SF tim
* 24.08.2019. 19:50:26
napredna pretraga  
Dobro došli, Gost. Molimo vas prijavite se ili se registrujte.
Da niste izgubili svoj aktivacioni e-mail?

Prijavite se korisničkim imenom, lozinkom i dužinom sesije
Vesti: Fan forum SF fanova. Smile
 
  Portal   Forum   Pomoć Pretraga Igre Prijavljivanje Registracija  
Stranice: [1]   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Najbolji dani  (Pročitano 6466 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Drndara
Registrovani

kopilot


Poruke: 264
Ugled: +5/-0
Starost: 49
Lokacija: tamo-vamo
Pol: Žena
Van mreže


« poslato: 20.06.2010. 21:12:48 »

 E, aj' sad!


NAJBOLJI DANI



Praskozorje je uvek lepo. U proleće najlepše.
Kad se koža blago ježi a dlačice na rukama kostreše kao da bi pobegle do najbliže vode i otresle te sa sebe samo tako. Jutarnja svežina se ume baš lepo zavući u najmanji deo tebe i razbistriti ti misli kao da nikad nisu bile zbrkane. Sve se tako lepo raspetljava pod kapljičastom rosom da ni sam u sećanje ne možeš da dozoveš ni jedan komplikovani trenutak svog života. Sve ide lagano i lako, sve se vrti u krug iz kojeg ne želiš da izađeš, vuče te nazad i tebi se to sviđa. Gitara pljušti, bubanj tutnji, muški glas mami na najčistije misli, baca na mokru travu. Tera da staviš sočnu travku u usta i grickaš je do sutra zatvorenih očiju. Predivne su prolećne zore kraj vode.

Ja pojma nemam kako izgleda praskozorje. Nikad ga nisam doživela, barem ne kraj vode. Mogu samo da zamišljam i maštam.
Neko mi sinoć reče da su mi ovo najbolji dani mog života, smejala sam mu se k’o prosta. Ne sećam ga se baš najbolje. Sad se nešto mislim, ako je tako onda je red da ga doživim. Mogla bih i poći. U susret vodi, tamo se valjda nalazi. Praskozorje...

Hladno je. Cvokotanje ne mogu da obuzdam. Mokro je. Sve zuji i talasa, muka mi je. Kao da je neko uključio mikser i gurnuo mi metalne perjanice u stomak. Ronda i ronda i... ništa. Okreće me i pretura naglavačke, sve mi nešto gura u oči a ja ne vidim.
Mogla bih se i probuditi. Sad je našao da mi peva. Bože, kako mrzim patetiku. Ček samo još jednom da je čujem. Samo još pet minuta.
   Toliko šljašti da mi ne da ni tih dragocenih pet. Ni tri. I opet taj glas ...the best days of our lives, ježim se od njega. Ležala bih kraj njega. I plakala.
Hoću moje praskozorje. Samo još pet minuta. Muka mi je.

„Diži se!“
„Samo još pet minuta...“
„Rekla sam, diži se!“
„Ali, samo još pe...“
„U vodu s njom!“
Efikasnije buđenje od ovog nikada nisam doživela. Ledena vlaga mi je ubrzano nadirala u pluća. Gutala sam se je kao da ni jednu kap nikada nisam popila. I nikad nisam naučila da gledam u vodi. Sapunica u kadi nije najbolje mesto za savlađivanje ovakvog gradiva, verovatno zato. I nikada se nisam zagnjurila bez prstiju na nosu. Verovatno mi zato ovo sada jako teško pada. Praćakala sam se kao mlada guska u velikom koritu, trapava i nezgrapna. Hvatalo me je za noge, vuklo dole. U gustu tamu. Sigurno, jer mi je bilo sve hladnije dok su mi se udovi kočili. Bubnjalo mi je u glavi, hoće pući-neće pući. Udisala sam vodu, kroz širom otvorena usta pljuvala vazdušne mehuriće, nisam znala gde bih i šta.

„Irena?!“ zaprepašćeno sam u panici duboko gutala suv vazduh, i dalje mlateći rukama po mirnoj vodenoj površini. Nije više bilo hladnoće u mojim zglobovima. „Otkud ti ovde? Pa gde si sinoć? Tražila sam te.“
Grickala je vlat mlade trave kidajući prstima froncle s kariranog ćebeta pod sobom. Sunce je sve jače obasjavalo ovo jezero i nas. Pogledala me je, nimalo iznenađena i natukla na glavu slamnati šešir širokog oboda. Venac upletenih maslačaka se nonšalatno baškario na njemu. I neka bubica. Bubamara nije, to znam jer samo za nju znam kao izgleda. Lep prizor, barem dok ne uvenu pod sve jačim zracima, a ona ne padne u nesvest.

Nisam je videla skoro trideset godina. Ista je kao i nekad, mlada, sveža i zgodna. Najednom me bi sramota svog, donekle omlitavelog, tela. Izgubih želju da izađem na suvo i sednem kraj nje. Dublje se zavukoh u vodu, skroz do brade, sakrivajući landaravi podbradak. Toliko duboko da me opet uhvatilo za noge i povuklo. Nisam stigla ni da udahnem duboko, vuklo me je ne puštajući ni na tren. Gubila sam dah svakim zamahom ruku, pluća su mi se stezala, rebra bolela kao da će se raspući, pokreti se ledili, glava sve jače bolela. Oči i dalje nisam smela da otvorim. Tonula sam sve dublje dok se nisam potpuno prepustila. Možda je i vreme. Da se ide...
I onda taj ugriz. Trgla sam se boreći za to malo života, otimala se oštrim zubima, udarala pesnicama, ujedala i ja. Vukli smo jedno drugo i čupali za šta smo stigli. Klizilo mi je pod posečenim noktima, kačilo me svojim zatupastim kandžama. Pekao me je svaki dodir, kao užarena žica. Uspem se, konačno, osloboditi udarajući nogama u to nešto i mlatarajući krenem ka površini. Ponovo sunce.
Podigoh se sa pola života u rukama i dalje ležeći trbuhom na rosnoj travi.
„Irena?“
Ništa.
„Irena, gde si? Pomozi mi, nešto me je ujelo. Jako.“
...

Ako ovako izgleda prolećno praskozorje onda nešto prokleto ne valja. Izvukoh se teško na obalu i tresnuh leđima na meko zelenilo. Vedro nebo se obrnulo oko mene i srušilo sunce na moje zenice. Zatvorila sam oči naglo, kao da me je neko ponovo potopio u ovo jezero pod mojim nogama. Od straha da će me opet povući u ledeni vrtlog brzo savih noge u kolenima. Poželeh da se tog trena ponovo nađem u prethodnoj večeri, za šankom, među nepoznatim prijateljima. Jebeš praskozorja kraj vode, jebeš povratak prirodi. Daj mi moju čašu i partiju besmislenih razgovora, ko šiša buđenje sunca.

Mora da sam zadremala. Trgoh se na istom mestu, na mladoj travi kraj velike vode. Potpuno suva. Sunce je prijatno grejalo. Tišina je bila tako jaka, mogao si čuti svoje misli, istrtljao bi neko ovaj šablon. Osim što je u mom slučaju mogao čuti i komarca. Dosadna zujalica je zujala oko mog uha kao da, ne znam šta, ima da mi saopšti. Ujeo me je, ovi prirodni ujedaju kao krokodili. Drapala sam se po uhu dok mi nije otekao i tada se najednom ponovo setih krokodila. Brzo se skupim i još više povučem na obalu. Okrenula sam se da osmotrim smirenu vodenu površinu i tek tada ugledala beživotno telo kako pluta blizu mene.
„Bleki!“ prošašutah u jednom dahu, „Oh Bleki, jadni moj bleki. Živ si!“ ciknem srećno i snuždim u istom trenutku: „Bleki, ti si me spasao. Ubila sam te, oh bože, Bleki.“
Gledala sam ga neko vreme. Plutao je kao kakva kesa smeća. Moj Bleki, moj mali crni Bleki s kojim sam odrasla. Podigla sam se nesigurno i zakoračila u ledenu vodu. Nožni prsti su mi se tog trenutka skvrčili kao da ih nemam. Dvonedeljne dlačice na nogama opet poskočiše od straha da ćemo još jednom zaroniti.
Izvukla sam ga i prenela na toplu travu. Bio je živ, samo na kratko. Pozamašni trbuh se treskao pod kratkim udisajima. Dok sam mu nežno mazila mokru dlakavu glavu, pogledao me je poslednji put svojim smeđim vernim očima, teško mljacnuo jezikom koji se strovalio međ’ ostarele očnjake i ostao da landara na levoj strani, i samo tiho izustio: „E jesi kučketina kakve nema.“ I umro.

Ovo je već drugi put kako ga sahranjujem i plačem za njim. Prvi put sam ga pokopala u dvorištu roditeljske kuće. Imala sam tada dvanaest. Nikako ga nisam mogla prežaliti. Dugo je na njegovom grobu stajala crvena gumena loptica od koje se nije odvajao. Sve dok jednog dana nije naišao neki buldog i odneo je.
I tada sam ga ja ubila. Bili smo na ovom istom jezeru. Ili nekom, vrlo sličnom. Bacala sam mu crvenu lopticu u vodu. On bi, srećno mlateći debelim repom, uskakao u jezero, hvatao je i vraćao mi na metar od mog domašaja. Svaki put sam morala ustajati, prelaziti taj metar, vraćati se na moje mesto i ponovo mu bacati. I tako milion puta, sve dok je jednom nisam zafrljačila blizu jednog ribarskog čamca koji je lovio na dinamit.
Ono što smo moji roditelji i ja tada pokopali u dvorištu iza kuće se ne bi baš moglo nazvati mojim Blekijem, ali je sećanje na njega bilo pravo. Kao i pola glave i leva šapa. Crvena loptica je preživela.

Našla sam neki štap, iskopala relativno duboku raku i sahranila celog njega sa svim počastima. Čak sam mu i krst na grob stavila. Ne baš, ali je grana podsećala.
Dosta mi je bilo i prirode i prolećnog praskozorja kraj jezera i sunca. Odlučih da se vratim u grad. Nikad više neću poželeti da dočekam jutro kraj vode. Vraćam se za visoku stolicu kraj šanka. Sećanja neka ostanu gde im je mesto.

Da mi je barem neki auto da sretnem u ovoj divljini, bilo bi mi lakše. I sunca je nestalo. Oblaci su se navlačili kao veo preko nevestinih očiju, prvo nežno i meko a potom sve tamnije i teže. U daljini su bljeskale munje. Lepo ih je gledati izdaleka, kao ona nova umetnost crtanja svetlima. Tresne o zemlju čitavo, naopačke okrenutno, svetlosno drvo pa ga najednom nestane. Pa ga onda baci na drugu stranu, pa opet nestane. E onda ga zavrti i vrati blizu prve. Izbrojala sam do osam kada se čula potmula tutnjava. Dobro je, još je daleko. A onda je brojanje bivalo sve kraće, kada sam stigla do dva već je krenulo da kiši. U tom trenutku opet me nešto jako steže u plućima, ostah bez daha. Kao da je cela reka nahrupila u moj dušnik. Krkljala sam i lupala se po grudima, podizala glavu pa je istom brzinom i spuštala. Munje su se okretale oko mene i tukle svaki trag koji sam ostavljala. Konačno, padoh na kolena i izbljuvah bar pola litre vode iz sebe. Kada mi se pogled konačno vratio u normalu i pluća dobila malo vazduha, ubrzala sam korak i još jednom sebi obećala da nikad, ali nikad više neću svoje dupe pomeriti sa asfalta, a kamoli potražiti mir u prirodi.
I dok mi se dosadna prohladna kiša slivala niz lice, nije više bilo ni munja ni gromova, gacajući sve teže kroz teško i lepljivo blato, konačno ugledah svetlo. I svuda oko njega simpatičan motelčić. U ovom trenutku bi mi svako sklonište bilo simpatično pa i ovo oronulo i smrdljivo đubre od kafane. Sigurno sam barem petnaestak dobrih minuta potrošila na proklizavanje, saplitanje i posrtanje kroz njivske razore pune vode. Kao kad voziš po auto putu, kiša lije da brisači gube svaki smisao, te ubrzaš pa brzo usporavaš, uletiš u kamionski kolotraz, tako se valjda zove, pa počne da te baca i nosi na sve strane. E tako je nekako izgledalo i ovo pešačenje. Mada... nije loš osećaj kad razliveno blato klizi između nožnih prstiju. Prijatno golica.

Prišla sam prozoru i bacila pogled u unutrašnjost. Nešto se slavilo, ili samo dobro provodilo. Pijani mladići i devojke su urlali i vojnički udarali petama po prašnjavom podu, bendžo je opasno pleo, begeš mu davao ritma, sve se treslo. Black Soul Choir. I opet mi je došlo da plačem. Nema veze, ovo će sada biti moje društvo. Malo ćemo se napiti i možda neko od njih bude išao do grada. Uvaliću im se. Šmrknem blago, zadenem kosu za uši, šiške malo razbarušim i krenem ka vratima.
Pre nego što sam se uhvatila za masnjikavu kvaku začuh zvonko kikotanje a potom i ubeđujuće šaputanje iza olinjale žive ograde i nekoliko mladih bagremovih stabala. Morala sam da vidim šta se dešava. Polako i tiho odšljapkah iza.
„Irena?“ zaprepašćeno uzviknem. A taman su joj se dva mladića počela zavlačiti pod suknju. Nije prestajala da se kikoće i izaziva ih vrteći se u krug i šireći svoju suknju u glokne koja se toliko podizala, skoro do gaćica, otkrivajući čvrste butine. Opet se postideh svog tela i zgrčim sramežljivo. Biće da sam momke dekoncentrisala, stali su prvo zbunjeno i uplašeno a onda prilično nezadovoljno i besno dok se i ona i dalje vrtela, kao na ringišpilu, zvonko se smejući.
„Irena“, ponovih smireno, „šta radiš ovde?“
„Zabavljam se, draga moja, a šta misliš da radim?“ odgovori mi smejući se pijano.
U tom trenutku više nisam bila sigurna da li sam iznenađena što je opet vidim, da li joj zavidim na takvom telu ili sam samo ljubomorna na one četiri muške ruke pod njenom suknjom. Ja sam uvek bila iz one kategorije ’drugara’. Drugarica s kojom se moglo dobro napiti, pred kojom se moglo sočno opsovati, bez da se izvinjava, kojoj su se mogli prepričavati mužjačkoosvajački podvizi, koja je bila ta koja će se pozvati da brani gol kad „golman presisa pa ne mož’ da se digne iz kreveta“. Ja sam uvek bila ’ono znaš, drugarčina’. Retko koji se odvažio da gurne ruku pod moju suknju. Iovako sam uglavnom bila u pantalonama.

„Ej, hajmo mi malo unutra“, rekoh joj vukući je lagano za nadlakticu. Uplaših se da ću joj svojim ispucalim prstima oštetiti glatku kožu. Isto k’o da još uvek ima deset godina.
Nije se opirala, kao da joj je bilo svejedno gde je i kuda ide. Ruku pod ruku, ušetale smo u zadimljenu i bučnu omanju prostoriju prepunu zadihanih mladih tela, ostavljajući ona dva mladića, praznih ruku. Gledala su me kao da će mi jezik iščupati. U najmanju ruku.
Gurala sam se i vukla je za sobom sve do dugačkog zelenog šanka, posadila je na visoku barsku stolicu i stala kraj nje kao kerber. Niko da joj priđe! Imala sam bolesnu potrebu da je čuvam i štitim. Da ujedam i kidam prste, ma i čitave ruke, samo ako bi neko krenuo ka njoj. Nešto mi baš došlo da se potučem.
Mladići i devojke su se smenjivali u pokušajima da je odvuku na umrljani podijum za igru. Every man is evil yes, every man is a lier... Skakali su oko nas kao jedan, praveći rukama nevidljive krugove iznad naših glava. Petama desne noge su ujednačeno udarali patos, okrećući se oko sebe i dlanovima lupkajući po kukovima. Koa da su svi iz istog kulturno umetničkog društva. Svađala sam se sa njima i gurala nazad laktovima dok se ona samo blesavo smejala, tresla glavom i svima mahala.
Irena je bila hit večeri. Nerviralo me je to. To je i bio razlog zbog kojeg sam sinoć posle propale godišnjice mature završila za šankom stare kafane u samom budžaku grada. Ne, nisam ja želela da budem baš hit večeri, ali su mogli i na mene malo više pažnje da obrate. Govna ona jedna.
Odgurivala sam ih od nje dok nije postalo neprijatno. Poprilično sam počinjala da im idem na živce i vrlo otvoreno su mi ukazivali na to da mi ovde nije mesto.
Skinula sam je sa stolice i na jedvite jade odvukla do izlaznih vrata, mučeći se dok je ona sa svima htela da stane, nešto im kaže, poigra, lupi petom o pod, poljubi ih. I ona je meni počela da skače po živcima.

Hladni sumračni vazduh me je malo trgao i razbistrio misli. Ni kiše više nije bilo. Irena je autom došla ovde, kako zgodno. Izdžeparih joj ključeve, smestim na suvozačko sedište, sednem za volan i pokrenem mašinu. Konačno ću se vratiti na svoje, u svoj mali stan, u svoje sklonište. Ovo sa praskozorjem je bila potpuno glupa ideja. Nikad više.

Kotrljale smo se po utabanom i klizavom poljskom putu, nikako asfalta da se uhvatimo. Irena je neko vreme ćuteći gledala kroz prozor, mislila sam da drema, a onda je veselo poskočila, tresnula mršavom rukom po radiju i napanjila ga do daske. Fool’s day, novi singl nepostojećeg albuma. Udarala je prstima po čvornovatim kolenima u ritmu bubnja. I kolena su joj lepa, došlo mi je da joj opalim tešku šamarčinu. To je moja stvar, ja sam je prva čula, ona je moja! Ja treba da udaram ritam!
A onda sam se zapitala zna li ona uopšte ko sam ja, seća li me se. Ipak se nismo videle tolike godine.
„Irena, sećaš li se ti mene?“
Ovaj put je celim šakama udarala po butinama i samo se slatko kikotala. Nije joj dobro išao tekst, hvatala je samo poslednje slogove. Nije joj smetalo, samo je nastavljala da mumlja i vrti ramenima levo-desno. Opet kiša. Pomislih da je grad, toliko su krupne kapi bile. Uključila sam brisače, pratili su ritam gitare. A ona je još više pojačala radio. Opet me neka nervoza uhvatila.
„Hej, pitala sam te, sećaš li me se? Znaš li ko sam ja?!“ Pokušaj da nadjačam kišu i radio nije uspeo. Ili se ona pravila da me ne čuje. „I zašto sinoć nisi došla na godišnjicu?“ Nastavila sam i tiše dodala: „Doduše, iovako je bilo sranje, ništa nisi propustila.“
Okrenula je prema meni čisto lice, bez i jedne bore i samo mi se bezvezno nasmejala pokušavajući i dalje da prati tekst. Sve mi je više išla na živce. I ona, i njeno lepo lice, i pune usne, i zubi neukaljani duvanskim dimom, i kiša, i njene čvrste grudi i ovaj jebeni put, sve me je nerviralo. Samo me je plivanje gitare vuklo napred, ka asfaltu koji nikako da se pojavi.
„Dobro, bre! Jesi li ti glupa ili gluva?“ Uzviknem najjače što sam mogla i okrenem ka njoj. I baš kad sam joj se unela u njene šarenozelene oči čulo se samo jedno blago „tup“. Instinktivno prebacim nogu na kočnicu i ukopasmo se u mestu. Dobre su joj kočnice.
Neko vreme smo sedele dok je muzika brundala iz auta. Isključila sam radio, ostaše samo brisači da prave povremeno potmulo hujanje. Tanke vodene žile su se velikom brzinom slivale niz, već pomalo zamagljene, prozore. Zahladilo je, izgleda. Ćutale smo, dok ona opet nije poskočila i zveknula po radiju. E onda sam ja, konačno, zveknula nju i zalepila je za sedište. Samo se razrogačila i zasuzila. Bi mi žao, nisam htela da je povredim. Trebalo je da je pazim.
„Ti ostani ovde, idem da vidim šta je to bilo“, rekoh joj smirenijim tonom i izađem na kišu. Noge su mi odmah do članaka upale u vodu. Izgleda da neki poljski putevi slabo upijaju. Krenula sam u smeru farova i čim sam odmakla, ponovo se Fool’s day začuo, samo mnogo tiše.
Skupila sam oči pokušavajući kišu da oteram od njih i izbistrim pogled. Ništa se, pod milim bogom, nije moglo razaznati. Bauljala sam unaokolo kao slepo mače, spuštajući se i pipkajući prstima po vazduhu iznad puta. Ništa. Kiša je bila toliko jaka da mi je sklonjenu kosu sa čela brzo vraćala na isto. Vratila sam se do farova razgledajući ima li oštećenja. Tja, da ih je i bilo ne znam kako bih znala da su novi. Auto nije moj. Pojma nemam kako je izgledao pre ovog „tup“.
I kako to obično biva, taman kad sam se okrenula i pošla nazad, krajičkom oka ugledah poveću gužvu nečeg tamnog kraj puta. Tačno sam znala da je to napravilo „tup“. Morala sam da vidim šta je to. Gitare su i dalje klizile kroz naš auto a Irena ni jednim jedinim znakom nije pokazivala svoje prisustvo.
Ni sama ne znam zašto sam se okrenula prema njoj i bez glasa joj rekla: „našla sam, saću ja“,  kada ona nije pokazivala nikakvo interesovanje za ono što se zbivalo van radio aparata.
Iz prednjeg točka izvučem zalutali štap i lagano, nogu pred nogu došljapkam do tog nečega. Sa pristojne udaljenosti ga bocnem. Pomerilo se a ja odskočila što dalje. Došlo mi je da odmah uskočim u auto i dam gas, ali moja urođena potreba za izigravanjem Majke Tereze me natera da se vratim i još jednom ga caknem.
„Hej!“ uzviknuh prema autu, „to je pas, naletela sam na psa! Živ je, ponećemo ga, možda uspemo da ga spasemo, jadničak“ i dalje sam se drala dok je ona, iz suve unutrašnjosti, potpuno nezainteresovano gledala pored mene.
Crna dlaka se sporo dizala i spuštala, ležao je potrbuške, sav mokar i blatnjav. Nisam znala kako da mu priđem i podignem a da ne zabrljam još više. Ne znam da li sam mu nešto slomila. Podsetio me je na mog Blekija, još više me to rastuži. Stajala sam tako neko vreme, nemoćna da išta učinim, i samo ga gledala. S koje strane da mu priđem, kako da ga uhvatim.
I kad sam se konačno osmelila i prišla mu on se, s teškom mukom, pokrenuo i obrnuo na stranu. Nemoguće!
„Bleki?!“ nesigurno promrljam.
I pre nego što će ih još jednom poslednji put zatvoriti samo me je pogledao onim istim očima i uz teški uzdah rekao: „E ne mogu da verujem“. I opet umro.
Sačuvana

Šta je gore to je gore, sve ostalo je dole.
Drndara
Registrovani

kopilot


Poruke: 264
Ugled: +5/-0
Starost: 49
Lokacija: tamo-vamo
Pol: Žena
Van mreže


« Odgovor #1 poslato: 20.06.2010. 21:13:57 »

U potpunoj panici, saplićući se kroz mrak o vodeni put i sitan šljunak, koji ne znam otkud se tu stvori, vratim se u auto, ostavljajući Blekija, ili koga već na kiši, dam gas i velikom brzinom, proklizavajući nekoliko puta pobegnem odatle.
Nemoguće, to nije mogao biti on. Već sam ga dva puta pokopala, to jednostavno nije moguće. On je već mrtav, nije opet mogao umreti. I dok sam jurila k’o sumanuta po glibavom putu slike su letele oko moje glave. Leteo je on, letela je crvena gumena loptica, leteo je buldog. Sve mi se to sudaralo iznad glave da mi se u jednom trenutku takva mučnina navalila na želudac da sam morala stati i izaći iz auta. Kiše opet više nije bilo. Bile smo na asfaltu, nisam to do sada primetila.
Istrčala sam, ostavljajući vrata širom otvorena, i odbauljala do ivice puta. Mučnina je prestala, ali me tada nešto tako jako zgrabilo za grudi da sam pala istog trena. Stezalo me je i stiskalo da sam opet ostala bez daha. Gušila sam se valjajući po raskvašenoj travi, grebala noktima zemlju ispod nje. U glavi je sve više bubnjalo i treskalo kao da mi je sto činela u isti tren ušlo u nju i zapevalo u glas. Oči sam kolačila, nemogući da ih smirim. I opet mučnina, opet ostah bez vazduha i onda odjednom izbacim iz sebe bar pola litre čiste vode, kao pred onom kafanom. E onda se sve smirilo.

Potpuno sluđena i bela vratila sam se u auto. Fool’s day je i dalje terao po svome. Više nisam imala snage ni da ga isljučim. Ona je i dalje sedela pored mene, još lepša i zategnutija, i pevušila. Izgleda da je, konačno, naučila čitav tekst.
S teškom mukom sam zatvorila vrata i ubacila u prvu. Bilo mi je loše, nimalo snage u meni, a ona je i dalje pevala.
E onda se, konačno, i rasplakah. Kao pre tridesetak godina, kad mi je ono deda omiljenu mačku tako istresk’o o kotarku i posle zafrljačio u svinjski valov. Pojela mu nekoliko golupčića. Tri dana sam samo slinila i tako ga mrzela. E, al sad nisam imala koga da mrzim. To me je teralo u još veći plač. Ako šta mrzim najviše na svetu onda je to nemoć. Ha! Ipak imam šta da mrzim. Uopšte me ne teši.
Buljila sam u svoje grube prste i nesređene nokte na volanu, velikom kao traktorskom. Nervozno su igrali po njemu. Bose noge sam uredno rasporedila po papučicama kvačila i gasa, ali je mašina i dalje stajala kao ukopana. Ni da makne. Samo je potmulo brundala sitno kašljucajući iz auspuha, i sva nekako čudno podrhtavala, kao da će se ovog časa ugasiti. Nisam ni primetila kad sam prestala sa plakanjem. Dadoh joj malo gasa, čisto da je produvam i u tom trenutku mi takav vetar uleti u usta da mi baci glavu svom silinom na naslon iza. Pustila sam volan, bacila dlanove na  plafon tražeći oslonac, pokušala da dozovem Irenu, ali mi je takva oluja jurila kroz grlo da nikakav glas nisam uspevala da pustim. A onda ju je nestalo, samo tako. Srušila sam se na sirenu koja nije radila, i ostala neko vreme da ležim na njoj.
Baš je prljav ovaj auto. Tabanima sam gnječila gomilu opušaka, nekoliko iskorištenih i uredno svezanih prezervativa, jednu praznu kutiju cigareta i izlomljenu plastičnu čašu. Nekako mi i nije bilo gadno sve to.
Začudo, sada sam se mnogo bolje osećala, osvežena i sa više snage. Kao posle dobre partije zdravog sna.
Podigoh glavu rešena da konačno pokrenem ovu mašinu i vratim se u grad kad pred farovima ugledah Irenu. Skakala je kao opaljena po dubokim barama, mlatila nogama i razbacivala vodu na sve strane. Opet se vrtela kao na ringišpilu, zadižući suknju u glokne visoko iznad kolena. Fool’s day je ponovo odjeknuo, još glasnije nego pre, a ona je sve luđe skakala i vrtela se po mokrom putu. Prirodno plave lokne su bezobrazno letele oko njenog belog lica, duge ruke se uplitale oko tankog tela, prsti pucketali u ritmu bubnja. I pored zaglušujuće jake muzike uspevala sam da čujem njen veseo smeh i čist, pravi ženski lep glas. Da, ipak je naučila ceo tekst. I što je muzika duže svirala ona je sve razuzdanije igrala, lupala nogama po barama, marširala pa šutirala na gomile prljavih kapljica prema meni. Čitavu veliku kišu je dizala oko sebe, blato joj se lepilo za kosu i razvlačilo lokne do pola leđa, tanki prljavi mlazevi joj se slivali niz grudi, otkrivajući pod bluzom nagoveštaj mladićkih želja.
A onda je muzika stala. Dojadilo mi je više da je gledam tako lepu, prirodnu i izazovnu. No, ona nije stala. I dalje se vrtela kao čigra, s kojom smo toliko volele da se igramo.
„Hej! Anita!“ uzviknu odjednom prema meni veselo lupajući desnom nogom po bari koja je skakala i pljuskovito odjekivala, „Sećaš li se? Je l’ se sećaš drugarice?“ vikne još jače, „Hajde Bambi, hajde... voda je tvrda, dođi!“ Naglo se umiri i ćuteći vrati u auto.

Znači, ipak me se seća, zna ko sam. I nije zaboravila. Ali to je bilo tako davno. Ispod oka sam je gledala, pokušavajući da uočim naznake nekih osećanja kod nje, kako bih znala šta ću i kako dalje. Ništa. Samo je prazno i hladno gledala ispred sebe kao keramička lutka, ni jedan trzaj, ni jedan mig, ni da trepne. A dok ja... sve me je počelo svrbeti, kao i uvek kad se unervozim. Izgnjavila sam prvo nos, pa prešla na uvo, s njega se noktima desne ruke dočepala leđa dok su mi kažiprst i palac leve čvakali jednu uraslu dlaku na levoj potkolenici. Sve me je svrbelo i smetalo.
 „Čuj Irena“, započeh, osećajući potrebu da objasnim, „pogrešile smo... mislim... pa bile smo deca, znaš da nije bilo namerno.“ Kao da sam pričala u vetar. „Mislim... pa i ja sam skakala po tom ledu... znaš... mislim... pa htele smo, ali... pa znaš... plašile smo se... znaš, pa bile smo deca, pobogu Irena, kako ne razumeš? Uostalom, iovako si se izvukl...“
I opet ’tres’ mršavom rukom po radiju, Bad girl se veselo prolomi i ona nastavi da trese ramenima u disko ritmu i rastresa slepljene lokne. Snažno mi dlanom pritisne desnu butinu, mašina se razgoropadi i nekontrolisano pojuri u krug zasipajući se gomilom teške blatnjave vode.
Što mi je jače pritiskala butinu, auto je sve obesnije urlao a ja se nikako nisam mogla osloboditi njene snage i preuzeti kontrolu nad volanom i brzinom. Vrtele smo se sve jače ostavljajući duboke razore oko nas. Asfalt je popuštao razlivajući se pod vrelim točkovima, mutne kapljice se rasipale na sve strane. Levom sam rukom hvatala i ispuštala volan, pa ga ponovo hvatala, pokušavajući da ispravim točkove dok sam je desnom odgurivala i skidala s moje noge.
A ona se sve vreme, čvrsto me stiskajući, bleskasto smejala, pevala Bad girl, Bad girl... i izgledala kao da se super zabavlja. Velika snaga za tako malu ženu.
Gurale smo se, auto je je ubrzavao pa trupkajući naglo usporavao, kretao i kočio, hvatao pravac pa vrteo u krug, pa opet jurio pravo napred. Vrtela sam volan, panično menjala brzine, udarala po kvačilu i gasu naizmenično, motor se gušio i urlao u isto vreme, točkovi proklizavali i upadali u mokru zemlju, brisači bezuspešno pokušavali da sljušte slojeve blata kojeg je svakim minutom bilo sve više. Pojma nisam imala gde smo, niti sam išta van njega mogla videti.

A onda se ponovo naglo smirila, pustila mi nogu i naslonila na svoje sedište, kao da ništa nije bilo. Besno sam zaustavila auto.
„Pa dobro, da li si ti normalna?!“ Proderala sam se. „Jebote, mogla si nas ubiti, jebeš mi sve ako si ti normalna, alo bre!“
Samo je ćuteći gledala kroz desni prozor udarajući ritam po svojoj butini. Kao da me nema. Došlo mi je da joj uhvatim tu lepu glavu i otresem je o menjač. I to ne jednom. Dlanovi su me peckali a mišići u rukama podrhtavali od želje da joj naudim. Već sam mogla u glavi da stvorim sliku razmrskane lobanje i krvavih lokni. Kravetina ona jedna nadotupava.
A opet, nisam mogla. Morala sam je ostaviti u jednom komadu. Ne znam zašto. Kao da je dete i to moje. Moje je bilo da je čuvam. Ne znam dokle.

Nisam više mogla da sedim pored nje, nisam mogla da budem u autu. Otvorila sam vrata i opet upala u blato. E zajebi više. Dosta mi je blata i mraka do kraja života. Stajala sam tako zaglavljena neznajući šta pametno da uradim. Gledala okolo sebe, ali je mrak bio tako gust da sam mogla gledati samo u ono što su osvetljavali farovi. Ništa, samo crna mokra zemlja. Bilo bi izlišno da joj se obratim i išta pitam. Od nje nikakve koristi. Iovako sam bila na ivici živaca. Nervirala me je. Nagnem se do pola u auto i prebacim na duga svetla. To je već nešto.

Zaista u ovoj nedođiji ne bih očekivala da ću se zaustaviti pred grobljem. Biće da i nije nedođija. Okrenem se, nadajući se da ću ugledati neku kuću. Groblja su uvek sastavni delovi naselja, najčešće periferija. Ovoga puta ni jednog osvetljenog prozora. Možda je noć duboka i svi spavaju. Stajala sam tako, zarivena u blato razmišljajući da li da krenem tamo ili se vratim u auto. Groblja me nikad nisu nešto fascinirala, ali ni plašila. Iako, izbegavala sam da po noći odlazim tamo, nisam ni imala zašto. Ponekad sam po danu volela da prošetam glavnim gradskim. Ono je lepo sređeno, sa izbetoniranim stazama, puno zelenila i čitavim šarenišom nadgrobnih ploča. Najviše su mi se sviđale one stare, sa puno neobičnih prezimena kakvih u našim krajevima više nema.

„Ideš?“ začuh najednom Irenin glas malo ispred sebe. Konačno je delovala sabrano i još lepše. Plavi uvojci su bili čisti, kao jutros kraj jezera, odeća suva i neumrljana blatom. Pogledah sebe, svoju musavu blizu, ulepljene pantalone i bose mokre noge. Gledala me je potpuno zdravim i razboritim pogledom.
„Gde da li idem?“
„Pa tamo“, odgovori mi pokazujući prema groblju.
„Šta ću tamo?“
„Ma hajde.“
„Vidi, malo mi je već dosta svega. Ovaj dan je jako čudan, ništa ne mogu da razumem, ne znam šta se dešava, sve je totalno ludo i meni se jako, ali jako ide kući, da li to možeš da shvatiš?“
„Hej, take it easy“, nasmeši se smireno, „sve će biti u redu, ne sekiraj se...“
„Ej, aj’ me mani tih priča, ništa neće biti u redu jer već dugo ništa nije u redu“, prekinem je okrećući se prema autu i onda setim, „kaži mi samo jednu stvar, da li ti i posle toliko godina ne možeš da nam oprostiš? Pa jebote, koliko puta treba da ti kažem, bile smo deca. Zar stvarno misliš da sam znala da će led pući? Da sam te namerno navukla tamo? Ti si luda, bre!“
„Smiri se, molim te i hajde samnom“, nastavila je blago me hvatajući za prste. Otrgla sam se besno i pomalo uplašeno.
„Zašto? Šta ima tamo? Hoćeš da mi se svetiš? Ti si stvarno luda. Mislim, pogledaj nas, tu smo, obe. Pogledaj kako izgledaš ti a kako ja. Vidi me našta ličim, a vidi sebe, prelepa, popularna, to ti nije dosta? I našta moj život liči. Nemam nikoga, sama sam, stalno sam sama. Sama, nesrećna i zajedljiva. Niko me takvu ne želi. A ti? Toliko je traga ostavilo ono na tvojoj duši? Pa izvukla si se, jesi. I znaš šta, sereš mi tu a ti bi mene isto tako prva ostavila i znaš to. I neću da idem tamo, vraćaj se u auto i idemo grad,“ odlučno završim i nastavim prema autu.
„Ne možeš“, uzvrati mi mirno.
„Ma nemoj? Mogu i hoću, ulazi u auto, dosta mi je više ovih sranja.“
„Anita, ostale smo bez goriva.“
„Lažeš“, otresem joj i sednem za volan. Motor je verglao i verglao, i opet verglao i još jednom i... ništa. Mrtav potpuno. Oborim glavu bespomoćno i opet se rasplačem, još jače nego kada sam tugovala za mačetom.
Prišla mi je i nežno mi dotakla rame. U tom trenutku mi je opet čitava reka pojurila u usta, gušila me, pritiskala za sedište i cepala pluća. Pokušavala sam da dohvatim Irenu i dovučem je do sebe, ali je ona samo mirno stajala na dovoljnoj udaljenosti i gledala me. Ni da mrdne i pomogne mi, kučka jedna. Kolutala sam očima i mlatarala rukama pokušavajući da izbijem iz sebe tu vodu i najednom opet mi pola litre izlete na komandnu tablu. Ovaj put trajalo je mnogo kraće. Obamrlo izvaljena na sedištu gledala sam ispred sebe u nju kako mi daje znak rukom da dođem. Sve mi je više tako bilo svejedno.
Umorno se izvukoh sa sedišta i krenuh za njom. Neki prijatan povetarac i čudnosvežkast miris dopre do mene. I vlažan i suv u isto vreme. Trzne me snažno ulećući u moja usta i isto tako brzo bežeći iz njih. To me je malo povratilo i dalo snage za dalje. Neobično me je smirilo.

„Ovim putem ćemo brže stići“, reče veselo se okrećući prema meni.
„Aha“, uzvratim potpuno joj neverujući.

Nervirao me je njen graciozni hod čak i po ovim gnjecavim gudurama, dok sam se ja saplitala, poskakivala i klizala sa svakim korakom. Kao neugledno kuče da vuče za sobom. Suknja joj je slatko vijorila na povetarcu, a ona poskakivala vedro kao da je na nekom izletu.
Pun mesec je do tada već razgrnuo oblake i sve sam jasnije mogla videti obrise grobova, nedaleko od nas. Kuća i dalje nije bilo u blizini.
Samo se jedna prilika počela razaznavati među svim tim grobovima. Upiljila sam se u nju ne bih li saznala nešto. Bilo je suviše rano. Gacala sam i propadala, i dalje se bečeći, pokušavala da zumiram ono što je bilo još uvek dovoljno daleko. Ne volim kako mi stoje naočare pa ih ne nosim na javne skupove. Zbog te i tolike moje pameti mi sada ni jedna krema ne može pomoći u borbi protiv bora.

„Deda Pero“, veselo cijukne Irena, „vidite koga sam Vam dovela“ i svečano se okrene prema meni.
Za ovo mi naočare više nisu bile potrebne. Ukočila sam se gledajući u poznatu priliku. Sedela je na tamnosivom mermernom grobu, oslonjena na stari drveni štap i pušila. Drina bez filtera, znala sam to i bez da sam videla. Lalinski šešir joj je zaklanjao svetloplavi pogled. Sitnokarirana košulja, preko crni prsluk sa satenskim leđima i gajkicom kod struka, manilom povezane štofane pantalone i kožne buškaste papuče. I to sam znala.
Jeza me je obuzela, zapetljala mozak, zavezala i ruke i noge. Samo sam stajala kao najtunjavija riba zevalica. Želudac mi se skvrčio.
Spustio je glavu i neko vreme ćutao pa kažiprstom desne ruke prvo prešao po jednom a onda i po drugom hitlerovskom brku. Gajio ih je još od vremena kraljeve garde, mnogo pre Hitlera. I dalje na zidu njegove sobe u našoj porodičnoj kući on sedi na konju, sa izvučenom, i visoko podignutom, sabljom i gleda u daljinu. A brčići sve onako fino potkresani i ištucovani.
„I? Šta sad ’oćeš? Orden? Šta si mi je dovela?“
„Jooooj deda Pero“, mazila se ova, „što ste takvi? Pa to je Vaša ljubimica, deda Pero. Kako što sam je dovela?“
„Makni mi je s očiju“, uzvrati besnim i, od duvana hrapavim, glasom.
„Ma deda Pero... nemojte tako, dobra je ona.
„Rekao sam ti, sklanjaj je. Nemo’ da bi’ je ja sklanj’o!“
„Dobro, dobro, evo skloniću je“, pomirljivim i slatkim glasom procvrkuta ova vukući me u stranu, na peti grob od njegovog. „Nemoj se sekirati, popričaću ja s njim, biće sve u redu“, prošaputa mi zaverenički i vrati kod njega. Sve što sam posle mogla čuti bilo je samo njegovo neodobravajuće mumljanje i njen, dečje zvonak, ubeđivački glas.

Kamen na kojem sam sedela je bio prilično hladan, a meni se tako vrtelo u glavi i mučnina bivala sve jača. Poučena velikim iskustvom gurnuh dva prsta u usta, nadajući se da ću tako pomoći sebi. Jedino što je iz mene izašlo bilo je nekih pet-šest kapljica vode. Dehidrirala sam, pomislih.
Okrenula sam se prema njima i tupo nastavila da pratim šta se tamo dešava. On je i dalje, jednako naslonjen na svoj drveni štap, sedeo odmahivajući odlučno glavom dok je ona poskakivala oko njega i žustro mu nešto objašnjavala. Mesec je izgledao nekako veće. Gladna sam.

A onda mi pažnju privuče neko šuškanje u visokoj travi iza mene. Okrenem se polako, plašeći se šta će me zaskočiti. Ništa. Ni jedna travka se nije pomerila, ništa iz nje nije iskočilo.

„Ne! Koliko puta da ti kažem?“ Preseče me opet njegov glas. Okrenem se brzo ka njima. Nastavili su sa mumljanjem i objašnjavanjem.

Sknjusila sam se, spustila glavu i uočila jednu sitnu priliku blizu mojih nogu. Motala se lagano, tiho gazeći i pre svakog koraka pažljivo pipkajući teren.
„Mimi?!“ Prošaputah bojažljivo i nesigurno. „Mimi? Živa si! Ali kako...“
„Ma m’rš bre“, brecnu se iznenađeno, besno frknu na mene i opasno zažagri očima, „ne, nisam živa. Nisam! Hvala ti što si me bacila na onu kotarku, mnogo ti hvala, kravetino ona jedna, glupava!“
„Ali... ali... ali...“ mucala sam i verovatno na sekund pala u nesvest. Kad sam se pridigla samo sam videla njen, uspravno podignut rep i zadnjicu kako uvređeno odlaze u mrak.
Sačuvana

Šta je gore to je gore, sve ostalo je dole.
Drndara
Registrovani

kopilot


Poruke: 264
Ugled: +5/-0
Starost: 49
Lokacija: tamo-vamo
Pol: Žena
Van mreže


« Odgovor #2 poslato: 20.06.2010. 21:14:38 »

„Ne!“ Odjeknu dedin glas najjače do sada. Uplašeno se okrenem prema njemu i Ireni  predosećajući da će se desiti nešto mnogo važno. „Namerno me je ostavila da ležim kod onog klozeta iza šupe, a sve zbog one odvratne mačketine!“ Urlao je da sam se sva skupila na tom hladnom kamenu. „Namerno, da da, šta me gledaš? Moje srce je radilo još taman toliko da sačeka pomoć. Ali neeeeeeee, mala gospođica je stajala tamo i samo me gledala, gledala kako umirem a da se pomerila nije. Mrzela me je, znam to. Zbog mačke...“

„Bože, šta mi se to dešava“ prošmrcah naglas, ali tiho, pokušavajući da ne čujem više njegov glas.
„A šta misliš da ti se dešava?“
Ukočila sam se od glasa koji je dolazio negde iz mraka, meni iza leđa. Kao da mi je poznat, ali nisam baš najsigurnija. Ćutala sam čačkajući noktom osušeno blato na štepu desne nogavice i čekala da se nešto dogodi. Više nisam smela ni jednim pokretom sama izazvati nešto. Bojala sam se da mrdnem, makar i centimetar, a ne još i odgovorim na pitanje. Samo sam čvakala onaj isti štep i čekala.
A onda pred mene išeta Bleki, zdrav i prav, sav u komadu. Stajao je nabirući čelo kao da me ne vidi baš najbolje. Landarave uši je načuljio i visoko uzdignuo debeli rep. Neobično kratke prednje noge su ga činile tako slatkim, kao da nikad nije prestao biti štene. Škljocnuo je naglo zubima u vazduhu hvatajući komarca, valjda, i to me konačno trgnu. Ne dovoljno da bih išta rekla. A onda ga je dosada bocnula za jedino mesto koje na kerovima može da bocne i ovaj se naglo baci na zemlju, raskreči zadnje noge i panično zubima počne da ujeda sopstveno dupe. Došlo mi je da se smejem, ali nisam.
Kad je, konačno, iz borbe izašao kao pobednik, opet se upilji u mene mršteći se. Uvek sam se pitala da li on, u stvari, ne vidi dobro ili se samo jako zanese u ono što gleda.
I tako smo se neko vreme gledali, on i ja. I gledali. I gledali... Ćuti on, ćutim ja. I onda smo se opet još malo gledali. I ćutali.
„Je l’ nisi mogla bar da me sahraniš? Kad si me već treći put ubila“, začuh opet glas, ali mu se usta nisu micala. Samo je kratko mrdao njuškom, kao da utvrđuje putanju nekakog slabog mirisa.
I onda smo se opet još malo gledali, ja ukočeno razrogačeno, on nabranog čela piljeći.
„Ma, jebi se više, ništa ti ne vrediš“ odbrusi besno, priđe mi, zadigne desnu nogu, popiša mi kratkim mlazom prste na nogama, okrene leđa i krene u mrak.
„Ali... ali... ali...“ opet sam zamucala i zveknula celim telom na hladni kamen.

Iz nesvesti me je, drmusajući mi ramena, probudila Irena.
„Anita, hej Anita, čuj... hajmo odavde, ne vredi, neće matori ni da čuje“, šaputala mi je, sada mnogo opreznije, „baš si mu se gadno zamerila.“
Dozvolila sam joj da me, kao pijanu, odvuče sa ovog groblja, dalje u blato. Bila je čudnovato ozbiljna i nekako razočarana.
„Mimi... Bleki... Mimi... ja... nisam htela... ja... Bleki... zapišao...“ mucala sam pokušavajući da objasnim ne znam ni sama šta.
„Znam, sve znam, idemo.“ Kao da smo obrnule uloge, ja sam ostala potpuno bez mozga dok je ona svoj našla i baš joj lepo stoji.
Vukla sam se za njom i zapinjala za svaku baru. Nebo je gubilo onu mračnu težinu, visoko iznad naših glava čudne poprečne debele šare su se nameštale, kao da sklapaju velike teget merdevine. Spustila sam glavu i opet ih videla pod nogama. Nebo se izokrenulo. Ili sam se ja obrnula. Tresnuh u jednu baru i polomim šarene merdevine. Opet gurnuh dva prsta u usta, nadajući se manjoj mučnini. Ništa. Ni kap.
Irena se vratila do mene i sa teškom mukom podigla moje, duplo teže od njenog, telo. Nisam je više ništa pitala, izgledala je kao da zna gde će, nisam više morala razmišljati.
Vukla me je i teglila dok su one šare na nebu poprimale sve krvaviju boju. Zverala sam u njih širom otvorenih usta i divila se lepoti koju nikada nisam videla. Okretala se posrćući oko sebe i upijala svaku, i najmanju, promenu nijanse. E to je život, lepota, to je praskozorje.
Uto mi povetarac, kroz nos, u dušnik uvede čitavu gomilu prijatnih mirisa. Otvarala sam i zatvarala usta, prežderavajući se ove sreće koju sam najednom osetila. Sve će biti dobro, mora biti dobro.


Dok je sunce još uvek bilo previše nisko, mi smo već sedele na obali jezera. Onog istog.
„Hej, pa otkud ti opet taj šešir?“ Radoznalo sam je upitala, dok je ona natmureno ćutala, čupkajući nervozno froncle onog istog kariranog ćebeta, pod nama.
Pogledala sam se, nije bilo blata na meni, prsti na nogama čisti, bluza i pantalone neuprljani.
„Biće da sam zaspala“, nastavila sam vedro, „da ne poveruješ kakav sam košmar sanjala, ono kao, ti i ja idemo, nebo i zemlja se sastavili...“
„Niko ne može da ti oprosti“, prekinula me je hladno, gledajući u jezero. I dalje je čvakala po fronclama, toliko jako da ih je otkidala, jednu po jednu.
„Molim?!“ Bila sam zbunjena.
„Niko. Ti ne vrediš.“
„Hej, pa i to sam sanjala da mi je rek...“ i onda stanem osećajući mučninu, „čekaj malo, kako to misliš?“ Sada već teško, grčeći se.
„Niko.“
„Stani malo“ nastavim sve teže dišući, koža me je pekla, kosti bolele, „ti opet o onome. Kako ne možeš više to da zaboraviš? Da pređeš preko toga. Davno je bilo, prošlo je.“
„Mislila sam da mogu, ali ne mogu“, tužno spusti glavu i počne da se smanjuje. Smanjivao joj se i šešir i bluza i suknja na glokne. Vrtelo mi se u glavi, nisam vazduha mogla da se nagrabim.
„Irena, šta se dešava, objasni mi, molim te. Šta je ovo? Irena.“ Mučila sam se pokušavajući da je uhvatim za, sve manje, ruke koje su mi izmicale. Sunca je nestalo, oblaci su se navlačili, jezero sve uzburkanije valjalo.
„Bleki ne može da ti oprosti, Mimi ne može da ti oprosti. Ni deda, a toliko te je voleo. Ti si zla“, izgovarala je kroz plač svojim novim, dečjim glasom. „Niko ne može. Ne mogu ni ja.“
„Irena, molim te Irena, saslušaj me,“ krkljala sam pritiskajući rukom pluća do pola puna vode i gledala u desetogodišnje detinje lice, ono kakvog sam ga znala, „bile smo deca, uplašila sam se Irena, shvati! Ne bih ne ostavila, bojala sam se.“
„Ne, ne mogu, žao mi je“ tužno je gledala u ostatke ćebeta koje su veliki valovi sa jezera nemilosrdno zasipali ledenom vodom, „vreme je da idemo“, reče podižući svoje sićušno telo.
„Ne, Irena, stani!“ Mučila sam se pokušavajući da otvorim oči. Voda je nadirala u njih nedajući mi da pomerim kapke. Mlatila sam rukama u prazno nadajući se da ću bilo šta moći da uhvatim. „Ali čemu sve ovo? Izvukla si se, preživela. Zar ćeš me kažnjavati zbog nečega što je moglo biti? Molim te, nemoj ovo raditi, molim te.“
Sada sam već plakala neutešno, zaista se nadajući da će sve ovo odjednom nestati.
„Draga moja Anita, moja najbolja drugarice, nisam. Nisam se izvukla i nisam preživela. Sve si zaboravila, sve potisnula, samo da bi mirnije živela. Želela sam da ti oprostim, baš sam želela. Da si samo jednom pokazala da ti je žao, da znaš...“
„Stani! Nemoj!“ Borila sam se protiv vetra koji me je gurao i lomio, protiv ledene vode koja me je vukla. „Nemoj to raditi, žao mi je Irena, žao mi je, čuješ li? Irena. Neću tamo, molim te.“
„Ali, ti si već tamo, hajde da ti pokažem kako je lepo dole.“
Sačuvana

Šta je gore to je gore, sve ostalo je dole.
Drndara
Registrovani

kopilot


Poruke: 264
Ugled: +5/-0
Starost: 49
Lokacija: tamo-vamo
Pol: Žena
Van mreže


« Odgovor #3 poslato: 21.06.2010. 22:17:39 »

A da me bar pljune neko?
Sačuvana

Šta je gore to je gore, sve ostalo je dole.
Tanjica
Daenerys Targaryen

predsednik


Poruke: 1.945
Ugled: +29/-10
Starost: 41
Lokacija: Bg
Pol: Žena
Van mreže


« Odgovor #4 poslato: 21.06.2010. 23:31:06 »

Ma ja bi rado   Wink , ali ne mogu da stignem da pročitam  grrr
Sačuvana

My needs are simple and few: food, clothing, a comfortable bed to sleep and NO IDIOTS.
Nesa
Vajper

predsednik


Poruke: 2.752
Ugled: +30/-1
Starost: 60
Lokacija: Beograd-Mirijevo
Pol: Muškarac
Van mreže


« Odgovor #5 poslato: 22.06.2010. 02:05:49 »

Pa sta reci. Dosta puta sam pokusao da kazem jednostavno sta osetim posle citanja radova ovde objavljenih.
Izgleda da to autorima nije dovoljno pa sam poceo i to izbegavati. Kako nisam knjizevni kriticar i kako "Svudja mi se" ili "Ne svidja mi se"  nije dovoljno, procitam i ocenu zadrzim za sebe. Rolling Eyes

Kako god, nisam od onih koji ce tudji rad da kritikuje. Za tako sta, treba iza mene da stoji nesto vrednije i priznato. Kako toga nema ne zelim da upadnem u zamku kritizera.
Sem toga i kad bih rekao "ne svidja mi se", postavio bih sam sebi pitanje a kako bi trebalo da izgleda da bude dobro. Odgovor bi verovatno bio ne znam.
Tako da je postenije ne komentarisati. Mr. Green
Sačuvana
Sal
Banovan korisnik
predsednik


Poruke: 5.649
Ugled: +28/-10
Starost: 49
Lokacija: In the face of the place
Slike: moj album
Pol: Muškarac
Van mreže


WWW
« Odgovor #6 poslato: 22.06.2010. 03:13:31 »

Citat
Jutarnja svežina se ume baš lepo zavući u najmanji deo tebe i razbistriti ti misli kao da nikad nisu bile zbrkane.

E ovo me ubode u oči, odmah na startu. Ako je naglašeno ono prvo boldovano, DEO TEBE, onda ono TI visi bezpotrebno, kao siroće koje kmeči za mamom i štapom bode oči čitateljima.

Ipak, nisam se obeshrabrio, te nastavih čitati.

Kajanje i krivica imaju razne forme i oblike, a tvoja priča je jedna od njih.
Ako ni u smrti nema oprosta, pa gde ga onda ima? U metafizičkim cirkusima sigurno ne... mislim, glupavo bi bilo.
Da su se Anita i Irena vozile zajedno sa mojim Acom i Brankom (a očito da su vozili istom džadom, onostranom), mnogo bi se svađali usput.

Ipak, lepo ono sa džukelom, daje snagu priči. Samo je Fujto falio da Blekiju zadene cigar iza uva.

Priča je lepo zaokružena, ali, sa velikm manom. Kraj se video, nazirao, negde sa sredine.

Kako god, linearnost takvog koncepta daje autoru mnogo prostora za popunjavanje te linije, a ti si uspela u tome.
Ništa spektakularno, ništa 180 stepeni obrtno. Ali, onako laganica, mirno, bez talasanja mi se dopalo.

Voda je lepo izabrano poređenje. Iz vode smo svi i ispali, zar ne? Iz izvora života... a i kraja.
i
Sve u svemu, lepa priča, za pažljivije čitanje.
Irena i Anita, Branko i Aco... ubuduće vozite pažljivije, i ako boga znate, izbegavajte led!


Sačuvana

...We'd better get back, 'cause it'll be dark soon, and they mostly come at night... mostly...
Sekundica
Piece of Eternity

admiral flote


Poruke: 1.306
Ugled: +38/-4
Van mreže


« Odgovor #7 poslato: 22.06.2010. 10:13:08 »

Ovo mi se prilično dopada. Dinamika i glatko klizanje kroz priču su mi bliski, kao i sočna emocija koja je natapa.
Znam da se pljuvanje po tuđim radovima ovih dana smatra podsticajnim i konstruktivnim pristupom, a da se komplimenti (opravdani ili ne) smatraju uljuljkujućim zavaravanjem koje ne vodi nigde, ali eto, s moje strane komplimenti...
Ima nešto posla za lektora, ali to se lako da srediti.
Ovo mi se sviđa.
Sačuvana
Drndara
Registrovani

kopilot


Poruke: 264
Ugled: +5/-0
Starost: 49
Lokacija: tamo-vamo
Pol: Žena
Van mreže


« Odgovor #8 poslato: 22.06.2010. 10:15:40 »

Sem toga i kad bih rekao "ne svidja mi se", postavio bih sam sebi pitanje a kako bi trebalo da izgleda da bude dobro. Odgovor bi verovatno bio ne znam.

Sve mi jasno. Ali... ukusi se razliku, impresije takođe. Ne moraš uvek da znaš kako bi trebalo da izgleda ono nešto što ti se ne sviđa. Čitaš knjigu nekog pisca ili odgledaš film reditelja, scenariste i sl. koji nikad neće čuti šta ti misliš o njoj/njemu, a ti ipak komentarišeš sa svojim prijateljima, nešto pohvališ, nešto opljuneš. Sumnjam da svaki put imaš odgovor kako bi ti to uradio ili kako bi trebalo to odraditi.


Ako je naglašeno ono prvo boldovano, DEO TEBE, onda ono TI visi bezpotrebno, kao siroće koje kmeči za mamom i štapom bode oči čitateljima.

Jes' slažem se, prepraviću. Valjda sam htela da dam na jačini.

Kajanje i krivica imaju razne forme i oblike, a tvoja priča je jedna od njih.
Ako ni u smrti nema oprosta, pa gde ga onda ima? U metafizičkim cirkusima sigurno ne... mislim, glupavo bi bilo.
Da su se Anita i Irena vozile zajedno sa mojim Acom i Brankom (a očito da su vozili istom džadom, onostranom), mnogo bi se svađali usput.

Možda ima želje za oprostom, ali oprosta nema, naročito ako ima samo zaborava, čak ni male neprijatnosti.

Priča je lepo zaokružena, ali, sa velikm manom. Kraj se video, nazirao, negde sa sredine.

Da li baš uvek mora da se sve skonta tek na kraju? U poslednjem pasusu?

Još jedno pitanje: Otkud Irena u vodi? Da li je to razumljivo napisano?
Sačuvana

Šta je gore to je gore, sve ostalo je dole.
Sal
Banovan korisnik
predsednik


Poruke: 5.649
Ugled: +28/-10
Starost: 49
Lokacija: In the face of the place
Slike: moj album
Pol: Muškarac
Van mreže


WWW
« Odgovor #9 poslato: 22.06.2010. 10:23:09 »

Citat
Još jedno pitanje: Otkud Irena u vodi? Da li je to razumljivo napisano?

Pa rekoh već, priča je za pažljivije čitanje, a ne prelet.
Ja u suštini ne volim mnogo da kontam dok čitam, jer čitanje ne smatram intelektualnom vežbom, nego zabavom. Nekad mi se to dvoje poklopi, kao što je sada slučaj.

Mislim da si dovoljno jasno to napisala, mada, uvek ima ono "može bolje..." (prokleta ljudska ambicija stremljenju ka savršenstvu - bljak) Jedini veliki mislilac, savremenik, koji se čvrsto opire tom bezumnom stremljenju je Zdravko, sa njegovom izjavom u TV reklami "Ja tu ništa ne bi dir'o!"

Možeš malo da izbrusiš, i treba, ali nikako, nipošto po svaku cenu!


Citat
Jes' slažem se, prepraviću. Valjda sam htela da dam na jačini.

eto, vidiš?

Nemere, bona, nemere kad ti kažem, nagurat se celi spektar emocija u jednu rečenicu. Treba malo više rečenica za to...  Laughing
Sačuvana

...We'd better get back, 'cause it'll be dark soon, and they mostly come at night... mostly...
Drndara
Registrovani

kopilot


Poruke: 264
Ugled: +5/-0
Starost: 49
Lokacija: tamo-vamo
Pol: Žena
Van mreže


« Odgovor #10 poslato: 22.06.2010. 10:25:01 »

Ima nešto posla za lektora, ali to se lako da srediti.

I za lektora i za ko zna koga još. Nisam imala strpljenja da čekam da priča odleži, već je tutnula posle jedno dva čitanja i prepravljanja. Zanimaju me mišljenja. Uvek je problem preneti ono što ti se valja u glavi. I ono što se tebi čini tako jasnim i očitim, nekog drugog može samo da zabuni i učini mu se potpuno nebitnim.
Sačuvana

Šta je gore to je gore, sve ostalo je dole.
Stranice: [1]   Idi gore
  Štampaj  

 
Prebaci se na:  

Šema sajta  ◊   SF Vektor  ◊   TV program  ◊   Periodni sistem NF

Pravilnik  ◊   SF kviz  ◊   NF na Krstarici  ◊   SF filmovi  ◊   Bibliografije

Kopirajt © 2006-2019. SF tim. Sva prava zadržana.
Pokreće MySQL Pokreće PHP Powered by SMF 1.1.21 | SMF © 2015, Simple Machines | Mapa foruma | Arhiva | wap2 Ispravan XHTML 1.0! Ispravan CSS!
Stranica je napravljena za 0.027 sekundi sa 23 upita.