Teleskop

[Tmda]

    

Teleskop

Sve komentare prihvatam s oduševljenjem.

     Profesoru Laudanumu, udaljenom dve svetlosne nedelje od Zemlje, spustila se niz obraz još jedna kap znoja. Nervozno se vrpoljio u sedištu upravljačke kabine čekajući da snažni motori napokon rasklope teleskop. Namestio je čvor kravate, a zatim obrisao maramicom znoj sa lica. Kamera na mestu, on na mestu, govor navežban... samo još da teleskop počne sa radom i predstava može da počne! Brojač se neumitno približavao nuli, trenutku nakon koga će se o njemu govoriti ili s poštovanjem... ili sa prezirom.
     Upravljačka kabina i onih nekoliko prostorija iza nje u koje je imao pristup bile su za profesora, naviknutog na luksuz, daleko ispod prihvatljivog. Bogatstvo dobijeno ženidbom s imućnom naslednicom porodice Kalinjin, nepovratno je promenilo ukus i prohteve, nekada skromnog naučnika. Ostali deo broda, koji su činili motori, ostave za neaktivne robote, razni hangari popunjeni antimaterijskim spremnicima i prostor u kome bi stajao sklopljeni teleskop bili su doduše prostrani ali do njih profesor nije imao pristupa. Morao se zadovoljiti sa jedva trideset kvadratnih metara za svoje potrebe. Naspram dva kilometara dužine broda, njegove prostorije su bile kao grudva snega na vrhu ledenog brega.
     "Još dva minuta!" pomisli. Oprezno se okrenuo, tražeći pogledom kameru. Pričvršćena na stalak iza njegovog levog ramena, njeno hladno i tamno oko pretvoriće ga u nekog ili u nikog. Mahnuo je budućim gledaocima s osmehom. Grimasom od osmeha. Ako teleskop ne proradi, on je uništen. Ugled, posao na katedri za Nove Ideje, životni stil... sve će to nestati. Novca više nije imao... sve je uložio u ovaj jedan jedini projekat. Samo bi apsolutni uspeh ovog eksperimenta ispunio njegov san o tome da se njegovo ime nađe u Aleji Velikana Nauke. Naučni Kolegijum nikome ne daje drugu šansu!
     "Još minut!" pročitao je naglas stanje brojača. Sanjao je dvadeset godina o ovom danu. Podredio je prijatelje, porodicu, saradnike, ceo svoj mikrosvet svojoj opsesiji... Bio je spreman da pregazi bilo koga, samo da dođe do cilja! I uradio je to... ne jednom! Sa druge strane činilo se, da je i sudbina bila na njegovoj strani. Tehnološki napredak čovečanstva, kao da je i sam pratio njegove snove i bujica novih ideja i pronalazaka, nosila ga je pravo k ovom trenutku. Jedanaest meseci je građen teleskop; brod, deset. Proračune o količini materije/antimaterije za svaki skok kroz Sajgenove tunele, završili su profesor i dva njegova studenta-pomoćnika, pre desetak dana. Krenuo je sa uzletne stanice kraj Jupitera pre samo tri sata. Dva sata se sklapao teleskop.
     "Pet... četiri... tri... dva... jedan... nula!" čulo se završno odbrojavanje iz zvučnika. Brod se stresao kada su i poslednji delovi teleskopa našli svoje mesto. Profesor je drhtavim prstima preleteo preko tastature i na jednom od monitora pojavili su se prvi snimci udaljene Zemlje - mutne i nejasne. Automatika je tada preuzela upravljanje i profesor Laudanum se usredsredio na predstavu. Nakon kratke pauze duboko je udahnuo, okrenuo se kameri i jasnim glasom - čemu se i sam iznenadio - započeo svoje izlaganje.
     "Drage kolege, prijatelji, gledaoci! Imam veliku čast da vas upoznam sa najnovijim napretkom na polju astrotemporonomije. Kao što i sami vidite...", okrenuo se k monitoru i licem mu se raširi osmeh pobednika, "...pristižu nam prvi snimci", nastavio je samouvereno, "iz Zemljine prošlosti!"
     Na monitoru se videla postarija gospođa. Stajala je na proplanku ispred Velikog Kineskog Zida i oduševljeno mahala svojim širokim, svetloružičastim šeširom.
     Motori teleskopa zabrundaše. Profesor oseti nelagodu ali isprekidani niz slika se nastavi.
     "Slike pokazuju moju majku, koja je pre dve nedelje posetila ovu veličanstvenu građevinu...", i tu napravi malu pauzu, smeškajući se kameri, "... a kako bih vas uverio da je ovaj snimak zaista iz prošlosti, molio bih vas da pažnju usmerite na muškarca koji joj prilazi."
     Profesor se nacerio, unapred se radujući reakcijama svojih kolega, kada na snimku budu videli njega, kako obgrljuje svoju majku.
     "A kako bih razuverio i najveće cinike", okrenuo se k monitoru, "cenjene kolege, možete videti da sam pozvao i druge na taj izlet!"
     Slika se proširila i pored profesora su sada stajali Volfgang Hauptman, predsednik Zemaljske Akademije Nauka, Harun Almaheda, džez saksofonista i Kar Han Ang, najnoviji miljenik filmske industrije.
     Profesor se zavalio dublje u svoje sedište, prekrštajući ruke na svojim grudima: "Naravno, svima vama je jasno, da je ova tehnologija u veoma ranom stadijumu i njena praktična upotreba biće moguća tek nakon postavljanja mreže osmatračnica, koja će slati pojačane signale k teleskopskim brodovima. Ipak, ovo je početak novog doba Zemljine istorije. Od osmatranja svakodnevice ljudi u prošlosti, preko dolaska do nepobitnih istorijskih činjenica, do upotrebe ove tehnologije za pomoć istražnim organima... mogućnosti ove tehnologije su maltene neiscrpne! Ali o tome kada se vratim. Sada vas moram napustiti, drage kolege. Lista predviđenih eksperimenata je podugačka i sledeće dve nedelje će biti i više nego naporne. Pozdravljam vas sve i hvala na podršci."
     Mahnuo je ka kameri. Osećao se kao da je pobedio u teškoj bici; kao da se nakon hiljada besanih noći napokon naspavao...
     S uživanjem je pratio kako se srdačno pozdravljao sa Volfgangom. "Neverovatno!" rekao je. Široki osmeh nije mu se skidao sa lica. Već je video, kako prima razne nagrade; kako postaje počasnim članom bezbroj akademija; kako ga obasipaju pažnjom i novcem. Prezirao je pohlepne ali kao i svako istraživanje, i njegovo je zahtevalo novac. Da mu nije bio potreban za ovaj eksperiment, ne bi se nikada ni oženio. Žena mu je preminula pre skoro godinu dana, neposredno pred početak gradnje teleskopa. Novac koji je ostao za njom ispario je! Ali Laudanum nije o tome brinuo... ne više!
     Kameru je ostavio uključenu; pogotovo, što ga je dugme za isključivanje iste, ignorisalo. No to mu je sada bio najmanji problem. Pogledao je na sat - ostalo mu je još trideset minuta pre nego što počnu pripreme za sledeći skok. Profesor iz prošlosti mu mahne još jednom, a zatim odšeta iz fokusa, smejući se šali Han Anga o dva slona koji ulaze u bar pun žirafa. Profesor se priseti šale i nasmeja se i sam. A onda još glasnije, kada shvati, da će za dve nedelje gledati snimak, na kome se smeje samom sebi u prošlosti. "Prošlost, sadašnjost i budućnost izmešane u istoj šali; nije li to jasan dokaz o postojanju Boga?!" pomisli.
     Još uvek se glasno smejao, kada su mašine počele uvlačiti teleskop u unutrašnjost letelice. "Šta...?" iznenađeno pogleda kroz veliki polukružni prozor upravljačke kabine. Segmenti spoljnog tanjira, polako su se sklapali. "Šta...?" ponovi. Slika na monitoru se zaledila. Prikazivala je priliku sa navučenom kapuljačom, kako stoji visoko podignutih ruku; desna šaka joj je bila stisnuta u pesnicu iz koje je virio jedino srednji prst. "Šta...?" rekao je nanovo, dok se tanjir prečnika četiri stotine metara neumitno sklapao. Motori su zabrundali; pripreme za novi skok su započele. "Šta...?"

*

     Neprestano se pitajući, ko li mu je "pokazao prst", profesor je pokušao sve kako bi preuzeo kontrolu nad upravljanjem i zaustavio novi skok. Kontrole, međutim, nisu ispunjavale njegove zahteve; niti je koji od bezbroj dugmadi i prekidača reagovao, niti je centralni računar izvršavao njegove glasovne naredbe. Otvoriti vrata upravljačke kabine i tako doći do ostalih prostorija, a zatim i do glavnog dela centralnog računara, bilo je nemoguće bez ovih kontrola.
     Raskopča pojaseve i držeći se za naslon sedišta podrobnije proveri teleskop. Osvetljen slabom svetlošću nekoliko reflektora - nije bilo sumnje - vraćao se u unutrašnjost broda; ličio je na ogroman tamni kišobran koji se skuplja. Još sat i po...
     Pažnju mu tada privuče kamera; crvena lampica je i dalje gorela, dajući do znanja profesoru, da još uvek snima. "Prokletinjo!" šutne Laudanum stalak, držeći se rukama čvrsto za sedište. Kamera se raspala na paramparčad i njeni delovi rasuli su se po kabini. Stalak se jedva vidljivo pomeri i u profesorovim očima rodi se nada. Ponovi šut, pa još jednom i šarafi popustiše; metalni stalak odvojio se od zida. "Odlično!" odgurnuo se pažljivo od naslona i uhvatio dugački komad metala.
      
     Ali ma koliko da se naprezao koristeći stalak kao polugu - vrata nije uspeo otvoriti. A kada se na vrhuncu naprezanja, ta improvizovana poluga polomila, inercija ga je ponela i završio je sa čvorugom na temenu.
     Odlebdio je nazad do sedišta i ustanovio da je teleskop već skoro sasvim nestao u unutrašnjosti broda. Imao je još oko sat vremena do skoka. A nakon toga, neće ga više nikada naći.
     Pri kraju drugog sata je izbezumljeno udarao po tipkama upravljačke konzole. Ništa, međutim, nije pomagalo; automatika se bespoštedno starala o tome da brod uskoro nestane u vrtlogu, već nazirućeg Sajgenovog tunela. A profesor u istoriji koju ne pišu pobednici...
     "Pet...", sedeo je stegnut kaiševima; "četiri...", košulja mu je bila natopljena znojem; "tri...", glasovi u glavi su mu urlali neizbežnu istinu; "dva...", stegao je čvrsto naslone za ruke; "jedan...", "Prokletstvo!" viknuo je glasno; "nula...". I tada određena količina materije sudarila se sa istom količinom antimaterije, prostor se savio i brod je nestao, da bi se u istom trenu pojavio na drugom mestu.

*

     Instrumenti su pokazivali da je udaljen devet svetlosnih dana od Zemlje. "Dobro je", pomisli, "bar nisam na drugom kraju svemira!"
     Teleskop se već rasklapao i taman kada je profesor pomislio: "Kuda li sve ovo vodi?!", vrata kabine su se otvorila. Neko se igrao sa njim - postalo mu je jasno... "Ali zašto?" Iskobeljao se iz sedišta, rasterao delove razbijene kamere sa svoga puta i nestao iza belih vrata.
     "AAAAHHHHHHHH!!!!!" izdahnuo je glasno. I dok se plastična vreća punila mokraćom, Laudanumu se prvobitna panika polagano stišavala. "Očigledno je da je neko izmenio putanju broda. Trebao bih biti na četiri dana od Zemlje, a ne devet. A to, što se teleskop ponovo rasklapa, znači da neko želi da nešto vidim", razmišljao je; Kuda li ovo vodi?" pitao se. "Isključiti računar više nema svrhe. Ako ostanem ovde - neće me nikada naći."
     Preostala mu je jedino nada, da je sve ovo zafrkancija i da, iako je putanja promenjena, ona ipak vodi nazad do Zemlje!
     Vratio se u kabinu i sledećih dva sata razmišljao o tome, ko li mu je toliko zamerio, da ga tera da prolazi kroz sve ovo. Ponašao se prema podređenima kao da su mu robovi; prema drugima, kao da ni ne postoje... a neke je jednostavno pregazio na svom putu ka slavi...
     Ogorčenih protivnika je imao, ali nikako da nađe ime, koje bi moglo sve ovo izvesti. Neko kome je učinio baš toliko zla, da se poigra njegovim životom!
     Kapa ogromne pečurke koju je formirao teleskop, zloslutno se nadvila nad malom kabinom. Monitor se ponovo uključio i pojavile su se isprekidane slike poljane okupane suncem. Laudanum je iskolačio oči i počeo preturati po retkoj kosi od iščekivanja. Prvo ništa, a zatim motori zabrundaše, teleskop se pomeri za nanometar i na monitoru se pojavi, već viđena, kapuljačom maskirana prilika. Bila je na kolenima i pred sobom imala jednu od kutija za skladištenje informacionih kocki. Muškarac, sudeći po širokim ramenima, polako je otvorio kutiju.
     "Ha!" uzviknu Laudanum.
     U kutiji se nalazila kocka sa informacijama o putanji broda, jedinstvene jarkocrvene boje, specijalno naručene. Muškarac je pažljivo izvadi, a zatim iz džepa izvuče drugu kutiju, a iz nje naizgled identičnu kocku i zameni je sa originalom.
     "Ha!" ponovi profesor, "Prokletnik!"
     Lik zatvori obe kutije, manju vrati u džep, a veću podigne sa tla. Držeći kutiju levom rukom, desnom polako skine kapuljaču.
     "Prokletnik!" iznenađeno povika Laudanum, "A uvek sam na tebe gledao kao na sopstvenog sina! Prokletnik! PROKLETNIK! PROKLETNIK!!!!!!" urlao je Laudanum, udarajući pesnicama po tastaturi pred sobom.
     Potrajalo je dok se nije smirio...
     Snažne mašine su već skoro sasvim sklopile teleskop...
     Sledeći skok je već započeo...
     Ali on nikako da izbriše iz mozga sliku njegovog posinka, kako se pobedonosno ceri sa monitora, osmehom, koji je probijao i srce i dušu profesora.
     "Kel? Zar od svih njih, baš ti...? Da je bilo ko... ali ti!? Dao sam ti mesto u mom timu... a ti ovako?!" sedeo je čvrsto vezan kaiševima u sedištu. Novi tunel se otvarao i brod, profesor i njegove misli naposletku nestadoše u blesku...

*

     U istom takvom blesku, iz ništavila izroni brod i profesorove misli nastaviše tamo gde su stale.
     "Zar od svih njih, baš ti... ?"
     I, uistinu, profesor Laudanum se starao o Kelu godinama; pomagao mu u karijeri; podučavao ga; odavao mu i najskrivenije tajne njegovog plana i njegovih ideja... Kel mu je bio i prijatelj, i kolega naučnik, i poverenik...
     Iako mu ni na kraju pameti nije bilo, da svoju slavu deli sa bilo kim - pa tako ni sa Kelom -, profesor ni sanjao nije da bi ga posinak izdao.
     I teleskop ponovo poče da se rasklapa...

*

     Skokovi su se smenjivali jedan za drugim, sve bliže i bliže Zemlji. I svaki skok je pratio obrnuti redosled kojim je Kel "nameštao" svome tutoru.
     Slike, kako iznosi rezultate istraživanja iz zgrade katedre za Nove Ideje; slike, kako Kel, na ogromnom, raširenom komadu papira upravo završava rečenicu: "Sjebaću te matori!"; slike njih dvojice, kako izlaze iz svoje kuće, i dok im vozač otvara vrata, pre nego što sednu u kola, Kel pogleda nagore i namigne...

*

     Skokovi su se smenjivali jedan za drugim, sve bliže i bliže Zemlji. I svaki skok su pratile slike, koje su Laudanuma gurale sve dublje i dublje u beznađe...
     Nakon petog skoka je još i uspeo nešto da pojede; nakon šestog, pokupio je lebdeće komade razbijene kamere; nakon sedmog, kabinom su ponovo lebdeli komadići - ovaj put razbijene tastature; nakon osmog, samo je sedeo i čekao da se završi još jedna "privatna projekcija"... projekcija samo za njegove oči...

*

     I onda, posle ko zna kojeg skoka Laudanumu se učini, da će njegovo ime ipak ostati upamćeno...
     Kel je naime, sa istim, prostačkim osmehom, pokazivao profesoru izmenjene planove unutrašnjosti upravljačke kabine. Brod je bio udaljen jedva svetlosni dan od Zemlje i slike su bile izuzetno jasne. Planovi na monitoru, kao da su bili razasuti pred Laudanumom. A kako bi Kel jasno dao do znanja, zašto pokazuje planove svome tutoru, crvenim markerom označio je mesta gde su u zid ugradili na desetak kamera.
     Laudanum zavrti glavom i već skoro izgubljena misao vrati se širokim osmehom: "Sve je snimljeno! Ako se živ i ne vratim, svi će videti da je moj eksperiment uspeo; svi će videti da sam uspeo; svi će videti, da mi je mesto u Aleji Velikana!"

*

     Poslednji skok odneo je profesora Laudanuma na daljinu od svetlosne godine od Zemlje; do krajnje granice dometa teleskopa. Iscrpljen, sa dvodnevnom bradom, mutnim očima, okružen delovima tastature, rezignirano je očekivao, šta li će mu Kel ovaj put pokazati.
     Teleskop se rasklopio i snimci su se pojavili na monitoru.
     Izgubljenom kakav je bio, trebalo mu je desetak sekundi da shvati kako gleda sopstenu kuću. Slike su stizale isprekidanije nego inače i dugo su prikazivale prazno dvorište. U Laudanumu se probudi zebnja. Polako je počinjao shvatati čemu sva ova šarada od strane Kela. Nakon nekog vremena, na monitoru profesor prepozna sebe, kako sa pištoljem u ruci nišani u svoju suprugu. Zvuk pucnja nije čuo, pa ipak, stresao se. Policija je poverovala u njegovu priču o razbojniku. "Kel, očigledno, nije", pomisli s gorčinom.
     Automatika je tada pokrenula odašiljače i snimci profesorovog greha, krenuli su na dug put prema Zemlji...

[Sal]

Super završetak, odličan obrt, smislen.
Ipak, bespotreban tehnički opis broda, kao i razvlačenje u pojedinim opisima, kao što su razmišljanja profesora.
Ima i par bespotrebnih ponavljanja, recimo, "trljanje ruku" profesora predstojeće slave i bogatstva.

Meni se tako priča prikazala. Za dublju analizu, kritiku, morao bih ponovo da čitam. Ali, ja nisam ni analitičar, ni kritičar...

Sve u svemu, lepa priča.

[Tmda]

Hvala.
Ova priča je nastala kao vežba za skrivanje obrta. Preterao sam znači sa skrivanjem (kroz prikaz drugih stremljenja, nada i želja likova). Prihvatam sugestiju.
 

[armadillo]

Što se tehnike tiče, boluješ od iste bolesti kao i ja nekad: opisuješ previše detaljno. Evo primera:

"Slika na monitoru se zaledila. Prikazivala je priliku sa navučenom kapuljačom, kako stoji visoko podignutih ruku; desna šaka joj je bila stisnuta u pesnicu iz koje je virio jedino srednji prst."

Meni bi izgledalo bolje recimo: "Slika na monitoru se zaledila. Prilika sa navučenom kapuljačom pokazivala mu je srednji prst." Ne izgleda mi bitno da li su ruke bile visoko podignute, kao ni da li je baš desnom stezao pesnicu. Ujedno izbacuješ i suvišni glagol "prikazivala" (podrazumeva se).

Ideja priče je solidna, ali moraš da poradiš na raspletu. Zamerka:

Naučnici su generalno osobe kojima je razum ispred osećanja, to si i sam napomenuo kad si rekao da se oženio iz koristi. Meni je nejasno kako bi jedna proračunata osoba mogla da previdi da će njen sopstveni pronalazak biti upotrebljen protiv nje same. Pogotovo ako se uzme u obzir da je dotičnu radnju mogao da obavi i na drugi način ili u nekom zatvorenom prostoru, nedostupnom svemoćnom oku iz svemira.

[Tmda]

Mogao sam - jasno - opisati (u priči) kako se posvađao sa ženom zato što mu ona nije htela dati pare za dalja istraživanja. Ona u besu izleti iz kuće, on za njom i u slepom besu upuca je (ne misleći o posledicama usled svoje opsednutosti za slavom). Međutim, sasvim je nebitno za priču kako su se oni našli ispred kuće. Ne kosi se ni sa jednom logičkom premisom priče. Da čovečanstvo živi pod kupolama iz kojih ne mogu izaći, jer bi se udavili, e onda bi postojala logička greška. Ovako, mogu navesti i više primera zašto ubija ženu napolju, a ne unutra. Bitno je da su se našli na otvorenom.
Profesoru ionako nije bitno što će ga okarakterisati kao ubicu. Njemu je bitno da bude čovek koji je prvi bacio pogled u prošlost. I u tome je i uspeo. Posinak ga je kaznio. Ovo je svakako "win-win" situacija za obojicu.

To što se oženio da bi došao do para kao znak da osećanja stavlja pred razum, ti nije dobra misao, jer on preferiše jedno osećanje (slava) nad drugim (ljubav). U suštini, ne ženi se zbog para (jer bi onda provodio dane pijući viski i slušajući Mocarta), nego da bi došao do para kako bi izveo svoj eksperiment.


On uopšte nije toliko proračunata osoba! Pa ideja cela priče i jeste da se svako naučno dostignuće može okrenuti prema svom stvaraocu (pojedinac ili čovečanstvo - nebitno), ma koliko da su/je oni/ono proračunati/proračunato!
Možda se i zato čini moje preterano insistiranje (u priči) njegove zaluđenosti slavom, jer sam želeo dati naglasak da mu je bitna slava, a stvarnost je za njega zamućena i nejasna. Jasno je valjda, da čovek takvih osobina ne vidi jasno i uopšte i ne misli o tome da bi neko posumnjao da je ubio ženu. Pogotovo što je policija zaključila slučaj.
Jedini istinski cilj sa ovom pričom mi je bio da pokažem (sebi) da li mogu iz naigled (relativno) pozitivnog lika stvoriti negativca. I obrnuto.

[armadillo]

Pa, ako nije proračunat onda je u redu. Mada, neverovatno mi je da tako inteligentno biće previdi da će policija lako moći da zvirne u dato vreme na poznatu adresu i pronađe ubicu. Možda mu nije bitno, ali onda treba doraditi. To bi čak dalo priči dodatnu težinu: "OK, uhvatite me, ali tek pošto svi spoznaju moju veličinu!"

U svakom slučaju, ne se ljuti. Meni izgleda tako...

[Tmda]

Samo sam objasnio svoje stanovište i šta sam zašto i kako napisao.
Taman posla da se ljutim zato što neko ima drugačije mišljenje od mog.

Mada, neverovatno mi je da tako inteligentno biće previdi da će policija lako moći da zvirne u dato vreme na poznatu adresu i pronađe ubicu.

Policija će moći da vidi snimak ubistva tek kada snimci sa teleskopa stignu do Zemlje. A to će potrajati, pošto je brod na svetlosnu godinu od Zemlje. A pošto se ne zna gde je brod tačno, ne mogu doći do snimaka pre toga, a profesor će tada već biti davno mrtav. Ne radi se o paradoksu putovanja kroz vreme, već o tome, da svetlost putuje dve nedelje do daljine od dve svetlosne nedelje, a godinu dana do daljine od svetlosne godine. Konkretan primer bi bio: svetlosti treba nekoliko minuta od Sunca do Zemlje. E sad ako Sunce eksplodira, mi ćemo to videti tek nakon tih nekoliko minuta - dok Sunce u stvarnosti neće više postojati. Znači ako se udaljimo na svetlosnu godinu od Zemlje, mi ćemo dobiti snimak svetlosti, koja se desila pre godinu dana. Samo ćemo videti te slike, bez mogućnosti da utičemo na ono što se već dogodilo.
Jedino brod može "skočiti" u trenu (vraća se u ono vreme koje je realno prošlo i u samom brodu), svetlost (informacija) putuje određenom brzinom.

[Sal]

Vremenski pomak , radio talasa koji, naravno, putuju brzinom svetlosti, si jako lepo iskoristio za obrt, u stvari, taj pomak ti je i nosilac priče.

Po mom kontu, bazirao si priču upravo na tom pomaku.
Napravio si sjajan obrt na račun toga.

Ipak, bazna stanica priče, taj pomak, kako ga ebe njegov učenik, nije kompletna ako ne središ narativni deo. A u prethodnom postu sam ti napisao šta mene kao čitaocu "žulja"

E sada, pošto i ja sam pišem, moj kont je subjektivan, u smislu "šta bi ja to bolje"

[vanax]

Ovo, jednostavno, nije dobro ni zamišljeno ni napisano.

[Tmda]

Znači, u korpu s njom? 

[armadillo]

Na tvom mestu ne bih baš previše žurio sa korpom. Ti si priči posvetio mnogo više vremena od nas, pre ćeš da pronađeš neko rešenje. Ja i dalje mislim da je osnova dobra. Još me interesuje: na koji način će ljudi sa Zemlje komunicirati sa postavljenim teleskopima? Nečim bržim od svetlosti? Ostaju jedino Sajgenovi tuneli.

Nisam stekao utisak da profesor računa da će kad policija dođe do snimaka ubistva biti mrtav. Čemu onda rečenica: "Široki osmeh nije mu se skidao sa lica. Već je video, kako prima razne nagrade; kako postaje počasnim članom bezbroj akademija; kako ga obasipaju pažnjom i novcem." Šta će mrtvom pažnja i novac?

Ipak, ako se potrudiš ima nade da pronađeš rešenja.

[Tmda]

Još me interesuje: na koji način će ljudi sa Zemlje komunicirati sa postavljenim teleskopima? Nečim bržim od svetlosti? Ostaju jedino Sajgenovi tuneli.

Ne može biti direktne komunikacije između Zemlje i teleskopa, jer bi tada signal putovao dugo (to je valjda jasno iz karakteristika svetlosti). Teleskop napravi snimke i vrati se sa njima do Zemlje. Nije potrebna direktna komunikacija, jer se ne pokušava uticati na prošlost - već je jednostavno dokumentovati. Što se dogodilo - dogodilo se, nema nikakve žurbe.
I da se šalje paket informacija kroz (sasvim izmišljene) Sajgenove tunele, ono ne utiče na prošlost.

Nisam stekao utisak da profesor računa da će kad policija dođe do snimaka ubistva biti mrtav. Čemu onda rečenica: "Široki osmeh nije mu se skidao sa lica. Već je video, kako prima razne nagrade; kako postaje počasnim članom bezbroj akademija; kako ga obasipaju pažnjom i novcem." Šta će mrtvom pažnja i novac?

On uopšte ne računa da će neko saznati da je on ubica!
A pogotovo (kod dela koji si citirao) ne računa na to da će umreti!
I gde to piše da on računa na to da će biti mrtav kad policija dođe do snimaka ubistva? On će biti mrtav po prirodi stvari, jer će snimku biti potrebno godinu dana do Zemlje, a predviđeno je da njegov eksperiment traje dve nedelje. A pošto je putanja teleskopa izmenjena, i niko ne zna gde je isti, pre ili kasnije umreće usled nedostatka vazduha, vode ili hrane.

[armadillo]

Piše ovde:

Mada, neverovatno mi je da tako inteligentno biće previdi da će policija lako moći da zvirne u dato vreme na poznatu adresu i pronađe ubicu.

Policija će moći da vidi snimak ubistva tek kada snimci sa teleskopa stignu do Zemlje. A to će potrajati, pošto je brod na svetlosnu godinu od Zemlje. A pošto se ne zna gde je brod tačno, ne mogu doći do snimaka pre toga, a profesor će tada već biti davno mrtav.

[valiant68]

Nista strasno za pricu, bitno je da se uziva u pisanju i da proistekne jos gomila prica. Ja sam shvatio da je ovo bila igra ucenja. Neka sledeca pogodi  u centar.

Citat: "Ova priča je nastala kao vežba za skrivanje obrta"

[Tmda]

Piše ovde:

Mada, neverovatno mi je da tako inteligentno biće previdi da će policija lako moći da zvirne u dato vreme na poznatu adresu i pronađe ubicu.

Policija će moći da vidi snimak ubistva tek kada snimci sa teleskopa stignu do Zemlje. A to će potrajati, pošto je brod na svetlosnu godinu od Zemlje. A pošto se ne zna gde je brod tačno, ne mogu doći do snimaka pre toga, a profesor će tada već biti davno mrtav.

Ali gde to piše u priči? To što ti navodiš kao: "Piše ovde:" je moje objašnjenje tebi. A ne konkretan događaj u priči.