SF tim
* 22.04.2019. 06:12:13
napredna pretraga  
Dobro došli, Gost. Molimo vas prijavite se ili se registrujte.
Da niste izgubili svoj aktivacioni e-mail?

Prijavite se korisničkim imenom, lozinkom i dužinom sesije
Vesti: Fan forum SF fanova. Smile
 
  Portal   Forum   Pomoć Pretraga Igre Prijavljivanje Registracija  
Stranice: [1]   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Mračna li je noć  (Pročitano 6310 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
PanzerPedjys
Registrovani

član posade


Poruke: 89
Ugled: +5/-2
Starost: 48
Lokacija: Oxville
Pol: Muškarac
Van mreže


« poslato: 12.04.2010. 14:57:32 »

Ubiće me Drndara na mrtvo što postavljam ne lektorisano i samo dvaput pređeno...Ah, takav je život...


MRAČNA LI JE NOĆ


Uuu, mater ti, prst da se pred nosom ne vidi! Grđe nego kad oči zatvoriš, u mraku. Potpuna koprena, triput sam već glavom zabo pravo u stablo. To bi svakako morala biti stabla, nešto kvrgavo i hrapavo, ima ga odole pa na gore, isprečuje se na putu, a kad ne znaš raspored, još je i gore. U stvari, tu  rasporeda verovatno i nema, samo udri i teraj dalje. Opipao sam nabrekle kvrge na čelu, peklo je kao vatra. Još ovako sav znojav i zaliven tim šljapkajućim mutljagom kroz kojeg gazim, ne pomaže nimalo. Peče i peče, po celom licu, i još jače kad god se sapletem pa zagnjurim glavom u to žitko i smrdljivo. Peče ko sam Pakao, ali ne mari, trči dalje, padaj, ne mari, trči dalje, treskaj opet glavom, ne mari, trči dalje... Nadam se samo da je i njima isto ovoliko prijatno. Čujem ih, tu su, larmaju svojim odvratnim glasovima, i sa moje leve i sa desne. Sumnjam da ih ima i iznad, čudna buka je tamo, kao fijukanje cirkulara koje se brzo približava, obrne par krugova tu negde iznad glave, pa odzuji dalje. Stalno ga čujem da tako lebdi, i to već počinje da me baca u očaj. Zvoni mi u glavi da je sada najvažnije da se ne osakatim u nekom od sledećih padova. Na svakojake ljigave izbočine i šiljke sam se, u ovih mislim ne više od sata vremena, pojma ja više nemam, prizemljio a ponešto i proterao kroz sebe. Samo da se ne osakatim, samo da se ne osakatim, samo da se ne osakatim, sve ostalo će biti dobro...utećiću ja njima...


   Ako išta, barem nisam više u onoj limenoj konzervi. To je tek bio pravi mrak. Sve da ga pipkaš u prazno. Ovo sad mi prija očima skoro pa kao fino okruglasto dupence, kvalitetno upakovano u farmerke, usku suknjicu...ili već nešto tome slično. Nikad nisam voleo da spavam, legnem u krevet u potpunom mraku. Navika. Bilo bi kao da se gušim, možda su to ipak samo slabi živci. Trauma neka? Ne da je se ja sećam a da ima neke logične veze sa svim ovim. Kako god, prvo sam imao uličnu lampu pod prozorom, pa kad sam konačno otišao iz roditeljskog gnezda, šljaštila mi je noću neonska reklama banke od preko puta. Na trećoj adresi, samo tri adrese za 40 godina koliko pamtim te stvari, i nije mnogo, hah!, interesantno!, tutnjao je ispod stana a za naše prilike, veliki bulevar. Tu mraka nema baš nikad. Ako ćemo pravo, i ne vidim razloga da volim mrak. Lični i genetski nasleđeni strah od nemoći, mrak ničemu ne služi a otežava u mnogome. Evo, tačno znam da ću opet da ošinem dole u tu smrdljivu vodurinu, ako ne odmah a onda za par sekundi sigurno. Već ulazim u ritam. Samo šiljaka da nebude. Evo ga, ooopaaalaaac! Mislim da ću ipak neko vreme provesti zagnjuren, teko, samo malo glavu iskrenuti, da može vazduh ući u pluća. Gutao sam ga kao dvodihalica dok su oko mene tutnjali gadni glasovi, kršenje tog nečeg što nam se svima postavljalo na putu u mraku. Kao da sam primetio tračak svetlosti sa leve strane. Odmah sam tu ideju izbacio sebi iz glave, to su samo ostaci jačeg žmirkanja na levo oko. Nešto je u njemu i samo sam ga jako kapcima pritisnuo, ostala su ona mala bljeskanja. Evo, i sad ih ima, znači, svetala nema. I dalje sam smerno mirovao, čvrsto stiežući dva šiljka sa leve i desne strane moje glave, pomalo i brbotao ustima kroz vodurinu pa besneo na sebe što sam nepažljiv. Oči su mi verovatno bile izbuljene kao u žabe dok su oni prolazili na samo par santimetara od mene. Biti miran, miran da si bio!
„Ooooink! Oiiiink? O? Oi. Kkkkk!!!“. To Kkkkkkk je zašištalo tako blizu da sam skoro krenuo da šakama začepim uši. Samo biti miran, miran da si bio, opet mi je sevnulo kroz glavu. Oči su im sablasno svetlucale u mraku, sve bluže mojim potopljenim kracima i glavi koja je nevoljko izvirivala. Zdrav razum je ipak prevladao, i dalje sam grčevito stezao moja dva šiljka i dao sve od sebe da ne pravim balončiće dok gutam vazduha. Još malo su postojali tu blizu pa se razišli.
Da li je moguće?! Omašili su me?! Ostavio sam tu misao da poraste ne uznemiravano, još jače se nisam pomerao. Već sam počeo da uživam u slatkastom vlažnom zagrljaju toga u čemu sam ležao licem ka dole. Buka se udaljavala ka napred. Tišina je uzela i gornji deo. Nema više ni cirkulara. Gutao sam ustima slobodnije vazduh. Kao da se snaga vraćala, sve u talasima, jedan za drugim. Predstave nemam koliko sam ležao tako, sigurno i predugo od kad se sve smirilo. To znam jer su žabe i ostala močvarna bića iznenada krenule da larmaju.
Lagano, pazeći da izlivanje vode i mulja sa mene na dole bude što je moguće više ne primetno, pridigao sam se i seo. Pravo dupetom opet u to hladnjikavo i žitko. Ne prijatan osećaj. Ali barem su nos i usta slobodna. Podbočio sam se, tako kao sedeći, šakama o butine i blenuo u crno prazno ispred sebe. Niz lice mi se slivalo nešto, verovatno ono smrdljivo od malopre. Vremenom, nos se navikne na razne gadosti. Moj je utekao od kuće odavno. Curkalo je sa čela, pa niz njega dole. Obrisao sam desnom nadlakticom to iritantno i pridigao se. Upro sam pogledom u crnilo sa desne strane. Ama baš ništa mi nije značilo. Sa leve je stigao isti odgovor. Delovalo mi je skroz logično da krenem pravo natrag, odakle sam i došao, pa da se negde usput izvučem u drugu stranu. No, zastao sam i napravio malecki „šljap“ u mestu, ako je meni to logično, verovatno je i njima. Mogao sam birati levo ili desno. Pismo, glava. Uhvatio sam se leve strane. Našao sam i prilično siguran način za putovati. Skoro pa sam čučno i svakim pačijim korakom vrludao kolenima levo-desno a ruke širom otvorio i pipkao unaokolo. Izuzetno isplativ pristup problemu, ispostavilo se. Kolena su iznalazila sve potencijalne šiljate objekte pre nego što ista uspeju naći svoj bolni put do mog tela. Ruke su polako krčile gornji deo puta napred, od šiblja, trske, čega li već, a pride sa sigurnošću pronalazila veće stvari što su do malopre pravila kvrge na mojoj glavi. I tako, u čučećem hodu, lagano, nogu pred nogu, sa rukama raširenih za zagrliti nekog, odjednom, osetio sam da se uspinjem. Nastavo sam dalje. I dalje. Dogegao sam se do  potpuno suvog mesta. Još uvek nisam verovao, mada već neko vreme vode i mulja nigde nije bilo za osetiti. Zastao sam i još desetak sekundi se vrteo rukama koje su ispružene tražile nešto u čega bi lobanja mogla lupiti. Predpostavio sam u kakvoj glupavoj pozi se nalazim, čučim, vrtim kolenima i mlataram rukama kao sumanut. Opustio sam ruke da slobodno padnu uz bokove. Srušio sam se na to slatko suvo ispod mene i prepustio se lakim trzajima opuštenja mišića. Nek titraju, zaslužili su. Možda sam i zadremao malo. Mislim da jesam.


   Užasnut sam se trznuo iz dremeža. I opet, tmina. Pipkao sam oko sebe, pa onda i sebe. Mokro i lepljivo i dalje, ali ne onako. I mirno sem žablje dreke. Nigde zvuka od progonitelja. To je dobro, ipak sam im utekao. Bilo je samo mrklog mraka i poteže vlage u vazduhu. Prevukao sam šakama preko lica, stara rutina kad se probudim. Nekad je godilo, sad je ne prijatno grebalo. Verovatno se ta gadost po meni pomalo i suši, pomislio sam i predpostavio da ne treba insistirati na suvom skidanju iste. Sad još više peče.
Da sam imao, pripalio bih sebi. A tek kako bi se istanjeni živci obradovali na par domaćih ljutih. Ovako šta ume čoveka iziritirati, uliti adrenalin na pogrešan način, i sama pomisao na slobodu doma svog i luksuz cigarete i ljute, predpostavio sam, to omekšava mozak i pravi ga samo ranjivijim, u smislu logike i opreza. Nema opuštanja. Ko zna, možda je ovo samo neka njihova nova varka, meni mali predah a njima nova šansa za proučavati me. Tačno mi je delovalo interesantno kako čovek gubi svaku ideju o protoku vremena kad je u mraku. Nema za šta da se prikači, ni našta da se osloni, svaka sekunda deluje ista kao prethodni sat a on opet nema smisla i traje ponekad kao minut. Možda su me držali u konzervi dan, godinu ili samo jedno popodne, to je bio takav jedan šok za moj rezonski sklop da predstave nemam koliko je sve to trajalo.
Najgore od svega, sad kad ovako polu slobodan pokušam da malo bolje razmislim, nije da nije bilo upozorenja. Odavno sam primetio neke čudne likove da se muvaju blizu moje plantaže čuvarkuća. Ličili su mi na obične protuve, lutalice zalutale. Njih je sve više bilo u našem selu. A tek u ataru... Niko više nije na njih obraćao pažnje. Poneko im je i hrane davao, delovali su pitomo i iscrpljeno. Uglavnom im nije smetalo da za malo hrane i mesto za prespavati rade najteže i najprljavije poslove. Izbeglica je bilo mnogo. Bili su prilično vredni, bez zamerke. A gde oni svi u stvari živeli, svakako negde moraju živeti, poneka ispomoć za preživeti i ne znači baš nešto na duže staze, neznam dali je iko znao. Jednostavno su bili tu. I to, odjednom, radne snage u našem okrugu, na bacanje.
Svakim danom sve više, pustošenju Zemlje se nikako nije video kraj. Kao da su se zrnevlja maka na koncu zavrtela tako jako da su sve zujala od nervoze, ko je počeo a ko je nastavio, više nije bilo ni bitno. Ništa od toga više nije bilo bitno, važno je samo sačuvati glavu i terati dalje.

Ali zašto baš ja, šta ja, kako to da ja, a u pičku materinu, u besnoj nemoći sam opalio rukama sam sebe po butinama i taman krenuo da se ponovo zgrčim u fetalno sedeću pozu, kad mi je nešto fijuknulo pored desnog uha i šljapnulo negde iza mene. Pobesneo sam na sebe! Čime li sam se odao, čime majmune onaj jedan! Da nije to bilo šljapkanje, a možda ipak udaranje o butine. Vlažne su pantalone, ni pomislio nisam da se može tako jako čuti. Sa leve strane je fijuknulo još jednom, pa isti onaj šljap iza.
„Da se nisi mrdnuo!“.
Odmah sam podigao poslušno ruke u stavu predaje, mada, ohrabren samom činjenicom da sam razumeo te četiri reči, znači to nisu oni, a ako to nisu oni onda još više znači da i ovaj naredbodavac vidi tako loše u mraku barem koliko i ja, pa sam pomalo krenuo da se migoljim i skupljam mišiće na beg čim se ukaže prilika.
Kad nešto loše i na brzinu isplaniraš, sreća je da te neko opomene na vreme. Fijuknulo je opet, ali ovaj put dvaput, odmah i sa leve i sa desne. Šljap, šljap!
„Da se nisi mrdnuo, kažem!“. Ah, blaženstvo razumevanja govora i jednostavnosti komande.
„Na pamet mi nepada da se mrdnem“, odpustio sam mišiće.
„Vidim. Vidim ja tu tvoju pamet. Zadremalo se malo, jelda?“, nastavio je glas a sa svih strana, pa čak i od gore, mogao sam čuti krckanje, šljapkanje, šuškanje, kako odakle.
„Ništa više nego još jedan Slepac, vodite ga odavde“, promumlao je glas. Nešto me je zgrabilo i odvuklo. Uopšte se više nisam bunio, samo sam rogačio oči, sve sam se nadao da ću ipak nešto videti. Nisam, a i kako bi, crno bilo pa crno ostalo.
Nosili su me u nekom obliku kaveza nosiljke, znao sam to po izukrštanim linijama koje mi nisu dale da ispadnem a bogme ni da pobegnem iz toga. I po gornjem delu je bilo nečeg izukrštanog. Kavez, nema šta. Iz nekog razloga, osetio sam se konačno na sigurnom. Još kako se sve lagano u putu ljuljuškalo, slatko sam zadremao. Ako išta, konzerva nije. Hrkao sigurno jesam, ja uvek hrčem.


      Istresli su me, nimalo pažljivo iz kaveza i odšuškali dalje od mene. Onako bunovan, pokušao sam buljiti kroz tminu na sve strane, i gore i dole, kao da pomognem sebi, a verovatno sam samo glupavo izgledao Ne vredi, mozak je već prosledio dalje poslednje zabeležene informacije, beg, vlažno i lepljivo, donekle suvo pa kavez nosiljka... Ima li kraja više, krenuo sam kipteti od besa, što mi se nimalo nije svidelo. Znam kakav sam u tim situacijama, kad jara preuzme kormilo.
„Kaži nam sad lepo i fino, ko si ti i kako si pobegao. Nemoj ni pokušavati lagati, znamo i mi ponešto“. To sigurno nije bio onaj glas od fijukanja oko moje glave, onaj je bio mnogo hrapaviji.
„Koga pa interesuje?“, prozborio sam u pravcu glasa a istog momenta me je ćuška odnazad, odmerenog intenziteta to moram priznati, opomenula na lepo domaće vaspitanje i njenu svrsishodnost. Otkud nekog iza, nisam uspeo ni da ga čujem ni osetim. Do sad.
„Kad već znate ponešto, kažite odakle da počnem. Mislim, da ne trošomo vreme bez veze, nije red...“ i zgrčio sam se očekujući novu opomenu po temenu. A eto, nije je bilo. Lagano sam odpuštao savijenu šiju sa glavom iz lagano povijene poze u levo, kad je glas još jednom prozborio.
„Dobro, da olakšamo jedni drugima. Ti gajiš čuvarkuće, i to naveliko, ako se nevaram. Ne prekidaj me, sam si tražio da ja počnem, zato, ne prekidaj! Znači, ti umeš sa čuvarkućama. Đubriš ih isključivo svračijim govnima, ali da odstoje godinu do dve. Da si se utišao, i to odmah, za sad će i prosti klimoglav vredeti! Mustro, nemaš pojma šta si započeo. A kako će se završiti sam Bog zna. Zato da si zanemeo. Kao, misliš da je organizovati tvoj , „Ha, Ha!“, perfektni beg iz konzerve, to je kao sve tako lako? Sanjaj samo o tome! Samo sanjaj sinko! Kao, mračna li je noć, nemaš ti pojma šta je mrak...“, tu se negde zagrcnuo i, verovatno, po zvuku bih rekao, srkutno nečeg što mu grlu godi, da ga splakne, pa nastavio, „Rat je gotov junače. Ako nisi primetio, rat je za nas Zemljane gotov.I to odavno. Ono što si u poslednjih nekoliko godina slušao na vestima, to je samo „Oni“ protiv „Nas“. Vrlo nezgodna jedna stvarčica. I, da ti iskreno kažem, ne liči na dobro po „Nas“, nikako ne liči na dobro. „Oni“ nas delju na sitne rezanice. A to, istinu, malo nas zna. A sad, poslali su i previše trupa za naći jednog običnog uzgajivača čuvarkuća. Malo kasnije i odbeglog uzgajivača čuvarkuća. To ti sve nije sumnjivo? Barem malkice? Ha?! Cvećari i nisu baš neka velika meta za njih. Zato lepo i fino, da si seo i smirio se. Ako ti mrak smeta, možemo upaliti svetla, za kratko, nas videti nećeš, neboj se. Ako tako odgovara, predsavi se i počni“.
Kako su mi samo ta svetla zazvučala moćno! Kao da taj glas ima vlast, onu što preliva preko i otima snagu same te vlasti, vrteći se u krug i vrteći se u krug i vrteći se u krug i vrteći se u krug, i postaje nešto što vlast sama, onako pompezna i uobražena, neće nikad upoznati pa da se već jednom nauči pameti. Pretvorio sam se u mileram. Kad mi se lepo kaže, ja nemam ništa protiv. Izdeklamovao sam sve što znam o sebi, pravo napred, u mrak.
„Ja se izvinjavam, neka svetala, bojim se da ću oslepeti ako sad vidim nešto svetlo“, zagrcnuo sam se o knedlu
„Pametno. Ne mari na sve ostalo. Pričaj kako misliš.“, rečeno mi je.
« Poslednja izmena: 11.11.2011. 15:27:14 od dan555 » Sačuvana

Tuco Benedicto Pacifico Juan Maria Ramirez - "When you have to shoot, shoot, don't talk"
PanzerPedjys
Registrovani

član posade


Poruke: 89
Ugled: +5/-2
Starost: 48
Lokacija: Oxville
Pol: Muškarac
Van mreže


« Odgovor #1 poslato: 12.04.2010. 14:58:09 »

„Iskreno, a vidim da to već znate, ja nisam ništa više nego prosti uzgajivač i proizvođač čuvarkuća i njene Medne Rose. Jednostavno, to se prodaje, da se muškatle prodaju, i to bih gajio. Ja sam samo cvećar i kao i svi ostali, trčim za tržištem. Mora se preživeti, jelde? Od kad su krenuli Veliki Osipi, čuvarkućina Medna Rosa se prodaje bolje nego ikad. Čisto ludilo! Očito pomaže. A čuvarkuća kao čuvarkuća, da je hitneš na krov, i tu raste. Ako ćemo pravo, a tu kao prvo grešite, ne gajim je na svračijim odležanim i sagorenim govnima nego na gavranovim. Svračiji stajnjak daje više cvetnih pupova, a meni to ne treba. Gavranov daje jaču lisnu masu, meso za kvalitetno nahraniti kolonije vašiju. Nija ista Medna Rosa od svračijeg i gavranovog komposta. Ne, nikako nije. Ja znam, ja duboko verujem da je moja Medna Rosa najlekovitija....Baš iz tog razloga! Mada, mada, mada...“, krenuo sam da trokiram. „Mada, mada, mada, mada...“, majku li ti kako se izvući iz spirale....“Mada, mada, mada...Mmmmmmaaaadaaa, poslednja isporuka jajašaca“, konačno sam progovorio kao svet, „običnih zelenih vašiju mi se izlegla malo čudno. Imali su bela krilca...Potpuno bela...“. Zamislio sam se duboko i blenuo pravo pred sebe. „Bela krilca...!“...Ućutula me je iznenadna malaksalost i ubeđenje da ipak lupetam gluposti.


„Nahranite ga ljudski. Sad već lupeta svašta. I nek se naspava ako uspe. Ovo više ne vodi ničemu.A u pičku materinu!!!“.

Ni  glasa mi više nije ostalo. Odjednom me je obuzela neka čudna drhtavica. Samo sam šetao dlanom po desnoj strani glave, drhtavo zaglađivao kosu, pa mrljao po obrazu i malo više, i niže, do vrata, pa natrag. To mi je prijalo. Baš  mi je prijalo. Negde su me vukli, a ja sam se setio bureka sa sirom. Kako bi mi sad samo legao jedan po starinski mastan burek sa sirom. Jogurt može a nemora.



Gospode Bože, sad znam da te ima i da sam ti iz nekog razloga simpatičan! Onaj drugi se garant nebi setio da sir u bureku mora biti u grudvicama, blago mlad tek da škripuće pod zubima, sa vremena vreme. Nikako razmazan po testu kao da se bolesna krava ispovraćala po razvučenom testu, kako već sad brave burek sa sirom, ti, neuki. Mljackao sam kao predpubertetski deran, sav posvećen poslu jela, pa sve još jednom provrteo u krug, tako zalogaj duže traje i ceo postupak se sme upotrebiti samo u slučaju da je jelo slasno. Znači, čak kad je jelo i prefektno, žvakati u krug ne više od tri puta, samo do one ivice kada se naslućuje da aroma posustaje. Onda odmah ali odmah, poslati naniže i nastaviti sa poslom. O da, jelo je posao, i to kakav! Ko ne ume da jede, on se samo hrani, tek da naspe goriva i tera dalje, ni ne razmišljajući, da to sve u stvari nema smisla, kad se saspe kao u džak. I stoka se hrani, potrpa sve u sebe što joj pod njuškom pa posle hukće, ne zna šta ju je napalo, i dokle će sve to trajati. Dok opet ne ogladni, pa sve iz početka.

Lagano sam tupkao po čaši jogurta dok se i poslednja najgušća kapljica nije skrasila u ustima. Onda sam mljackao, nekih četiri do pet puta, tek da se jezik priseti lepote i prikupi kasna isparenja sa nepca i sa strana okolo. Bio sam ubeđen da imam brkove od jogurta. Ta ideja me je toliko uveselila da sam kao majmun klackao glavom, naklanjao odsečno levoj, desnoj a posle i svim stranam, pućio usne, kao nadizao brkove, da liče što više onim engleskim, razbarušenim i „morž“ štrčećim. A šta ako su ipak porasli i do stadujuma beknebera!!! Priznajem, malo sam prvi gutljaj odradio na prečac, možda se i razlilo sa strane, tu se nikad nezna, sav sam mokar, možda, možda, možda, ipak možda i jeste! Oduševio sam se i sve cupkao guzicom! Franja Josif, lično, pokorno građanstvo, dame i gospodo, paževi i dvorske kurveštine, na patos! Odmah i sad! Čak sam se i pridigao, napravio par ne obaveznih naklona, usput odmahujući građanstvu levom šakom kao da pravim laganu promaju sebi u lice, zevnuo, napravio par koraka napred i zabo se pravo u nešto trvdo, ni glatko ni hrapavo, ali svakako nešto što me je uokviravalo. Odmah sam opet seo...
Levom sam pipkao novu kvrgu na glavi, kao da će joj to pomoći da se lakše izduva, a desnom ispitivao prepreku. Koračao sam za desnom šakom, kako je ona nastavljala napred. Deset koraka, pa ćošak, skretanje u desno, dvadeset koraka pa novo skretanje udesno. Konačno sračunao sam da je to negde oko ćetristotinak kvadrata prostorije sa solidnim zidom. Usput, shvatio sam da sam glavom izgleda opaučio u ulazna vrata, sasvim su simetrično bila postavljena da prave logičan ulaz/izlaz iz prostorije. Napamet sam, klečeći, dobauljao do mesta gde sam mislio da bi ona trebala biti. Ponovo sam prešao rukom preko zida, da, to je to mesto, vrata. Seo sam i prekrstio noge odmah pored njih i gledao pravo. Čekao sam. Doći će po mene, kad tad. Nahranili su me, što je više nego korektno od nijih. Malo me je i njihova priča trznula, po glavi su mi se vrzmala kompletna pomutnja. I opet se kao finalno pitanje postavljalo samo jedno, aman, zašto baš ja? Ne razumem, jednostavno, ne razumem. Čekao sam tako poslušno pred vratima kao kuče svog gazdu da se konačno vrati kući. Bela krilca, bela krilca, ta bela krilca su me već neko vreme bacala u očaj. Ako se sete, a je se sećam šta sam sve u ludilu napričao, jasno i glasno, možda se zakače na taj deo. U redu, kazna za kontraband belih leptirastih je samo 50 po turu i, teraj ga napolje, ali ovi mi nisu ličili na demokratski izabranu vlast i njene poslušne poluge. Nekako su mi zazvučali kao da im 10% nije dosta. Ti hoće baš sve, a meni tek kosti sa stola. Ako i to. Nisu potkupljivi, mater im!, garant nisu potkupljivi. Sigurno hoće da preuzmu ceo posao a ja da im nadničim. O mater im!

Onda mi se vratila fabula od pre satak vremena. „Oni i „Mi“. Sektaši neki možda? Oni vazda imaju te neke „konačni boj“ i „Mi“ i „Oni“ i varijante spremne za zagaditi ne spreman mozak. U ova vremena, rasli su kao koprive posle kiše, nebi uopšte bilo čudno da su se malo jače organizovali i krenuli da preotmu vlast. Mada, mnogo je pa od te vlasti i ostalo za nekog da je otima. Sad se samo potpuni razbojnici prihvataju tih ostataka uređene, po njima uređene vlasti. Tek da nam još malo krvi isisaju. Ne verujem! Ne, ne verujem, ovi se ne bore za vlast, ovi hoće nešto drugo. Nisu fanatici. Šta ih je ono najviše interesovalo, moja prozvodnja Medne Rose. Ali i to je nekako ne inventivno, ne znam šta interesanto ima u tom poslu. Pa ima nas toliko, Medna Rosa je  Medna Rosa, moja je malo bolja, neka druga malo lošija ali se sve svodi na čuvarkuće, pa ko kako posao odradi. Neverujem da moje male tajne imaju neku veću značajnost. Ali...Ipak...Ako njih interesuje tako jako..Možda ja ipak pre nešto saznam od njih nego što će oni od mene. To bi bilo interesantno!


   Vrata su tresnula ulevo od mene. „Jeo jesi, odmorio se malo, jesi. Onda je vreme. Prihvati ruke, biće uvek jedan i sa tvoje leve i sa desne strane, odvešćemo te da kažeš šta imaš. Ni ne pomišljaj da bežiš, mi tebe vidimo, ti nas ne i to je dovoljno za početak. Jel to za razumeti?!“
„Potpuno. Idemo“, nasmešio sam im se, napred i levo i desno, ali ko za to mari. Šljapkao sam okružen njima, napred i napolje iz moje sobe. Još je na meni sve visilo otežalo od vode mulja i blata. Cedio sam se usput i zamišljao oduševljenje čistača kad ujutro dođe na posao. A onda mi je sevnulo! Pa mora doći jutro! Kad tad, ma kako se sve ovo odužilo, ipak na kraju mora doći jutro! Svetlost, pa da se vidimo i porazgovaramo kao ljudi, a ne ovako, na bezobrazluk. Računao sam usput koliko sam mogao provesti u konzervi, pa odmah potom i u begu plus burek plus sadašnja šetnja... Nikako se nisam mogao sabrati. Samo je jedno bilo izvesno, noć ne može trajati još predugo. Ha, ha! Noći, eto ti, ha, ha! Crknućeš i ti, nego da šta ćeš!!!
Paradnim korakom nastavio sam dalje sa sve kretenskim smeškom kroz tminu, prateći poslušno opominjući stisak ruku oko mojih mušica.


   Posadili su me u neku, za taj trenutak, prilično udobnu stolicu i ostavili da na miru blenem u tminu i tišinu. Bogme, potrajalo je to, ni krc, ni šuš, a kamoli glasa. Mrak, stolica i ja. I čekao sam poslušno, šta drugo da radim. Brinulo me je samo, a šta ako krenem sa mojim standardnim razrađivanjem ne prijatnih situacija. A ova takva jeste, prva liga, 1.01. Znam da ću samo sebi samo odmoći. Ali kad se te gadosti ne može baš tako lako otresti, evo ga, već vidim u svojoj glavi kako su me oni ustvari baš sad okružili, svako drži po šiljatu štapinu, aha, a ovaj naspram mog lica štrči mi od nosa na samo par santimetara. Čekaju me u svojim havajskim suknjicama i kostima u nosu, da samo mrdnem, pa da svi navale na mene. Boc, boc, boc, proboc! Ili su me možda ljubopitljive barabe na kvarno odvele i posadile u stolicu na samoj ivici nekog skrljanog stepeništa, pa se sad kikoću u sebi i čekaju da me nervoza potpuno obuzme i napravim taj sudbonosni korak napred. Možda se i opklade primaju, koliko li ću salto mortalesa usput napraviti. Barabe, da barabe... Baš tako, kad ta spirala krene, joj!, to se ni svim silama ne zaustavlja – a šta ako je ovo samo početak nekog ispitivanja koje mi je sledilo pre bega? Šta ako ja samo sedim pred tim istim od kojih sam pobegao, ako je ovo sve ustvari bilo planirano kao pravi uvod u priču? Stresao sam se od jeze pri samoj pomisli na njihov gadni glas. „Oiiiiink! Kkkk!“ može da preseče mrak i mene svake sekunde. Opet me je hvatala ona drhtavica. Krenula je od stopala i šaka pa se sve koncentično umnožavala i šunjala mozgu samom.
„Jeste, sinko moj, noć i mrak i jesu predviđeni baš za to što sad osećaš, tu finu drhtavicu, jezu što ti trčkara kičmom“, poznati ispitivački glas me je tako iznenadno prenuo da sam se skoro iste sekunde dao u beg, pravo negde napred u mrak, pa kako bilo da bilo. Biće da su me malo već i živci izdavali. Isti taj moj novi pokušaj bega je potrajao, pa,  možda i čitavih 0,32 sekunde. Glas je samo mirno nastavio, kao da naslućuje šta sam upravo započeo, i vratio me u stolicu.
„Ma kako ti ovo sve delovalo strašno, veruj mi, prijatelji smo. Ne oni što zatvaraju u konzerve. Izbaci sebi iz glave da možeš uteći od nas, jer, kao prvo, ne možeš. Drugo, kad jedno drugom do kraja ispričamo šta imamo, a ići ćemo korak po korak, ako želiš i naizmenično, čisto da možeš zdravim razumom proveriti dali nam se priče poklapaju, sinko, veruj mi, nećeš više nikad poželeti da pobegneš od nas. Do duše, proklećeš dan kad si nas upoznao, ali, bežati od nas više ti neće biti opcija jer nećeš to ni hteti“, završio je glas svoj novi uvodni uvodni monolog .
„Ja sam spreman“, sa trunkom neverice u glasu, vratio sam se u stolicu i počeo da štrpkam prstima desne šake iscicani filc naslona za ruke. Bilo mi je sad već belo u glavi, čekao sam samo da konačno sve to ispitivanje započne.


   Na brzinu smo jedno drugom prepričali onaj naš prvi razgovor, i stvarno, skoro sve su o meni znali. Da sam ja propali student poljoprivrede, i to propao još godinama pre ovog poslednjeg i samo trenutnog u našim nizovima ratova. Da volim da malo muljam i zaobilazim pravila kad su vlasti u pitanju, šverc sa suparničkim taborom, pomalo, ilegalne prodaje Medne Rose, do oko 80%. Nešto mora i da se prijavi vlastima, harač da se plati. Uopšte nije bilo potrebe da se unakrsno razgovaramo, oni su znali sve a ja nisam imao ništa u rukavu da im uzvratim i iščupam ikakvu informaciju zauzvrat, pa sam od toga odustao i samo slušao glas kako shvata moju trenutnu od nemoći  rezigniranost. A on je mleo, i mleo, i mleo, sve potanko, sa kojom sam spavao i kad, kome dajem koliki procenat, gde su gazovi preko granične reke, to jest linije fronta gde po mrklom mraku razmenjujemo robu...šta sam juče ujutro doručkovao i kako mi je to isto teško palo na stomak pa sam dobio proliv, a onda je glas pridodao i tačnu cifru koliko sam se puta zaletao u klonju sve dok me iz nje nisu i oteli pa strpali u onu konzervu. Duboko sam još jednom udahnuo. Glas iz mraka je konačno, udario tačku.
„Dobro. Jasno mi je stavljeno do znanja da znate sve o meni. Ako vam nije problem, bio bih rad znati, koji, aman, koji kurac me“, opet mi je krv krenula udarati u glavu, „njakate?! Šta još ima da se doda u tu moju biografiju koju deklamujete već napamet!?“. Puftao sam i brektao. Malo mi je svega bilo i previše!
„Polako, sinko, samo polako. Sve će leći gde i treba da legne“. Sama linija smirenosti tog glasa iz mraka je lagano cedila sav jed iz mene, da curka, da zlo izlazi, da teče u slivnik, da konačno stigne do svojih govnarskih braće i sestara odakle je i utekao meni u glavu i nerve.
I glas iz mraka je nekako umorno uzdahnuo. Odjednom mi je postalo neprijatno, onako, u vezi sa domaćim lepim vaspitanjem, da li sam uspeo da iziritiram nekog dobrog čikicu? Kvalitetne gadosti, potpuno ne planski, sam i pre umeo da perfektno umesim sebi pa da posle to nemogu sebi izbaciti iz glave. Da me gricka kad legnem u krevet, da ne sklopim oka do pred zoru. Magarac sam, znam, sitnice tipa da li sam dobrog čoveka uvrnuo me izjedaju. Nekog bez zadnje namere uvredio, a kad vreme za izviniti se prođe, svi znamo da to traje samo sekundu ili dve, onda preostaju samo besane noći i kivnost na samog sebe, glupu glavu ili prebrz jezik.
„Da li još uvek ne želiš svetlost?“ , prekinuo je tišinu njegov glas.
„Ja neznam. Bojim se za svoje oči. Bolje ipak ne“, nećkao sam se.
« Poslednja izmena: 13.04.2010. 03:52:40 od PanzerPedjys » Sačuvana

Tuco Benedicto Pacifico Juan Maria Ramirez - "When you have to shoot, shoot, don't talk"
PanzerPedjys
Registrovani

član posade


Poruke: 89
Ugled: +5/-2
Starost: 48
Lokacija: Oxville
Pol: Muškarac
Van mreže


« Odgovor #2 poslato: 12.04.2010. 14:58:49 »

„U redu je. Svakako će zora uskoro“, široko sam se sa olakšanjem iskezio na te njegove reči. „Ipak, mislim da bilo red da i ti vidiš nas. Uskoro će ti biti stavljene naočari, nešto već što mi sebi stavljamo na glavu kad nam se gleda u mrak. Nemoj se trzati dok ti ih stavljaju, da ti ne spadnu, nisu jeftine a zaliha nam je sve manje“.
Zažmurio sam i čekao pa i bio miran dok mi se hladan metalni sklop uvezivao oko glave. Bilo je tu par škljocova i klikova, a onda se zvuk koraka sa obe moje strane smirio. Na glavi sam imao nešto što je zasigurno bilo od metala koji se još uvek nije utoplio od dodira sa mojom kožom. Bilo je sve priličnbo lagano. Skoro pa da sam osećao samo tu laganu hladnjikavost gde mi je bio pričvršćen oko glave. A onda je i toga nestalo. Ništa od težine sprave nisam osećao posle toga. Ipak, čvrsto sam žmurio. Nepoverljiv, itekako jesam i to mi je više puta spasilo glave.
„Da li vidiš sad? Da li nas vidiš?“, upitao je glas.
„Ne“.
„Kako ne?“, zaprepastio se glas. „Da li si otvorio oči, majmune onaj jedan? Nisi otvorio oči!!!“, zašištao je od besa. „Slobodno otvori oči, neće ti ništa biti“, nastavio je mnogo smirenije.
„Da završimo ovo više. Krajnje je vreme. Osim, ako nisi zainteresovan da te vratimo tamo odakle smo te i spasili, pa ti i dalje pipkaj po konzervi!“, opet su se naznake srdžbe vraćale u njegov glas.
Otvorio sam stidljivo oči i odmah se toliko pokajao da sam zažmurio toliko jako da je zabolelo. Muka mi je stomak prevrnula na glavu. Poželeo sam da se jednostavno onesvestim i ostavim sve ove gadosti koje me očito čekaju na našoj raspravi, kad tad, ali ipak, što kasnije to bolje. Aman, onesvesti se. Grčio sam kapke i grčio, pa divlje skočio iz moje stolice i krenuo da grabim spravu sa glave, da joj kidam sitne veze koje su je držale čvrsto vezanu. Ni pomaka, ni promene, sprava mi je ležala oko glave kao da je deo mene. Pokušao sam još jednom sa istim ishodom. Stajao sam tako iskipeo i samo nemoćno grčio ruke, vrteo ih oko glave i grizao sebi desnu stranu gornje usne. Oči više nisam poželeo da otvorim.
„Sinko. Samo polako. Namerno te nisam upozorio. Ubuduće ćeš morati brzo da učiš, sve prečicama da se zalećeš. Brzo da učiš i još brže da pričaš. Ja ću početi priču, ti ćeš je valjda konačno i na kraju shvatiti i pomoći nam. Pomoć nam je hitno potrebna. Ako si čovek, a trebao bi biti, pomoći ćeš nam“, rečeno mi je.
Zaledio sam se u pokretu. Iz nekog razloga, opet mi je zazvučalo iskreno to što glas priča.  Lagano sam spustio ruke i seo. Jedino što me je tad uveseljavalo bio je taj iscican naslon pod desnom šakom. Vrte sam lopticu od izanđale tkanine pod kažiprstom i palcom kao brojanicu da slažem. Ali, žmurio i dalje jesam, itekako sam žmurio. Mrak, mili moj mrak.


   Glas je pročistio malo govorne kanale i započeo šta je i obećao. „Da li se sećaš kad je počeo prvi od Velikih Ratova? Taman negde kad si lelemudao i nisi znao da li da išta od života planiraš pa si se samo zapijao?“. Klimnuo sam ponizno glavom.
„Šta te je tad jedino uveseljavalo?“.
„Cveće“, kratko sam uzvratio.
„Gloksinije i Saint Paulie. Umnožavao si ih iz jednog malog, maleckog dela lista. Samo je bilo bitno da ima i nerv, zbog korena, jel tako?“.
„Jeste“, šta ću kad je tako bilo.
„A šta te je tad najviše nerviralo?“ bio sam upitan.
„Kad se uhvati skrama algi preko sitnog šljunka, pa ga moram dugo posle otkuvavati pre sledeće ture ožiljavanja“.
„Ne mislim na to. Šta je stvarno bacalo u očaj?“.
„Biljne vaši!“, nasmešio sam se i zamišljao svoje vredne prasiće kako sisuckaju a iz guzice ima kaplju pare. He, he, he! Da divne li slike!
„Da. Biljne vaši. Sad te vidim uveseljavaju, gnjecavo debele, zelenkaste, crnpuraste a svaka ima guzica polepljenu parama“.
„Oooo da, guzice su im naročito seksipilne!“, mljacnuo sam požudno.
„Sad je tako. A onda si ludeo od njih! Mrzeo si ih! Nahranio si svoju glavu svakom informacijom koju si mogao pronaći, sve si o njima vremenom znao. Gde, kako, zašto, šta im godi a šta ne. Koja koju voli, koja ne“. Zastao je na sekundu, taman dovoljno da me tišina prene iz letargične lamentacije, bojao sam se onih rojeva bubamara koja su se u poslednje vreme ponekad pojavljivala u našem regionu. A ja vrata od plastenika zatvorio  nisam. Samo jedan nalet, i odoše sve. Sve će ih ti leopardi rastrgnuti!
„Slušaš li me?“
„Da!?“, konačno sam se prenuo i malo više pažnje usmerio ka onome šta mi je glas pričao i usput me propitivao.
„To je dobro. Znači, negde oko vremena kad je započinjao Treći Veliki rat, bio si već majstor da ukrštaš biljne vaši. Sve si više Medne Rose prodavao“.
Zagrcnuo sam se u pažnji! Kako je on znao za ukrštanja?! To niko nije znao! Niko!
„Da, znamo za tvoje eksperimente sa ukrštanjem biljnih vašiju. Nemoj delovati tako iznenađen, rekao sam ti, mi znamo skoro sve, ono malo se nadam da ćeš nam ti popuniti“.
Teško je bilo, ali nekako sam se posle tog ne prijatnog otkrivanja mojih intimnih tajni, na brzinu vraćao u normalu. Sad me je sve više interesovalo šta to oni koji znaju sve mogu od mene još saznati.
„Da. Bogatstvo sam stekao ukrštajući biljne vaši. Pratio sam linije najboljih Muzara, na boju i vrstu nisam obraćao pažnje. Množile su se kao lude, pare kapljale i još luđe. Samo sam nastavljao dalje“.

Glas iz mraka je napravio kratku stanku pa nastavio. „Ti znaš naravno za čega se Medna Rosa koristi“. Klimnuo sam mu. „Ona jedina usporava Veliki Osip. Do sad se ni jedan Veliki Osipi nije izlečio, ali ipak ga Medna Rosa usporava, produžava život nesrećniku. Smanjuje bolove raspadanja“. Glas je još jednom zastao, lagano pročistio govorni trakt i rekao mi, „Mislim da je vreme da konačno otvoriš oči. Pogledaj nas još jednom Znam da nije neki prizor, i mnogo gore je nego što misliš da si malopre video kroz te naše naočare za noćni vid“.
Nisam mu nikako verovao da će biti tako lako naći snage u meni za taj poduhvat. Nervozno sam cupkao desno nogom. Onda sam počeo i levom.
„Samo zamisli, to možeš jelda, da zamišljaš, zamisli sad za sebe i za nas i u naše zajedničko ime, zamisli kako i gde si rastao. Zamisli bogate ručkove, lenja letnja popodneva. Zamisli glupog vrapca! Da, zamisli glupog i dosadnog deravog vrapca kako te ispod streje muči dok bi ti samo da zadremaš otežalog stomaka! Da, zamisli njega!“, glas se tačno zagrcnuo o vrapca. „Kad si poslednji put video vrapca? Priznaj. Seti se i priznaj!“.
„Ne sećam se. Vrapca ne pamtim kad sam video. Odmah ih je nestalo, tek što je Prvi počeo više ih nije bilo...“, sknjusio sam se.
Glas je uzdahnuo. „I nije ih slučajno nestalo. Od kad su Oni došli, vrabaca je nestalo. Za par dana ili meseci, sve jedno je. Vrabaca je nestalo, kao da se hrane njima, a to pouzdano znamo da nije tako. Vrabaca je samo nestalo. Dugo smo sumnjali da su nam doneli neke boleštine na koje su vrapci prvi reagovali. Mi smo izgleda sledili“, završio je tišinom koja je potrajala.
„Mislim da u tebi sad ima snage da otvoriš oči“, opet me je opomenuo.


   Kada se golet, ona prava ljuta, golet, sa sve od sunca i mraza izbelelim i ispucalim stenejem, po prvi put vidi, ko ne ostane nad tim prizorom barem nem, u najmanje je glup ako ne i genocidno orijentisan. Depopulacionista. Tu sve vrvi od smrti koja je i potencijalne smrti u čekanju. Da tiho vreba, da se šunja i bezobrazno duva u, i čačka za ovratnik. To sam video kad sam konačno ustao i prešao novodanim pogledom unaokolo. Zamislite leš, dodajte mu još četiri do pet godina, taman da se crvi domaćinski pogoste. Da sve krene da otpada sa kostiju. Da visi u fronclama. Da je bilo povetarca, možda bi i vijorilo. Počeo sam da plačem od čiste nemoći. Nisam moga više da ih tako okupljene oko mene gledam. Jad i beda. Zlo najgore vrste, ono što se kurvanjski kao puvanjak uvlači u najgnojnije delove, pa onda još bestidno trčakara unaokolo, da mu oklembešena polnost paje po razgaženoj prašini uz putu. Sve je trulo, kako samo smrad nisam osetio.



Oko mene je stajalo nekih tridesetak poluraspadnutih ljudskih tela. Odmah i tad sam izvrnuo stomak sebi pod noge. Grčio sam se kao u samrtnoj agoniji, da izbacim još nešto iz sebe. Da, slika je bila mnogo gora nego što sam je onim krajičkom oka prvi put uhvatio. Muka. Muka, muka, muka i jed.



„Pitaš se, verovatno se pitaš zašto ovakvi kavi smo ne smrdimo“, upitao me je glas. „Vidiš, tu si ti pomogao. Tu, i još pride u tome da mi još uvek stojima pred tobom, kao živi. Da, kao živi ljudi. Kako god se ovakvo živo telo moglo ikako definisati kao živo“, završio je glas.
„Medna Rosa?“, iznenada su mi klikeri počeli raditi pa se i jezik pokrenuo dok sam se mučio da izbacim iz sebe i  poslednje tragove bureka i jogurta. Klečao sam i podupirao se šakama, a stomak se i dalje vrteo u krug. Gledao sam u baru bljuvotine pod sobom kroz te njihove naočare za mrak. I u bljuvotini se mogao videti njihov odraz. Još jednom sam sebi izvrnuo creva u prazno i stresao glavom u gadljivom grču.
„Da. Medna Rosa. Ona nas je održala živim. Svako mazanje nam je davalo još po par nedelja života. I nije smrdelo, to jest, mi nismo smrdeli kao što bi trebalo to da bude“. Došetalo je zlokobno do mene to što je do malopre bilo samo uglavnom umirijući glas iz tmine, pravo do mene. Lepo sam ga video kad sam podigao glavu. Još jednom sam se zgrčio na ispod i pokušao da izbacim svoj kompletan crevni trakt napolje. Šta će mi, samo muke sa njim!!!
   „Da se ipak odmoriš malo, sinko? Stvarno mi je žao ali ovo je bilo ne izbežno da se desi. Ovo si morao videti da bi znao šta se dešava. Da se odmoriš malo?“, sablasna poluraspadnuta utvara sa koje je trulo visilo i sa leve i sa desne strane, i sa lobanje, i pravo iz njegove bivše muškosti, se samilosno nadvila nad mene. Samo sam pokušavao da dođem do daha. Duboko diši, duboko diši, duboko diši...I ne gledaj tamo, ne!, ne gledaj tamo. Stomak a posebno želudac su boleli kao sam pakao.
„Ne treba mi odmora! Da završimo sa tim više!“, proderao sam se jako i kroz to izbacio i poslednje tragove bureka, jogurta i stomačne sluzi sebi pravo kroz nos.
„Kako ti želiš“, rekao je smireno glas utvare. Pridigao sam se malo iz svojih bljuvotina na rukama i greškom otvorio oči. Sa leve strane sam video da iznenada šljašti iz te sobe pa kroz razvaljena vrata do terase, sve ka napolje, napolje. Do terase! Sviće! Jutro! Mrak, jebem li ti sve, da ti jebem!!! Krepaj!!!



„Sinko, vreme je da skineš naočare. Uskoro sviće. Oslepećeš ako sa tim budeš gledao kako zora rudi. Oslepećeš. I nećeš biti prvi. Zora je veliki izazov. Skidaj to sa glave. Odvešćemo te malo niže, malo dole, samo da možeš polako da se navikneš na svetlo. Jel to uredu?“, upitao me je.
„Sasvim je u redu“, projecao sam. Suze su krenule same od sebe i poplavile me. Ponovo sam se vratio na sve četiri i plakao. Plakao sam kao iznevereno dete. Ridao i jecao. Tako nešto mi se dosad nije desilo, ni u naznakama. Nisam plakao zbog sebe ikad, nit zbog neke meni drage osobe. Sad sam plakao u slavu pretrpljene boli. Pao sam sve do lakata i plakao. Sigurno bih se na kraju i uvaljao u sve ono ispovraćano da me nisu podigli za mišice i poveli negde odatle.


   Skinuli su mi tu napravu, naočare za mrak, šta već. Još uvek se nisam tolikio osmelio da otvorim oči. Bljeskale su preko njih one sitne stvarčice koje kao vidiš, a u stvari nevidiš i nemaš pojma šta su, a pojavljuju se samo kad jako žmuriš. Tišina me je jako zaglupljivala. I opet, samo sam žmurio i čekao šta će dalje da me strefi. Ništa prijatno, to sam već odavno znao. Zgrčio sam se u skoro pa molitvenoj pozi. Drhtale su mi sklopljene šake. Otkud one tako, pojma nemam. One su osećale da ih nešto potajno prigreva. Pomerao sam tu pesnicu od dve šake, malo u levo, malo u desno dok nisam našao tačno mesto u prostoru gde je nafinije grejalo. Zasvrbeo me je desni dlan. Ne mari. Osećaj topline je bio više nego relaksirajući. Kakav svrab sad, teraj se! Samo sam se prepustio i nisam se dao smetnuti. Duboko u sebi, znao sam da sviće, iskreno verovao u to, i znao sam da su me sigurno dovikli do najlepšeg mesta kojeg oni imaju, da se sit iznauživam. Da osetim to što znači, kad sviće. Da ne budem glup više!


   „Ja bih sad završio priču“, rekao je kratko i jasno onaj glas što mi se toliko krio iza mraka. Napravio je par svojih utvarnih koraka skoro pa do mene, i zastao. Gledao me je sasušenim očima. Kao da je nešto cenio.
„Mislim, pa, valjda sam sad spreman“, rekao sam i seo naspram tinjajućeg svetla, nenamerno okrećući leđa mojoj utvari. Škiljio sam pravo u to novo tinjajuće, lagano navikavao oči na istinu koja mi je sledila. Možda me ona više nije ni interesovala. Gledao sam u to što je obećavalo da će biti svetlije od mraka, i čekao. Ako će biti, biće. Ako ne, da palim konačno odavde. A to svetlo je stvarno obećavalao, kako god da se ispovest koju smo i dalje isčekivali završi.
Sačuvana

Tuco Benedicto Pacifico Juan Maria Ramirez - "When you have to shoot, shoot, don't talk"
PanzerPedjys
Registrovani

član posade


Poruke: 89
Ugled: +5/-2
Starost: 48
Lokacija: Oxville
Pol: Muškarac
Van mreže


« Odgovor #3 poslato: 12.04.2010. 14:59:42 »

„Kad sad gledaš u to što će biti novi dan, šta osećaš?“, konačno je utvara počela svoje.
„Ništa preterano“, započeo sam, pa se odmah i ispravio,  „Jutro, jutro čekam“.
„Da li da ti konačno kažem šta nas interesuje a to jedino ti znaš?“, upitao me je preko mog ramena. Kao da se približavao.
„Bio bi red“, prilično nedruštveno sam odgovorio.
„Kakav si ti samo drkačija!“, uzdahom je jecnula utvara. „Baš ništa te ne interesuje?! Ako je tako, sinko, neznam gde ćeš jednog dana, kad ti ustreba, utehe naći. Nema toga koji se ne nađe u takvoj situaciji. Da, da, da...“, pućkao je nešto. Okrenuo sam se i video poluraspadnutog zombija koji sebi pripaljuje lulu. Zamirisalo je lepo, tu se nema šta dodati, ali je i dalje bilo skroz sumanuto. Pola dimova mu se razilazilo odmah pošto bi pokušao da udahne. Sve mu je curkalo i puftalo napolje kroz dušnik i raspadnuta pluća koja su virkala iz grudnog koša. Već mi se i mozak grčio i od prethodnog, ova slika u koju gledam je bila malo, malo previše i sa podvučenim pomanjkanjem ukusa za groteskno Vratio sam pogled od njega natrag, pa unapred, ka jutru.
„Da li ću ja ikad čuti pitanje. Za mene pitanje a od vas obećani odgovor. Da li, ikad?!“, sve me je već krenulo izuzetno nervirati a pogoto lula. Peglam ja ojedenu guzicu na ovom raspadnutom betonu, taman pa da bih zapalio da imam, a on džami sam,   pućka i ne nudi.
„Ako si ikad bio tih, ako je to u tvojoj  mogućnosti, daj sve od sebe sinko, sad budi tih, i slušaj. Tačno bih ti sad zapalio par šamara, da znaš! Tišina, pazi, i tvoja glava je u vreći“. Pa, naćulio sam uši ne skrećući pogleda od u napred.


   Utvara je duboko udahula i do kraja nisam upratio da je ako je i ikad udahnula. Izrecitovao je svoje i zaćutao.


   „Prvi Veliki Rat je bio čista farsa, još jedna od u nizu bespreglednih. Ljudski rod je takav, šta ćeš. Potkupljiva bagra. Našli smo dokaze da su oni to sve pokrenuli. Mislim, ne bagra ljudska, nego, Oni, prava bagra. Brzo su nas provalili i našli gde šuplja kesa flisuje. Sve tačno kako je, sve rupica po rupicu. Čačkali gde smo najblesaviji pa nas prodžarili. Prvi Veliki nije uspeo, što ih nikako nije obeshrabrilo. Onda su pokušali i drugačije. Mislim, priseti se samo, da li se datumi poklapaju, kada si počeo para zarađivati? A kad je veliki Osip počeo? Pustili su ga međ nas, tačno kako treba a da niko ništa ne posumnja. A i kako bi?! Bili smo zauzeti drugim stvarima. Klanjima, divljaštvima, jedenjem govana. Treći i četvrti Veliki su bili samo privođenje stvari kraju. Peti, e, taj nisu očekivali. On je ustvari prvi! Prvi, sinko. Sumnjali smo da posla nisu čista, polako se nalazili i udrživali usput. Jedino što nas je držalo zajedno je bilo da smo jedan po jedan, kad već ko, počeli da živi trulimo. Znali smo jedino tako da smo Ljudi, a ne oni. To je bio jedini tvrd dokaz u svom ludilo kroz  kojeg smo prošli. Znali smo mi, više osećali no znali, da nam leka neće biti. Satrunućemo živi, pre pravog vremena. Tražili smo i tražili i, na tvoju žalost, našli tebe. Pojavila se tvoja Medna Rosa. A tvoja Medna Rosa se pokazala kao najbolja. Skoro pa jedina prava! Regeneriše nam tkiva. Nama ljudima. Probali smo je na njima. Navatali smo par njih za test i pošpricali ih raznim Mednim Rosama. Samo tvoja ih je potpuno pržila i ubijala, kao kiselinu da smo po njima prosuli, nestajali su sa  „Puf“! U vazduh su isparavali. A nama je lek dala za Veliki Osip! Trebao bi se ako već dosad nisi, zamilsiti, za nas dobro, za njih loše. Još jednom, za nas dobro, za njih loše. Dobro, loše, shvataš?! Dok nam nije bilo javljeno da si se ti pojavio bili smo bez ideje kako nastaviti dalje, kako se odupreti. Dugo smo te pratili i posmatrali. Ljudsko si biće, razmisli o tome. Bela krilca i zeleno telo, kako si došao do njih!!!?“. Usta su mi se lagano razvlačila u osmejak.

„Bele lepiraste i obične zelene se nemogu ukrstiti pa uzgojiti na običnim svračijim govnima!“, još sam više raskezio usta uveseljen tom  mojoj besprekornom dijagnozom. „Niti se mogu tako lako ti hibridi uzgojiti, uopšte“, caklio sam očima i zanatlijski uživao u svom trenutku„. Mljackao sam u glavi sa uživanjem šta ću im sve sledeće reći, a bio sam spreman da im kažem sve, baš sve moje tajne. Opijao sam se od ličnog značaja. Moja malenkost, eto,  pravi razliku. Između Njih i Nas, stojim samo ja. Ja, Veliki. Ja, Pametni. Hi, hi, hi...


   Gledao sam u sunce koje se napolu lagano rađalo i vraćalo mi, nekim čudom, osećaj da pripadam nekom, nečem, tom valjda udruženju ljudi, ljudskom rodu. Stvarno neznam odakle mi je došla ideja za tu, malo kasnije mi se ipak učinilo, glupu šalu. Samo sam tiho blenuo u delove praskozorja koje sam mogao videti u moje podrumsko praskozorje, navikavao oči da gledau u svetlost i preko usta mi se prosulo „Ooooink! Oiiiink? O? Oi. Kkkkk!!!“. Kao da sam se šegačio sa nečim što sam zgazio u glavu. Nasmešio sam se suncu u rađanju. Našem, ljudskom božanstvu u svom svakodnevnom rađanju. Čak sam mu i mahnuo.
A onda sam osetio da su se svi oko mene zatresli. Kako li sam samo zapamtio te reči? Nisu to reči, to su groktaji, oni groktaji, a šta drugo da budu. Čuo sam kao neku pometnji, kao kad se trupka nervozno nogama, pa se nezna kad je dosta i kuda skočiti. Onda je nekom od njih ponestalo živaca i proderao se, „Oiiiii!!! Oiiiink!!! KKKKKK!!!“. Izgleda da sam samo to i čekao. Ispravio sam svaki jedan ne nategnuti mišić u ono zašto su i smišljeni, u hiljadu katapultova, i u dva oveća skoka preko prostorije, nestao kroz otvor gde se sunce ukazalo. „KKKKK!!!, KKKK!!!“, besnelo je iza mene. Ali niko me nije pratio. Teško sam se provukao kroz uzan prozor podruma, pa preko zida, napolje! I tad sugurno sebi nešto slomio, a još jače je tresnulo kad sam se se zida prizemljio. Bila je idelna situacija da me opet nahvataju. Nikog nije bilo. Na sekundu ili dve sam to dovodio do istinitog stanja i gledao u neverici ka otvorima na  razrušenoj zgradi odakle sam malopre ispao. Nikog. Ama baš nikog da se da u poteru. Okrenuo sam se od toga i žurno zagazio u blatnjavu travu koja mi je dosezala skoro pa do ramena. Opet močvara...Močvare mi je i preko glave...


   Bežao sam kao divalj kroz travu. Samo jedno njihovo pitanje mi je zvonilo kroz glavu, „Dali si se ikad uprljao Mednom Rosom dok si je skupljao?“. Mislim da je to bilo i prvo njihovo pitanje. Mošda i nije, ali je tu zasrao! Debelo! Naravno da nisam! Nisam blentav! Pa to pravi rupe na koži velike kao automobilska guma! A ustvari lažem, jesam jednom, i od onda mi je leva ruka polu sakata.
Do sad sam verovao da nakupci kad od mene kupe čiste Medne Rose idu pravo u fabriku, nešto već gde se to prečišćuje, rafiniše u lek za Veliki Osip. Svetla ranog jutra su mi razbistrila mozak i njegove čudne puteve. Ne ide to nigde, nego pravo njima!


   Čim sam se domogao svog sela, okupio sam svu svoju bratiju i prvo što smo upalili su bili moji plastenici i moja plantaža čuvarkuća. Sakupio sam Medne Rose spremne za sutrašnji transport u par kanistera. Onda smo nastavaili dalje. Gde god je ko znao da se u okolini nalazi plantaža, tamo smo bili i mi i uglavnom je gorelo.
Uvek bi napravili naš mali test sa prskanjem Medne Rose unaokolo po okupljenima. Ko nije odmah vrisnuo u agoniji, vrisnuo je malo kasnije. Kad plamenovi krenu da ližu sve bliže. A kako je naš kraj bio najveći rasadni centar čuvarkuća, složili smo se da sve ode u plamen, odmah, od temelja do krova. Sve smo spalili, ne pitajući za ime i prezime.

   Odjednom, i izbeglica najamnika je nestalo. U jednom danu.
 
Uskoro su na vestima počele stizati novosti kako naša strana, „Mi“, počinjemo da potiskujemo „Njih“, kako su „Njihovi“,  gubitci ogromni, kako se na bojištu posle bitke daju videti samo „Njihova“ natrula tela, gadna i polu raspadnuta. To nas je samo osokolilo, palili smo gde god je bilo išta za upaliti. Plamtelo je tih meseci, oho-ho, ala je samo plamtelo!


   Posle nekog vremena, konačno sam je našao pa smo naišli i na onu kuću. Dobro sam upamtio taj podrumski prozorčić. Opkolili smo je potpuno, bila je rana zora. U par minuta potisnuli smo utvare do centralne prostorije. Još samo par njih je svojim natrulim rukama dizalo u predaju. Prošetao sam između njih i gledao kako pokunjeno kleče. Stao sam negde oko centra prostorije i izdeklamovao napamet naučeno, „„Ooooink! Oiiiink? O? Oi. Kkkkk!!!“. Prešao sam pogledom preko okupljenih. Samo se jedna, ako se to ikako da nazvati glavom, pridigla. Kao sa smeškom me je kao gledao.
„Sinko. Da se nosiš u tri pičke materine. Da nemaš možda sad ti pitanje za mene?“, procidalo je iz njegove lobanje.
 „Da. Imam stari“, krenuo sam do njega kroz njih. Nagnuo sam mu se bliže, „Kako se sad ti osećaš? Mislim, ti barem znaš ko te sad ispituje. Mada, to nije moje pitanje. Interesuju me dve stvari. Da li si stvarno priglupo pomislio da se nikad nisam oprljio Mednom Rosom pa si samo napamet nastavio sa pokušajima da poverujem u tvoje brljotine? Ili si imao nešto drugo na pameti?". Samo je pametno nemeo. Mater mu!
„Svaki proizvođač Medne Rose je barem jednom sebe opržio njom, čistom, peče do kostiju. Ali samo nas, ljude. Mislio si da smo mi „Čuvarkućari“ pažljivi?! Logično bi bilo da jesmo. Otrovno je. Ali, kad nešto naveliko i brzo radiš, većim delom na crno, greške su obavezne, zapamti! No i koji će ti to više“, zastao sam i prešao pogledom preko njih. „Greške su svakako obavezne, ali, obavezne!“. Poluraspadnuta njuška mu je tako tražila degažman. A ne, to mu neći priuštiti. To, nikako.


Gledao sam ga kako se skoro pa grči od pokušaja smeha pod mojim nogama. Aman, jel to prkos što vidim?!
„ Drugo moje pitanje, zašto me niste pratili kad sam ponovo pobegao od vas? Stigli bi ste me očas posla“.
„Imao sam neke druge planove za tebe...i nas...“, odgovorio mi je i opet spustio glavu.
„Kakve druge planove, razvalino, pogledaj se, ostala vas je ova šaka jada, i još nešto sa strane. Šta li ti je sad u glavi a znaš da sam ja preko tebe posumnjao i shvatio. Kriv si za svoj narod. Zbog tebe su izginuli. Nema više Medne Rose, nema!!! Niti će je biti! Sve smo užgali! Satrunućete se, svaki do poslednjeg. Da li se imalo kaješ što ste nas uopšte napali?“, već su mi žile na vratu iskakale.
„A ne pitaš me ko smo mi uopšte? Očekivao sam da ćeš me to prvo pitati...“, tužno je prošaptao. „To te uopšte ne interesije...?“, obesio je nos na pantljici do poda. „I zašto nam je ta Medna Rosa toliko važna....“, podigao se malo prema meni.
„Ne“, hladno sam mu izvratio i pomerio se van njihovog klečećeg kruga. „Mene ustvari samo interesuje da li imaš predstavu bola koju ste nam naneli. Verujem u tvoju priču o pet Velikih Ratova. Sve se slaže, kockica po kockica. Samo si uloge izmenio. Mi smo Oni a ne Mi“.
On je pokušao da mi se nasmeši, čak i kereći izvio glavu u stranu. Još sablasnije je delovao.
„ Momci!“.
Talas bacača plamena je dovršio započeti posao.
               

-o00o-
                  

   Od kad je mir došao, muškatle se opet lepo prodaju. U sva tri obnovljena plastinka gajim samo njih. Noću, ne, ja noću nigde ne izlazim. I pored kreveta mi je uvek starinska puščetina, i to nategnuta. A pred vratima su dve zveri od kera, za svaki slučaj. Uredno trošim pesticide. Nisakim se ne družim, ne švercujem više, ne letim za brzom parom, samodovoljan sam sebi. Šta napravim, prodam, kupim drugo i to pojedem, i, kraj. Juče sam primetio vrapca. Skupljao je travke za gnezdo. Znači da je tu negde i  ona.
« Poslednja izmena: 13.04.2010. 04:17:42 od PanzerPedjys » Sačuvana

Tuco Benedicto Pacifico Juan Maria Ramirez - "When you have to shoot, shoot, don't talk"
Eriops
Čuvar stanice

kapetan


Poruke: 333
Ugled: +14/-3
Starost: 44
Lokacija: novi sad
Pol: Muškarac
Van mreže


« Odgovor #4 poslato: 29.05.2010. 09:59:40 »

Evo pročitah jednu tvoju priču, nadam se da ću naći vremena i za ostale, podugačke su.
Trudiću se da budem iskren, a da opet ispoštujem autora i da ga ne ubedačim.
Priča ima dobru ideju, dotiče se čini mi se, u dobrom delu i naše prošlosti i sadašnjosti.
Na momente odlično teče, i tim više mi je krivo što me u celini nije ,, uhvatila''.

Priči dosta treba da se zahukta. I previše. Prosto čitalac gubi volju da dođe do raspleta, probijajući se kroz tu
gustu, zamršenu mrežu. To može da uspe, recimo Bakiću kod nas ( ako si čitao Jesen skupljača ), ili vani
Kingu, koji plete priču kroz sitna crevca.. to je mač s dve oštrice : ako uspe sjajno je, potpuno je dočarana atmosfera, ali ako ne uspe, onda ajoj. Kod tebe, barem po meni, nije uspelo.

Sam početak mi se nije dopao, a to je valjda najvažnije da početak uhvati čitaoca. Kasnije teče odlično, onda se opet zapetlja, i jednostavno previše je tih toplo-hladno momenata. Moguće je da sam ja prosečan, možda i loš čitalac, ali jednostavno ako me priča ne ,, uhvati '' s početka, nemam previše strpljenja da dzaram ispod površine tražeći skrivenu lepotu. Prosto ima previše knjiga i priča, da bi se zadržavao na onom što mi ne ide glatko.

Btw, ti imaš talenta, imaš i pripovedačke žice, jedna lošija priča ništa ne mora značiti. Svakako očekujem bolje od tebe. Ono što ja mogu da ti savetujem, je da se probaš što više približiti čitaocu , izbegavaj nepotrebna komplikovanja i zamršivanja.
Sačuvana

Ako ikad dospijem tamo gdje prestaje strah.. bit ću spreman da zaboravim..
Flash-Azra
Glorija
Superbaba

predsednik


Poruke: 5.948
Ugled: +59/-2
Lokacija: Smederevo
Pol: Žena
Van mreže


« Odgovor #5 poslato: 29.05.2010. 12:01:00 »

Ne volem horor, volem hepiend, ali - mnogo više volem : dobru priču. jeeee

Znaš šta mi je "oduzelo noge" ? - strah od novog obrta na kraju  grrr

Meni bilo jezivo od početka do kraja. Na kraju mi laknulo ... Ne razumem o čemu to Eriops priča ...  nejasno valjda sam navikla da me King "smara" na prvih 300 strana a onda "raznese" na sledećih 200 do kraja. Imala sam takav osećaj i sada, mada me ti baš i nisi toliko smorio  Laughing

Sviđa mi se. Drago mi je što sam mogla da je pročitam (bez obzira na greške kojih i nema mnogo, lektor će to začas  Wink ). Nema veze što sam se "isprepadala" - i to je život  Wink Laughing

Hvala!  pozdrav
Sačuvana

Bog čuva budale !
Eriops
Čuvar stanice

kapetan


Poruke: 333
Ugled: +14/-3
Starost: 44
Lokacija: novi sad
Pol: Muškarac
Van mreže


« Odgovor #6 poslato: 29.05.2010. 15:36:59 »

Ma sto ljudi, sto ćudi  Smile. Zbog nekih momenata koje sam pokušao dočarati, priča mi se nije dopala.
Možda će se upravo suprotno, mnogima svideti.
Dakle , apsolutno ne pretendujem da moju ocenu priče drugi moraju deliti.
Ali eto, izneo sam svoje mišljenje.
« Poslednja izmena: 29.05.2010. 15:39:23 od Eriops » Sačuvana

Ako ikad dospijem tamo gdje prestaje strah.. bit ću spreman da zaboravim..
Flash-Azra
Sal
Banovan korisnik
predsednik


Poruke: 5.649
Ugled: +28/-10
Starost: 49
Lokacija: In the face of the place
Slike: moj album
Pol: Muškarac
Van mreže


WWW
« Odgovor #7 poslato: 29.05.2010. 19:26:52 »

Donekle kontam Eriopsov kont. Elem, uvod je, po meni, previše razvučen.
Zašto se ja, do polovine priče, moram pitati "ko tu koga lovi, ko su oni što po mrakulji viću OOIIIIKKK i zašto je naš bezimeni junak zapao u takvu situaciju?

Imam osećaj kao da gledam film sa trećine pa nadalje.

Elem, dobra ideja, odlična naracija, previše natezanja i otezanja, naročito na početku.

Narativni deo izvrstan, i čestitke autoru za to.
Pripovedanje ima svoj stil, duh i šmek. Bravo!



Sačuvana

...We'd better get back, 'cause it'll be dark soon, and they mostly come at night... mostly...
ender33
Registrovani

kapetan


Poruke: 334
Ugled: +13/-0
Starost: 42
Lokacija: tu negdje okolo
Pol: Muškarac
Van mreže


WWW
« Odgovor #8 poslato: 29.05.2010. 22:05:00 »

Odlična priča, par pogrešaka pri kucanju, ali to se da lako ispraviti.
Sačuvana

sad znam
     da
ništa ne znam
armadillo
Registrovani

kadet


Poruke: 33
Ugled: +3/-0
Starost: 47
Lokacija: Kragujevac
Pol: Muškarac
Van mreže


« Odgovor #9 poslato: 29.05.2010. 23:43:14 »

Prilično razvučeno, ali dobro zamišljeno. Ne volim baš tako detaljne ljigave opise, suviše dugo se tapka u mraku, kraj je dobar, sem:

Citat: „A ne pitaš me ko smo mi uopšte? Očekivao sam da ćeš me to prvo pitati...“, tužno je prošaptao. „To te uopšte ne interesije...?“, obesio je nos na pantljici do poda. „I zašto nam je ta Medna Rosa toliko važna....“

Mene interesuje Question
Sačuvana

"Pamet je najbolje raspoređena stvar na svetu - svak je ima kolko mu treba."
plotz
Registrovani

predsednik


Poruke: 1.416
Ugled: +16/-0
Starost: 49
Lokacija: bgd
Pol: Muškarac
Van mreže


« Odgovor #10 poslato: 29.05.2010. 23:57:28 »

Intezivni su opisi,poređenja naročito jel i pri tom ne smaraju jopet moderno pozdrav
Sačuvana

ako kaniš pobijediti nesmiješ izgubiti!!
vanax
Registrovani
admiral flote


Poruke: 1.054
Ugled: +28/-3
Starost: 76
Lokacija: Ovde
Pol: Muškarac
Van mreže


« Odgovor #11 poslato: 30.05.2010. 09:14:16 »

Bio sam prilično odlučan da ne čitam tvoje priče, a onda je nešto prevagnulo: komentari na priču. Morao sam da vidim šta to toliko smeta, mene pored pisanja veoma zanima i čitanje.

I pročitao sam. Naravno, moji utisci su sasvim, sasvim naopaki. Sve se svodi na Mi i Oni, na percepciju koja nas opredeljuje. Ponekad, ne saznamo ko su Mi a ko Oni. Najčešće ni ne želimo. Bude bolno kad saznamo da smo sve vreme želeli da budemo Mi, a ispostavi se da smo Oni. To navodi na potrebu za jednostavnom ispravkom u citatu koji je Armadilla ostavio u zbunu: „A ne pitaš me ko smo mi uopšte?" Stavi veliko slovo: Mi.

Narativni tok je sjajan. Ostavi se "pičke materine", to čini iskaz vulgarnim, a ne emotivnim. Već sam na to upozorio. Ako ne možeš da se uzdržiš, napiši, pa izbriši kad popravljaš. Po običaju, neka ključna mesta smandrljaš. (Krajnji obračun. Nekako smo zakinuti sa testom "Mi/Oni".) Kao da se stidiš da budeš jasan, ali to je izlečivo. Nažalost, nismo saznali ko ga je držao u konzervi. To je važno, zar ne? Svaki zid ima dve strane.

Posebno mi se dopadaju neke tvoje stilske figure. Dajem samo jedan primer: Kao da su se zrnevlja maka na koncu zavrtela tako jako da su sve zujala od nervoze, ko je počeo a ko je nastavio, više nije bilo ni bitno. I niz problema i jasan inat.


Možda ćemo jednom, uz muškatle, zasesti da raščistimo sa jezičkim nedoumicama i inatima.
Sačuvana

Između rođenja i smrti, najčešće zaboravljamo život
Stranice: [1]   Idi gore
  Štampaj  

 
Prebaci se na:  

Šema sajta  ◊   SF Vektor  ◊   TV program  ◊   Periodni sistem NF

Pravilnik  ◊   SF kviz  ◊   NF na Krstarici  ◊   SF filmovi  ◊   Bibliografije

Kopirajt © 2006-2019. SF tim. Sva prava zadržana.
Pokreće MySQL Pokreće PHP Powered by SMF 1.1.21 | SMF © 2015, Simple Machines | Mapa foruma | Arhiva | wap2 Ispravan XHTML 1.0! Ispravan CSS!
Stranica je napravljena za 0.075 sekundi sa 23 upita.