Vaše omiljene pesme

[Sekundica]

Pesma za moj 27. rođendan

Više mi nisu potrebne reči, treba mi vreme;
Vreme je da sunce kaže koliko je sati;
Vreme je da cvet progovori, a usta zaneme;
Ko loše živi zar može jasno zapevati!

Verovao sam u san i u nepogodu,
U dve noći bio zaljubljen noću,
Dok jug i sever u istome plodu
Sazrevaju i cvokoću.

Sanjajući ja sam sve praznike prespavao!
I grom je pripitomljen pevao u staklu.
Ne rekoh li: vatru vrati na mesto pravo,
A poljupcu je mesto u paklu.

I hlebovi se pod zemljom školuju;
Ja bih se želeo na strani zla tući;
Pa ipak, po milosti istorije,
Povraćajući i ja ću u raj ući.

Za prijatelje proglasio sam hulje,
Zaljubljen u sve što peva i škodi.
Dok mi zvezde kolena ne nažulje
Moliću se pobožnoj vodi.


Branko Miljković

[Sekundica]

Još je tu

Zatvaram prozor
Vidim, oluja je sve bliže
Noć je zavela nebo
Kad odjednom, zvuk iz sobe stiže

Kako? Već neko vrijeme
Živim potpuno sam
Ali šapat je razbio tišinu
Prolazeći kroz cijeli stan

Glas mi je tako poznat
Znam ga odmalena
Vuče me u staru majčinu sobu
Koju su srušila vremena

To je bio glas moje majke
Iz sobe koja je tako nijema
Želi mi reći da je još uvijek tu
Makar je više nema...

Bruno Koić

[Sekundica]

Možda spava
               
Zaboravio sam jutros pesmu jednu ja,
Pesmu jednu u snu što sam svu noć slušao:
Da je čujem uzalud sam danas kušao,
Kao da je pesma bila sreća moja sva.
Zaboravio sam jutros pesmu jednu ja.

U snu svome nisam znao za buđenja moć,
I da zemlji treba sunca, jutra i zore;
Da u danu gube zvezde bele odore;
Bledi mesec da se kreće u umrlu noć.
U snu svome nisam znao za buđenja moć.

Ja sad jedva mogu znati da imadoh san,
I u njemu oči neke, nebo nečije,
Neko lice, ne znam kakvo, možda dečije,
Staru pesmu, stare zvezde, neki stari dan.
Ja sad jedva mogu znati da imadoh san.

Ne sećam se ničeg više, ni očiju tih:
Kao da je san mi ceo bio od pene,
Il' te oči da su moja duša van mene,
Ni arije, ni sveg drugog, što ja noćas snih;
Ne sećam se ničeg više, ni očiju tih.

Ali slutim, a slutiti još znam.
Ja sad slutim za te oči, da su baš one,
Što me čudno po životu vode i gone:
U snu dođu, da me vide, šta li radim sam.
Ali slutim, a slutiti još jedino znam.

Da me vide dođu oči, i ja vidim tad
I te oči, i tu ljubav, i taj put sreće;
Njene oči, njeno lice, njeno proleće
U snu vidim, ali ne znam, što ne vidim sad.
Da me vide, dođu oci, i ja vidim tad.

Njenu glavu s krunom kose i u kosi cvet,
I njen pogled što me gleda kao iz cveća,
Što me gleda, što mi kaže, da me oseća,
Što mi brižno pruža odmor i nežnosti svet,
Njenu glavu s krunom kose i u kosi cvet.

Ja sad nemam svoju dragu, i njen ne znam glas;
Ne znam mesto na kom živi ili počiva;
Ne znam zašto nju i san mi java pokriva;
Možda spava, i grob tužno neguje joj stas.
Ja sad nemam svoju dragu, i njen ne znam glas.
     
Možda spava sa očima izvan svakog zla,
Izvan stvari, iluzija, izvan života,
I s njom spava, neviđena, njena lepota;
Možda živi i doći će posle ovog sna.
Možda spava sa očima izvan svakog zla.


Vladislav Petković - DIS

[Sekundica]

Gradinar

Čeznem da ti kažem
najdublje reči koje ti imam reći;
ali se ne usuđujem,
strahujući da bi mi se mogla nasmejati.
Zato se smejem sam sebi
i odajem tajnu svoju u šali.
Olako uzimam bol svoj,
strahujući da bi to mogla ti učiniti.

Čeznem da ti kažem
najvernije reči koje ti imam reći;
ali se ne usuđujem,
strahujući da bi mogla posumnjati u njih.
Zato ih oblačim u neistinu,
i govorim suprotno onome što mislim.
Ostavljam bol svoj da izgleda glup,
strahujući da bi to mogla učiniti.

Čeznem da upotrebim
najdragocenije reči što imam za te,
ali se ne usuđujem,
strahujući da mi se neće vratiti istom merom.
Zato ti dajem ružna imena
i hvalim se svojom surovošću.
Zadajem ti bol,
bojeći se da nećeš nikada saznati šta je bol.

Čeznem da sedim nemo pored tebe;
ali se ne usuđujem,
jer bi mi srce iskočilo na usta.
Zato brbljam i ćaskam olako,
i zatrpavam svoje srce rečima.
Grubo uzimam svoj bol,
strahujući da bi to mogla ti učiniti.

Čeznem da te ostavim zauvek;
ali se ne usuđujem,
strahujući da bi mogla otkriti moj kukavičluk.
Zato ponosito dižem glavu
i dolazim veseo u tvoje društvo.
Neprekidne strele iz tvojih očiju
čine da je moj bol večito svež.

Rabindranat Tagore

[Sekundica]

Čekaj me

Čekaj me, i ja ću doći,
samo me čekaj dugo.
Čekaj me i kada žute kiše
noći ispune tugom.
Čekaj me i kada vrućine zapeku,
i kada mećava briše,
čekaj i kada druge nitko
ne bude čekao više.
Čekaj i kada čekanje dojadi
svakome koji čeka.

Čekaj me, i ja ću sigurno doći.
Ne slušaj kad ti kažu
kako je vreme da se zaboraviš
i da te nade lažu.
Nek poveruju i sin i mati
da više ne postojim,
neka se tako umore čekati
i svi drugovi moji,
i gorko vino za moju dušu
nek piju kod ognjišta.
Čekaj i nemoj sesti s njima,
i nemoj piti ništa.

Čekaj me, i ja ću sigurno doći,
sve smrti me ubit neće.
Nek kaže tko me čekao nije
Taj je imao sreće!
Tko čekati ne zna, taj neće shvatit,
niti će znati drugi
da si me spasila ti jedina
čekanjem svojim dugim.
Nas dvoje samo znat ćemo kako
preživjeh vatru kletu -
naprosto, ti si čekati znala
kao nitko na svetu...

Konstantin Simonov

[Sekundica]

Notturno

Noćas se moje čelo žari,
noćas se moje vjeđe pote;
i moje misli san ozari,
umrijet ću noćas od ljepote.

Duša je strasna u dubini,
Ona je zublja u dnu noći;
Plačimo, plačimo u tišini,
Umrimo, umrimo u samoći.

Tin Ujević

[Sekundica]

Predosećaj

U plav letnji suton, krenuću na staze,
Hoću, bockan žitom, da kroz nisku travu,
U njenoj svežini, moje noge gaze
I da vetar kupa moju golu glavu.
Bez misli, bez reči, pozvan od daljina,
S dušom, od ljubavi silne opijenom,
Na put ću da pođem, poput ciganina,
Kroz Prirodu - srećan kao s nekom ženom.

Artur Rembo

[Sekundica]

Albatros

Često, zbog zabave, ljudi s broda love
Albatrose, silne ptice s Okeana,
Lene saputnike koji nebom plove
Nad lađom što klizi niz prostranstva slana.

Kad ga na pod stave, uhvaćen i svladan,
Car azura tada raširi kraj tela,
U svom batrganju nespretan i jadan,
Ko ogromna vesla, duga krila bela.

Taj krilati putnik kako je sad bedan!
Tako lep maločas, sad se smešno valja;
Po kljunu ga svojom lulom dira jedan,
Drugi hrama, glumi krilatog bogalja!

Pesnik sliči caru oluja i bura
Što se strelcu smeje sa oblačnog svoda;
Na tle prognan, gde ga svet s porugom gura,
Od džinovskih krila ne može da hoda.

Šarl Bodler

[elite]

Očigledno je puklo proleće   

 Hvala, Sekundice, na pomalo zaboravljenim stihovima!

[Sekundica]

Leta

Daj da te grlim, biće zlo i pusto,
Ljubljeni tigre, čudovište sneno,
Drhtavi prsti nek mi opijeno
I dugo blude tvojom kosom gustom;

U tvoje skute što mirišu tobom
Daj da sahranim misli nespokojne,
Da slasni zadah ljubavi pokojne
Udišem, kao sveli cvet nad grobom.

Da spavam hoću, da spavam, pa makar
I ne živ! U snu slatkom poput smrti
Bez kajanja ću poljupcem strti
To lepo telo, glatko kao bakar.

I ništa kao ponor tvog kreveta
Jecaje moje neće da uspava:
Tvoja su usta puna zaborava,
U poljupcima tvojim teče Leta.

Sudbini svojoj, odsad svojoj slasti,
Pokoriću se ko suđenoj kobi;
Mučenik krotki, koji nevin dobi
Kaznu da muke plamte mu u strasti,

Svojoj ću mržnji ja dati da pije
Nepentes, otrov koji duh moj žudi,
S ljupkih vršaka tvojih oštrih grudi
Gde nikad srce tamnovalo nije!

Šarl Bodler

[Sekundica]

Mačke

U zrelom kad su dobu, ja znam za jednu sličnost
Ljubavnika vatrenih i strogih učenjaka:
Jednako vole mačke, bića blaga i jaka,
Što poput njih su zimljiva i vole nepomičnost.

One, ti prijatelji i nauke i slasti,
U muku, stravi mraka provodile bi sate,
I Ereb bi ih uzeo za svoje grobne ate,
Kad bi im ponos mogao svom jarmu da povlasti.

Čine se, dok sanjare, ponosne i daleke,
Kao u dnu samoće ogromne sfinge neke,
U jedan san beskrajni na izgled uronjene;

Od čarobnih iskara bok im se plodni ljeska,
A zlatna zrnca, poput najfinijega peska,
Ovlaš ozvezdavaju tajnovite im zene.

Šarl Bodler

[venom187]

PLAVA GROBNICA

Stojte, galije carske! Sputajte krme moćne!
Gazite tihim hodom!
Opelo gordo držim u doba jeze noćne
Nad ovom svetom vodom.

Tu na dnu, gde školjke san umoran hvata
I na mrtve alge tresetnica pada,
Leži groblje hrabrih, leži brat do brata,
Prometeji nade, apostoli jada.

Zar ne osećate kako more mili,
Da ne ruši večni pokoj palih četa?
Iz dubokog jaza mirni dremež čili,
A umornim letom zrak meseca šeta.

To je hram tajanstva i grobnica tužna
Za ogromnog mrca, k'o naš um beskrajna.
Tiha kao ponoć vrh ostrvlja južna,
Mračna kao savest, hladna i očajna.

Zar ne osećate iz modrih dubina
Da pobožnost raste vrh voda prosuta
I vazduhom igra čudna pitomina?
To velika duša pokojnika luta

Stojte, galije carske! Na grobu braće moje
Zavite crnim trube.
Stražari u svečanom opelo nek otpoje
Tu, gde se vali ljube!

Jer proći će mnoga stoleća, k'o pena
Što prolazi morem i umre bez znaka,
I doći će nova i velika smena,
Da dom sjaja stvara na gomili raka.

Ali ovo groblje, gde je pogrebena
ogromna i strašna tajna epopeje,
Kolevka će biti bajke za vremena,
Gde će duh da traži svoje korifeje.

Sahranjeni tu su nekadašnji venci
I prolazna radost celog jednog roda,
Zato grob taj leži u talasa senci
Izmeđ nedra zemlje i nebesnog svoda.

Stojte, galije carske! Buktinje nek utrnu,
Veslanje umre hujno,
A kad opelo svršim, klizite u noć crnu
pobožno i nečujno.

Jer hoću da vlada beskrajna tišina
I da mrtvi čuju huk borbene lave,
Kako vrućim ključem krv penuša njina
U deci što klikću pod okriljem slave.

Jer, tamo daleko, poprište se zari
Ovom istom krvlju što ovde počiva:
Ovde iznad oca pokoj gospodari,
Tamo iznad sina povesnica biva.

Zato hoću mira, da opelo služim
bez reči, bez suza i uzdaha mekih,
Da miris tamjana i dah praha združim
Uz tutnjavu muklu doboša dalekih.

Stojte, galije carske! U ime svesne pošte
Klizite tihim hodom.
Opelo držim, kakvo ne vide nebo jošte
Nad ovom svetom vodom!

(1917)

Milutin Bojic

[venom187]

ONIMA STO PLACU


Ja hoću da radim ne gubeći vreme,
Da ne kukam posle kako nemam sreće,
Kako je za borbu slabo moje pleće
I kako su ljudi stene gluhe, neme.

Ja hoću da radim, ja tražim života,
Ne plašim se borbe, u nju stupam smelo.
Ja hoću da stvorim puno snage delo.
Ne plaši me moja vlastita Golgota.

Kidajući sebe, ja hoću da stvaram,
Da čeličnim dletom čvrsti kamen param
I da stvorim delo što vremenu preti.

Da salomim lenost ovog mlakog društva,
Punog ženskih ćudi i muškog mekuštva.
Sada! Plač ne trpim; plač se grozno sveti.

(1910)

Milutin Bojic

[venom187]

DOVIDJENJA,DRUZE MOJ


Dovidjenja, druže, dovidjenja...

Dovidjenja, druže, dovidjenja!
U životu ima mnogo zla,
svaki korak,
prati nova patnja,
na ovom svetu,
sreće nemam ja.


Dovidjenja! Tiho gasnu sveće,
pred moj put
u mrak i večni san.
Čitav život čekah malo sreće,
al' u noći ipak ostah sam...

Dovidjenja, bez stiska, bez reči!
Čemu bol i vrelih suza žar?
Za nas nije nista novo mreti,
ni sam život nije nova stvar...


orginal:

До свиданья, друг мой, до свиданья.
Милый мой, ты у меня в груди.
Предназначенное расставанье
Обещает встречу впереди.

До свиданья, друг мой, без руки, без слова,
Не грусти и не печаль бровей, -
В этой жизни умирать не ново,
Но и жить, конечно, не новей.


Sergej Jesenjin

[venom187]

ZIMSKO VECE

Bura maglom nebo krije,
Vihorova mrsi vlas,
Cas ko ljuta zver zavije,
Zaplace ko dete cas.
Sad na trošnom krovu sveli
Uzvijori slame klas,
Sad ko putnik zakasneli
Doziva na prozor nas.
Tužne je i mracno tako
U ubogoj izbi toj…
A što si se moja bako,
Snuždila uz prozor svoj?
Jel te umor obhrvao
Slušajuci bure huk,
Il' je san na tebe pao
Uz vretena tvoga zvuk?
Pijmo, dobra, verna drugo
Mladovanju bednom mom,
Kamo caša? pijmo, tugo,
Lakše srcu bice s njom.
Pesmicu mi poj o ptici
Što za morem gnezdo svi,
Pesmicu o nesvestici
Što na vodu rano mni.
Bura maglom nebo krije,
Vihorova mrsi vlas,
Cas ko ljuta zver zavije,
Zaplace ko dete cas.
Pijmo, dobra, verna drugo,
Mladovanju bednom mom,
Kamo caša? pijmo, tugo,
Lakše srcu bice s njom.

Aleksandar Sergejevic Puskin