SF tim
* 25.08.2019. 08:47:45
napredna pretraga  
Dobro došli, Gost. Molimo vas prijavite se ili se registrujte.
Da niste izgubili svoj aktivacioni e-mail?

Prijavite se korisničkim imenom, lozinkom i dužinom sesije
Vesti: Fan forum SF fanova. Smile
 
  Portal   Forum   Pomoć Pretraga Igre Prijavljivanje Registracija  
Stranice: [1]   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Glad  (Pročitano 6000 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Drndara
Registrovani

kopilot


Poruke: 264
Ugled: +5/-0
Starost: 49
Lokacija: tamo-vamo
Pol: Žena
Van mreže


« poslato: 17.05.2010. 22:24:11 »

Evo da i ja ponovo okačim jedno moje starije pisanije. Pa... javnosti, izvolite reći šta mislite.

GLAD

        Vozio je ulicama polako, praveći društvo Grace Jones. Njen “Corporate cannibal“ mu poslednje tri nedelje nije davao mira, ni jedan jedini sat nije mogao preživeti a da ovo ne odsluša bar jednom. Crna pantera je već dugo bila njegov najbolji prijatelj. I jedini. Samo je ona znala sve što se u njegovom mračnom umu dešavalo. I jedino ga je ona mogla razumeti. Samo je njoj mogao reći sve, znao je da ga neće odati, kao i sada dok se noć još uvek trgala pred kamenim plavetnilom koje je nagoveštavalo neki sasvim novi isti dan.
   „Ti si moj jedini prijatelj, moja ljubav najveća, moj usud i moja večnost“, reče gledajući u I-pod dok je lizao krvavi zglob prsta. Voleo je taj metalni ukus krvi. Tuđe naročito. Posle svakog pomračenja bi sate i sate provodio ližući krv pomešanu sa slankastim prohladnim znojem. To je postao njegov redovni ritual.
   Nije se to često dešavalo, na svakih nekoliko godina. Nikad sebi nije mogao da objasni šta ga je teralo na to niti je pokušavao da razume. Jednostavno, osetio bi glad, neverovatnu glad i onda bi odlazio. Nije to bila obična glad od koje se muti u glavi. Ne, ovo je bila glad koja pomrači um, od koje se umire, koja te čini drugačijim, od koje se osećaš posebnim, koja te diže iznad svih, glad od koje postaješ uzvišeno biće. Kad je zadovoljiš, naravno.
   I suze. Suze su nešto najlepše što je bog mogao podariti čoveku. Tako kristalno čiste i prozirne. Tako iskrene... One ne lažu, ove ne, a tako lepo pričaju. I to najlepše kada mole, onda ih je sve više i više, teku u nepreglednim potocima i mole, za život, za milost.
   Kada suze mole onda su oči najlepše, dobiju neki poseban sjaj koji fascinira, sve se tada stopi u neobično ružičastu vodenu boju i tada blistaju kao najsjajnije zvezde na mračnom nebu. Mogao je satima da gleda u takve oči, kao začaran.
   Nije voleo nezainteresovane oči. To ga je činilo malim i neprimetnim, a taj osećaj je mrzeo najviše na svetu. Nije bio mali, nije bio niko. On je bio nešto i to je morao dokazati.
   Nije voleo ni besan pogled, to ga je nerviralo i teralo da bude loš. Samo kada je bio loš oči su ga gledale onako kako je voleo. Samo kada je bio loš one su poprimale taj očaravajući sjaj. A njemu je to tako bilo potrebno. Kao umirućem kap vode. I to je dobijao, svaki put.
   Bilo je u tim pogledima još nečega što ga je dizalo do beskraja i od čega je dobijao neki divljački erotski naboj. Sve su se te zvezde posle najblistavijeg sjaja polako gasile. To je bio vrhunac. Gledati ih kako se gase u trenutku zatomljavanja nabujale seksualne energije je bilo nešto što je retko ko iskusio. On jeste i znao je to da ceni. Voleo je svaku svoju žrtvu i bio joj zahvalan na tome.
   Ali nije voleo njihov glas. U trenucima kada suze krenu da pričaju svi glasovi počinju da liče jedan na drugi, a to mu se nije sviđalo. I koliko god on fino molio da stanu, glasovi su i dalje bivali tu, sve glasniji i sve neprijatniji. To je jako smetalo njegovom istančanom osećaju za ton. To ga je remetilo i dekoncentrisalo. Kvarilo je govor suza i po tom pitanju je nešto morao da uradi. Jezici, svemu su krivi jezici i on ih se morao otarasiti. Jedino lepo u svemu tome je što jezici predivno krvare. I uvek, ali baš uvek glasovi se tada primire i puste suzama da pričaju svoje priče.
   I gibanje, jako je voleo gibanje vitkog ženskog tela. Tako je erotično. Uvijanje pod teškim udarcima metalne poluge je bilo nešto neopisivo. Uzbuđivalo je.
   Voleo je tanke žene. Visoke sa uskim strukom, dugim nogama i tankim kostima ruku koje tako lepo pucaju. Sviđao mu se taj zvuk krckanja. I mlade, jako je voleo mlade žene, devojke, još netaknute i sveže kao jutarnja kap rose. Njihove suze su najlepše molile.

   Takva je bila i Monika kad se zaljubio u nju. Davno je to bilo, još nisu znali ništa o životu ni šta od njega žele. A ona je bila tako mlada i lepa. Tanušna i nežna toliko da ju je i najmanji povetarac mogao odneti. A odneo ju je njegov najbolji prijatelj. To mu nikad nije mogao oprostiti.

   „Pantero, znaš li koliko sam je voleo?“, obratio se tiho glasu svoje navernije pratilje dok se suza caklila u uglu čeličnoplavog oka, „Dao bih joj celog sebe, samo da je znala, znaš li to?“
   Mislio je na ovu noć, prevlačeći setno krvavi prst preko donje usne. Bila je vlažna kao i njen predivni jezik. Samo je ona ćutala. Ona je jedina koja glasa pustila nije, samo suze. Ona je jedina znala šta on voli. Ona ga je jedina razumela. Njegova Monika. Nju je najviše voleo.
   
   Odjednom ga stravična bol preseče. Pritisnuo je rukom stomak teško se mršteći. Opet taj čir. Davno ga nije mučio. Od poslednjeg puta. Ali nikad ovako jako. „Ima nečega u njenoj krvi, posebna je kao i ona što je bila“, mislio je tražeći Ranisan u pretincu između sedišta. Nema ga. I onda apoteka kao svetlo na kraju tunela.
   Umirenog želuca, misli i dalje mutnih i mračnih nastavio je vožnju prema nigde. Mislio je samo na nju, na njen struk, bedra, oble grudi, dug vrat po kojem jezik tako lepo klizi, svilenu kosu mokru od znoja i pune usne. Usne ukusne kao kompot od višanja. Kiselkasto slatke i tako podatne. Toliko je želeo ponovo da je oseti.
   I oči, krupne i široke kao crni kosmos. Oči koje u tišini govore, oči koje u sebi kriju reke ponornice, providne i maglovite, očaravajuće. Bila je njegov anđeo. Nevini anđeo koji ništa nije znao. Nije bila kriva, samo nije znala. A on nije umeo. Znao je samo dobro da čeka, više od sedamnaest godina.
   
   U šest i sedamnaest, dok se naranđasta svetlost budila nad njim shvatio je da sedi u autu na parkingu svoje zgrade. Bio je to kraj jedne predivne i posebne noći. Popravio je kosu, obrisao lice, obukao jaknu i izašao iz auta. Krvave ruke je uvukao dublje u rukave i ušao u zgradu.
   
   „Spavaj, idem samo da se istuširam“, reče usnuloj ženi u svom krevetu uz nežan poljubac.
   Pekle su ga ogrebotine na ramenima i grudima dok ih je ispirao mlakom vodom, svi mišići su boleli, osećao se polomljeno. I nekako prazno...
   Odelo uprljano krvu i prašinom je pažljivo spremio u crnu najlon kesu i sklonio iza nekoliko blistavih keramičkih pločica. Kao potpuno nov čovek u čistom odelu otišao je u kuhinju.
   
   „Anđela, nemoj“, reče nežno se izvlačeći iz umiljatog zagrljaja zgodne zrele plavuše, „nije mi do toga, bila je jako naporna noć, mrtav sam.“
   „Ma samo malo... znaš kako to volim ujutru...“, mazila se ona i dalje šetajući ruke po njegovom struku i niže.
   „Anđela, stani“, uzviknu blago, taman toliko da je trgne, „shvati da nisam nizašta.“
   „Uh bre, al si neki“, smeškala se zavodljivo i pomirljivo, „onda jedi nešto pa na spavanje, srediću te posle.“
     „Ne mogu da spavam, moram ići.“
   „Opet? Pa tek si došao“, uzviknu ona u čudu, „šta se to dešava?“
   „Pa kažem ti lepo da je žešća frka ali mi ti ne veruješ, i danas imam posla.“
   „Uh, pa šta ćemo, ja ne mogu da ostanem, znaš da ove subote radim, kako mi nisi rekao pre?“
   „Rekao sam, ali si ti zaboravila, Nenad silazi po mene u deset i odosmo.“
   „Ja u osam moram biti na poslu, e znam šta ćemo, ajd kad vas dvojica krenete odvezite dečake kod mojih a ja ću ih pokupiti kad se budem vraćala, a?“
   „Pa dobro, ok nije to problem, javiću Nenadu da malo ranije krenemo.“
   „Joj super“, ciknu ona veselo, „ti si moj najbolji dečko“, i stisne mu ruku koja je jako zabolela.
   „Ah, šta ti je s rukom?“, zabrinuto je uzme u svoju razgledajući je.
   „Ma, ništa strašno, luda noć kažem ti.“
   „Hm... izlečićemo to večeras“, reče ona vragolasto liznuvši isti onaj zglob na prstu, „kako volim ove ruke“. Utisne mu sočan poljubac na otekle usne, štipne za zadnjicu, pokupi na brzaka svoje stvari i izlete iz stana.

   Anđela je bila jedno predivno i umiljato stvorenje. Bila mu je jako draga. I volela ga kao ni jedna do sada. Nikad u životu nije sreo ženu koja toliko voli seks, a ona ga je, naprosto, obožavala. I posle toliko godina imala je neverovatne ideje i predloge. Anđela je bila žena bez predrasuda, sa neverovatnim telom koje se uspešno opiralo zubu vremena.
   Nije njemu bilo loše s njom. Prepuštao bi joj se i uvek bi mu na kraju bilo dobro. Ništa specijalno, ali dobro. Ali nekako, uvek je tu nešto falilo. Koliko god ona bila savršena i koliko god je dobro radila to što je radila, njega to nije uzbuđivalo dovoljno. Ili barem ne onoliko koliko je želeo. U početku se baš trudio.
   
   Falila mu je Monika. Sve ove godine.
   Od samog pogleda na nju rasla je strast o kojoj je sanjao. Zamišljao je njenu dugu kosu kako mu klizi po leđima, tanke prste kako pletu najlepšu bajku na njegovim grudima, usne na kojima se krije najveća slast, sebe na njenim bedrima. Njene oči su budile najopasnijeg demona u njemu. Želeo je da joj bude blizu.
   I bio je. Sve ove godine.
   
   I konačno je shvatio. Svaka njegova žrtva bila je Monika. U trenucima gašenja njihovih sjajnih zvezda on nije bio sa njima. Vodio je ljubav sa Monikom, divlju i neobuzdanu, ljubav koja ruši svetove, posle koje sve nestaje. Tako su nestajale i one. Isečene u delove i zakopane u dnu planinske pećine o kojoj niko ništa nije znao.
   Ta pećina je bila njegova druga kuća, tajna u kojoj je on bio on. I Monikin. To je bilo njegovo carstvo, a od noćas njihovo. Samo je ona ostala cela. Ležala je u dnu mračne pećine čekajući ga da joj se vrati, iznova i iznova. Ležala je hladna kao i ta pećina, brižljivo oprana i očešljana, u najlepšoj haljini koju je samo za nju juče kupio.



***

   „Hej druže, spreman?“. Na vratima je stajao Nenad, njegov najbolji prijatelj sa četvrtog sprata. Prijatelj sa kojim je delio dobro i zlo dugo godina. Nije ni primetio dečake koji su, spremni, već stajali pored njega i čekali da krenu. „Kako sam ja srećan čovek“, mislio je gledajući ih sa osećanjem koje se kretalo od ponosa do nežnosti.
   Nakon što su dečake ostavili kod Anđelinih roditelja, nastavili su prema stanici.
   „Ti si narkoman čoveče“, reče mu Nenad u autu.
   „Šta bre sad?“
   „Dokle ćeš, bre, više da slušaš ovu Grejs Džons? Kad god sednemo u auto ona je tu.“
   „Šta ona tebi smeta?“, uvredila ga je ova opaska.
   „Ma nije ona loša, nego... šta znam, nekako mi bre sva morbidna.“
   „Ej, aj mani me, molim te.“
   „Š’a je druže? Nije ti Anđa dala noćas, a?”, smejao se ovaj ćuškajući ga po nadlaktici.
   „Ma ne seri bre, baš si dosadan.“
   „U jebote, al smo nadrkani danas, ok ćutim od sada“, reče Nenad i zainteresovano se zagleda u lica šetača kraj kojih su polako prolazili.

   „Hej, stani“, uzviknu odjednom, „stani, stani čoveče, e jebaću joj majku sad“, i istrča naglo iz auta koji se još nije ni zaustavio. Čekao je Nenada nekih pet minuta, zamišljeno ga gledajući kako se raspravlja sa zgodnom, oskudno obučenom i izuzetno mladom devojkom. Prvo je on vikao upirući prstom u nju i buškajući joj rame tim istim prstom a onda je ona vikala na njega pokazujući rukom u neodređenom pravcu, dok su se prolaznici sa zanimanjem okretali za njima. Potom ju je dovukao do auta i grubo ugurao u njega.
   „Vozi nas u Matavuljevu“, reče mu i besno okrene prema njoj, „mogao bih te ubiti sad, jel znaš, kravo glupava? Da vidim ruke, daj mi da vidim ruke kad ti kažem“, navlačeći se sa njom preko sedišta.
   „Ništa. Gde se sad bodeš, a? U noge? U jezik? Gde? Odgovori kad te pitam“, urlao je.
   „Ali Nenade, pa znaš da to više ne radim, rekla sam ti, zavijem ponekad džokavac kad mi ono baš dođe, ali stvarno više nisam u tom tripu“, pravdala se tanušnim glasićem.
   „Ma ništa ja tebi ne verujem, jel znaš? Jebote, koliko sam ti puta rekao da ću te ubiti vidim li te još jednom na ulici, koliko puta, pička ti materina!“
   „Ali Nenade...“
   „Šta Nenade, šta?!“
   „Ma ništa“, odbrusi mu ona besno.
   „Ma jesi li ti to besna, pička ti materina, besna, a?“, reče uz jak udarac šake po kosi koja se razletela po autu. Samo je ućutala dok su suze nekontrolisano potekle.

   Zaustavivši se ispred Matavuljeve 8, izvukao ju je iz auta, uz puno dreke joj opalio još dva, tri šamara i gurnuo u dvorište neugledne prizemne kuće.
   „Jebaću joj mater onu narkomansku, kurveština jedna, jebaću joj... ona će meni da besni, jebem joj... e, ajmo na jedno piće, ne mogu ovakav sad da idem“, reče ulazeći u auto.
   „E, a da ne idemo na to piće, rano je bre.“
   „Ma koji je tebi kurac više danas? Jebote, razumeš kad ti kažem da mi treba piće? Popizdeo sam, baš me ispizdela ova glupača. Uložiš toliko vremena i truda da bar jedno dete vratiš na pravi put i vid sad ovo. Ma u pičku materinu sve nek ide, jebem ti i posao i život, vozi bre na to piće.“

   
   Posle dva sata i prilično dobijeni, konačno su stigli u stanicu. Nenad je uspeo da povrati dobro raspoloženje. Alkohol je nekad pravo čudo.
   „Ehej, pa dobar dan novi šefu odseka za opšti kriminal, od sad će naše ulice biti sigurne, nema više delikata, nema više seksa, pih nema seksa“, smejale su se kolege na koje su nailazili i teatralno salutirale Nenadu, kojem je bilo baš nekako milo što ga i dalje doživljavaju kao svog i sa kojim i dalje mogu da se zezaju dok je on u svemu tome video samo podsmevanje njemu. Trebalo bi da se raduje što mu je najbolji prijatelj unapređen, ali nekako nije mogao. Malo ga je boleo Nenadov uspeh, njegov neuspeh. Tako je on to video. Najbolji prijatelj mu je uzeo unapređenje. Opet isti scenario. Malo mu je više bilo dosta toga da stalno bude drugi.
   
   Bio je ovo, na kraju, jedan prilično dobar dan za Nenada. Unapređenje, alkohol, puno zajebancije, dobra ekipa na poslu... samo mu jedna stvar nije davala mira. Zašto je tako popizdeo na Ivonu? Jer je bila tako mlada, visoka, tanušna i tako udrogirana jako lak plen. Voleo je tu ludu i nesrećnu devojku kao da je njegovo dete. Želeo je da je spase, od sebe same i nestajanja. Slučajevi stari nekoliko godina opsedali su ga već dugo. Uvek previše mlade devojke, uvek visoke, tanke i prelepe. I uvek tako nestale. Izjedalo ga je što nikakav trag nije mogao da nađe. Osećao je da je to delo nekog umobolnika, ali nikakvih dokaza nije imao. One su samo nestajale, kao da su u zemlju propadale.
   Zajedno sa Dejanom je prevrnuo ceo grad i okolinu i ništa. Kad god bi mu se učinilo da je naišao na nešto vruće završavao je u ćorsokaku, nije mu bilo jasno kako. Na svakih nekoliko godina nestala bi po jedna i nikad više, kao da je nikad nije ni bilo. Pojavila bi se povremeno u obliku neke senzacionalne novinarske priče i nagađanja i to bi bilo sve. Mislio je da će poludeti od nemoći da išta učini.
   Dane i noći je provodio sa Dejanom u razmišljanju, istraživanju i planiranju, ali dalje od toga makao nije. Pred kraj radnog vremena, dok je ulazio u Dejanov auto, opet mu se sve to vratilo i osetio je neku neodređenu teskobu.

   „Znaš, baš me opet izluđuju one nestale devojke od pre neku godinu. Ovih dana sve više razmišljam o njima i ne znam više šta da radimo.“
   ...
   „Dejane?“
   „A?“, trgne se on.
   „Šta je s tobom danas?“
   „Ma ništa, nešto me glava razbija ceo dan.“
   „Jesi ti čuo šta sam ti rekao?“
   „Hm... da“, reče on zamišljeno, gledajući mračno u put pred sobom, poželeo je da oliže krvavi zglob svog prsta, „hoću nešto da ti pokažem.“
   „Šta?“
   „Videćeš.“
   „Ok, ne stvarno, ja više nisam pametan. Ne znam, ne znam više ništa. Kako je moguće da nestanu tako bez traga? Ne razumem. Slušaš li ti mene?“
   „Aha“, odgovori on dubokim glasom dok su mu oči poprimale sve tamniju čeličnoplavu boju. Gledajući samo ispred sebe sve je jače stiskao volan. Krvave ogrebotine na ramenima i grudima jače su pekle.
   „Nego, gde idemo partneru?“, bio je radoznao Nenad posmatrajući blage obronke obližnje planine ka kojoj su išli.
   „Moram nešto da ti pokažem.“
   „Dobro, to si mi već rekao, ali šta?“
   „Videćeš.“
   „Jebote, al’ si ti čudan danas“, prokomentariše ovaj i ućuta dok su se polako penjali na planinu čije je obronke do skoro samo gledao.
   
Sačuvana

Šta je gore to je gore, sve ostalo je dole.
Drndara
Registrovani

kopilot


Poruke: 264
Ugled: +5/-0
Starost: 49
Lokacija: tamo-vamo
Pol: Žena
Van mreže


« Odgovor #1 poslato: 17.05.2010. 22:25:14 »

        Prolećna, tek olistala šuma je pod predvečernjim suncem poprimala bledu ćilibarsku boju. Smirujuću tišinu je remetilo samo lako šuštanje listova pod blagim povetarcem i poneki ptičji crvkut. Prilično idiličan pejsaž, koji on nije mogao videti. I dalje je mračno gledao ispred sebe, kroz jedva otvorene oči, vozeći polako. Glad mu je ponovo mračila um. Ali ovo je bila neka druga glad, neobična čak i za njega. Velika snaga ga je obuzimala dok mu je potreba da je oslobodi toliko stezala srce da je mislio da će ga smrviti. Hladan znoj ga je oblivao i zapinjao po borama na čelu koje su bivale sve dublje.
   „Čoveče, je l’ tebi dobro?“, Nenad je zabrinuto primetio promene na njemu. Ništa mu nije mogao odgovoriti. Samo je volan stezao još jače.
   „Hej, čuješ li ti mene?“
   ...
   „Alo bre, ajd’ ti malo stani da odmorimo, nije ti dobro, čoveče, vidi na šta ličiš.“
   „Dobro sam, moram nešto da ti pokažem.“
   „Uh, bre...“, uzdahnu ovaj shvativši da ne vredi. Baš u taj čas, automobil se zaustavi i on ugasi motor, dalje su morali peške.
   

   „Znaš, sad me već malo nerviraš“, reče mu Nenad posle desetominutnog uzbrdnog hoda između drveća.
   „Samo još malo, evo tu smo“, odgovori mu on i u tom trenutku se nađoše pred nečim što je ličilo na pećinu.
   „I?“ u čudu ga je gledao ovaj, „to je to? Zato smo pešačili dovde? Da bih video ovo? Jebeš mi sve ako si ti normalan.“
   „Čekaj, unutra je, hajmo.“
   „Ma da li si ti normalan? Ne pada mi na pamet da ulazim tamo dok mi ne kažeš zašto idem? Skoro je pao mrak, još malo pa se ni ovde ništa neće videti a ne tamo unutra. Ne idem dok ne čujem što“, napući usta kao uvređena devojka i prekrsti ruke na stomaku, „ne idem i eto, šta mi možeš.“
   „Ej Nenade, kad si već dovde došao zar te ne mami da vidiš šta ima unutra?“, dobro ga je poznavao i znao gde treba da udari, Nenad je bio neverovatno radoznao, „imam lampe, pa ti mi veruješ, zar ne?“
   „E baš si đubre, tačno znaš šta treba da mi kažeš, ok, ajd’ idemo, al’ jebaću te zbog ovoga, je l’ znaš?“ Nenad je imao meko srce.

   Uz pomoć baterijskih lampi su se prilično uspešno kretali kroz ovo što je ličilo na pećinu i spuštali sve niže sve dok, duboko dole ispred njih, Nenad nije nešto primetio.
   „Jel to neka svetlost tamo? Jebote, nisi valjda našao neke sektaše?“ I prošaputa tiho: „Čoveče, ti si car. Idemo, samo polako.“

   „Nenade, da te pitam nešto“, zaustavljajući se, „da li znaš zašto te je ostavila?“
   „Molim?!“
   „Znaš li zašto te je ostavila?“
   „Ne razumem, zašto me sad pitaš to?“
   „Znaš li?“
   „Jebote, mani se sad toga, bilo prošlo, preboleo sam je, pusti sad to bre, ajde idemo.“
   „Zašto? Nenade.“
   „E jebem mu mater više, koji ti je danas? Rekao sam ti da pustiš sad to, neću o tome, jebote, je l’ ti razumeš kad ti lepo kažem da pustiš to sad.“
   „Kaži mi.“
   „Šta tebi fali danas? Ajde dobro, ne znam. Ne znam zašto me je ostavila, eto ne znam.“
   „Stvarno ne znaš?“
   „Pa ne znam, navodno joj je neko rekao za nekakvu moju aferu sa drugom. A ti vrlo dobro znaš da sam samo nju voleo i da nikada ni jednu drugu nisam ni pogledao. Navodno je imala i slike i brdo nekih dokaza, ma ne znam bre čoveče, verovatno joj je to bio samo izgovor, nemam pojma. I mani me sad više s tim, neću o tome da pričam, zaboravio sam je.“
   „Znaš li ko joj je to rekao?“
   „Ma ne verujem bre da joj je iko rekao nego je samo našla izgov...“
   „Ja sam“, prekinu ga on.
   „Šta si ti?“
   „Ja sam joj rekao.“
   „Molim?!“
    „Ja sam joj rekao da imaš drugu.“
   „Ti? O čemu to pričaš čoveče? Da li si ti normalan?“
   „Ja sam joj namestio slike, tvoje telefonske razgovore sa drugom, ja sam joj sve rekao.“
   „Ti si lud! Zašto bi to uradio? Ne razumem“, Nenad je osećao da mu se telo koči i otkazuje, vrtelo mu se u glavi, mislio je da sanja jako ružan san. Jedan od onih loših koji su ga proganjali od kad je otišla.
   „Nisam mogao više da te gledam pored nje, nisi joj dobro stajao“, odgovori mu nonšalantno.
   „Ubiću te, jebeš mi sve ubiću te kao pseto“, dreknu ovaj i navali svom snagom ni upola jakom od one koja je rasla u njemu. Dočekala ga je teška drvena greda, osetio je kao da mu je glava napravila nekoliko pirueta na vratu. Izgubio je svest i pola snage. Došao je sebi vrlo brzo i osetio da ga on vuče niže prema svetlu koje je bivalo sve jače, zaslepilo ga je. Bar dvadeset upaljenih baklji je uredno bilo složeno u krug i u tom krugu ona.
   „Monika!“ vrisnuo je i, rušeći vatrene stubove, potrčao ka njoj.
   „Šta se to desilo?“, izgubljeno se vrteo oko nje gledajući ga, „Dejane, ko joj je ovo napravio?“, drhtećim glasom koji je je polako shvatao ko je bio njen krvnik.
   „Šta si joj to uradio?“, plakao je gledajući njeno mirno telo, ne usuđujući se da je dotakne. Pod igrom crvene svetlosti mnogobrojnih plamenova izgledala je živo i prelepo. A onda je kleknuo i uzeo u naručje, bila je hladna kao i kameni pod pod njom.
   „Monika, Monika, oh Monika“, ponavljao je njišući njeno beživotno telo kao u kakvoj najnevinijoj kolevci, „Monika, ljubavi moja jedina, probudi se dušo, zlato moje, otvori oči, molim te Monika“, plakao je milujući njeno mirno neumoljivo lice. Zarivao je glavu u njenu kosu ridajući teško dok u jednom trenutku nije osetio da joj ruka čudno stoji u ramenu. Odmakao je glavu i uhvatio je za to isto rame, ruka je samo skliznula niže kroz rukav prelepe haljine, kupljene juče u radnji, specijalno za nju. Ništa je nije držalo za rame. Odskočio je kad oparen gledajući u njega kao da gleda najstrašnijeg demona.
   „Šta si to uradio?“, prosikta kroz zube, „kakvo si ti to čudovište?!“, zaurla i ustremi se na njega. Ovoga puta metalna poluga.

   
   Dok se budio činilo mu se da čuje muziku. Da, „Corporate Cannibal“, nije mu se činilo. Nešto mu je snažno stezalo telo. Shvati da je vezan debelim konopcem. Glava ga je užasno bolela, nos je bubnjao, verovatno je slomljen. I desna ruka je užasno bolela. Osvrnuo se oko sebe i jedino što je mogao da vidi bili su razigrani plamičci na zidovima pećine i njegova Monika kako leži pred njim.
   „Oh Moni, moja mila“, zastenjao je kroz suze. Muzika je bivala sve glasnija. A onda ga desna ruka opet stravično zaboli. S teškom mukom se promeškoljio kako bi pokušao da pogleda ruku, ali tamo gde je trebala biti šaka nije bilo ničega. Histerično muško vrištanje prolomi se pećinom i pomeša sa gadljivim vriskom drugog muškog glasa.
   „Bljak, imaš odvratnu krv“, reče on, s gađenjem bacajući Nenadovu šaku dalje od svog jezika.
   Videvši ovo Nenad je opet provrištao. Nije mogao stati čak ni kad mu je on prišao i nastavio da vrišti zajedno s njim, unoseći mu se u lice.
   Kad je izgubio skoro svu snagu ućutao je i tiho prošaputao „Zašto? Zašto Dejane?“
   „Zašto? Pitaš me zašto?“, mirno je odgovarao pitanjem piljeći u njega i okrećući glavu kao kuče koje nešto izučava, „ti ne znaš zašto? O druže moj, komšijo moj sa četvrtog sprata, partneru moj!“, uzviknu pobedonosno, „zato što si lopov, jedan najobičniji lopov, eto zato. Jel ti sad jasno, ha?“ No, ovaj je i dalje ćutao.
   „Nije ti jasno“, uzdahnu razočarano, „epa da ti pojasnim malo bolje, možda ti onda bude jasno, zato što si ukrao sve što je moje“, i nastavi, „e da, sećaš se onda kad ti je nestala tvoja Boni, tvoja prelepa seterka, tvoj ponos? Se sećaš?“ Bio je tako zadovoljan svojom predstavom, „bravo! pametan si ti, kapiraš, možda malo sporije, ali ipak kapiraš.“
   „Ej Nenade, odaću ti jednu tajnu, to niko ne zna“, nagnu se do njegovog uha i veselo prošaputa „samo da znaš da je jako patila.“
   „Čudovište, ubiću te, kunem se ubiću te“, urlao je Nenad koprcajući se bezuspešno pod silnim konopcima.
   „Ccccc, vidi ti samo mog dragog druga, o pile malo, ha! pa da, upleo se ko pile u kučine, ti si moje malo pile, moje pilence“, uzvikivao je ponosan na svoje saznanje gibajući se u ritmu muzike.
   „Znaš, u stvari baš i nisi mnogo pametan, da ja tebi kažem“ i nastavi da imitira Nenada, „znaš Dejane, kako je moguće da tako nestanu, znaš Dejane, nije mi jasno, ne razumem Dejane, znaš Dejane, ja ništa ne razumem, a ne razumem jer sam jako glupav, jel znaš Dejane?“, i nastavi svoj monolog, „a znaš zašto si tako glupav partneru? Jer sam ja pametan, jako pametan. Sliniš mi tu nad svakom koju sam uzeo i ništa ne shvataš. Ali samo da znaš jedno, svaka me je volela. I Monika me je volela i to noćas. Da znaš samo kako me je volela. Ti to nikad nećeš razumeti. Ti si jedan najobičniji lopov. I ništa više. Lopov!“ Uzviknu besno i najednom klonu, „Voleo sam je od kad sam je prvi put video ali ne, onda je morao da se pojavi veliki Nenad, velika faca srednje tekstilno-tehnološke! Šta me tako gledaš? Nisi znao jelda? Pa da, ništa on nije znao, samo je došao i ukrao je. Kao i ovo unapređenje danas. Nisi zaslužio. Nisi!!! Sve što imaš ukrao si od mene, sve! E sad ću ja da malo kradem od tebe i to na tvoje oči“, reče uz sablasan osmeh mašući se za veliku testeru, „saćeš da vidiš kako se krade.“
   I baš u tom trenutku, dok su ga Nenadove oči sa užasom gledale oseti opet onaj grozan bol u stomaku koji ga natera da se presavije. Ne sad, samo ne sad. Mora izdržati, samo dok još ovo završi. Sačekavši malo, bol se ipak primiri i on nastavi ka ovome držeći u ruci veliku testeru.
   „Dejane, nemoj molim te, Dejane ne, nemoj ko boga te molim...“
   „Ma šta to mene moje pile moli, ha?“, tepao je pokušavajući da lepo namesti nogu ovome, ali se ovaj mnogo koprcao i otimao.
   „Ej, ajd se smiri malo“, reče drmusajući se zajedno sa Nenadovom nogom koja je pokušavala da utekne bilo gde, „alo, pa kako misliš da radim ako se stalno mrdaš, pusti kad ti kažem.“
   „Zar ti misliš da je slučajnost što smo tolike godine živeli u istoj zgradi i što smo postali tako dobri, a?“ isprekidano je nastavljao mučeći se i dalje s nogom svog partnera, „Misliš da je meni bilo lako da vas viđam svakog dana zajedno, da nam dolazite u kuću, da tebe gledam svakog dana? Misliš da je to bilo lako? Ne druže moj stari, nemaš ti pojma kolika je muka gledati svolju ljubav s drugim, njegovu ruku na njenoj butini, ne stari, nemaš ti pojma kako je to. E tako!“, uzviknu zadovoljno kada je svojim kolenom i levom rukom konačno uspeo da pritisne Nenadovu nogu tako da se ni pomeriti nije mogla. I taman kad se okrenuo da dohvati sekiru koleno skliznu i Nenadova noga opet pobeže. Nerviralo ga je to, a stomak opet probadao. Morao je na drugi način. Metalna poluga još jednom.

   Dolazeći svesti Nenad je sa užasom ugledao kako mu ovaj testeriše stopalo. Vrištao je pokušavajući da izvuče nogu koja je stravično bolela držeći stopalo još na samo malo kože. Provrištao je i ovaj u isto vreme i vrištali su tako neko vreme dok Nenad opet nije izgubio svest.

   Kada se probudio video je Dejana kako presamićen leži pored Monikinog tela. Grčio se i teško stenjao. Bolovi u stomaku su biti neizdrživi, a želja da ovog trenutka završi posao polako jenjavala. Hteo je da još malo uživa, pa zar ni to ne može? Samo još malo? Bolovi su mu kidali želudac. Morao je da popije nešto za smirenje. Nešto jače od Ranisana. Bili su ovo nadljudski bolovi. Morao je da potraži pomoć. Da, napraviće pauzu samo da trkne do apoteke i uzme nešto jako. Nenad je mogao da ga sačeka. Iovako neće nigde.
   „Nećeš ti nigde, jelda?“, uz osmeh izobličen bolom obratio se Nenadu koji je, u panici, zagledao da li mu fali još neki deo. Sve ostalo je još uvek bilo tu.
   „Vidi druže, ubi me ovaj čir, saću ja, samo da trknem do apoteke, a ti mi budi dobar i sedi tu gde jesi, važi? Ostaviću vas dvoje malo same, da se porazgovarate, davno niste. Ma da, dobar si ti momak, ostaviću vam i moju Panteru da vas zabavlja. Vidiš kako ja umem biti dobar“, izgovori jedva, s teškom mukom se uspentra uz pećinu i polusavijen izađe u šumoviti mrak dok su ga, skrivena među krošnjom, dva perjana zaljubljena para očiju sa uplašenim iznenađenjem gledala kako napušta svoje skrovište i uzmiče prema automobilu.
Sačuvana

Šta je gore to je gore, sve ostalo je dole.
valiant68
Vuki

predsednik


Poruke: 2.189
Ugled: +33/-2
Starost: 51
Lokacija: Bg
Pol: Muškarac
Van mreže


« Odgovor #2 poslato: 17.05.2010. 22:46:51 »

Kako sam procitao GLAD tako ogladneh, toliko o asocijaciji.
Pre citanja pitanje. Jel delo smatras gotovim? Da znam kako posle da se odrazim i zaigram virtualnu kosarku.

Za dribling ostavih plus  na istom postu da me posle ne prozivaju za visak spama.
Sutra citam pa se javljam, hvala za pricu.
« Poslednja izmena: 17.05.2010. 22:53:29 od valiant68 » Sačuvana

S verom u Boga
Drndara
Registrovani

kopilot


Poruke: 264
Ugled: +5/-0
Starost: 49
Lokacija: tamo-vamo
Pol: Žena
Van mreže


« Odgovor #3 poslato: 17.05.2010. 22:50:18 »

Ja ga postavila a od vas se nadam da ću čuti kako ga vi smatrate. Za sada ćutim whistling
Sačuvana

Šta je gore to je gore, sve ostalo je dole.
Sal
Banovan korisnik
predsednik


Poruke: 5.649
Ugled: +28/-10
Starost: 49
Lokacija: In the face of the place
Slike: moj album
Pol: Muškarac
Van mreže


WWW
« Odgovor #4 poslato: 17.05.2010. 23:50:07 »

Radnja lepo vođena, najviše zahvaljujući dijalozima.
Ima zamerki, sitni stvari, niš značajno.

Kraj nekompletan.
Sačuvana

...We'd better get back, 'cause it'll be dark soon, and they mostly come at night... mostly...
Tanjica
Daenerys Targaryen

predsednik


Poruke: 1.945
Ugled: +29/-10
Starost: 41
Lokacija: Bg
Pol: Žena
Van mreže


« Odgovor #5 poslato: 17.05.2010. 23:55:38 »

Fali kraj, fali kraj... interesuje me šta se dalje desilo. Podseća me na Misery.  Shocked
Moram da priznam da je glavni lik dostojan gađenja i mržnje što znači da si ga dobro odradila. Ostali likovi su malo mutni i u par navrata nisam mogla da shvatim ko priča, da li Dejan ili Nenad.
Priča definitivno ostavlja utisak. Uvek je tako kada se pisac osmeli da napravi glavnog lika negativcem. Ima delova koji su pomalo bolesni, ali shvatam neophodnost mada ipak  gadljivko.
Sviđa mi se!
Sačuvana

My needs are simple and few: food, clothing, a comfortable bed to sleep and NO IDIOTS.
Eriops
Čuvar stanice

kapetan


Poruke: 333
Ugled: +14/-3
Starost: 45
Lokacija: novi sad
Pol: Muškarac
Van mreže


« Odgovor #6 poslato: 18.05.2010. 00:23:13 »

Priča je vrlo dobra, mada mi se ne sviđa kraj.
Mislim da je treba malo pročešljati i srediti. Neke rečenice su vrlo lepe, npr ,, Kad suze mole onda su oči najlepše, dobiju neki poseban sjaj koji fascinira, sve se tada stopi u neobičnu ružičastu  vodenu boju, i tada blistaju kao najsjajnije zvezde na mračnom nebu. ''
Jezik pripovedanja je vrlo lep, ali ima nekih stvari koji na momenat kvare utisak, recimo ,, Opet taj čir. Davno ga nije mučio. Od poslednjeg puta. '' Ova zadnja rečenica mi deluje potpuno suvišno, moglo je recimo ,, Čir ga odavno nije tako mučio ''. Nekako i mi psovke deluju pomalo isforsirane.
Radnju odlično vodiš, i zato mislim da bi priča bila efektnija sa drugačijim krajem.
Sačuvana

Ako ikad dospijem tamo gdje prestaje strah.. bit ću spreman da zaboravim..
Flash-Azra
Drndara
Registrovani

kopilot


Poruke: 264
Ugled: +5/-0
Starost: 49
Lokacija: tamo-vamo
Pol: Žena
Van mreže


« Odgovor #7 poslato: 18.05.2010. 00:37:25 »

Fala na komentarima i što ste imali vremena da se bavite mojim likovima, mada ja očekujem i neke konkretnije kritike, zato sam je i iznela javnosti.
To sam i htela da vidim, da li smatrate da fali kraj. Očito je da vam fali. Dakle, priča je napisana kao deo nečega i onda sam se predomislila i izbacila je iz tog nečega te ostala nedovršena. Zanimalo me je da li je potrebno da je nastavljam.
Rečenice umeju biti nezgrapne a da pisac sam to ne primeti i posle 20-og čitanja, a Glad je malo ljudi pročitalo tako da... raspalite slobodno.
Sačuvana

Šta je gore to je gore, sve ostalo je dole.
valiant68
Vuki

predsednik


Poruke: 2.189
Ugled: +33/-2
Starost: 51
Lokacija: Bg
Pol: Muškarac
Van mreže


« Odgovor #8 poslato: 18.05.2010. 11:45:15 »

Prica je ok, ne mogu reci lepa, jer nisam ljubitelj morbidnih stvari.

Kraj price nije potreban jer njegov bol i patnja nemaju leka.
Ako napises kraj, susrescemo se sa covekom i njegovim pitanjem sta dalje, jel sada ispunjen.
Jos jedan koji nije u stanju da prezali sudbinu i nadje u postavci, svoje mesto.

Ovde imas scenario za film a Morgan Frimen je vec mator.
Moj savet je da zaokruzis delo i posaljes nekom filmadziji.

Lepo je kad nesto napises a imas izbor. Kao kratka prica odlicno,
za nesto profitabilnije opet ima mesta uz dodavanje likova, uvod i kraj.
Zivela visestranost. Bravo Drndo.
 
Sačuvana

S verom u Boga
Drndara
Registrovani

kopilot


Poruke: 264
Ugled: +5/-0
Starost: 49
Lokacija: tamo-vamo
Pol: Žena
Van mreže


« Odgovor #9 poslato: 19.05.2010. 22:28:56 »

Koliko je to pametno, ne znam, ali kada poželim nešto da pišem obično imam slike pred očima, kao da gledam film. Pretpostavljam da u tome, ipak, nisam originalna i da se to dešava i drugima. Da nije bilo drugarice Jones u mojim ušima, verovatno ne bi bilo ni priče.
Nadam se samo da ću čuti još neki komentar na ovo, neku konkretniju kritiku.
Sačuvana

Šta je gore to je gore, sve ostalo je dole.
valiant68
Vuki

predsednik


Poruke: 2.189
Ugled: +33/-2
Starost: 51
Lokacija: Bg
Pol: Muškarac
Van mreže


« Odgovor #10 poslato: 19.05.2010. 23:43:43 »

Dok sam setkao, shvatio sam da mi je nesto smetalo u prici.
Posto je prica o osveti, konstrukciji i  realizacije iste, pitam se gde je tu odnos njega i njegove otete ljubavi.Cini mi se da je bitno kako se on predstavio u tom trouglu. Moralo je biti tu mnogo skrivenih emocija, mozda obostrano.
 
Sta ako se ona totalno ohladila prema njemu, dal je to izazvalo burniju i krvaviju reakciju.
Jednostavno mi nedostaje njihov odnos jer ipak je ona sad zena njegovog kolege i sigurno da su se vidjali. Toliko godina bi bilo tesko sakriti identitet.

Ako mozes da mi pojasnih, zahvalan Valijant.

Kao ljubitelj drugog zanra, navijam za nesto iz mog omiljenog miljea.
Sačuvana

S verom u Boga
Drndara
Registrovani

kopilot


Poruke: 264
Ugled: +5/-0
Starost: 49
Lokacija: tamo-vamo
Pol: Žena
Van mreže


« Odgovor #11 poslato: 20.05.2010. 11:52:50 »

Hm... o odnosu nje i njega nisam pisala jer mi je izgledalo nekako ne baš mnogo bitno. Ona nju realno nikad nije ni imao, samo je čekao. On je važan. Pokušala sam da opišem bolestan um i unutrašnji horor. Ima takvih, prividno normalnih, ko zna koliko oko nas, ali ne pukne baš svaki na ovaj način. Neki nikad ni ne puknu, malo su jači. Ovaj je pucao i pucao, lagano dok nije stigao do ubijanja. Pokušala sam da uhvatim jedan momenat u njegovom životu i to vrhunac, kada je odlučio da konačno uzme i nju. Što bi rekli kod nas "Vrh derane!"
Da sam se raspisivala o njenom odnosu prema njemu, kako ga je gledala, kako nameštala kosu, da li ga je uopšte primećivala ili ne, bojim se da bi se razvodnilo i mnogo produžilo.
Sačuvana

Šta je gore to je gore, sve ostalo je dole.
Stranice: [1]   Idi gore
  Štampaj  

 
Prebaci se na:  

Šema sajta  ◊   SF Vektor  ◊   TV program  ◊   Periodni sistem NF

Pravilnik  ◊   SF kviz  ◊   NF na Krstarici  ◊   SF filmovi  ◊   Bibliografije

Kopirajt © 2006-2019. SF tim. Sva prava zadržana.
Pokreće MySQL Pokreće PHP Powered by SMF 1.1.21 | SMF © 2015, Simple Machines | Mapa foruma | Arhiva | wap2 Ispravan XHTML 1.0! Ispravan CSS!
Stranica je napravljena za 0.024 sekundi sa 23 upita.