SF tim
* 18.07.2019. 08:49:00
napredna pretraga  
Dobro došli, Gost. Molimo vas prijavite se ili se registrujte.
Da niste izgubili svoj aktivacioni e-mail?

Prijavite se korisničkim imenom, lozinkom i dužinom sesije
Vesti: Fan forum SF fanova. Smile
 
  Portal   Forum   Pomoć Pretraga Igre Prijavljivanje Registracija  
Stranice: [1]   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: [priča] Brajan Oldis "Super-igračke traju celo leto"  (Pročitano 2202 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
dan555
Kosmozamlata

predsednik


Poruke: 8.810
Ugled: +80/-9
Starost: 60
Lokacija: Nigdina
Slike: moj album
Pol: Muškarac
Van mreže


« poslato: 13.05.2011. 14:08:07 »

svetlost lutalica

Brian Aldiss: Super-Toys Last All Summer Long

Super-igračke traju celo leto
Brajan Oldis


U bašti gospođe Svinton uvek je bilo leto. Prekrasno bademovo drveće stajalo je unaokolo uvek olistalo. Monika Svinton ubrala je ružu boje šafrana i pokazala ju je Dejvidu.

"Nije li prelepa?"rekla je.

Dejvid pogleda nagore u nju i nasmeši se bez odgovora. Zgrabivši cvet, potrčao je preko travnjaka i nestao iza štenare gde je kosilica čučala, spremna da seče ili čisti ili presuje kada to trenutak nalaže. Stajala je usamljeno na svojoj besprekornoj šljunčanoj stazi.

Pokušala je da ga voli.

Kada je odlučila da prati dečaka, našla ga je u dvorištu kako stavlja ružu da pluta u svoj bazen za brčkanje. On je zaokupljen stajao u bazenu, još noseći sandale.

"Dejvide, dušo, moraš li da budeš tako grozan? Dođi odmah i promeni cipele i čarape."

Pošao je za njom bez protesta u kuću, njegova tamna glava poskakivala je u nivou njenog struka. Sa tri godine nije pokazivao nikakav strah od nadzvučnog fena u kuhinji. Ali pre nego što je njegova majka stigla da posegne za parom papuča, on se izmigoljio i otišao u tišinu kuće.

Verovatno će potražiti Tedija.

Monika Svinton, dvadesetdevetogodišnjakinja, dražesnih oblika i sjaktavih očiju, otišla je i sela u svoju dnevnu sobu, nameštajući s ukusom svoje udove. Vreme je čekalo na njenom ramenu sa mahnitom sporošću koju čuva za decu, ludake i žene čiji muževi napolju popravljaju svet. Skoro refleksno posegnula je i promenila talasnu dužinu prozora. Bašta je izbedela; na njenom mestu centar grada uzdizao se pokraj njene leve ruke, pun zguranih ljudi, lebdećih čamaca i zgrada (ali nije pojačala zvuk). I dalje je bila sama. Prenatrpan svet je idealno mesto da se bude usamljen u njemu.

Direktori Sintanka su jeli ogroman drugi ručak proslavljajući lansiranje svog novo proizvoda. Neki od njih nosili su u to vreme popularne maske na licu. Svi su bili elegantno vitki, uprkos gomilama pića i hrane koje su tamanili. Njihove žene bile su elegantno vitke, uprkos gomilama pića i hrane koje su i one tamanile. Starije i manje sofisticirane generacije smatrale bi ih lepim ljudima, ako se izuzmu oči.

Henry Svinton, generalni direktor Sintanka, samo što nije počeo da drži govor.

"Žao mi je što tvoja žena nije mogla da bude sa nama da te čuje," reče mu sused.

"Monika više voli da ostane kod kuće i misli lepe misli," reče Svinton, zadržavajući osmeh.

"I očekivalo bi se da tako lepa žena ima lepe misli," reče sused.

Prestani da misliš o mojoj ženi, kopile, mislio je Svinton, i dalje se smešeći.

Ustao je usred aplauza da održi govor.

Posle par šala, rekao je: "Današnji dan označava pravi proboj za kompaniju. Već je prošlo skoro deset godina od kada samo pustili prve sintetičke oblike života na tržište. Svi znate kakav su uspeh postigli, naročito minijaturni dinosaurusi. Ali nijedan od njih nije bio inteligentan."

"Izgleda paradoksalno da danas, u ovoj epohi, možemo da stvorimo život, ali ne i inteligenciju. Naša prva linija proizvoda, Krosvel traka, prodaje se najbolje od svih, a najgluplja je od svih." Svi su se nasmejali.

"Iako tri četvrtine prenatrpanog sveta gladuje, mi smo ovde srećni da imamo i više nego dovoljno, zahvaljujući kontroli populacije. Naš problem je gojaznost, ne neuhranjenost. Pretpostavljam da nema nikoga za ovim stolom ko nema Krosvela koji radi za njega u tankom crevu, potpuno bezopasnog parazitskog trakastog crva koji omogućava svom domaćinu da pojede i do pedeset posto više hrane i ipak zadrži liniju. Je li tako?" Sveopšte klimanje u znak odobravanja.

"Naši minijaturni dinosaurusi su skoro podjednako glupi. Danas, lansiramo inteligentan sintetički oblik života – slugu u prirodnoj veličini."

"Ne samo da poseduje inteligenciju, on poseduje kontrolisanu količinu inteligencije. Verujemo da bi se ljudi plašili stvorenja sa ljudskim mozgom. Naš sluga ima mali kompjuter u lobanji."

"Bilo je mehanika na tržištu, sa mini-kompjuterima umesto mozga – plastične stvari bez života, super-igačke – ali smo konačno pronašli način da povežemo kompjuterska kola sa sintetičkim mesom."

Dejvid je sedeo pored dugačkog prozora svoje dečje sobe, rvući se sa papirom i olovkom. Konačno, prestao je da piše i počeo da valja olovku uz i niz nagib poklopca na stolu.

"Tedi!" rekao je.

Tedi leži na krevetu uza zid, ispod knjige sa pokretnim slikama i džinovskog plastičnog vojnika. Obrazac govora njegovog gospodara aktivirao ga je i on sede.

"Tedi, ne mogu da smislim šta da kažem!"

Silazeći sa kreveta, medved je ukočeno prošetao i pridržao se za dečakovu nogu. Dejvid ga je podigao i posadio ga na sto.

"Šta si do sada rekao?"

"Rekao sam -" Podigao je pismo i ljutito zurio u njega. "Rekao sam, 'Draga Mama, nadam se da ti je sada dobro. Volim te… '"

Posle dugog ćutanja medved je rekao, "To izgleda sasvim u redu. Idi dole i daj joj to. "

Ponovo duga tišina.

"Nije baš sasvim u redu. Neće razumeti."

Unutar medveda mali kompjuter je razrađivao svoj program mogućnosti. "Zašto to ne uradiš ponovo bojicama?"

Pošto Dejvid nije odgovorio, medved je ponovio predlog. "Zašto to ne uradiš ponovo bojicama?"

Dejvid je zurio kroz prozor. "Tedi, znaš o čemu sam razmišljao? Kako znaš koje su stvari prave a koje nisu?"

Medved je pretresao alternative. "Prave stvari su dobre."

"Pitam se da li je vreme dobro."

"Misim da Mama ne voli vreme baš mnogo. Pre neki dan, pre mnogo dana, rekla je da vreme prolazi pored nje. Da li je vreme stvarno, Tedi? "

"Satovi pokazuju vreme. Satovi su stvarni. Mama ima satove, tako da mora da joj se sviđaju. Ima sat na zglavku pored brojčanika."

Dejvid je počeo da crta džambo džet na poleđini pisma. "Ti i ja smo stvarni, Tedi, zar ne?"

Medvedove oči posmatrale su dečaka netremice. "Ti i ja smo stvarni, Dejvide." Bio je specijalizovan se za tešenje.

Monika je polako hodala po kući. Bilo je već blizu vreme da popodnevna pošta stigne preko žice. Otkucala je broj pošte na brojčaniku na svom zglavku, ali ništa nije stiglo. Još nekoliko minuta.

Mogla je da se pozabavi slikanjem. Ili je mogla da pozove prijatelje. Ili je mogla da sačeka da Henri stigne kući. Ili je mogla da se popne i igra sa Dejvidom...

Izašla je u hol i otišla do dna stepenica.

"Dejvide!"

Bez odgovora. Pozvala je ponovo, i treći put.

"Tedi!" pozvala je, oštrijim glasom.

"Da, Mama!" Posle trenutka pauze, Tedijeva glava od zlatnog krzna pojavila se na vrhu stepenica.

"Da li je Dejvid u svojoj sobi, Tedi?"

"Dejvid je otišao u baštu, Mama."

"Siđi ovamo, Tedi!"

Stajala je nezainteresovano, gledajući malu krznatu figuru kako se spušta sa jednog stepenika na drugi na svojim zdepastim udovima. Kada je stigao do dna, pokupila ga je u odnela u dnevnu sobu. Ležao je nepomično u njenim rukama, zureći u nju. Mogla je da oseti samo najslabije vibracije njegovog motora.

"Stani tu, Tedi, hoću da popričam s tobom." Posadila ga je na sto, i on je stajao kao što je tražila, ruku ispruženih napred i otvorenih u večitom gestu zagrljaja.

"Tedi, da li ti je Dejvid rekao da mi kažeš da je otišao u baštu?"

Kola medvedovog mozga su bila previše jednostavna za lukavstvo. "Da, Mama."

"Znači, slagao si me."

"Da, Mama."

"Prestani da me zoveš Mama! Zbog čega me Dejvid izbegava? Ne plaši me se, zar ne?"

"Ne. On te voli."

"Zašto ne možemo da kumuniciramo?"

"Dejvid je na spratu."

Odgovor ju je paralisao. Zašto trošiti vreme na razgovor sa mašinom? Zašto jednostavno ne otići na sprat, zgrabiti Dejvida u ruke i razgovarati sa njim, kao što majka puna ljubavi treba da radi sa svojim voljenim sinom? Čula je čist teret tišine u kući, dok je različita vrsta tišine kuljala iz svake sobe. Na gornjem odmorištu nešto se kretalo vrlo tiho – Dejvid, koji je pokušavao da se sakrije od nje…

Sada se približavao kraju svog govora. Gosti su bili pažljivi, kao i štampa, koja je okruživala dva zida dvorane za bankete, snimajući Henrijeve reči i povremeno ga fotografišući.

"Naš sluga će biti, na više načina, proizvod kompjutera. Bez kompjutera, nikada ne bismo mogli da se probijemo kroz sofisticiranu biohemiju koja ide u sintetičko meso. Sluga će takođe biti produžetak kompjutera – jer će njegova sopstvena glava sadržati kompjuter sposoban da se nosi sa skoro svakom situacijom sa kojom se može susresti u kući. Uz rezerve, naravno." Na ovo su se nasmejali; mnogi prisutni su znali za usijanu debatu koja je potpuno obuzela direktorsku salu za sastanke pre nego što je konačno doneta odluka da sluga ostane bespolan ispod svoje besprekorne uniforme.

"Među svim trijumfima naše civilizacije – da, i među nadirućim problemima prenasaseljenosti, takođe – tužno je razmišljati o tome koliki milioni ljudi pate od sve veće usamljenosti i izolacije. Naš sluga će biti blagodet za njih, on će uvek odgovarati, a čak ni najbljutaviji razgovor neće mu dosaditi. "

"Za budućnost planiramo više modela, muških i ženskih – neke od njih bez ograničenja ovog prvom, obećavam vam! – naprednijeg dizajna, prava bio-elektronička bića."

"Ne samo da će posedovati sopstveni kompjuter, sposoban za pojedinačno programiranje; oni će biti povezani sa Svetskom mrežom podataka. Tako će svako moći da uživa u ekvivalentu Ajnštajna u svom sopstvenom domu. Lična izolacija će tada biti proterana zauvek!"

Seo je uz zvuke oduševljenog aplauza. Čak je i sintetički sluga, sedeći za stolom obučen u neupadljivo odelo, aplaudirao sa uživanjem.

Vukući svoju đačku torbu Dejvid se šunjao oko zida kuće. Popeo se na ukrasno sedište ispod prozora dnevne sobe i oprezno provirio unutra.

Njegova majka stajala je u sredini sobe. Lice joj je bilo prazno, odsustvo izraza ga je plašilo. Posmatrao je fascinirano. Nije se pomerao, ona se nije pomerala. Vreme je možda stalo, kao što je stalo u bašti.

Konačno se okrenula i napustila sobu. Pošto je sačekao trenutak, Dejvid je kucnuo u prozor. Tedi je pogledao unaokolo, spazio ga, skotrljao se sa stola i došao do prozora. Nespretno petljajući šapama, konačno je uspeo da ga otvori.

Gledali su jedan u drugog.

"Ja nisam dobar, Tedi. Hajde da pobegnemo!"

"Ti si veoma dobar dečko. Tvoja Mama te voli."

Polako je odmahnuo glavom. "Ako me voli, zašto ne mogu da pričam sa njom?"

"Ponašaš se blesavo, Dejvide. Mama je usamljena. Zato te je i dobila."

"Ona ima Tatu. Ja nemam nikoga sem tebe, i ja sam usamljen."

Tedi ga je prijateljski ćušnuo po glavi. "Ako se osećaš toliko loše, bolje bi bilo da opet odeš kod psihijatra."

"Mrzim starog psihijatra – on čini da se ne osećam stvarnim." Počeo je da trči preko travnjaka. Medved se prevrnuo sa prozora i pratio ga je koliko god brzo su to njegove zdepaste noge dozvoljavale.

Monika Svinton je bila gore, u dečijoj sobi. Pozvala je sina jednom, i oda je stajala tamo, neodlučno. Sve je bilo tiho.

Bojice su ležale na njegovom stolu. Poslušavši iznenadni impuls, otišla je do stola i otvorila ga. Tuce listova papira je ležalo u njemu. Mnogi od njih bili su ispisani bojicama, Dejvidovim nespretnim rukopisom, svako slovo izdvojeno bojom različitom od prethodnog. Nijedna poruka nije bila završena.

"Draga moja Mama, kako si stvarno, da li me voliš kao - "

"Draga Mama, volim tebe i Tatu i sunce sija -"

"Draga draga Mama, Tedi mi pomaže da ti pišem. Volim tebe i Tedija -"

"Najdraža Mama, ja sam tvoj jedini sin i volim te toliko da ponekad -"

"Draga Mama, ti si stvarno moja mama a mrzim Tedija  -"

"Najdraža Mama, pogodi koliko volim  -"

"Draga Mama, ja sam tvoj mali dečak a ne Tedi i ja te volim ali Tedi -"

"Draga Mama, ovo pismo pišem samo da ti kažem koliko koliko samo -"

Monika je ispustila listove papira i briznula u plač. Sa svojim veselim, pogrešnim bojama, pisma su odlelujala i smirila se na podu.

Henri Svinton je uhvatio ekspres ka kući u dobrom raspoloženju, i povremeno bi rekao koju reč sintetičkom slugi kojeg je vodio kući sa sobom. Sluga je ljubazno i precizno odgovarao, iako njegovi odgovori nisu uvek bili sasvim odgovarajući po ljudskim standardima.

Svintonovi su živeli u jednom od najluskuznijih gradskih blokova, pola kilometra iznad zemlje. Uglavljen među druge stanove, njihov stan nije imao prozora koji bi gledali napolje; niko nije želeo da gleda prenaseljen spoljni svet. Henri je otključao vrata pomoću skenera mrežnjače i ušao, u pratnji sluge.

Istog trenutka, Henri je bio okružen prijateljskom iluzijom bašte smeštene u večito leto. Bilo je neverovatno šta je Vhologram mogao da uradi da bi napravio velike opsene u malom prostoru. Iza ruža i puzavica stajala je njihova kuće; obmana je bila savršena, georgijansko zdanje je izgledalo kao da ga sa dobrodošlicom očekuje.

"Kako ti se dopada?" pitao je slugu.

"Ruže povremeno imaju crne tačke."

"Ove ruže garantovano nemaju nikakvih nesavršenosti."

"Uvek je pametno kupovati stvari sa garancijom, čak i ako malo više koštaju."

"Hvala na informaciji," reče Henri suvo. Sintetički oblici života su bili stari manje od deset godina, stari mehanički androidi manje od šesnaest, greške u njihovim sistemima su se još uvek peglale, godinu za godinom.

Otvorio je vrata i pozvao Moniku.

Odmah je izašla iz dnevne sobe i nabacila ruke preko njega, ljubeći ga žustro po obrazima i usnama. Henri je bio zapanjen.

Povlačeći se unazad da bi joj video lice, video je da izgleda kao da zrači svetlošću i lepotom. Prošli su meseci otkad je video tako uzbuđenu. Instinktivno, zagrlio ju je jače.

"Draga, šta se dogodilo?"

"Henri, Henri  - oh, dragi moj, bila sam očajna... ali upravo sam pozvala popodnevnu poštu i – nećeš verovati! Oh, to je predivno!"

"Za ime sveta, ženo, šta je predivno?"

Uhvatio je krajičkom oka zaglavlje na fotostatu u njenoj ruci, još vlažnoj od zidnog prijemnika: Ministarstvo za populaciju. Osetio je kako mi se boja gubi sa lica u iznendnom šoku i nadi.

"Monika…oh…nemoj mi reći da su izvučeni naši brojevi!"

"Da, dragi, da, dobili smo na ovonedeljnoj lutriji roditeljstva! Možemo da krenemo i smesta začnemo dete!"

Ispustio je uzvik radosti. Plesali su po sobi. Pritisak populacije je bio toliki da je razmnožavanja moralo da bude striktno, kontrolisano. Za rođenje deteta bila je neophodna dozvola vlade. Ovaj trenutak su čekali četiri godine. Nepovezano su izvikivali svoje oduševljenje.

Konačno su zastali, dahćući, i stali na sred sobe da se smeju sreći onog drugog. Kada je sišla iz dečije sobe, Monika je odtamnela prozore, pa su sada otkrivali pogled na baštu iza. Veštačka sunčeva svetlost je rasla duga i zlatna preko travnjaka – a Dejvid i Tedi su kroz prozor zurili u njih.

Ugledavši njihova lica, Henri i njegova žena se uozbiljiše.

"Šta da radimo s njima?" upita Henri.

"Tedi nije problem. Dobro funkcioniše."

"Da li je Dejvid pokvaren?"

"Centar za verbalnu komunikaciju mu još uvek zadaje nevolje. Mislim da će ponovo morati nazad u fabriku."

"U redu. Videćemo kako mu ide pre nego što se beba rodi. Što me podseti – imam iznenađenje za tebe: pomoć baš kad je potrebna! Dođi u hodnik i pogledaj šta imam."

Dok su dvoje odraslih nestajali iz prostorije, dečak i medved su seli ispod standardnih ruža.

"Tedi – pretpostavljam da su Mama i Tata stvarni, zar ne?"

Tedi reče, "Postavljaš tako smešna pitanja, Dejvide. Niko ne zna šta 'stvarno' stvarno znači. Hajde da uđemo unutra."

"Prvo ću da uzmem još jednu ružu!" Otkinuvši svetlotužičasti cvet poneo ga je sa sobom u kuću. Mogao bi da ga stavi da leži na jastuku kad krene na spavanje. Njegova lepota i nežnost podsećali su ga na Mamu.

(prevod: Svetlost Lutalica)
Sačuvana


Čoveče, pazi da ne ideš mali ispod zvezda! pozdrav
Stranice: [1]   Idi gore
  Štampaj  

 
Prebaci se na:  

Šema sajta  ◊   SF Vektor  ◊   TV program  ◊   Periodni sistem NF

Pravilnik  ◊   SF kviz  ◊   NF na Krstarici  ◊   SF filmovi  ◊   Bibliografije

Kopirajt © 2006-2019. SF tim. Sva prava zadržana.
Pokreće MySQL Pokreće PHP Powered by SMF 1.1.21 | SMF © 2015, Simple Machines | Mapa foruma | Arhiva | wap2 Ispravan XHTML 1.0! Ispravan CSS!
Stranica je napravljena za 0.014 sekundi sa 23 upita.