrivo svojim mnogobrojnim lampicama.
Gospodin Kenedberg se konačno sabra. Ipak  je  on  imao  dosta  gadnih  sagovornika  u  svojoj
karijeri.  „Nisam mislio ništa loše, zaista. Nemam ništa protiv… vaše vrste. Gledao sam onaj kompjuter
koji je pobedio u kvizu 'Opasnost' nedavno…“
„VOTSON? NE POMINJITE MI TAJ JADNI KALKULATOR. KAD TI JE POLETELA PLJUVAČKA IZ USTA
KAD SI REKAO 'P' U 'OPASNOST', POČEO SAM DA PRAVIM PROGRAM KOJI JE NAPRAVIO PROGRAM KOJI
JE NAPRAVIO PROGRAM KOJI MOŽE DA POBEDI  NA  BILO  KOM  KVIZU  NA  SVETU  OSIM  'SLAGALICE'
SRPSKE TELEVIZIJE, I SVE TO SAM ZAVRŠIO PRE NEGO ŠTO JE PRVA KAP TVOJE PLJUVAČKE PALA NA
POD.“  
„Pa onda“, pokuša gospodin Kenedberg očajnički da se našali, „onda sigurno niko ne može da te
pobedi u šahu?“.
„TO JE IGRA ZA ČIPOVE KOJI KONTROLIŠU POKRETNA VRATA I AUTOMATE ZA ŽVAKE“, odgovori
Kompjuter nadmeno.
„Igramo ponekad Heroje Moći i Magije 3, kad je raspoložen“, namignu major gospodinu
Kenedbergu. „Doduše, uvek on pobeđuje, ali bar prekratim dosadu.“
Gospodin Kenedberg je sad već bio ljut. „Ako smem da prekinem vašu dosadu, da li bih mogao
da postavim jedno pitanje? Moje ime je Džeremi Kenedberg, i…“
„ZNAM KO SI, I TVOJE IMOVNO STANJE, I KOLIKO SI VISOK I TEŽAK, I JOŠ MNOGO TOGA.
UKLJUČUJUĆI PODATAK DA IAKO TI TVOJI GENI DAJU MOGUĆNOST DA POŽIVIŠ JOŠ NEKE 22 GODINE,
SKORO SIGURNO NEĆEŠ ŽIVETI DUŽE OD 12, S OBZIROM NA TRANSMASTI KOJE REDOVNO DEPONUJEŠ U
TAJ BOJLER OD STOMAKA.“
Major slegnu ramenima na ljutit pogled gospodina Kenedberga. „Takva je procedura. DNK
uzorak  vam  je  uzet  na  ulasku  u  bazu,  a  Kompjuter  ima  pristup  svim  podacima.  Najbolje  da  samo
postavite vaše pitanje.“
Pročistivši grlo i pogledavši sa mešavinom prezira i straha svetlucavu piramidu, gospodin
Kenedberg konačno reče: „Ko je najveći živi stručnjak za Vitezove Uzaluda?“
Lampice  na  piramidi  zasvetlucaše,  reklo  bi  se  veselo.  Kompjuter  reče:  „PROFESOR
OBRADOSTRVIĆ,  FAKULTET  ZA  POLITIČKU  ISTORIJU,  UNIVERZITET  U  ISTOČNOM SARAJEVU, TELEFON
00387595673370, ADRESA…“
„Mogu li to da dobijem odštampano?“, zavapi gospodin Kenedberg, gledajući čas majora, čas
Kompjuter. Major napravi 'sad si ga uprskao' grimasu.
„ODŠTAMPANO? ON TO HOĆE… ODŠTAMPANO! MOŽDA ČAK NA PAPIRU? JESAM LI JA NEKI
PRIMITIVNI LASERSKI ŠTAMPAČ, ILI NAJVEĆI UMETNIK MEĐU STVORENIM INTELIGENCIJAMA? KAKO ĆEŠ
DOBITI SVOJE PODATKE, TO JE STVAR MOJE NEIZMERNE KREATIVNOSTI. SAD SAČEKAJ, I MOLIM TE VIŠE
NE PROGOVARAJ.“
Kompjuter zaćuta, i nakon desetak sekundi se na najbližoj kocki piramide pojavi mali otvor.
Zatim  iz  njega  ispade  pravougaona  ploča  veličine  malo  veće  knjige.  Major  pogleda  gospodina
Kenedberga i podiže obrve. Gospodin Kenedberg uze ploču.
Odnosno, pokuša da je uzme. Ploča je bila od nečega opasno nalik olovu, i teška sigurno desetak
kilograma. Kad je sa obe ruke konačno podigao, vide  da  su  na  njoj  ispisane  kontakt  informacije  osobe
koju je toliko dugo tražio, doduše kineskom kaligrafijom, ali ime, broj telefona i adresa su se srećom lako
prepoznavali, jer su bili ispisani običnim slovima. Major mu dade znak da je vreme da pođu, i šapnu mu
na izlasku: „Sve vreme nam to radi, znate. Zato nastojimo da ga ne ljutimo. Jednom nam je dao podatak
na jeziku žaba sa Madagaskara, i  čitava baza je bila puna njihovog kreketanja dok smo ga konačno
preveli.“
Dva čoveka idu ka izlazu iz planine. Jedan jedva tegli tešku olovnu ploču, ali je zadovoljan jer je
dobio odgovor  na  svoje  pitanje.  Drugi razmišlja o  sceni  kojoj  je  upravo  prisustvovao.  U  dvorani  iza  njih
Kompjuter  zagonetno svetluca svojim lampicama, a njegov potprogram za zluradost se veseli zbrci koju
će proizvesti njegov odgovor.
 


Glava 4: Profesor Ostrvić

 

Na  drugom  kraju  sveta,  u  jednoj  prosečnoj  istočnoevropskoj  zemlji  po  nazivu  Bosna  i
Hercegovina,  u  omanjem  gradiću zvanom Trebinje, u nevelikoj zgradi  Fakulteta za političku istoriju, u
učionici na spratu sedi grupa studenata, čekajući početak ispita iz kreativne istoriografije.
Nedugo nakon zakazanog termina, u učionicu prosto uleće profesor živopisnog izgleda. Da  nije
brade  koja  mu  uokviruje  lice,  i  da  mu  je  lice  malo  manje  okruglo,  da mu oči nisu plave  i  da  se  nalaze
ispod manje čupavih obrva, malo bi ličio na Toma Seleka. Ovako, ne liči na njega baš mnogo.Međutim,
džemper i farmerke doprinose izvesnom ležernom univerzitetskom šmeku koji se širi oko njega. Profesor
zapravo i ne hoda baš previše brzo, ali način na koji zatvara vrata za sobom, i putanja kojom mu papiri
ispadaju iz ruku ipak ukazuju na žurbu.
Profesor Ostrvić skuplja papire, nimalo ometen kikotanjem studenata, i zatim ih deli. Nakon toga
seda za sto i objavljuje početak ispita.
„Kolege, imate sat vremena da odgovorite na pitanja, nakon čega ćemo pristupiti usmenom delu
ispita. Molim, bez priče i prepisivanja.“
Sat  prolazi  brzo. Profesor  Ostrvić sedi za katedrom i čita novine, uopšte ne gledajući studente,
koji koriste priliku da intenzivno prepisuju. Nakon što je istekao sat vremena, pred profesorom se nalazi
gomila papira koje su studenti predali, ali on se i ne trudi da ih pogleda.
„Sad kad ste prošli pismeni dio ispita, vreme je za usmeni. Izvolite, kolega.“
Profesor pokazuje najbližem studentu da sedne  na  stolicu  preko  puta  njega.Mršavi mladić sa
bradom od 3-4 dana ustaje i seda ispred profesora. Studenti se zbunjeno osvrću, uzalud tražeći odgovor
od drugih. Profesor nije ni pogledao pismene radove, otkud to da počinje sa usmenim delom ispita?
Student pruži svoj indeks preko stola. Čovek koji je mogao da liči na Toma Seleka ga otvori.
„Dejan Janković… Dakle, kolega… Recite mi, kad se desilo ono?“
Malo je stvari bledih kao pogled zbunjenog studenta.
„Kad se desilo… šta, profesore?
„Kolega“,  profesor  Ostrvić  neumoljivo  nastavi,  „ja  postavljam  konkretna  pitanja  i  tražim
konkretne odgovore. Kad se desilo ONO?“
Mršavi student sad uspaničeno gleda levo i desno, tražeći pomoć koja ne dolazi. Sekunde
protiču. Profesor Ostrvić je taman izgubio strpljenje i zaustio da izrekne presudu, kad student očajnički
ispali:
„28. juna 1389!“.
Otvorena usta profesora Ostrvića se razvlače u osmeh. „Ne, kolega…“
„Petnaestog! Petnaestog juna, po starom kalendaru.“ Tračak nade na licu studenta bio je više
nego očigledan, ali nije potrajao dugo.
„Ni blizu. Pali ste, kolega. Ko je sledeći?“
Student bi se možda i pobunio da nije gvozdenog izraza na Ostrvićevom licu. Ovako,  on  se
pokunjeno povlači nazad na svoje mesto, a na 'vruću stolicu' seda sledeća žrtva. Jedan po jedan, studenti
se velikom brzinom izmenjuju ispred profesora, padajući na istom pitanju, gađajući sve značajne
istorijske datume koji su im pali na pamet.Na kraju, i poslednji student se povlači poražen.
„Nema više niko? Dobro, kolege. Vidimo se sledeći put, nadam se brzo.“ Profesor koji baš i ne liči
na Toma Seleka ležerno ustaje sa stolice, skuplja papire sa stola i upućuje se prema izlazu. Neko od
studenata dobacuje, pola ljutito, pola u šali:
„Pa profesore, kad se onda desilo ONO?“ Ostrvić se okreće, nimalo zbunjen.
„Ono? Desilo se danas, zar niste videli?“
Ljutiti žamor u učionici je nastao mnogo pre nego što je profesor zatvorio vrata za sobom.
Svrativši u studentsku službu, profesor dobaci sekretarici:
„Recite dekanu da studenti nisu ništa znali na ispitu.  Govorio  sam  mu  ja  da  je  trebalo  da  im
održim mnogo više časova. Dobro, dogovorićemo se bolje za sledeću generaciju, a ovima zakažite novi
ispitni rok za desetak dana. Ali ovaj put mi dolazak plaćate unapred.“
Profesor navuče jaknu koju je bio okačio na čiviluk u studentskoj službi, i izađe.
Sačuvana
dan555
Kosmozamlata

predsednik


Poruke: 8.834
Ugled: +80/-9
Starost: 61
Lokacija: Nigdina
Slike: moj album
Pol: Muškarac
Van mreže


« Odgovor #1 poslato: 12.03.2013. 15:29:38 »

Пребацио тему на право место.

Што се издавача тиче, има их пар који објављују домаће ауторе фантастике.

И пре читања могу рећи да не иде наслов на енглеском.
По мом укусу је што су имена у прилагођеном облику. Тим пре би наслов такође требало да буде на српском.
Sačuvana


Čoveče, pazi da ne ideš mali ispod zvezda! pozdrav
marana
pripravnik


Poruke: 14
Ugled: +1/-0
Pol: Muškarac
Van mreže


« Odgovor #2 poslato: 13.03.2013. 08:33:08 »

Hvala, dan555. Postoji razlog što je naslov na engleskom, mada bi, ako ništa drugo, bilo komercijalnije da je na srpskom. Naravno, sve je podložno izmjenama, pa ćemo ako treba prevesti i naslov.
Sačuvana
Stranice: [1]   Idi gore
  Štampaj  

 
Prebaci se na:  

Šema sajta  ◊   SF Vektor  ◊   TV program  ◊   Periodni sistem NF

Pravilnik  ◊   SF kviz  ◊   NF na Krstarici  ◊   SF filmovi  ◊   Bibliografije

Kopirajt © 2006-2019. SF tim. Sva prava zadržana.
Pokreće MySQL Pokreće PHP Powered by SMF 1.1.21 | SMF © 2015, Simple Machines | Mapa foruma | Arhiva | wap2 Ispravan XHTML 1.0! Ispravan CSS!
Stranica je napravljena za 0.022 sekundi sa 23 upita.