SF tim
* 16.11.2019. 23:57:01
napredna pretraga  
Dobro došli, Gost. Molimo vas prijavite se ili se registrujte.
Da niste izgubili svoj aktivacioni e-mail?

Prijavite se korisničkim imenom, lozinkom i dužinom sesije
Vesti: Fan forum SF fanova. Smile
 
  Portal   Forum   Pomoć Pretraga Igre Prijavljivanje Registracija  
Stranice: [1]   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Jeđupka  (Pročitano 4428 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
sivka
Eta Carina
admiral


Poruke: 765
Ugled: +8/-0
Van mreže


« poslato: 18.05.2010. 21:01:05 »

Evo već deceniju čeka da je pozovem. Samouvereno sam krenula u pisanje svojih snova. Dogodilo se nešto tužno. Prestala sam da je sanjam.

JEĐUPKA

Prva slika:
Bežeći od ljudi u zaklon šume, predala se snovima



Sa pocepanog neba voda je šikljala u mlazevima na krovove šume. Lisnati svodovi su se cedili na mrko korenje i prkosno šipražje koje je žedno pilo.
Jeđupka se ščučurila u šupljini hrasta obgrlivši rukama kolena. Drhtala je pod mokrim teretom crne, duge kose, slepljene po leđima, licu, grudima.
Kiša je zamračila dan, a uskoro će nestati i to malo varljivog svetla. Zlatna ptica je već davno odletela ka zapadnom horizontu, a ona, sama i ogorčena, čuči u zagrljaju drveta koje je zaklonilo od podivljalih gonioca.
U selo je stigla tik posle svanuća. Nadala se, umorna i gladna, da će naći odmorište u seniku nekog dobroćudnog gazde. Za uzvrat može da poradi oko kuće, da baci karte koje otkrivaju tajne sudbine ili da, prebirajući po žicama gitare,  zapeva neku od pesama iz nikad viđenog zavičaja.
Selo nije bilo prijateljski naklonjeno. Proteraše je uz kamenice i psovke, besni što psi ne slušaju i ne kidišu na tamnokosu lutalicu. Uporni su je gonili uz planinu, vitlajući motkama. Tek kad je zaronila duboko u šumu, izgubiše se njihovi glasovi, ali ona je posrtala dalje, uplašena i ponižena. Stari hrast na ivici proplanka je raširio grudi i primio je u svoje okrilje. Uvukla se u šupljinu, mokra i zadihana, vukući tkanicu sa nešto stvari i gitaru nasleđenu od dede.
Senke su se stapale sa sumrakom. Kiša je tapkala po kori hrasta. Jeđupku uhvati dremž.
Kroz slatki polusan, dok je telo oduzeto, a duša luta između dva sveta, slušala je šapat drveta.
U šupljini se osećao meki miris truleži i mahovine. Topao, zgusnut vazduh je zavaravao pa joj se učini da se prostor oko nje širi i ljuljuška u ritmu kiše. Utapajući se u bezdan snova, privuče ka sebi gitaru nehotice dokačivši žice koje ispustiše dug, bolan jauk.
Propadala je kroz paukove mreže. Poniranje je trajalo dugo, a mreže su se nizale u nedogled. Iz mračnih uglova zurile su u nju hiljade sjajnih očiju. Čudno je bilo što se ni jedna mreža nije zatresla, zatreperila, ni jedna uhvaćena kap rose nije otpala. Shvatila je, u padu, da je ona tek sen sopstvene senke, da ne utiče  ni na šta, i da je se ništa ne može dotaći. I da ništa ne može da zaustavi tu tamu u koju je uhvaćena. Poželela je svetlost, da raščini taj zaklon, čija je senka postala.

Sačuvana
sivka
Eta Carina
admiral


Poruke: 765
Ugled: +8/-0
Van mreže


« Odgovor #1 poslato: 18.05.2010. 21:03:10 »

Sukobljena buđenjem između šta jeste i šta želi
                                                                 

Probudio je muk. Zebnja joj se uvuče u kosti kad je shvatila da leži na velikom, glatkom kamenu. Noć i tišina utkani u more trave oko nje, a na horizontu, sa svih strana kao ograda, crne se ivice šume. Podiže glavu u nemoj molitvi i dah joj zastade u grudima i pretvori se u užareni bol jeze. Po nebu su se kotrljala dva meseca. Svetlost koja se otkidala od njih bila je modra, pa joj se učiniše u trenu kao dva zrna grožđa sa kojih se cede kapi rose.
- Ja sanjam. Ali, kako da osećam toplinu svojih dlanova i vetar kako mi podiže kosu?
Pomerila se i skočila u travu koja joj je dosezala do grudi. Obiđe oko kamena osvetljenog plavičastom svetlošću dva satelita. Sva mora sveta su joj šumela u ušima dok joj je glava trnula od paničnog zaprepašćenja.
Ono što je mislila da je kamen, bila je ogromna životinja, prevaljena na bok. Postrance na velikoj glavi, koja se završavala mlitavom, crnom surlom opuštenoj u travi, preteći su se uzdizala tri para oštrih rogova. Iz zadnjeg dela leđa široka traka rožnatog oklopa se produžavala u dug, nazubljen rep.
Ni sama ne znajući šta čini, priđe dugom koplju koje je virilo iz slabine i obuhvati ga rukama u pokušaju da ga iščupa. Cimnu par puta, a zatim se odupre prvo jednom pa drugom nogom i viseći na njemu bezuspešno se ljuljala. Napregnuvši se još jednom, oslobodi ga i pade u travu. Iz rane na boku zivotinje poteče mirisna tečnost.
Životinja se pomerala. Jeđupka drhyavom rukom zurno dohvati gitaru i pođe unazad. Ogromna masa se uzdiže nad njom. Zver se klatila s noge na nogu, uperivši u nju pogled tri sjana oka. Iz šume zatreperi svetlost i odbljesnu u oku životinje. Duga, crna surla je obujmi oko struka i prebaci preko glave na hrbat, vešto izbegavajući oštre rogove.
Uz mrmorenje desetine glasova, svetlost iz šume se približavala. Životinja se pokrenu u lagan, nesiguran kas, a zatim ubrza. Iza njih se začu urlik negodovanja i razočarenja.
Jeđupka se uhvati rukama za rogove, polegavši uz vrat životinje koja je sve brže i sve sigurnije trčala. U susret im je rasla druga ivica šume. Zver podiže surlu i pusti kratak pisak. Jeđupku zaboleše uši a grane drveća se podigoše i pustiše ih u širok, mračan prolaz. Uronili su u tamu, ali brzina kojom su se kretali ostala je nepromenjena. Potpuno izgubivši pojam o vremenu, Jeđupka se prepustila onom što je mislila da je san.
U sred tame, biće je zastalo i odtrubilo dug zov. Ispred njih se pokrenu hladan vetar i oni uroniše u crni bezdan bez zvuka. Razapeta uz glatku kožu životinje, čvrsto se držeći za rogove koji su titrali kao strune, Jeđupka je osećala da se probijaju kroz lepljivi mrak tunela.
Pokušala je da se seti prethodnog dana i svih onih pre njega koji su nestali u magli jučerašnjice. Uzaludno je prizivala sećanja, ali ona su se razvejavala kao poslednji prolećnji sneg, topila i nestajala, ostavljajući je bez proslošti, bez uspomena koje bole, ili zasmeju, samu, kao prvi put rođenu.
Sačuvana
sivka
Eta Carina
admiral


Poruke: 765
Ugled: +8/-0
Van mreže


« Odgovor #2 poslato: 18.05.2010. 21:05:31 »

Prepuštajući se zaboravu tražila je sigurnost
                                                         

    Postepeno, tmuša se rasplinjavala i ona vide da se nalaze u cevastom prolazu na čijem kraju je tinjala svetlost. Nepripremljena za sjaj dana oseti oštru bol u dnu očiju kad su izronili iz tunela. Škiljila je kroz trepavice u očekivanju prizora ispred sebe. Još uvek nije osećala ni strah, ni paniku.
Ispred nje je pucao vidik okupan jutarnjom svetlošću. Svud okolo, dokle god je dosezao pogled, visoke litice. Vrhovi su se gubili u ljubičastom vencu  magle u čijoj sredini se prostiralo ametistno nebo sa zvezdom na sredini. Niz padine planine slivale su se šume praveći prsten koji je obujmio ogromno prostranstvo visoke trave uztalasane u svim bojama duge. Na sredini, kao drgulj, visoka građevina od žutog kamena, u obliku stepenaste piramide.
Sa svih strana ka njima su nadirale čudesne životinje kao ova na kojoj je dojahala. Okruživale su ih i dodirivale podignutim surlama. Niz poljanu se prosuo prigušen zvuk truba, nežan i drhtav. Pritajena misao joj razotkri da se to čudna bića pozdravljaju između sebe muzikom. Brujanje je teklo kao nemiran potok, čas prelamajući se u visokim tonovima od kojih je adrenalin divljao kroz krv, da bi se zatim spustio u šapat tihog zadovoljstva.
Nastade tišina pomućena samo šumom vetra kroz okean trave i bubnjanjem njenog srca čije je damare osećala u grlu. Iz krda se izdvoji jedno ogromno obličje. Sad već osećajući užas Jeđupka je sleđena gledala dugačku crnu surlu kako joj se približava.
Zmijoliki pipak sa dva proreza njihao se oko njene glave, pažljivo joj dodirujući kosu, čelo, a zatim ruke. Jeđupka podiže dlan i dotaknu glatku crnu kožu, da bi zatim sa obe ruke obujmila surlu zveri i prislonila na grudi u nemom gestu predaje. Onjušila je dah zveri i sa čuđenjem shvati da udiše miris šumskog bilja i meda.
Životinja je netremice gledala u nju samo srednjim od svoja tri oka. Polako je podiže i prebaci na leđa, kao da presađuje retku biljku. Uputi se ka piramidi dok se ispred njih ostatak krda pomerao otvarajući im prolaz.
Dok se ljuljala kao da plovi na brodu kroz prostranstvo trave, Jeđupkine oči su posmatrale vlati prelivajućih boja, kao pera rajske ptice.
Iza njih nije ostajao trag jer se svaka stabljika podizala i nastavila da treperi.
Iznad nje je bila sjajna zvezda na ametistnom nebu plišanog jastuka zagnjurenog u paperje ljubičaste magle ispod koje su se litice zamračivale krugom šume što se spuštala u omamljujuće šarenilo visokih trava u čijem središtu je sunovraćeno ka nebu stremela piramida.
Nije bilo ptica. Jedini zvuk je bilo lenjo pevanje trave pod dahom vetra.
Stigoše do treperavog zasvođenog ulaza na boku piramide. Uroniše u polumrak i Jeđupka vide oslikane zidove.
Ljudi zagasite puti,  i kao njene, dugih crnih kosa, na leđima životinja koje je ona već u svojoj glavi nazvala “mirisna čudovišta”. Poneke od životinja bile su upregnute u furgone koji joj vratiše sećanje na  vreme dok je još živela sa porodicom.
Sačuvana
SuzanKalvin
Robopsiholog

predsednik


Poruke: 1.813
Ugled: +11/-0
Starost: 42
Slike: moj album
Pol: Žena
Van mreže


« Odgovor #3 poslato: 18.05.2010. 22:46:01 »

A dalje.... Question
Sačuvana

Stranice: [1]   Idi gore
  Štampaj  

 
Prebaci se na:  

Šema sajta  ◊   SF Vektor  ◊   TV program  ◊   Periodni sistem NF

Pravilnik  ◊   SF kviz  ◊   NF na Krstarici  ◊   SF filmovi  ◊   Bibliografije

Kopirajt © 2006-2019. SF tim. Sva prava zadržana.
Pokreće MySQL Pokreće PHP Powered by SMF 1.1.21 | SMF © 2015, Simple Machines | Mapa foruma | Arhiva | wap2 Ispravan XHTML 1.0! Ispravan CSS!
Stranica je napravljena za 0.033 sekundi sa 24 upita.