SF tim
* 19.04.2019. 06:35:31
napredna pretraga  
Dobro došli, Gost. Molimo vas prijavite se ili se registrujte.
Da niste izgubili svoj aktivacioni e-mail?

Prijavite se korisničkim imenom, lozinkom i dužinom sesije
Vesti: Fan forum SF fanova. Smile
 
  Portal   Forum   Pomoć Pretraga Igre Prijavljivanje Registracija  
Stranice: [1] 2 3   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: I u tami ih nađoše  (Pročitano 16597 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Sal
Banovan korisnik
predsednik


Poruke: 5.649
Ugled: +28/-10
Starost: 49
Lokacija: In the face of the place
Slike: moj album
Pol: Muškarac
Van mreže


WWW
« poslato: 22.05.2010. 11:14:55 »

Možda se nekima neće dopasti sama priča, ali ovu sam morao da napišem.
Prosto je klizila iz mene.


Preporučujem svima koji bi da je čitaju, da priču skinu sa fajlšera. Lepo formatirana u wordu, zasigurno će vam bolje "prijati"
Link je tu, a pass dajem na PP.

http://www.4shared.com/file/2vLzBqSc/I_u_tami_ih_naoe.html


Rez za naslovnu.

« Poslednja izmena: 14.06.2010. 16:36:32 od dan555 » Sačuvana

...We'd better get back, 'cause it'll be dark soon, and they mostly come at night... mostly...
Sal
Banovan korisnik
predsednik


Poruke: 5.649
Ugled: +28/-10
Starost: 49
Lokacija: In the face of the place
Slike: moj album
Pol: Muškarac
Van mreže


WWW
« Odgovor #1 poslato: 22.05.2010. 11:19:59 »

I u tami ih nađoše




Lejla drhtavim rukama zapali novu cigaretu, po ko zna koju toga dana. Njena slika i prilika, skoro pa precrtana, unese svoje krupne plave oči u njene i dečijim, tihim glasom upita:
„Majko, zašto plačeš?“
Obrisa tragove suza sa svog lepog, ali bledog i ispijenog lica, spusti cigaretu u prepunu pepeljaru te prigrli svoju petnaesto godišnju kćerku. Zatim je privi čvrsto uz sebe, i napokon reče drhtavim glasom…
„Nije važno, mila, nije važno…“ Utom, zazvoni telefon na stolu. Dohvati ga, i dalje držeći kćerku, primeti indentifikaciju na zelenkastom ekranu aparata. Nakon minut, ili dva, sa aparatom na uvu, veliki osmeh razbi kolutove tamnih podočnjaka ispod njenih suznih očiju, i ona konačno progovori, iznenadno razdragana i vesela: „Da, srećo... bićemo. Dolazim!“


* * *
   
 Aleksandar, opčinjen umirujućim ritmom isprekidane bele linije koja razdvaja asfalt magistrale na dva dela, nesvesno pruži ruku ka radio prijemniku vozila i pojača poznatu melodiju za nijansu. Ugodni akordi preplaviše toplinu kabine i Coa, kako su ga zvali njegovi prijatelji i poznanici, poče pevušiti njemu dragu pesmu. Držao je volan obema rukama, spreman da u potpunoj tami planine reaguje munjevito. Životinje, koje su mu povremeno iskakale pred farove vozila nisu uvek bile uočljive na vreme, i nemerljivi trenovi njegovog oklevanja bi ih vodile u sigurnu smrt. Ili život.
Ipak, odavno mu nijedna veverica, zec ili neka druga sitna životinja nije stavljala živce na probu, niti reflekse na trening.


Prijehavši u Zagreb, zadovoljstva, svega rad
na djevojku iz Hrvaca naletio sam tad.
Strijele moćne ljubavi pomračile mi um
dah usne vrele višnje nagonio na blud –

 
Pevušio je tiho prve reči teksta Usne vrele višnje, njemu najdraže pesme te grupe. Sećao se maglovito vođe sastava Azra, i njihovih uspeha. Ipak, tada je bio osnovac, balavac, i već onda ih je voleo slušati, duboko skriven u potaji samoće dok su mu roditelji bili na poslu. Za njih, Zdravko Čolić jedva da je imao „prođu“ da ne dobije klasifikaciju „hašišar“ ili „spadavićar“ i samim time zabranu slušanja. Azra je, za njegove roditelje i sada, pošto je odrastao i postao samostalan čovek sa svojim putem i dalje obeležena sa oba epiteta njihove sudsko vaspitne terminologije.
Nasmeši se na tu pomisao, a i na sećanje kada mu je otac našao par albuma ispod kreveta. Tada je ostao bez svog Toska 20 gramofona koji dobi od tetke za rođendan a i bez albuma. I da zaokruže kaznu, to leto ga poslaše na omladinsku radnu akciju. Njegovi roditelji nisu ni u snu mogli zamisliti da njihov jedinac svake večeri uz  logorsku vatru kampa peva upravo ovu melodiju, zajedno sa omladincem iz Zenice čiji zlatne prste miluju gitaru nežno i osećajno, strastveno i buntovnički žestoko i koje on nikad neće zaboraviti. A ni oduševljeno tapšanje i klicanje okupljenih omladinaca i starešina iz svih krajeva Jugoslavije.
Pruži ruku ka radiju, i odvrnu melodiju još malo jače. Ne skidajući setu sa lica, odveza se od pogleda na isprekidanu liniju puta i jednoličnog brujanja motora i prepusti se sećanju koje ga ponese nazad do vatre, u kampu na Timoku, kod Zaječara. Glas da savršeno poznaje melodije Azre privukao je dva plava oka devojčice, lepe devojčice iz njegove Ilidžanske omladinske brigade. Nikad nije zaboravio njene usne, ukus vrele višnje i tamu, tamniju od njene duge kose, u malom parku iza trpezarije.
Umesto kazne, doživeo je najlepše trenutke svog života u tom kampu.
Pritisnu dugme i otvori prozor za trećinu. Svež noćni planinski zrak zagolica mu nozdrve i razbi početni umor i nadolazeći san. Namah dobi želju da se negde zaustavi, izađe iz auta, protegne i nadiše mirišljavog jesenjeg planinskog vazduha, ali je potisnu. Zlokobna tama šume, povremeni čudni, skoro jezivi zvukovi divljih životinja koji dopiru iz nje i nenadani osećaj samoće odvratiše ga od tog nauma. Biće za to prilike, pomisli, na benzinskoj pumpi.

Razmazio sam dragu dao sam joj sve.
Kad eno nje na drugome; e tu bijes me obuze.
Obezvrijedila mi logiku, oskvrnula mi trud,
bez milosti me kurva nasukala na sprud.


Nastavio je da pevuši dalje dragu pesmu, punu lepih uspomena.

„Jebote više Đoni Štulić, znaš li išta pametnije pustiti…“ konačno promrmlja njegov prijatelj, prenut iz dremeža. Branko se promeškolji u udobnom sportskom sedištu i namesti presavijen gornji deo trenerke na staklo suvozačevog prozora. Zatim nasloni glavu na tako improvizovani jastuk, namršti se kao da će da kihne i ponovo sklopi oči.
„Pa nisam ga ja navio, konju jedan, puštaju ga na radiju! Nekad si glup, Branči, glup kao točak…“ Aleksandar je revoltiran što mu prekida omiljenu pesmu, a i što je spominje tako, tu njemu najdražu.
 „Celo veče pokušavam knjaviti, a ne mogu od tog tvog narkomana koji mi skače po ganglijama. Daj uturi onaj cd sa mojim kompilacijama...“ odbrusi Branko.
„Da slušam one tvoje hip-hop pedere? Ne pada mi na pamet. To kad ti budeš vozio, a ja hrkao.“ reče Aleksandar i prebaci ručicu menjača u manju brzinu, da bi njegova Vektra lakše savladala predstojeći uspon. Moćno vozilo usled promene obrtnog momenta poskoči, i sa svojih dve hiljade kubika lako započe uspon, grabeći asfalt kao gepard savanu.
„Kont’o sam da se negde zaustavim i nadišem zraka, šteta je propustiti…“ na tren se okrenu saputniku, pa nazad na cestu obasjanu farovima ispred sebe. „Nemamo prilika u gradu za čist vazduh, a prašina na poslu ubi, brate. Sipaćemo gorivo, pa ćemo malo prošetati“.
Na trenutak pomisli da je Branko zaspao, ali se prevario. Krajičkom oka zapazi da suvozač odmiče glavu sa prozora, okreće je i, sablasno osvetljen svetlima kontrolne table, oštro gleda u njega:
„Jesi l’ ti nešto uzim’o na onom derneku? Da bauljam u po noći po šumetini, u ovoj vukojebini? Da reskiram da me nešto proždere i, ujutro, zakasnim na pos’o, samo da bi ti glumio mauntin men-a? Koji ti je, bre?“
Aleksandar se naceri. Zna da bi uzalud trošio reči objašnjavajući svom prijatelju neke stvari. Ipak, nije mogao, a da ne pokuša ponovo.
„Vidi, čoveče glupi. Varimo i brusimo po ceo dan u radionici. Umesto da pijemo mleko mi deremo pivo. Odoše nam pluća, a i jetre. Mada nimalo ne vodiš računa o sebe, zar ne osetiš kako je ovaj vazduh lep, zdrav?“
Branko ga i dalje gleda, ne skidajući pogled.
„Šta je, šta si blen’o u mene?“ nastavi, malo osornije.
„Uvek sam mislio da nisi sav svoj, ali tebi su brate očito pregoreli svi osigurači u tintari“, sa nevericom u očima odgovori Branko.
Aleksandar odmahnu glavom, i ubaci ručicu menjača u petu brzinu. U momentu, uoči odsjaj zvezda na tamnoplavoj haubi auta, i nasmeši se. Voleo je prirodu, ali ta njegova ljubav nije nailazila na odobravanje okoline, štaviše, češće bi se rugali. Epiteti kao „Mauntin men“, „Džim iz džungle“ i slično, odavno nosi na svojim plećima. Ipak, priklanjao bi se volji većine i slobodne dane provodio u zadimljenim, zagušljivim restoranima i klubovima Novog Sada. Uprkos prirodnim lepota okoline, društvo ga je osudilo da čezne za njima.
„Branči, umukni. Uvek si bio lenjivac, još od osnovne. I kad smo se po rovovima vukli, ti si skoro sve svoje smene prehrkao. Bolelo tebe uvo što granate okolo padaju. Pravi si onaj medo rundo, jebote!“ Odbrusi mu, motajući volan udesno prateći sada punu belu liniju koja se gubila iz svetlosti farova u tami oštre okuke.
„A nek’ si mi ti ono radiša i prirodnjak. Trebali smo ti za rođus kupiti trapersko odelo pa da skačeš u njemu po planini“ uzvrti mu blažim tonom Branko.
Znao je da je takav. Oduvek. Više je voleo tešku udobnost stanova i lokala nego lepršavu neudobnost prirode. Pod parkom je smatrao restoran ili kafić sa baštom, a izlaskom u prirodu – splav na Dunavu. Nikad nije bio od onih koji bi za prvi maj uranili, odvezli se na Frušku Goru i tamo sedeli na neudobnim panjevima i suznih očiju izbegavali dim sa roštilja. I napokon, isti jeli rukama, naginjali pivo iz flaša i kidali komade hleba, dodajući ga u krug. Više je voleo komfor svoje terase, ili terase nekog restorana, električni roštilj i lepo postavljen sto za kojim bi on sa društvom veselo ćaskao, ispijao pivo i opušteno sedeo u svojoj mekanoj baštenskoj stolici. Avanturistički duh i sve naporno, što uz to ide, ostavljao je svom prijatelju iz detinjstva, Aleksandru. Neka mu. Čak ni ono oko rodnog Sarajeva ga nije privlačile, iako je kao prirodni vođa raje uvek insistirao na tome.
„Jebo te, traper“ kratko uzvrati Aleksandar, bez trunke emocije.
Na radiju se završi pesma, nosilac njegovih dragih uspomena, a nadovezalo se Bijelo Dugme i „Zaboravi“.
„Ajde majke ti promeni stanicu, isto vrte već satima. Kao da im ploča preskače…“ reče sneno Branko, i namesti glavu ponovo na trenerku te zaklopi oči.
Aleksandar stade na radiju tražiti druge stanice. Osim statičkog šuma, koji razbi ugodnu melodiju svojim parajućim, besmislenim zvukom ne nađe ništa. Napokon, odustade, vrati frekvenciju na
« Poslednja izmena: 22.05.2010. 11:29:44 od Sal » Sačuvana

...We'd better get back, 'cause it'll be dark soon, and they mostly come at night... mostly...
Sal
Banovan korisnik
predsednik


Poruke: 5.649
Ugled: +28/-10
Starost: 49
Lokacija: In the face of the place
Slike: moj album
Pol: Muškarac
Van mreže


WWW
« Odgovor #2 poslato: 22.05.2010. 11:21:12 »

prethodnu stanicu i pomisli – mora da se repertoar automatski emituje, garant nema nikoga u stanici…
Usredsredi se na put. Izmaglica, koja je dotada povremeno provejavala ispred Vektre, kao što je lelujala snežno bela zavesa, na prozoru njihove ratom uništene kuće u predgrađu Sarajeva, odjednom se, iznenada, pretvorila u gusti, svetlucavi zastor koji ni veliki farovi vozila nisu mogli probiti. Smanji brzinu na četrdeset kilometara na čas, i prebaci u treću brzinu. Snažni motor je nastavio da tiho prede.
„Romanija, uvek ista“, promrmlja više za sebe i baci pogled na časovnik. Pokazivao je pola sata nakon ponoći. Nabra obrve, i stade se čuditi što vreme tako sporo prolazi.
„Šta si rek’o?“ -upita ga drugar, ne otvarajući oči, glave i dalje prislonjene uz bočno staklo auta.
„Ma ništa, nešto kontam bez veze“, odgovori mu. Magla se zgušnjavala, i on uključi sva četiri žmigavca.
Iako nisu susreli nijedno vozilo otkako su napustili Sarajevo, on to ipak učini. Nije on najsavesniji vozač, i nije se baš uvek pridržavao svih saobraćajnih regulativa, ali ne bi da mu neki šleper ili vozilo izroni iz magle direktno ispred njega. Bela traka se više ne vidi, marginu puta se jedva nazire. Često je vozio za Sarajevo ovim putem i magla bi bila redovna noćna pojava na ovoj deonici, ali nikad ovako gusta i teška. Ima osećaj da bi je mogao nožem seći, kao što je, juče popodne, sekao nožem travnički sir, zaostao nakon derneka kod svojih davno izgubljenih i sticajem okolnosti ponovo pronađenih školskih drugova.
Za ovaj trodnevni izlet do rodnog grada „kriv“ je bio Branko, i njegov internet. Znao je da ortak sate i sate provodi na mreži, nekad i sa mobilnog telefona, za vreme radnog vremena. U početku ga je to iritiralo toliko mnogo, izbijale su žestoke svađe na račun njegove nemarnosti na poslu i opsednutost globalnom mrežom. Vremenom se pomirio sa takvim stanjem. Napokon, Branko je bio odličan, čak vrhunski bravar-varilac. Bolji i od njega. Njihova ortačka firma upravo njemu duguje svoj uspeh. Uprkos lenjoj prirodi, znao je da zapne kada treba. Iskustvo iz privatne firme koje je godinama sticao, dok je on kao diplomirani pravnik obijao pragove tražeći posao, bilo je više nego dobrodošlo u njihovoj zajedničkoj avanturi privatnih preduzetnika. Jednog jutra, dok su pili kafu, pripremajući se da završe i montiraju veliku kapiju od kovanog gvožđa nekom lokalnom biznismenu sa Tatarskog brda, Branko mu reče da je na internetu pronašao skoro celi njihov bivši razred pete gimnazije, ili kako su je jednostavno zvali mašinske škole na Ilidži. Dopisivali su se i dopisivali sa zaboravljenim drugovima, da bi, na posletku, usledio poziv za okupljanje, i to u Sarajevu.
A, onda, kao da je prošlo vreme za šetanje po sećanjima, sa leve strane puta na proplanku šume izroni iz magle benzinska pumpa, jedva osvetljena reflektorima sa dve visoke bandere. Ispred ulaza u restoran-prodavnicu sporo se, na laganom planinskom povetarcu, njihala žućkasta sijalica. Magla je i ovde, na ovom osvetljenom mestu prožimala sve oko sebe, sve do zadnje kapi rose. Oštro skrenu auto i zaustavi se pred crpkom. Ugasi motor i okrenu glavu ka jedinom osvetljenom objektu usred planine, šume i magle. Čekao je izvesno vreme i zatrubio. Pa ponovo i nakon pola minuta, opet. Niko se nije pojavljivao na vratima, u koja sada i razbuđeni Branko prikiva svoj pogled.
„’Ajmo unutra, da vidimo…“ promrmlja dovoljno razgovetno Aleksandar i otvori vrata vozila, a za njim krenu i njegov ortak. S njih se cedila magla, gusta i lepljiva. Ipak, svež vazduh i protezanje tela im prija nakon višečasovnog sedenja u autu. I baš zbog toga ne žure sa ulaskom. Branko obilazi vozilo tražeći eventualna oštećenja na njemu, a njegov prijatelj poče da sipa gorivo u rezervoar. I kada završi sa tim, uputi se ka prodavnici. Pritisnu kvaku na vratima i zajedno zakoračiše unutra.
Prva stvar koja ih je dočekala unutar objekta bi muzika. I tekst iste…
Sačuvana

...We'd better get back, 'cause it'll be dark soon, and they mostly come at night... mostly...
Sal
Banovan korisnik
predsednik


Poruke: 5.649
Ugled: +28/-10
Starost: 49
Lokacija: In the face of the place
Slike: moj album
Pol: Muškarac
Van mreže


WWW
« Odgovor #3 poslato: 22.05.2010. 11:22:33 »

Volim da te milujem dok spavaš
volim da te slušam kada sanjaš
ali niko, niko oko nas
Tvoje noge u rukama mi sniju
zvjezde šapću naše tajne kriju
ali niko, niko oko nas…


„Vid’ opet puštaju ono tvoje Valentino sranje“, začu Aleksandar Brankov glas iza sebe, što pokrenu lavinu besa u njemu. Ipak, suzdržao se. Branko, naposletku, nije mogao znati da je uz ovu pesmu usne vrele višnje poljubio po drugi put, mnogo godina posle radne akcije na Timoku. Tog puta, ne u tami malog parka iza trpezarije, nego u tami diskoteke. Tada ju je sreo sasvim slučajno i uprkos požaru srama koji mu je izgarao obraze crvenilom, nespretno je zamolio za ples… Brankov nesvesni bezobrazluk ugasi to sećanje i pokrenu lavinu pitanja u njegovom umu. Nije on kriv što se emituju njemu sve drage pesme celo veče, još od kako su pošli iz Sarajeva. Ponovo i ponovo, u krug. Pokušao je ali nije mogao da uhvati drugu stanicu, sem ove. Dobi impuls, ideju da u svom autu, na radiju proveri da li će biti ista stanica, da li i na njegovom radiju svira Valentino, ali duboko u sebi je znao da bi bilo tako.
„Ovde, čoveče, nema žive duše.“ Opet začu glas svog ortaka, koji ga povrati iz klupka sumnji, sećanja i emocija. Pogleda oko sebe i vide na kraju velike prostorije šank, a ispred njega desetak stolova sa uredno primaknutim stolicama. Na svakom od njih se blistala staklena pepeljara, obasjana mutnom svetiljkom iznad, ispod čist i uredan beli stolnjak. Na suprotnom delu prostorije, nalazila se mala samousluga sa policama punim robe, pretežno usputnih potrepština.
„Odoh nam uzeti kole i grickalica“, reče ravnodušno Branko i zaputi se ka rafovima. Aleksandar vide tačno ispred sebe pult sa kasom, i pođe ka njemu. Izvadi novčanik, izbroji iz njega novac za gorivo i nasloni se na tezgu, čekajući nekog ko je, po njegovom mišljenju, zaspao u zadnjoj prostoriji. Nakašlja se, ne bi li time privukao pažnju te osobe, ali uzalud.
Branko, sa naramkom koka kola, čipsa i još nekih grickalica, takođe priđe pultu i uzviknu…
„Jel’ ovde neko radi?!“
Tišina im se naruga silinom svoje nemosti.
„Slušaj, ’ajde ti saberi to što imaš, pa da ostavimo pare ovde i hvatamo se noge. Imamo još oko dvesta kilometara do kuće…“ Izgovarajući to, Aleksandar se ponovo osvrte po velikoj prostoriji, pažljivije je upijajući. Mutno-žućkasta svetlost sa plafona nije mu otkrivala mnogo, sem da je lokal lepo održavan, čist i uredan. Poslednji put kad je bio ovde, za videla, nije mu delovao ovako prazno, prazno u svakom smislu. Nenastanjeno bi bio bolji izraz. Ipak, odmahnu glavom i svoj utisak o ovom mestu pripisa blagom umoru i seti zbog rastanka sa starim, ali ponovo otkrivenim prijateljima, sve pomešano sa slatkim iščekivanjem ponovnog susreta… sa njom.
„Dobro veče, momci“, obojica se trgoše na glas koji dopre iza njihovih leđa, „za gorivo trideset maraka, a za ostalo pet i sedamdeset…“ Polako, sa nevericom, okrenuše se i ugledaše konobara, uredno do grla zakopčane bele košulje, u crnim pantalonama, proćelave glave i pomalo zamućenog pogleda. Sive oči su ih fiksirale sa bledog, ispijenog lica. U rukama je držao prepunu tacnu sa raznim pićima i vrelim kafama, koje su svojim mirisom mamile.
„Odakle se stvori, majke ti?“ drsko upita Branko, koji se nije libio da svoj urođeni bezobrazluk pokazuje gde stigne.
„Izvinite momci ako sam vas prepao. Čuo sam ja vas, ali sam morao paziti da mi kafa ne iskipi…“ odgovori konobar, ne skidajući pogled sa njih.
„A kome nosite toliko piće, kad vam je sala prazna?“ nastavi Branko. U svakoj drugoj situaciji, Aleksandar bi ga prekinuo, ali ne i sada. Jer, i njega je kopkala ta tacna prepuna pića u praznoj kafani.
„Pa, upravo nam je stigao kamion pun vojske…“ odgovori uslužno konobar i nastavi: „Možda i vi želite kafu? Da lakše podnesete put?“
Na spomen puta, Aleksandar se trgnu, te ljubazno odbi i izbroja trideset i šest maraka na tacnu, te krenu ka izlazu. Obojica uglas odgovoriše „hvala“ na konobarev „srećan put, momci“. Nakon par minuta, dok je Vektra, sa svoja četiri žmigajuća svetla plovila kroz maglu, kao pokretni svetionik koji sakuplja izgubljene u šumi i planini, Branko prvi prekinu tišinu, paleći radio sa kog se razli ugodna melodija Kao Domine, Hari Mata Harija.
„Meni se, Coa, čini da se sve ovo vrti po treći put u krug…“
„I meni, brate moj… jeste da volim ove melodije, ali preteruju!“ odgovori Aleksandar. „Onaj konobar na pumpi mi baš jezu utera u kosti, jesi video? Nigde žive duše, a on nosi piće. Bože sačuvaj…“ I, prekrsti se.
„Možda su vojnici iz kamiona bili u drugoj sali, koju nismo skontali. Pa nije valjda toliko šenuo, majku mu…“ odgovori rezignirano Branko, više objašnjavajući sebi nego drugaru tu misteriju. Aleksandar ne reče ništa. Pustio je da se pitanje oblikuje i zgusne kao tamnosivi, teški kišni oblak iznad njihovih glava, u njihove umove, sve dok ga sumnja ne otera ledenim vetrom u njihova srca. Kao po komandi, obojica su se stresla i Aleksandar postavi pitanje:
„Ako su bili u drugoj sali, koju nismo ni videli, gde im je onda kamion? Na parkingu nije, video si… a iza pumpe je odmah potok…“. Branko ne odgovori na to. Pitanje je ostalo da visi nad njima.
Nakon desetak minuta vožnje bez izgovorene reći, dok se sa radija smenjivaše nežne pesme, Aleksandar ne dozvoli da ga sećanja prigrle, ponovo, pa progovori:
„Jel’ de da je onaj konobar bio naduvan? Mislim, prvo nas nije skont’o, pa još onda nosi piće vojacima iz fiks kamiona. Kažem ti, garant je naduvan ko stoka“. Branko u prvi mah ne odgovori ništa, dok mu se kez oblikovao na licu. Zatim progovori…
„Trebali smo mu tražiti malo, nisam se naduvao još odonda, posle mature…“; Aleksandar se smejao, ponesen sećanjem na te dane. „Jebote, jel se sećaš kako ono pseto nastrada… kako se ono zvao?“ upita Branka, ne skidajući pogled sa bele isprekidane linije na asfaltu, koja se brzo pojavljivala iz tame, i isto tako brzo nestajala ispod auta.
„Fujto. Zvao se Fujto“ uzvrati Branko i nastavi: „Upropastili smo ga u potkrovlju babine kuće!“. Smeh, zvonak i kreštav se zaorio po kabini. Jadan, toliko se nadisao dima, navukao se, da smo mu na kraju morali davati da povuče koji. Ne kontam, al stvarno, kako je to uspevao, sa onom svojom labrnjom“; grlen smeh dvojice drugara opet zatrese kabinu vozila. Brišući suzu iz oka, Aleksandar reče: „Pa koliko je bio naduvan, nije ni sam znao kako je. Nas je, čoveče, bilo  desetak u onoj maloj sobici gore, a on jadan sa nama. Sećam se kako se sav oblizivao, onom njegovom jezičinom, nakon svakog dima koji si mu gurao u labrnju“; njihov smeh se pretvori u konstantno kikotanje, uz koje Aleksandar nastavi:
„Ne znam majke mi šta mu bi da skoči dole. Odjednom, izjuri kraj naših nogu i zaleti se preko terase. Tresnu, jadan, tačno pred babina vrata. A mi, naduvani ko svinje, umirali od smeha zbog toga… još kad baba istrča i poče ga mrtvog nogom terati da ne spava ispred, kao da će…. a u majčinu!!!“ Uzviknu Aleksandar, prekida priču i nagazi na kočnicu. Branko skida pogled sa drugara i pogleda ispred sebe, kroz vetrobran. I kroz razređenu maglu ugleda ono zbog čega Aleksandar opsova.
Policija. I zlokobno crveni, svetleći, znak stop.
„Otkud su ovi izronili, čoveče!“ zaprepasti se Aleksandar.  Zaustavio je vozilo na za to naznačeno mesto, između postavljenih čunjeva i otvori prozor, te ugasi motor. Oštar planinski zrak rasteruje toplotu u kabini auta, i obojici zagolica obraze i nozdrve. Jedan od policajaca stade ispred farova auta, nem i nepokretan. Pramenovi magle su ga obavijali, pa napuštali. Obojica su se zagledala u taj prizor, i osećaj jeze, pojačan tamnom senkom umesto lica, ih obuzme
„Dobro veće“ začu se hladan, metalni glas pokraj otvorenog prozora. Aleksandar se trgnuo, nije video kada je drugi policajac prišao. „Dobro veće“, odgovori uljudno, naginjući se da dohvati dokumenta iz konzole.
„Kuda ste krenuli u ova doba“; nastavi policajac istim, metalnim, hladnim glasom. Drugi, njegov kolega, je i dalje kao statua stajao u svetlucavoj, farovima obasjanoj izmaglici.
„Za Novi Sad“, usledio je kratak odgovor. Pružio mu je dokumenta, ali ruke policajca su ostale na leđima, kao i onom prvom, ispred auta.
„Jeste li pili šta?“ usledi naredno pitanje. Aleksandar nije čuo niti osetio ni najmanju promenu u ravnodušnom glasu policajca. „Nismo“, usledi kratak odgovor. Konačno, prihvati dokumenta i nezainteresovan ih poče listati…
„Rođeni u Sarajevu, a?“ ponovi se isti ravnodušni glas.  
„Da“, odgovori Aleksandar, pomislivši kako je pitanje suvislo, sve piše u dokumentima.
„Srećan put i pazite kako vozite. Udesi su česti u ovo doba“, reče policajac, i pruži dokumente.
Aleksandar upali motor i Vektra zabruja. Policajac, koji je stajao ispred auta, nije dao nikakav nagoveštaj da će se pomeriti.
„Idi u nazad, vidiš da neće da se makne, peder“ oprezno reče Branko, uverivši se da je prozor zatvoren, i stade prebirati po frekvencijama radio aparata. „U pravu si“,  odgovori mu drugar i ubaci menjač u rikverc. Kada je izmanevrisao auto i okrenu glavu napred, raširio je oči od zaprepaštenja i uzviknu: „Pa šta je sad ovo!“ Branko podiže pogled sa skale radija, i  takođe raširi oči, te uspe promucati „Jebote, gde pre nestadoše…“
Dva drugara gledaju ispred sebe, u prazan, maglom prošaran prostor. Cesta, koja je vijugala u tamu planine, i sa obe strane ogromna, gusta stabla. Policajci, koji su do pre samo tren tu stajali, nestali su. A sa njima i čunjevi.
„Gde su mogli tako brzo nestati…“ reče Branko, češući se po glavi.
„Ma garant tu imaju neku svoju bajtu gde su se sklonili… pa, majku mu, nisu mogli ispariti tek tako“ odlučno odgovori Aleksandar, te potera auto. Nakon izvesnog vremena, kada je pronašao stanicu na radiju, muzika im odvuče pažnju od prethodnog događaja…
« Poslednja izmena: 22.05.2010. 11:30:15 od Sal » Sačuvana

...We'd better get back, 'cause it'll be dark soon, and they mostly come at night... mostly...
Sal
Banovan korisnik
predsednik


Poruke: 5.649
Ugled: +28/-10
Starost: 49
Lokacija: In the face of the place
Slike: moj album
Pol: Muškarac
Van mreže


WWW
« Odgovor #4 poslato: 22.05.2010. 11:24:13 »

Nekako s proljeća,
Uvjek meni doluta
Neka čežnja tamna,
Tiha mudrost davna.

„Evo ga opet ovi tvoji cmizdravci, po deseti put…“ pecnu Branko.
„Jest, bog te, ovo im je fakat neki deseti put… ne kontam kako njima to ne dosadi tamo“ odgovori mu Aleksandar, zanemarujući podrugivanje.
„A kad već pričam o cmizdravcima i romantici, jesi video kako te gutala očima?“ upita Branko, šeretski.
„Jesam“ kratak odgovor, koji Branko dobi, nije ga zadovoljio, te nastavi… „A i ti si, nju, cela ekipa je gledala vaše nabacivanje, poglede… danima. Fuj!“
„Pa šta ako sam“ nasmeši se Aleksandar, srećno… Branko diže opet glavu sa prozora, trenerke, i zagleda se u svog prijatelja. Nije ga na to ponukao odgovor, nego neka nova toplina u glasu drugara.
  Misao mu se slaže, precizno, jedna na drugu kao pesak u peščanom satu; „Nemoj mi reči da ste ponovo zajedno!“ Zaprepašćenje, istinsko, oboji Brankov glas.
„Vidi, Branči… u jednu ruku, mi smo oduvek bili zajedno. Onaj jebeni belaj, ratni, nas razdvoji. Ona kontala da sam se ja oženio, a ja isto mislio za nju, da se udala, i svako svojoj strani. Eto šta ti je sudbina, glupa…“
U vozilu, sem pesme sa radija i bezličnog brujanja motora, nije se čulo ništa. Branko proguta knedlu, i iznenada oseti ogroman, nemerljiv, naboj sažaljena ka drugaru. On sam je srećno oženjen, i njegova dva sina su Aleksandra zvala „strikanom“. Nikad mu nije palo na um da mu jaran pati za njom. Dovodio je svoje devojke, na večere i sijela, i uvek bi on i njegova žena pomislili da je ozbiljno i da će im se prijatelj konačno skrasiti, i uvek bi se prevarili.
Sad je znao zašto. Nakon toliko godina, znao je.
„Pa majku mu, Coa, vozimo se već satima , a ti mi tek sada to govoriš? Jebote, godinama to čuvaš u sebi… ti si moj drug, pederu jedan, najbolji drug. Nisam zaslužio to od tebe!“ reče Branko gnevno, i poseže za cigaretama na konzoli, ispod vetrobrana. Aleksandar se smrači. Skupi svoje guste obrve i zagriza donju usnu. Nakon nekog vremena, kad Branko, ispuši pola cigarete, konačno reče:
„Izvini Branči. Jeste, ti i Ana ste mi najbolji prijatelji, najbliži. I baš ,zbog toga, ti nisam ništa govorio. Nisam te sa tom glupošću hteo opterećivati“; sad Aleksandar proteže ruku ka cigaretama. Branko ga preduhitri, pa mu doda paklo.
Nakon, opet,  kratkotrajne tišine, Branko pita svog prijatelja: „U subotu na nedelju, i celu nedelju, bio si sa njom, kod nje?“
Osmeh sreće se vrati na Aleksandrovo lice kada odgovori: „Jesam. Svo vreme. I ima predivnu ćerku, veliku, skoro curu… pravi slatkiš“ Istrese pepeo kroz blago odškrinut prozor, i nastavi pušiti, pogleda usredsređenog na magistralu pred sobom, koja ih je svakim trenom približavala kući. Branko ne izdrža, pucao je od napetosti:
„I šta sada? Mislim, ta noć nije bila samo podsećanje, pretpostavljam. I ko joj montira dete?“ Brankov bezobrazluk, urođen i nesvestan, opet ispliva u tami kabine auta. Aleksandar se pitao, kao i mnogo puta do sada, kako Ana izdržava sa njim. I njegovom poganom jezičinom.
„Reči će mi kad dođe, nije htela da gubimo vreme na prošlost“  odgovorio je, i dalje se osmehujući, srećno, ali i tajanstveno. Oprostio mu je, kao i mnogo puta do sada, njegov bezobrazluk. Branko je to primetio uprkos tami unutar vozila, te kratko pita: „Kad dođe? Misliš, u Novi Sad?“
„Jok, u Kejptaun, jebote! Pa normalno, u Novi Sad. Kod mene. Nisam ti to ranije rekao, a ti se diži nos koliko hoćeš. Mislio sam da Anu i tebe zajedno iznenadim“ odgovori Aleksandar.
„Pa kad će doći? Nemoj slučajno da ne dođete do nas, možemo i na Frušku Goru, ono roštilj varijanta, priroda… Koliko će ostati? Dolazi sa malom?“ lavinu pitanja rekinu Aleksandar:
„Čekaj, gde si navro… polako, brate. Dolazi čim izda stan. U Sarajevu nema nikoga, svi njeni su vani. Ostaće kod mene, za stalno. Zauvek.“ Odvoji za tren oči sa ceste, i pogleda u Branka, koji nije bio svestan koliko je smešno izgledao razgoračenih očiju i otvorenih usta.
„Šta si zinuo? Drugar ti se ženi, a ti blenuo kao tele!“
Desetak sekundi, Branko nije mogao doći do reći. I onda, kada se povratio od šoka, podvrisnu iz sve snage, i pljesnu Aleksandra po ramenu, te zadrža ruku na njemu, i reče, euforično:
„Da samo znaš koliko mi je drago… baš, baš drago, ozbiljno. Ti i Lejla. Uvek ste i bili jedno za drugo. Čestitam, brate moj, čestitam!“
„Nemoj me samo cmakati, majke ti!“ odgovori Aleksandar šaljivo, te doda.. „Hvala ti, brate…“. Napokon, Branko stade pljeskati rukama, razigran, veseo, i pevati „svadba, svadba, svadba“. Kada se konačno primirio, istim euforičnom glasom reče: „Joj kako ću se našljokati na svadbi, čoveče!“. Aleksandar se nasmeši još jače, i odgovori kratko „Ne ide da se kum napije pre vremena, sramota je…“
I Branko ponovo podvrisnu, i ovaj put jako. Ipak, njegov razdragani vrisak ostade visiti u tami auta, kao nedovršeni kraj priče. Prizor ispred njih im u vremenu zaledi razdraganost, veselost i sreću. Prizor ispred im jasno ocrta crveni znak, zlokobno svetleći i bojeći okolnu izmaglicu u boju rubina. Znak STOP!
„Opet policija!“ prozbori Branko , i dodade tiše, kao da se bojao da će ga ćuti: „jebo ih otac“. Aleksandar zaustavi auto između čunjeva, pokraj puta. Otvora prozor, i začudi se ponavljanjem scene. Jedan od dvojice policajaca je stajao ispred farova vozila, nepokretan i nem, sa rukama na leđima. I dalje je tama skrivala njegovo lice. Ovaj put, Aleksandar dobro osmotri okolinu, i ne vidi nigde njihovo vozilo. Primeti da Banko to radi, isto. I opet ga trgnu glas policajca, onog drugog, koji se iznebuha stvori kraj njega. „Dobro veće, momci“.
Dva drugara se primetno trgoše. Isti glas, isti policajac. Aleksandar uzvrati pozdrav, i posegnu za dokumentima, ali ga policajčev glas prekinu: „Nema potrebe, mi vas dobro znamo, jako dobro. Šta mislite, zašto smo vas zaustavili?“
Neuobičajeno ponašanje policije ih zbuni. Ipak, Branko, sa svojim nesvesnim bezobrazlukom mu odgovori: “Vidi, šefe, ne znamo, ali pretpostavljamo da ćeš nas sada informisati oko toga…“ Aleksandar popreko pogleda u Branka. Istim nepromenjenim tonom, kao da nije čuo Brankovu bahatost, policajac odgovori „ Zaustavljeni ste da vas upozorimo na tešku saobraćajnu nesreću, deset kilometara odavde“
Aleksandar se zbuni još više. I taman da zahvali, kad se policajac opet oglasi.
„I da vas, gospodine Branko, upozorim da nas ne psujete više. Mi smo ipak radili samo naš posao“.  
Knedla, koju Branko proguta, je pritiskala unutrašnjost Vektre težinom stene. I svaki njen gram je Aleksandar osetio, iako nije pogledao u drugara. Reče:
„Hvala lepo na upozorenju, gospodine. Neće se više ponoviti“. Policajac odstupi, i umesto pozdrava dirnu slepoočnicu kažiprstom. Ni ovaj put Aleksandar mu ne vide lice, u senci šapke. I pre nego što upali motor, pogleda oštro i popreko u Branka. „Jebote tvoj jezik…“ kratko mu odbrusi.
„Pa kako je mogao čuti išta….“ stade šaputati, pravdati se Branko, ali ga prijateljevo oštro „umukni“ prekinu u tome. Vraćaju pogled na cestu, i opet se zaprepašćuju.
Policajci su nestali.
„Branči, ovo nisu čista posla… kako su mogli biti ispred nas, kad nas niko nije pretekao?“ Branko zapali cigaretu, i ponudi prijatelja jednom. Nakon par dimova, odgovori: „šta mene pitaš, usr’o sam se u gaće kada sam mu glas prepoznao!“ Nastavili su put u tišini, svako sa svojim mislima i sumnjama. I isčekivanju najavljene saobraćajne nesreće. Aleksandar uključi radio, koji je ugasio prilikom zaustavljanja, i poče nesvesno pevušiti pesmu, koja, ispuni kabinu.

Još se nisam ni brijao,
život mi je već prijao
kad sam krenuo amidži, starim drumom ka Ilidži.
Sreća il' čudo sta li je, da je bogd'o i ranije,
maše zove me curica, kaže da je Mađarica.

Branko se vrpolji na sedištu. O nekom snu, više nije bilo govora. Okrenuo je glavu i posmatrao prolazeće velove izmaglice, i između njih velika stabla koja, obasjana mesečinom, nagoveštavaju ogromnu, beskrajnu šumu. Iako Aleksandar nije vozio brzo, zarad magle, drveće mu je prebrzo promicalo. Ali ipak, u jednom trenu, spazi psa kako sedi kraj puta i gleda direktno u njih. Pseto, koje namah prepoznade, mu je čak i mahalo repom. „Fujto!“ uzviknu iznenada.
„Ma šipak Fujto. Video sam i ja kera, liči na Fujtu, ali nije on. Koji ti je, kume?“.
Branko ne odgovori ništa. Bio je uveren u to da je video njihovog psa, Fujtu. Dva naduvana oka, koja su ga fiksirala dok su prolazili sa četrdeset kilometara na sat, nije mogao zameniti. Ipak, opusti se u sedištu. Sa Aleksandrom nema diskusije, zna to. Samo bi prerasla u svađu. Nasmeši se. Biće kum svom naboljem drugaru iz detinjstva. Izvuče svoj telefon iz džepa, i stade stiskati tipke na njemu.
„Koga to sad zoveš, majke ti?“ upita ga Aleksandar.
„Anu, da je obradujem. Krv mi je popila da te oženim, da se uljudiš. Ovo će je jako veseliti“ odgovori Branko.  „Pa ti nisi normalan, jebote! Sad u po noći da budiš ženu?“ nije mogao, a da ne uzvrati Aleksandar. „Nego, meni ovo sve nešto čudno, od kako smo krenuli iz Sarajeva. Šta ti veliš, Branči?“ upita ga.
„I meni, bog te… ona policija mi utera jezu u kosti. U sred šume, njih dvojica. Bez auta. I onaj konobar, kao da nije sav svoj. A  ova muzika, mozak mi ispira. Koliko je sati?“
„Pola jedan“ kratko uzvrati Aleksandar.
 I oseti kako mu se krv u venama ledi. Pre otprilike sat vremena,  takođe bilo pola časa posle ponoći. Dobro je tad zapamtio osećaj nestvarnosti koji ga je obuzeo, kada je pomislio da vreme stoji. Bio je uveren da su iz Sarajeva krenuli baš u pola jedan. Ipak, pripisa to neispravnim satom vozila.
„Vidi sranja! Opet nema signala. Ti reče da je cela Romanija pokrivena, a od kako smo ovde, na planini, nema!“ razočarano, i gnevno, reče Branko. Pokušao je još jednom, da nazove suprugu, ali uzalud. Pomiren, da će mu iznenađenje propasti, sleže ramenima i vraća aparat nazad, u džep.
„Pa ,čoveče, dosad je bilo. Ajde pokušaj sa mog, ako ti je toliko bitno da je probudiš u ova doba“ odgovara Aleksandar i seže rukom na instrument tablu da dohvati aparat. „Ma nema veze, ostavi…“ mrmlja Branko, i zagleda se opet vani, u tamu šume. Drveće je, kako mu se činilo, ovaj put sporije proticalo, iako Aleksandar nije smanjio brzinu.
„A gde će biti svadba? Mislim, ono šator varijanta ili neki restoran, intimno, laganica i tako?“ razbi Branko tišinu u vozilu pitanjem. Aleksandar odgovori, opet sa srećnim osmehom na licu:
„Ma nemam pojma, niti me interesuje. Pa, zašto imam kuma? Moje je samo da joj stavim prsten, da ručamo sa vama i da palimo za Tursku. Njen brat nam je uplatio sedam dana, kao poklon. Bilo mu jako drago kada mu je Lejla saopštila našu odluku. Hotel A kategorije, ono zvezdice i sve de luks“. Sada se i Branko smeši, i odgovara: „Vidi ti malog Nurije… Kad se setim kako je čuvao sestru od tebe… a sad veliki drmadžija, firma u turskoj, ovo ono, svadbeni poklon da se smržneš…“
„Da“, odgovara Aleksandar, „ko bi rekao da će od malog slinavca postati ozbiljan biznismen…“ Nastavili su vožnju u tišini. Aleksandar nije skidao osmeh sa lica. I Branko primeti, po prvi put, u tami kabine, da mu se sjaje davno izgubljenom toplinom. Poslednji put je taj sjaj, toplinu, primetio par meseci pred rat, kada su Lejla i on bili nerazdvojni, kada ih je celo društvo peckalo za to. Bilo mu je drago zbog prijatelja. Konačno, od kako je u ratu kao jedinac izgubio roditelje, konačno, Aleksandar je bio srećan.
„Voliš je, a Coa, baš, baš puno?“
U prvi mah, Aleksandar ne odgovori ništa. Nasmeši se još više, a oči mu postaju za nijansu radosnije.
„Naravno, Branći. Uvek sam i uvek ću. Obožavam je“ odgovori, sa osmehom Aleksandar, i uđe u okuku, i zbog prizora ispred, ukoči auto. I opsova.
 Branko razjapi usta, te takođe opsova. Obojica izađoše u tamnu, maglom lepljivu noć. Mirišljava vlaga šume im ispuni pluća i nozdrve. Polako, oprezno, koračaju ka olupini putničkog vozila, čiji je prednji kraj bio uništen, kao da nije ni postojao. I onda ugledaše, desetak metara ispod ceste, kamion. Okrenut na bok, jedan far mu je još uvek bacao mlaz svetlosti u zlokobno tamu noći. Stakleni delići, razasuti po asfaltu, su im krckali pod nogama.
„Jebo te život, Branči, trk do auta, po prvu pomoć i ćebe. Ja silazim do kamiona dole, a ti vidi ima li živih u autu. Požuri!“ reče Aleksandar, jačim tonom. I dok je silazio niz padinu do prevrnutog kamiona, pitao se gde policija, hitna pomoć i vatrogasna ekipa. Ipak, znao je, na Romaniji je bilo mnogo gradića, mesta, bolnica, službi spasavanja.
Visoko rastinje mu šiba po licu, ali on to ne oseća. Misli su mu daleko, deset kilometara iza. Kod ona dva pandura
. Kako su znali za udes, i zašto nisu ovde, sa ambulantom? Srce mu je bubnjalo divljim ritmom dok je prilazio kamionu. Prednji levi deo je smrskan, a drugi, na kom je far parao tamu, čitav.
 I tela. Tela razbacana po livadi visokog rastinja. Sad ih je dobro video. Razbacana u krugu od desetak metara. Prilazi prvom telu. Vojnik, mlad. Nije imao više od dvadeset i tri, četiri godine. Oblak oslobodi mesečinu, i obasja mrtvo lice.
Isprva mu se činilo da sanja. Protrlja oči, pa ponovo. Poznavao je tog momka, iz drugog bataljona. Ali kako? Kako? Isti je kao devedeset treće… Osvrnu se oko sebe, pa se zagleda u oznaku na desnom ramenu mrtvog vojnika. I okrugli prišiveni amblem mu zakuca pogled na sebe. Kao i natpis oko njega:
Vojska Republike Srpske.
Prilazi drugom telu, i ne primećuje dva policajca kako ga posmatraju, nepomično i nemo, sa magistrale. Pogled na bledo, sivo lice narednog mrtvaca u visokoj travi, i opet osećaj užasa. I ovog golobradog momka, vojnika, je poznavao. Sede u vlažnu travu kraj leša, da sabere misli. „Nemoguće!“ pomisli… Drugi vojnik je imao na
« Poslednja izmena: 22.05.2010. 11:31:22 od Sal » Sačuvana

...We'd better get back, 'cause it'll be dark soon, and they mostly come at night... mostly...
Sal
Banovan korisnik
predsednik


Poruke: 5.649
Ugled: +28/-10
Starost: 49
Lokacija: In the face of the place
Slike: moj album
Pol: Muškarac
Van mreže


WWW
« Odgovor #5 poslato: 22.05.2010. 11:25:31 »

svom rukavu oznaku armije Bosne i Hercegovine, a viđao ga je, davno, u mašinskoj školi. Jednom su delili salu za fizičko sa njegovim razredom.
„Nešto debelo ovde nije u redu“ pomisli, sabran, i skoči na noge. Pregleda sva tela, i svakog je poznavao. Iz škole, iz rata, iz viđenja… „Da nije ovako sranje, skontao bih da je skrivena kamera“ pomisli i stade se penjati na cestu nazad. I onda ih ugleda. Dva policajca.
„Pa napokon“, pomisli.
Doziva Branka, uzalud. Ne odaziva se. Konačno, stiže na cestu i ugleda ga kako stoji kraj smrskanog vozila. Nepokretan i nem. Prilazi mu i vidi da je Branko u šoku. Prepoznaje  simptome odmah. Rat je bio dobar učitelj. Drmnu ga i tračak svesti se vrati u Brankove oči. Ipak, nedovoljno da progovori, nego podiže ruku i pokazuje u smrskano vozilo.
I Aleksandar ugleda sebe u smrskanoj kabini tamnoplave Vektre. Unakaženog, staklom vetrobrana, i nabijenog volana u grudima, oblivenog krvlju. Do njega, Branko, pritisnut zgužvanim limom auta, takođe unakaženog tela od parčadi vetrobranskog stakla, nabijenog u sedište. Celi minut je gledao taj prizor, dok ne oseti da mu se nešto mota oko nogu i liže ruku. Pogleda na niže, i prosto reče „Fujto“.
 Polako mu se um razbistri, sve je došlo na svoje mesto. I priseti se kamiona kako je izronio iz magle, Brankovog vriska, i muzike…
„Rekao sam ti da sam video Fujtu“ začu Brankov glas. Prestade gladiti pseto i zagleda se u prijatelja, koji nastavi… „Jebi ga, Coa, izgleda da smo prnuli u fenjer. Mrtvi, čoveče. Kamiondžija je zaspao za volanom i prešao u tvoju traku. Rekoše mi ona dva pandura… Utom, Brankovo telo u uništenoj Vektri se pomeri, i zastenje, a sam Branko, njegova pojava pred Aleksandrom, poče da bledi. Policajci prilaze. Oči im se pretvaraju u dve jarkocrvene, usijane kuglice, dok posmatraju Brankovo telo kao se meškolji, i kako stenje.
„Jebi ga, jarane, izgleda da ćeš sam na onaj svet… ne da mi sudija da putujemo zajedno gore… e baš mi je žao, taman si je našao… zbogom, prijatelju moj…“ reče Branko, suznih očiju, dok mu je telo bledelo sve više, da bi na kraju nestao. Ostao je sam. I bi mu drago da će mu se prijatelj deci i Ani vratiti.
Osvrnuo se oko sebe, i video da je njegovo auto, kojim se sa Brankom dovezao do ovde, takođe nestao. Opet pomilova Fujtu po glavi, i vide da ker gleda ka padini, i da maše repom. Okrenu se i ugleda desetak vojnika, kako se, iz visoke trave i rastinja,  penju na put.
U smrskanom autu, upali se radio, na kome časovnik pokaza pola jedan, i ugodna, njemu draga muzika se začu…

Prijehavši u Zagreb, zadovoljstva, svega rad
na djevojku iz Hrvaca naletio sam tad.
Strijele moćne ljubavi pomračile mi um
dah usne vrele višnje nagonio na blud –


Mrtvi vojnici stadoše oko njega. Bio ih je svestan, a kao da nije. Gledao je u svoje ruke, dok mu je suza kliznula niz obraz.
„Eto, baksuze… toliko godina rata, pa praznog života, i napokon da ti se ispuni, … koje sranje“ reče sebi u bradu. Policajci su mu prilazili sa lisicama u rukama, pretpostavljao je šta žele od njega. Da ga vode, negde, daleko.
Jedan od vojnika, onaj, kog je Aleksandar prvog video i kog je prepoznao, ispruži ruku i stavi dlan policajcu na prsa, zaustavljajući ga.
„Nećeš“, kratko mu reče, ledenim glasom. Njegovo lice, sivo i mrtvo, je na mesečini isijavalo bezgraničnu upornost, i rešenost.
Drugi policajac, zažarenih očiju, pokušava da odgurne vojnika, ali ne uspe. Ostali mrtvi borci ga savlađuju.
„Ovoga puta, nećeš.“ Oglasi se isti onaj vojnik.
Aleksandar se zbuni još više. Samosažaljenje iz njega iscuri kao voda iz slomljenog bokala, kada je gledao kako zora boji tamno nebo u ljubičastu boju. Osećao je da je spreman za onaj svet, ali okolnosti su ga zbunjivale, zaustavljale u toj rešenosti. Drugi vojnik, koga je isto prepoznao u visokoj travi, iz armije Bosne i Hercegovine, se okrenu ka njemu i takođe kratko reče „Idi! Idi za Brankom i živi!“ da bi nakon par sekundi dodao:
 „Pozdravi Lejlu, i vašu kćerku! Ne zaboravite nas!“
Gleda ponovo u svoje ruke, i vidi kako počinju da blede i nestaju. I kako se bol smrskanih kostiju uvlači u njih.

* * *

         Aleksandar se nasmeši, svojim bledim i ispijenim licem. Boleo ga je svaki mišić i kost ruke, dok je dodavao telefon mladoj medicinskoj sestri anđeoskog lica…
Okrenu glavu ka susednom ležaju, Brankovom, i vide usnulu Anu pokraj njegovog kreveta, čiji su se pokrivači polako dizali i spuštali njegovim ravnomernim disanjem. I on je spavao. Njegove povrede bejahu manje, ne tako opasne. Aleksandrove, nasuprot, su bile smrtonosne, i lekari ga gledaše kao čudo. Kada su ih kola hitne pomoći dovezle na urgentni, Aleksandra su skoro proglasili mrtvim. Ipak, vratili su ga.
Nova misao, spoznaja mu raširi osmeh još više.
Lejla dolazi sutra. I njegova ćerka. Osećao je onda, znao, u Sarajevu, da je njegova. Čim je ugledao na vratima njihovog stana, osetio je, ali nije znao da tumači taj osećaj, da ga spozna.. Ipak, kako god, njegova Lejla će biti sa njim. Zauvek. Radost, i toplina, mu se vrati u oči.
Nasmeši se, srećno. Pogleda u plafon bolničke sobe, i kroz njega, te tiho šapnu:
„Hvala vam, drugovi…“

KRAJ
« Poslednja izmena: 23.05.2010. 09:43:21 od Sal » Sačuvana

...We'd better get back, 'cause it'll be dark soon, and they mostly come at night... mostly...
vanax
Registrovani
admiral flote


Poruke: 1.054
Ugled: +28/-3
Starost: 76
Lokacija: Ovde
Pol: Muškarac
Van mreže


« Odgovor #6 poslato: 22.05.2010. 12:35:59 »

Č i Ć; Ovaj put - ovoga puta; umesto a, ili, te, pa - češće staviti zapete (,); kad se dešava sada - sadašnje vreme; nepostojeći glagolski oblici - napolje; ono što je rečeno u dijalogu nije potrebno opisivati u nastavku rečenice; sam kraj eksplicitnije, odlučnije. Ja bih ubio i Lejlu i razbio na ovaj (Branko u bolnici), onaj (vojnici i policajci) i paralelni svet po meri naratora (Aleksandar i Lejla).
Sačuvana

Između rođenja i smrti, najčešće zaboravljamo život
Sal
Banovan korisnik
predsednik


Poruke: 5.649
Ugled: +28/-10
Starost: 49
Lokacija: In the face of the place
Slike: moj album
Pol: Muškarac
Van mreže


WWW
« Odgovor #7 poslato: 22.05.2010. 12:46:46 »

Priča, tj njen kraj, je izmenjena u zadnjem trenu.
Svi, sem Lejle, su trebali biti mrtvi.

Ali šta ću kad volim hepi endove... a za ostalo se bacam na ispravke.

Sačuvana

...We'd better get back, 'cause it'll be dark soon, and they mostly come at night... mostly...
vanax
Registrovani
admiral flote


Poruke: 1.054
Ugled: +28/-3
Starost: 76
Lokacija: Ovde
Pol: Muškarac
Van mreže


« Odgovor #8 poslato: 22.05.2010. 13:04:13 »

Ne vidim hepiend ako je A. mrtav. Neki treći svet bih razumeo. Hej, ima dosta slovnih grešaka!
Sačuvana

Između rođenja i smrti, najčešće zaboravljamo život
Sal
Banovan korisnik
predsednik


Poruke: 5.649
Ugled: +28/-10
Starost: 49
Lokacija: In the face of the place
Slike: moj album
Pol: Muškarac
Van mreže


WWW
« Odgovor #9 poslato: 22.05.2010. 13:12:58 »

Kako bre mrtav? Budi se u bolnici i zove Lejlu telefonom... Po orginalnoj zamisli, trebao je zvati "sa one strane" i zadnji put joj reći da je, ono, voli. Trebao je i ostati mrtav.

A za slovne greške... hmm... žar pisanja, uz sve dobre strane, ima i jednu manu.
Ne obraćam pažnju na greške. A znam da bi trebao.

 
Sačuvana

...We'd better get back, 'cause it'll be dark soon, and they mostly come at night... mostly...
valiant68
Vuki

predsednik


Poruke: 2.175
Ugled: +33/-2
Starost: 50
Lokacija: Bg
Pol: Muškarac
Van mreže


« Odgovor #10 poslato: 22.05.2010. 17:56:40 »

Procitao: imam vise primedbi,nego odusevljenja. Pocinjem neke da razumem,sad me vise zaboli kad necije odusevljenje i entuzijazam treba da kudim i onda mi dodje da se  grrr. Nema koristi od kritike, samo reci, dopada - ne dopada. Ja cekam sledecu, znam da vredi cekati, samo da pescanik potraje.
Divan izbor pesama je i moje emocije naceo, hvala.
Sad jurim Azrin album.

Ako pocnem da stucam, to Sal baca gomilu psovki ko Sveti Ilija, sto mi iznad glave udara u dobose.
Sve prihvatam zarad zdravlja svojih prijatelja.
« Poslednja izmena: 22.05.2010. 18:05:07 od valiant68 » Sačuvana

S verom u Boga
Sal
Banovan korisnik
predsednik


Poruke: 5.649
Ugled: +28/-10
Starost: 49
Lokacija: In the face of the place
Slike: moj album
Pol: Muškarac
Van mreže


WWW
« Odgovor #11 poslato: 22.05.2010. 18:02:40 »

Korist imam ako mi napišeš šta i zašto ti se ne dopada.

Šta fali da bi ti se dopalo?
Sačuvana

...We'd better get back, 'cause it'll be dark soon, and they mostly come at night... mostly...
valiant68
Vuki

predsednik


Poruke: 2.175
Ugled: +33/-2
Starost: 50
Lokacija: Bg
Pol: Muškarac
Van mreže


« Odgovor #12 poslato: 22.05.2010. 18:15:31 »

Ja to nemam pojma da izrazim kroz post. Posle citanja nisam imao emociju a kraj je bled, gubi se u magli a znam da negde napred gori vatra.
Sačuvana

S verom u Boga
valiant68
Vuki

predsednik


Poruke: 2.175
Ugled: +33/-2
Starost: 50
Lokacija: Bg
Pol: Muškarac
Van mreže


« Odgovor #13 poslato: 22.05.2010. 18:32:23 »

Ajde da probam. Radnja zapocinje zanimljivo. Nastavlja se u suvise skucenom prostoru pa jos i magla, postajao sam klaustofobican.
Cini mi se da su trebali, noge protegnuti , onda bi okolinu oslusnuli a time bi se malo okolis u prici promenio.

Panduri po drugi put i njihovo pricanje mi je neprimereno jer onda mi nije jasna njihova uloga, na kojoj su strani, mozda neki andjeli?

Deo price kako je Fujto stradao mi je jeziva jer poznajem coveka koji je dozivao mace pa kad mu pridju on potezao ciglu i ubijao se od smeha. Posle je on imao svoju macu a sad je i advokat, pitom covek.
Dosta o njemu, neke stvari mi nikada nece biti jasne.


Zbunjuje me kelner i prica o vojnicima, nesto mi tu bezi.
Kraj i ne mora da bude srecan ako ima poente a po meni bi bila ovakva:

Zivotinje su nam toliko privrzene a mi njima samo zlo nanosimo.
Fujto ceka da se neko pokaje, za ono sto su mu ucinili , cekajuci na granici nekoga da ponudi i menja se sa njim.
Fujto tako nastavlja da zivi a mi pratimo dozivljaje ljudi i njihove karaktere.

Znam da ovo prvi put radim pa mi je neprijatno jer u meni nema ni tracka pisca.
« Poslednja izmena: 22.05.2010. 18:35:09 od valiant68 » Sačuvana

S verom u Boga
Sal
Banovan korisnik
predsednik


Poruke: 5.649
Ugled: +28/-10
Starost: 49
Lokacija: In the face of the place
Slike: moj album
Pol: Muškarac
Van mreže


WWW
« Odgovor #14 poslato: 22.05.2010. 18:38:32 »

Val, zaista misliš da bih te ja psovao zbog lošeg mišljenja o mojoj najnovijoj priči?

Ja nisam takav. Ako uspeš da mi tačno kažeš gde sam to pogrešio, učinit ćeš mi veliku uslugu.

Vidi, budale ne putuju svemirom, tako ni ja ne putujem vodama naracije i dijaloga slep i gluv.
Ipak, niko nije savršen, pa ni ja. Ali ipak, moram da stremim tom savršenstvu, da se usavršavam, ako želim da imam publiku, i povratnu reakciju iste. A to ne mogu sam.

Znaći, reakcioniraj mi se povratno...  Laughing
Sačuvana

...We'd better get back, 'cause it'll be dark soon, and they mostly come at night... mostly...
Stranice: [1] 2 3   Idi gore
  Štampaj  

 
Prebaci se na:  

Šema sajta  ◊   SF Vektor  ◊   TV program  ◊   Periodni sistem NF

Pravilnik  ◊   SF kviz  ◊   NF na Krstarici  ◊   SF filmovi  ◊   Bibliografije

Kopirajt © 2006-2019. SF tim. Sva prava zadržana.
Pokreće MySQL Pokreće PHP Powered by SMF 1.1.21 | SMF © 2015, Simple Machines | Mapa foruma | Arhiva | wap2 Ispravan XHTML 1.0! Ispravan CSS!
Stranica je napravljena za 0.039 sekundi sa 23 upita.