Jovana je izašla u grad

Jovana je izašla u grad

Jedanaest uveče. Jovana se trgla iz dremke i shvatila da je vreme da se spremi za izlazak. Lenjo se odvukla do ogledala da se našminka, kako bi prekrila to užasno bledilo na licu. Sa kakvim samo gađenjem posmatra svoj lik – otkad boluje od čudne bolesti koža joj je postala gotovo siva, kese ispod očiju ogromne, a njen nekadašnji zaštitni znak, plava kosa do struka, postala je jako retka. Uplela se u nekakve tanke bičeve, kao da nedeljama nije prana.
Poslednjih šest godina živela je u skromnom potkrovlju trošne zgrade na Slaviji. Šminkajući se, prisećala se reakcije svog oca na svoj novi dom kada joj je, kad je počela da studira, pomogao da donese stvari iz svog rodnog gradića.
„Kakva ti je ovo rupčaga... Malo jače dune vetar i ode ti tvoj vajni stan!“, izjavio je ćale kroz šalu, bezuspešno pokušavajući da prikrije zabrinutost. Jovanu nije bilo briga – stan je počela da traži par dana pre početka predavanja i bilo joj je važno samo da je u centru. Tada nije šljivila roditelje ni za šta, a sada bi dala sve da bar porazgovara telefonom s njima s vremena na vreme. Mamina zivkanja i ispitivanja o tome šta je jela, je li se dobro obukla i sve ostale priče koje su sasvim uobičajene za zabrinute majke, sada su joj nedostajale, dok se do pre godinu dana izdirala na nju i odlučno zahtevala da je ne zove.
Sada je za roditelje mrtva. Ne komuniciraju. Čak ni za njenu bolest njih dvoje ne znaju, što je, uostalom, bolje za njih.
Dok je posmatrala svoj odraz u ogledalu, Jovana se setila koliko je nekada mrzela svoju zaobljenu figuru, proglašavajući se debelom i odbojnom. A, kakva ovo groteska sada stoji ispred nje? Ispijena devojka po kojoj se jasno primećuje da boluje, oštećene kose, a pored svega i hramlje. Istina, sve joj je teže da pešači, a, kada lift ne radi, pravi joj pakao predstavlja spuštanje niz stepenice.
Dok je privodila češljanje kraju, zazvonio joj je telefon. Bile su to bliznakinje Manja i Sanja, njene najbolje drugarice, koje su joj dale znak da je čekaju ispred ulaza. Njih dve su joj sada jedine drugarice, zapravo. Iako ih je nekada, dok je bila okružena brojnim društvom, potcenjivala zbog njihove, naizgled, plitkoumnosti, opsednutosti izgledom i slobodnog odnosa s muškarcima, shvatila je da su njih dve zapravo jedine koje su ostale uz nju nakon što se razbolela, a čitavo to „fenomenalno“ društvo izgubilo se brzinom munje. Jovana se često pita šta ih je nateralo da nastave druženje s njom – da li one u ovoj bolesti vide nešto fascinantno, ili su možda ostale bez ikakvog drugog društva? U početku joj je bilo teško da poveruje da se iza te slike dobrih riba uistinu krije saosećanje. Bar kada je u pitanju jedna od njih.
„Joko, hoćeš li silaziti?“, nazvala ju je Sanja, pošto su je već neko vreme čekale.
„Evo me...“
Jovana je odložila četku.
„Sve se više vlasi hvata o nju.“ , zaključila je.
Uspela je nekako da se odgega do vrata stana, kada je shvatila da lift opet ne radi.
„Sranje... Sad sledi sranje.“
Uhvatila se čvrsto za gelender i nevoljno počela da se spušta. Jedan po jedan stepenik, prvo jedna noga, pa druga. Normalno silaženje niz stepenice već mesecima joj je strano. Sada, poput tek prohodalog deteta, mora najpre obe noge da smesti na jedan stepenik pre nego što pređe na drugi. Kakav tužan prizor, za devojku koja je do juče prkosila svetu dignutog nosa, zabacujući svoju gustu plavu grivu.
Kroz bol je stenjala i grčila se dok se borila sa strmim stepenicama, da bi se na kraju suočila sa činjenicom da više ne može sama sići sa šestog sprata. Pri tome nije jela već danima, pa je i to doprinosilo manjku snage.
„Dođite da mi pomognete! Na četvrtom sam.“, rekla je drugaricama telefonom.
Sanja se ubrzo stvorila pored nje, uhvatila je za ruku i pomagala joj da siđe, dok je Manja odlučila da dovrši cigaretu ispred. Na kraju krajeva, Sanja je ona osećajnija, pametnija, veći prijatelj. Manja se samo šlepa uz nju. Zapravo, baš ima simbolično ime – u svemu je „manja“ – emotivnosti, inteligenciji, ophođenju prema drugima. Tek u poslednje vreme Jovana je postala svesna njihovih razlika, iako su po fizičkim crtama identične (razume se, lako se mogu razlikovati na prvi pogled – Manja je fatalna plavuša, a Sanja isto toliko fatalna crnka), dok je ranije bila puna predrasuda. Moglo joj se, a gle’ kako je sad jadna. Neretko se oseća kao da je neka viša sila posmatra, prsta uperenog u nju, i grohotom joj se smeje u lice. Toliko svojih postupaka rado bi povukla kada bi joj se ukazala prilika.
Kad su konačno sišle, zaputile su se prema klubu. Jovana je mogla nekako sama da hoda po ravnoj površini, doduše sporo, što je katkad smetalo Manji pa bi samo značajno pogledala sestru i prevrnula očima.
„Vidi na šta ti liči kosa. Možeš jaja da pržiš na onome što iscediš iz pramenova!“ , kroz smeh je izjavila Manja.
„Da pržim jaja, a?“ – odgovorila je Jovana.
Ubrzo su se sve tri glasno smejale ovoj provali. Malo crnog humora nije na odmet, što bi se reklo.

U klubu se Jovana pitala šta sve te ljude čini tako fasciniranim vampirima. Kakvu to lepotu vide u smrti? Odjednom se suočila sa trendom seksi vampira – devojke su paradirale u korsetima koji jedva da išta pokrivaju, minjacima i mrežastim čarapama. Razume se, sve su nosile beli puder i crnu senku oko očiju, pokušavajući da dobiju na što bolesnijem izgledu. Kako to ironično deluje Jovani - pita se da li bi isto mislile kada bi se zaista razbolele. Pomno je posmatrala sve te pozere koji su pili sok od višnje igrajući se ispijanja krvi. Rado bih ih sve išamarala i poslala kući bogatim mamicama i taticama, samo kad bi imala snage. Jer, sve su to lažnjaci – beogradski splav sa druge strane ogledala.
„Vidite onog frajera desno... Odoh u akciju, žene!“, rekla je Manja Jovani i Sanji pokazujući na visokog suvonjavog tipa lepuškastog lica.
„Još nije prevazišla te stvari?“, retorički je upitala Jovana, a Sanja je samo prevrnula očima.
Možeš misliti, uskoro se Manjin plan suočio sa neuspehom i vratila se drugaricama, k’o nekakav posrani golubić.
„Ah, kako se usuđuje da mu se JA ne dopadam?“, Jovana ju je zamišljala kako govori, smejuljeći se, dok su se ove dve pitale šta li joj je to palo na um.

Međutim, dok su se ćaskajući njihale uz muziku, Jovana je spazila nešto od čega se u momentu skamenila.
„Eno ga Ćelavi, eno ga tamo!“ , uzrujano je rekla drugaricama, pokazujući prstom na levo.
„Ne mogu da verujem! Eno ga opet! Pogledajte!“, vukla ih je za rukav.
„Kada će već jednom prestati?“, Manja je smoreno šapnula Sanji, a ova ju je sasekla naredivši joj da umukne.
Ipak, on je stajao tamo, visok, razbacan, u kožnom mantilu. Ispijajući pivo, stasiti momak se zagledao u Jovanu uz prepoznatljivi kez, kao da je poziva da mu priđe.
Čemu ta fascinacija sada, kada Jovana liči na avet, sva rasklimatana i oronula? Dokle će je proganjati ovaj ljigavac? Čini se da joj ne vredi da ga se rešava jer se nepogrešivo uvek iznova pojavi.

„U šta, bre, ti piljiš?“
„Hej, polako lepotice... Što si se nadrkala na mene? Samo sam te pitao jesi li ti nova ovde, s obzirom da te nisam viđao.“
„Ma da... Ja sam nova pozerka ovde. Vidi kako imam sjajan imidž!“, ironično je izjavila Jovana. Ovako nešto je očekivala od Ćelavog, s obzirom da se, kad god se sretnu, pretvara da je ne poznaje.
Dok su ih bliznakinje netremice posmatrale, Jovana i Ćelavi vodili su prazne razgovore, a on joj se, navodno slučajno, sve više približavao.
„Šta kažeš da odemo na neko privatnije mesto?“, šapnuo joj je nasmešivši se, a Jovani je više izgledao kao uzbuđeni ker koji besomučno balavi izbačenog jezika.
„Što da ne? Imam praznu gajbu, ali ne idem nigde bez svojih drugarica.“, kazala je, pokazavši na Manju i Sanju.
„Oho-ho... Nemam ništa protiv.“, rekao je Ćelavi, verovatno u sebi pomislivši : „Ubo sam grupnjak! Zgodne li okolnosti po mene.“
Jovana je, ne prvi put, dala znak drugaricama da polaze u njen stan. Sanja je pristala bez pogovora, sažaljivo i zabrinuto, dok je Manja to uvek činila bezvoljno, kao iz kurtoazije. Dok su pešačili ka Jovaninoj zgradi, Ćelavi se ponašao poput ushićenog pseta spremnog za parenje. Neprekidno je brbljao gluposti na koje se tri devojke nisu obazirale, pokušavajući da smanji nervozu koja se preplitala sa nezamislivom srećom.
„Kao što vidiš, povređena mi je noga. Moraćeš me poneti do gore, pošto lift ne radi.“, rekla mu je Jovana.
„Nema frke, mala! Jebo te, laka si k’o perce!“
I tako su se pentrali do trošnog potkrovlja, Sanja u čijoj su ruci bili ključevi napred, a par i Manja idući iza nje. Manja je palila cigaretu za cigaretom, shvativši da joj se trauma opet sprema. Trauma koju njen malecki želudac ne može da svari.
„Evo nas!“, izjavila je Sanja.
„Ova zgrada ti je stara vekovima. Sama živiš u potkrovlju? Jezivo! Ne bih ti ja ovde živeo sam, pa da me ubiješ!“, prokomentarisao je Ćelavi.
„Prija mi, eto... Sada više nego ikad.“

Ušli su u stan. Jovana je značajno pogledala bliznakinje, i ovde su odmah znale šta im je činiti.
„Mi volimo kinky igrice...“, rekla mu je Jovana iskezivši se, „Skidaj se!“
„Auuuu... Evo, evo odma’!“, rekao je napaljeni ker i počeo da baca sve sa sebe brzinom svetlosti. Ubrzo je obavio taj zadatak i balaveći upitao: „Šta ćemo sad?“
„Sedaj na stolicu!“, Jovana je dominirala situacijom, dok su bliznakinje stajale na vratima sobe i nemo posmatrale.
Ubrzo je izvadila konopce i kaiševe iz ormara i dala znak drugaricama da joj pomognu da ga veže.
„Okej, devojke... Volim i ja S&M varijante, ali nemojte da preterate!“, ćelavu kukavicu je već počeo da hvata strah.
„Tako... Eto ga!“, rekla je Jovana, a Manja i Sanja su se udaljile.
„Hoćete sad nešto lepo da mi radite? A što se vi ne skidate?“, zapitkivao je. Međutim, Jovana je učinila nešto sasvim drugačije – izvadila je povelik nož iz fioke.
„Ma, sve i svašta ćemo ti raditi.“
Počela je da prelazi hladnim oružjem po njegovoj koži, što ga nije napalilo kako je zamišljao. Naprotiv, obuzela ga je strepnja, čak je i zažalio što je pošao sa njima trima.

„Hoćeš nešto uzbudljivo?! Pa, evo ti!“, rasekla ga je po grudima nekoliko puta.
„Šta to radiš, luda kučko?! Jesi li ti normalna?! Puštaj me smesta, jebaću ti sve po spisku!“, počeo je, kroz plač, da se dernja. O ovakvom užasu nije ni sanjao. Slabašna plava devojka pretvorila se u monstruma, izbečenih crvenih očiju, cvokotavih zuba. Okomila se na njega iz njemu nepoznatih razloga. Jedino što mu je bilo u glavi je nagon za preživljavanjem, očajnička želja da se spasi. Izmučeni momak pokušao je da igra na kartu pristojnosti ne bi li se nekako izvukao.
„Pusti me, molim te. Obećavam da nikome neću reći za ovo. Vidiš da tvoje drugarice ne rade to... Preklinjem te, dozovi se pameti. Pa, ne želiš valjda da završiš u zatvoru?“, Ćelavi je pokušao da igra na kartu griže savesti. Nije bio svestan da pretnje zatvorom ne pale kod Jovane, jer, to je nadasve nerealan ishod događaja. Niti je bio svestan da to što bliznakinje mirno stoje na vratima ne znači njihovo sažaljenje prema njemu.
„Kako se usuđuješ da tražiš da te pustim, manijače odvratni?! Kako uopšte misliš da to zaslužuješ?!“
„Pa šta sam ti uradio, za ime sveta?“, plakao je.
„Kako se usuđuješ to da me pitaš?! Ti si me, monstume, silovao i ubio! Ti si me onda, isto ovako, pokupio u klubu i silovao i posekao me u mojoj rođenoj kući! A sada je vreme da se uloge obrnu!“, pomahnitalo je vriskala Jovana, nastavljajući da ga reže.
„Jovana, kad ćeš već jednom shvatiti da to nije taj Ćel...“, pokušala je Manja da izgovori.
„Zaveži, bre!“, Sanja ju je odsečno gurnula laktom.
„Ja te silovao i ubio? O čemu ti pričaš? Nikad te pre u životu nisam video... A kako sam te mogao ubiti, kad si upravo ispred mene?“, cvileo je momak poslednjim atomima snage. Pljuvao je krv shvatajući da mu nema spasa. Samo je želeo da agoniji što pre dođe kraj.
„Pizdo jedna! Još me i lažeš! Misliš da si pametan, a?! Misliš da možeš da se izvučeš?! E, pa, koliko god treba, goniću te i ubijati, manijače! Čudovište odvratno!“
Jovana ga više nije sekla nožem, nego je zgrabila sekiru za meso ispod kreveta i počela da mu rascopava glavu. Toliko je jako udarala da je krv prštala celom sobom. Jovana se nalazila u lokvi, preplavljena krvlju manijaka. Sanja je sažaljivo posmatrala prizor sa vrata, dok se Manja prestravljeno sklonila pozadi. Sela je na stolicu i zapalila cigaretu, mrmljajući sebi u bradu, dok su joj se dlanovi tresli u užasu.
Rascopana glava mladića pala mu je s ramena. Više nije izgledala kao glava, već kao neka zgužvana, deformisana sluzava masa. Jovana je klekla i počela da plače.
„Za ime sveta, dokle više?“, cvilela je.
„Smiri se. Doći će ovome kraj. Mora doći.“, izjavila je Sanja sa vrata, znajući da joj nije pametno da se približava drugarici u ovom trenutku.
Jovana se valjala po podu u užasu, kašljući i stenjući.
„Idite...“, izgovorila je, mučeći se.
„Jesi li sigurna da možeš sama? Ne treba ti pomoć s teglama?“, upitala je Sanja.
„Ne treba... Idite.“
„Dobro. Nazvaću te kroz par sati, pre nego što svane. Da vidim kako si.“, rekla je Sanja, a zatim povukla sestru sa stolice.
„Polazi!“
Užasnuta plavokosa devojka odvukla se iz Jovaninog stana, ne mogavši da dočeka da se smesti u krevet. Ponovo neće zaspati, jer će joj se slike strave i užasa neprekidno smenjivati pred očima. Sve joj teže postaje da preživljava ovu noćnu moru, iznova, mesecima.

Jovana je ostala sama. Nakon što je polizala nešto krvi s poda ne bi li se povratila, bila je svesna da je čeka čistka. Mora da završi posao i isecka svoju hranu, smesti je u tegle za naredne dane, a zatim detaljno opere sobu. Sada poseduje malo više energije, pa joj neće biti potrebna pomoć drugarica pri pakovanju. Ima dovoljno za idućih par nedelja, a opet se, kao i uvek, nada da se Ćelavi neće ponovo pojavljivati. Dosadilo joj je da sprovodi osvetu, tu osvetu koja, ironično, jedina održava njeno postojanje. No, odavno je shvatila da bi radije bila zbrisana sa lica Zemlje, nego što bi se ikada više susrela sa ćelavim monstumom.

	Autor	Tema: Jovana je izašla u grad (Pročitano 7099 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.