SF tim
* 17.09.2019. 05:05:41
napredna pretraga  
Dobro došli, Gost. Molimo vas prijavite se ili se registrujte.
Da niste izgubili svoj aktivacioni e-mail?

Prijavite se korisničkim imenom, lozinkom i dužinom sesije
Vesti: Fan forum SF fanova. Smile
 
  Portal   Forum   Pomoć Pretraga Igre Prijavljivanje Registracija  
Stranice: [1] 2   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Dečak nema vrata  (Pročitano 9423 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
vanax
Registrovani
admiral flote


Poruke: 1.054
Ugled: +28/-3
Starost: 77
Lokacija: Ovde
Pol: Muškarac
Van mreže


« poslato: 17.05.2010. 12:21:37 »

E, ovo je novo, pa može da se trese k'o tepih. A, i u skladu je sa mojom mukom sa forumom.

DEČAK NEMA VRATA

"Imamo posao za vas..."

Posao? Za njega...? Neko ima posao za njega? Muškarac proređene, sede kose, pilji oko sebe kroz cvikere jake dioptrije i pokušava da vidi šta se promenilo u njegovom okruženju. Nevelika prostorija, naravno, ispred, polako izmiče iz vidnog polja. Šta je pozadi tek će videti, kad potpuno okrene glavu, ali, zna, uvek je to razočaranje, nije imao dovoljno novaca za Uslugu bez granica i to je to... Sve je otišlo na brljavu svest koja mu, često, čak ne kazuje ko je. Da, ko je? Treba se setiti, nije lako setiti se kad se sastojiš od dvadeset i sedam procenata memorije. Plus četiri procenta operativne... Kad je sve ugovarao izgledalo je važnije ne izgubiti doživljeno, ono što se može doživeti u ovom svetu može se pokriti i sa dva procenta operativne... Kad bi neko mogao sa sigurnošću da kaže koliko je procenata dovoljno, potrebno, poželjno, optimalno... luksuz... Kome je potrebna operativna ovde, kao da bi tek tu da trebalo da bude pred novim izborima, sa otvorenim umom za nove ideje, znanja, zaljučivanja...
 
Operativna je pala dok je okretao glavu. Zid s prednje strane se sljuštio, slike  okačene na zid su iscurile ka podu, sto za kojim sedi se ugnuo i odbio da podrži laktove, vrat je neprijatno škripnuo, zabolelo ga je... Jebote, kog sam vraga platio pun senzorni potencijal! Da me ovoliko zaboli, kad mi nije do bola? Misli mu kovitlaju dok se trudi da ostane prisutan.
 
Ah, da... svetlost... Sad vidi i drugi zid. Ovoga puta ima vrata. Dobro je kad postoje vrata, to nije u njegovom programu, to znači da jedno vreme neće biti sam, da će sa nekim popričati, možda će biti poznato lice... Teško... Niko od onih koje poznaje nije mogao da si priušti Program.

Žena izgleda čudesno dobro. Ne dobro u smislu da je mlada i lepa, nego deluje tako detaljno da odmah zna da je iz jako bogate kuće, da je kompletna... da ima i odnegovane prste na rukama, lak na noktima, tesnu narukvicu sa vodičem toliko blistavim da odjednom zuri samo u taj uređaj koji je komunikacija ovog sveta, način da se na vrata izađe i pogleda iza njih. Jer u ovom svetu postoji svet iza vrata, ako imaš vrata, a on je ovoga puta, imao vrata i to je značilo da je ona kroz njih ušla, a i da će na njih izaći, kad bude odlazila, ako mu sistem pre toga ne padne, iz bezbednosnih razloga, jer na ovom svetu vrata su zid kroz koji se ne prolazi, osim ako imaš vodiča ili si vođen...

"Imamo posao za vas, Borivoje..."

Sad izgovara i ime. A to nije jedino neobično. Soba ima vrata, soba ima gosta, Borivoje ima posao. Ako posao dolazi sa čovekom, sa ženom, pardon, onda posao nije čitanje knjiga, ispravljanje grešaka, spoticanje po nesuvislim rečenicama, uopšte, čitanje loše literature, jer to je platio da ima u ovom svetu, nije da nije imao vremena da razmisli, verovao je da čitanje ne može da bude tako loše kao pisanje, da se u čitanju da ispraviti gotovo sve ono što nije dobro napisano. Tu se grdno prevario, jer neke rečenice se jednostavno ne daju pobediti sem ako se sve ne napiše ponovo. A ugovor nije predviđao pisanje, samo čitanje i ispravljanje, sve dok tamo nekom, negde, to ne bude dovoljno dobro za... Za šta bi moglo biti dobro ono što on ispravi, a nije napisao?
 
"Borivoje...!"
"Da, imate posao za mene..."
"Treba nam značenje jedne priče..."
"Značenje... vama... treba..."
"Evo, ostavićemo vam tekst..."
"Ostavićete mi tekst...?"

Žena prilazi stolu, u ruci joj listovi papira... Bože, papir...! Ko još piše na papiru? Odakle im papir, ovde...? Kako...? Spustiće te listove na sto, kao dokaz da ne poštuje ugovor i onda će oni sa kojima je ugovorio da ponište ugovor, da mu skinu deo aktivne percepcije koja je i onako nikakva, da ga isključe, možda...

"Ne, ne spuštajte taj papir!" vikne naglas i ona se sa čuđenjem podiže pogled. Borivoje već gura od sebe ono što ona ispušta iz prstiju, listovi se razleću na sve strane. Pogledom otvara vrata, duva je napolje kao promaja koja stiže kroz neki drugi otvor, a ona kao list, kao perje očupano mačjim kandžama sa ptice koja je kasno uzletela, bude usisana u taj otvor koji se zatvara, pre nego što uoči bilo šta sa one strane i nestaje...
Listovi se zaustavljaju u letu, krik da se nosi u vražju mater ostaje zamrznut na njegovim usnama.

                                                                                 * * *
Naslov DEČAK NEMA VRATA je zbunio Borivoja. Dečak nema vrata, dečak nema vrata? Zašto je važno što taj dečak nema vrata? Nema ni on vrata. Odnosno, imao ih je, jednom, kada je... šta se to dogodilo onda kad je imao vrata? Kad imaš vrata onda neko može da dođe, neko da ode... Šta će dečaku vrata kad nema ni zid? Pročitao je taj tabak teksta i nije mu jasno zašto je dečak provodio večeri pogleda uperenog kroz veliki prozor ka asfaltnom putu koji zavija kraj stabala zarobljenih otrovnom povijušom i nestaje uzbrdo ka svetlima susednih kuća. Razumeo bi da je hteo da ode, a da nije imao vrata da kroz njih izađe. Ali, niko mu nije branio da ode, kao što ni on ne može da ode jer ni on nema vrata, a sedi i čeka... Čeka, šta? Da mu podignu zid, da u taj zid ugrade vrata, da može da ih zatvori i da sedi iza njih i bulji kroz prozor u put kojim ponekad prođe neko vozilo i uspne se ka udaljenim svetlima... Ja imam zid, pomislio je. Možda je njegova nevolja što nema ni zid! Ustvari, kad nemaš vrata, onda si napolju, a svi ostali koji imaju vrata su unutra, mogu da uđu i izađu po volji.

Odgurne listove papira koje je nekad sakupio sa poda. Bilo je to kad je... kad je bilo šta? Kad je nekad?  Nejasnoća pojma ga zbunjuje. Ustaje sa mesta na kojem je uvek sedeo... Uvek? Nemoguće je da uvek sedim, pomisli. Uvek je jako dugo trajanje. Dugo... Trajanje... Jebeno sećanje... Nešto zaboravljeno navaljuje kroz njega, rađa ljutnju i bes, zvizne pesnicom po stolu, bio je tvrd, tako tvrd, zabolelo ga je toliko da je jeknuo. Zuri u svoje prste koji trnu, iznenađuje ga materijalnost tog osećaja, smiruje ga, nekako, obnovljena samosvesnost. Odlepi se od ivice stola, zakorači na drugu stranu, ka zidu gde se dogodilo... neko je dolazio... na zidu su se nalazila vrata... taj neko je bila žena... lepa žena... nestala je kao i vrata, a možda ga čeka, tamo, sa druge strane... I, možda je sa te druge strane, iza retko posađenih hrastova, asfaltni put koji zamiče uzbrdo, a u daljini se vide ulične lampe i upaljena svetla...

Tetura do zida, zalupa po njemu, sve dok ponovo ne oseti trnjenje prstiju. Nalaze se tu neka vrata, mora da se nalaze... Izaći će kroz njih i možda ga sa druge strane čeka...

                                                                                    * * *
Posle nekoliko neuspešnih pokušaja da zakorači, Borivoje se gotovo sruči na zid. Korak koji je napravio više je ličio na padanje. Ipak se dlanovima zadržava na zidu, čelom tek nešto iznad dlanova. Da na zidu postoje vrata, vrata bi šuplje zazvučala. Zid je odjeknuo tupo. Da može samo da zamisli prava vrata pronašao bi i kvaku, zgrčio je prste kao da je traži i okrugla mesingana kugla se našla među njima. Mesingana kugla? Kugla? Takve su kvake u Talsi! Ja nisam u Talsi... U Talsi je dečak koji nema vrata... Pisalo je u... Potpuno se uspravlja držeći se za tu kuglastu kvaku, odaljava lice od zida i ugleda...

"Bem ti... gde su cvikeri...?"

Zna da su ostali na stolu, uvek ih skida kad završi sa čitanjem, žulje ga i mora da potrrlja nažuljano mesto. Neka ih tamo, pomisli i počinje da pipa po površini pred sobom. Desno od kugle koju ne pušta iz ruke napipa neravninu koja se prostire pravo uvis, levo od sebe napipa drugu neravninu i shvati da su pred njim vrata. Poželeo je da odmah potegne kuglu i izleti napolje, ali ga zaustavi misao da će napolju videti još manje, da su vrata možda zaključana, da ga možda tako kažnjavaju što je pustio strankinju u sobu. Onda odbacuje tu misao, jer on nema vrata i nije mogao nikoga da pusti... Počeo je da vaga da li ipak najpre da ode do stola...
 
"Jest'! Pa da vrata nestanu...", ne sme da ispusti tu kuglu po cenu usranog života koji provodi u sobi bez vrata. Poželeo je da se počeše po bradi, da zavrti palac preko usana, to radi uvek kad razmišlja. Slobodna ruka mu polazi naviše i prsti kače cvikere zataknute za rub okovratnika.

Histerično se nasmeje, to mu se dešava, često, da izgubi cvikere i da oni nađu njega, a ne on njih. Namešta ih je na korenu, vrata postaju jasno vidljiva. Samo da nisu zaključana, senu poslednje oklevanje...

"Ma, provaliću kroz njih", jeknu i zavrte kuglu.
Nisu zaključana.

Sa spoljne strane je tama, osvetljena tek stalnim svetlom koje dopire negde iza odškrinutih vrata. Ne može da vidi dokle seže taj mrak, ali oseća strujanje vazduha, kao da pred njim postoji još prolaza i otvora. Pod je potpuno ravan, na njemu se belasa jedan ispušten list papira, malo dalje jedna ženska cipela sa odvaljenom štiklom, negde sasvim u tami nazire se zgrčena ženska figura i čuje stenjanje. Onda razabire i artikulisani ženski glas:
"Zaboga, Borivoje, zašto ste toliko čekali? Čekam čitavu večnost..."
"Vi ste još tu?"
"A gde bih išla... bez vas... Ja baš i ne znam gde se nalazim..."
Dotetura do nje i pomogne joj da se pridigne:
"Izvinite, prepali ste me... Nikoga živog nisam video... već... već... već..."
"Izgleda da sam vam ja zapala...", zveketavo se nasmeje, a glas joj drhti od beznađa. "A, i vi meni..."
"Kako...?"
"Sa ove strane vrata nema ničega..."
"Mora da ima... Moramo se potruditi..."
"He, Borivoje, prošli ste kroz jedna vrata i mislite da ste otvorili svet... Svet je bezbroj vrata i uvek su neka zatvorena..."

Borivoje najpre psuje svoja četiri procenta operativne memorije. Psuje svoja sećanja po kojima ne može da pretražuje sa tako oskudnom... Pažnju mu odvlači njena rečenica o svetu sa bezbroj vrata. Dobra rečenica. Moraće da je zapamti, zapiše... Onda psuje svoju pažnju koja ga odvlači od... Od čega ga odvlači...? Da, mogao bi da bude ljut i na nju...
"Možete i da odete. Tamo odakle ste došli. Pa, otvarajte sva vrata sveta...!"
"Tamo odakle sam došla, verovatno više nisam... Ovde, moje iskustvo je da ste vi jedini..."
Odjednom, nešto se premota, stigne do jedne druge rečenice i on ima dobar odgovor:
"Samo vrata pred nama mogu da budu zatvorena. Ova iza mene ostaju otvorena. Potražićemo druga. Samo jedna u jednom trenutku..."

                                                                                  * * *
"Jaoooj!"
Borivoje se prući po podu, u mrkloj tmini. Nekako zna da je u pitanju zanemarljiva neravnina, kišna glista bi je preskočila, ali njegova stopala nisu izdržala posrtanje, zaglavinjao je unapred pokušavajući nagonski da uspostavi ravnotežu, ali tih prokletih četiri posto operativne nije bilo dovoljno operativno.
"Borivoje, jesi li se povredio?" Žena ga pita mahinalno, zaboravlja da mu još ni ime nije rekla. Pipa za njim, dohvata ga preko tura, pa za pojas i povlači ka sebi.
"Nisam... I ne vuci me... Ustaću sam kad povežem ove moje zarđale ganglije..."
"Zar ovde nema nikakvog svetla...? Neki prekidač..." Pušta ga.
"Otkud ja znam? Vrata su me se učinila poznata, pretpostavio sam da vode u neku garažu, da iza postoje još jedna vrata..."
"Na garaži...?"
"Ne. Iz garaže..."
"Garaža mora da ima svoja vrata..."
"Mora, ali ova garaža nema kola... Ima gomilu krša i drugog đubreta... Kola su napolju..."
"Onda mora da postoji prekidač..."
"Valjda. Pipaj kraj vrata, sa obe strane... Ko zna, možda i upališ svetlo... Ako dovoljno veruješ da će se upaliti..."
"Zašto to kažeš?" Onako, još na podu, može da čuje njeno oprezno kretanje.
"Ne znam. Zaista, ne znam."

Svetlo odjednom sine i osvetli prostoriju. Borivoje sedi na podu i trlja koleno kroz razderanu nogavicu. Iznenađuje ga što krv teče, ali, valjda, to ulazi u komplet koji je platio. Ko zna šta sam sve ugovorio, a šta nisam, pomisli.
"Uvek to prokleto levo koleno..." Ustaje teškom mukom, dlanovima se podupire o kolena, još je leđima okrenut Emi. Mrmlja i dalje: "Ako si već upalila svetlo, onda će i rezervni ključevi od kola biti u kanti, ispod pribora za čišćenje... Ah,da, postoji i prekidač koji otvara garažu... Kola su ispred garaže i tutnjimo gospođice... valjda gospođica... Kako se, zapravo, zoveš...?"
Ema već drži ključeve u ruci, vrata garaže zuje i lagani osmeh se pozdravlja sa nelagodnošću.
"Ema, Ema Mataki... Borivoje. Dobro ti ide budući da... nije sad važno... Da li je ovo tvoja kuća...?"
"Taman posla. Ali je imam u glavi. Nekad davno, neka uspomena, možda nešto pročitano... Šta znači - 'budući da'...?"
"Pogrešila sam. Ako još upalimo kola...", izbegava odgovor i pokazuje ka velikom troredom venu što se izdvaja iz pomrčine koja im emituje svežinu noći. "Ako upalimo kola, biće pred nama duga vožnja i imaćemo previše vremena za priču..."
Nedugo zatim, već su u kolima, Borivoje traži da Ema vozi. "Ja ne vozim... već neko vreme...", kaže joj je kao da se izvinjava. Bez upaljenih svetala kreću se niz asfaltiranu stazu ka putu koji osvetljava ulična lampa. Svetla se odjednom pale i motor pojačava brujanje.
"Levo ili desno, Borivoje?"
Okleva trenutak kao da prebira po sećanju:
"Levo. Želim da vidim prozore dok odlazimo. I, ne vozi brzo, dotle."

Vozilo klizi ka pregibu na putu i prolazi kraj hrastova obraslih otrovnom povijušom. U trenutku kad se pred njima potpuno otvori uspon, red novih svetala, tamo negde, na kraju uzvišice, počnu da se naziru pojedine osveljene kuće. Borivoje se okreće i iza Eminih ramena gleda tamno osenčenu kuću i veliki prozor na prvom spratu. U osvetljenom kvadratu nema nikoga.

"Šta si želeo da vidiš, Borivoje?"
"Dečaka... Iz tvoje priče... Nema ga. Izgleda da je našao svoja vrata i - otišao."

Sačuvana

Između rođenja i smrti, najčešće zaboravljamo život
sivka
Eta Carina
admiral


Poruke: 765
Ugled: +8/-0
Van mreže


« Odgovor #1 poslato: 17.05.2010. 12:26:16 »

Izvanredan polet, žestok napad mašte, priča klizi, ubrza, primiri se, pa zaskoči iza "vrata".
Ja sam pročitala i ono posle...  Wink
... i mnogo mi se dopada.

Bogato, zbunjujuće, neverovatno toliko da postaje verovatno u glavi čitalaca. Ja sam zagnjurila u taj svet i doživela avanturu...
Sačuvana
valiant68
Vuki

predsednik


Poruke: 2.189
Ugled: +33/-2
Starost: 51
Lokacija: Bg
Pol: Muškarac
Van mreže


« Odgovor #2 poslato: 17.05.2010. 13:01:41 »

Znas da sam dementan pa sad moram da se prvo hvatam za rec(misao) pa tek posle za celinu price.

Vrata? zasto moraju biti otvorena ako si usao u prostoriju, red nalaze da se vrata za sobom zatvore, ne remetiti zaokruzenu celinu.

Imam utisak da si sa ovom pricom prosto gadjao Dana, njegovo pitanje, virtualni svet.
Zastupao si sa pricom otvorenost coveka i pored trenutne aktivnosti.
 Misao uvek ima otvorena vrata i ona je slobodna, kao celina, uvek je na vetrometini.

Izrazito mi se dopada jer uvek podseca, da smo svet koji treba da raste, ma sa kojom mukom ili procentom memorije se susreo u tom problematicnom trenutku.
Negde uvek mora da postoji prikljucak za dodatnu memoriju.

Prosto si i dao odgovor, mada ne znam od kad prica postoji, kako dozivljeno pretociti.
Dopada mi se kad pisac da potku price gde vecina citalaca moze sebe da projektuje.

Uvek ima sitnih detalja za koje se hvatamo misleci da smo to mi.

U ovoj prici si dobro potkacio, dobronamerno.
Meni se apsolutno dopada, nemam sta da menjam niti sam sposoban za to vec kao citalac, samo zelim da razmisljam, ima li  nesto da me pokrene.

Moje misli dolaze u ovim kratkim trenutcima nabacane. Ne zelim da ih slazem jer je i njihova sloboda kad ce i kojim redom naici.
Sačuvana

S verom u Boga
vanax
Registrovani
admiral flote


Poruke: 1.054
Ugled: +28/-3
Starost: 77
Lokacija: Ovde
Pol: Muškarac
Van mreže


« Odgovor #3 poslato: 17.05.2010. 13:10:37 »

Priča je nastala u februaru, u Oklahomi. Možda ne taj red reči, ali njena suština. Moj unuk nema vrata u toj kući i to me je satiralo. I ja sam bio zazidan u njoj.
Sačuvana

Između rođenja i smrti, najčešće zaboravljamo život
valiant68
Vuki

predsednik


Poruke: 2.189
Ugled: +33/-2
Starost: 51
Lokacija: Bg
Pol: Muškarac
Van mreže


« Odgovor #4 poslato: 17.05.2010. 13:30:24 »

A dimnjak, mozda je unuk zeleo da preuzmes ulogu deda mraza. Zazidao vrata da nadoknadi propusteno.

Evo opet sam poceo da spamujem. Arrow grrr
Sačuvana

S verom u Boga
vanax
Registrovani
admiral flote


Poruke: 1.054
Ugled: +28/-3
Starost: 77
Lokacija: Ovde
Pol: Muškarac
Van mreže


« Odgovor #5 poslato: 17.05.2010. 14:14:43 »

Kako da Valiantu udarim -?
Sačuvana

Između rođenja i smrti, najčešće zaboravljamo život
valiant68
Vuki

predsednik


Poruke: 2.189
Ugled: +33/-2
Starost: 51
Lokacija: Bg
Pol: Muškarac
Van mreže


« Odgovor #6 poslato: 17.05.2010. 14:20:28 »

I minus od srca je valjan, lupi ako razveseljava. Twisted Evil
Sačuvana

S verom u Boga
Glorija
Superbaba

predsednik


Poruke: 5.990
Ugled: +60/-2
Lokacija: Smederevo
Pol: Žena
Van mreže


« Odgovor #7 poslato: 17.05.2010. 19:13:44 »

Priča je nastala u februaru, u Oklahomi. Možda ne taj red reči, ali njena suština. Moj unuk nema vrata u toj kući i to me je satiralo. I ja sam bio zazidan u njoj.

Nema vrata  Shocked  grrr

Baba je glupa za ovo  Embarassed Crying or Very sad I šta mi bi da pročitam ?  Shocked Sledila druga po spamu  Wink Twisted Evil

 Asocijacije - neko se spasava od sebe samog ... zatvorio se sam ... prijatelj pomaže da izađe ... zaglavio se toliko da se pogubio ...

A možda se i otvara - proširuje svoj skučeni svet i realnom dodaje i virtualni ...

Verovatno sam omašila. Nisam baš ljubitelj stila sa mnogo "zaobilaženja" i ne volim da pogađam "šta je pisac hteo da kaže"  Embarassed Odala se baba  grrr

Sačuvana

Bog čuva budale !
vanax
Registrovani
admiral flote


Poruke: 1.054
Ugled: +28/-3
Starost: 77
Lokacija: Ovde
Pol: Muškarac
Van mreže


« Odgovor #8 poslato: 17.05.2010. 19:18:57 »

Vidim ja da bi i ti da izađeš, Glorija, a nema vrata. Samo u virtualni svet, ako te neko za ruku povede. cvece2
Sačuvana

Između rođenja i smrti, najčešće zaboravljamo život
Glorija
Superbaba

predsednik


Poruke: 5.990
Ugled: +60/-2
Lokacija: Smederevo
Pol: Žena
Van mreže


« Odgovor #9 poslato: 17.05.2010. 19:30:03 »

Šio mi ga Đura  plazenje  Imam ja i previše vrata, to je problem  grrr ( A i nije neki problem - u fotelju pa listaj i uživaj !  jeeee )

Virtualni svet kao izlaz  Shocked Gde? U ludilo? Marihuana je manje štetna  Wink a i baba već ima jednu dijagnozu.

Samo radoholičari imaju problem  Wink Laughing
Sačuvana

Bog čuva budale !
dan555
Kosmozamlata

predsednik


Poruke: 8.826
Ugled: +80/-9
Starost: 61
Lokacija: Nigdina
Slike: moj album
Pol: Muškarac
Van mreže


« Odgovor #10 poslato: 17.05.2010. 19:48:35 »

Ja sam preglup da išta u ovoj priči shvatim. Zaista volim da mi se sve nacrta, osenči i oboji. grrr
Sačuvana


Čoveče, pazi da ne ideš mali ispod zvezda! pozdrav
SuzanKalvin
Robopsiholog

predsednik


Poruke: 1.813
Ugled: +11/-0
Starost: 42
Slike: moj album
Pol: Žena
Van mreže


« Odgovor #11 poslato: 17.05.2010. 20:48:51 »

Je l' ti to tražis ilustraciju?
Sačuvana

valiant68
Vuki

predsednik


Poruke: 2.189
Ugled: +33/-2
Starost: 51
Lokacija: Bg
Pol: Muškarac
Van mreže


« Odgovor #12 poslato: 17.05.2010. 21:01:04 »

Ako ja zatrazim sliku, plasim se da ce opet biti da ja teram. Zatekoh sebe da razmisljam, sebi za rodjendan da kupim bic.

Moram da pitam ima li svih vrsta, samokaznjavajucih ili gonickih, ako mi ponude izbor od 10 modela, eto mi teme za razmisljanje.
Sačuvana

S verom u Boga
dan555
Kosmozamlata

predsednik


Poruke: 8.826
Ugled: +80/-9
Starost: 61
Lokacija: Nigdina
Slike: moj album
Pol: Muškarac
Van mreže


« Odgovor #13 poslato: 17.05.2010. 21:10:40 »

Jok, to je moj način da kažem da sam preglup da sam shvatim. poster_stupid kriv sam
Sačuvana


Čoveče, pazi da ne ideš mali ispod zvezda! pozdrav
Sal
Banovan korisnik
predsednik


Poruke: 5.649
Ugled: +28/-10
Starost: 49
Lokacija: In the face of the place
Slike: moj album
Pol: Muškarac
Van mreže


WWW
« Odgovor #14 poslato: 17.05.2010. 21:20:09 »

Pa šta nije jasno tu?  Shocked Ja sam skontao iz ove sve, davno još kada mi je Vanax poslao to, iz prve.

Lik Boro je uplatio sebi vir svet iz ko zna kojih razloga (ja znam, al neću da spoilerišem). I to ne baš uplatio full paket, nego neki sirotinjski. Zato tako malo memorije, operativne. Zato je kao eto, sakat.

I u tom svetu on popravlja knjige ili šta već radi sa njima. I on je srećan. Ali, jednog dana, u toj kući bez vrata, tj sobi, se pojavljuju vrata i tu upada Ema koja ima posao za njega... van svih programa i šta je uplatio. Ema se nije trebala ikad pojaviti, kao ni vrata...ali pojavila se.

Ja jedva čekam da pročitam ceo roman.
Sačuvana

...We'd better get back, 'cause it'll be dark soon, and they mostly come at night... mostly...
Stranice: [1] 2   Idi gore
  Štampaj  

 
Prebaci se na:  

Šema sajta  ◊   SF Vektor  ◊   TV program  ◊   Periodni sistem NF

Pravilnik  ◊   SF kviz  ◊   NF na Krstarici  ◊   SF filmovi  ◊   Bibliografije

Kopirajt © 2006-2019. SF tim. Sva prava zadržana.
Pokreće MySQL Pokreće PHP Powered by SMF 1.1.21 | SMF © 2015, Simple Machines | Mapa foruma | Arhiva | wap2 Ispravan XHTML 1.0! Ispravan CSS!
Stranica je napravljena za 0.027 sekundi sa 24 upita.