SF tim
* 19.04.2019. 06:50:07
napredna pretraga  
Dobro došli, Gost. Molimo vas prijavite se ili se registrujte.
Da niste izgubili svoj aktivacioni e-mail?

Prijavite se korisničkim imenom, lozinkom i dužinom sesije
Vesti: Fan forum SF fanova. Smile
 
  Portal   Forum   Pomoć Pretraga Igre Prijavljivanje Registracija  
Stranice: [1] 2   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Vamos!  (Pročitano 10492 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
PanzerPedjys
Registrovani

član posade


Poruke: 89
Ugled: +5/-2
Starost: 48
Lokacija: Oxville
Pol: Muškarac
Van mreže


« poslato: 06.04.2010. 12:04:49 »

Potpuno ne pismena verzija, kako je pala na papir!

Enjoy & hit me with ur rhythm stick!


VAMOS!


Deo prvi


Konačno, zastao sam na polovini navoza iznad onog našeg najvećeg parkinga, u centru grada. Curili mi je vreme a mene je mučila hronična ne odlučnost. Ali zato sad, lepota se prostrla ispod mene do u ne dogled. Nije bilo ni najmanje teško izabrati pravog lepotana među svima njima. Stuštio sam se dole, pogladio ga dlanom prateći mu idealnu liniju, od  farova do štop svetala. Lim je zatreptao i zašaptao „Bato, tvoj sam i ničiji više. Vodi me, vamos!“.Zavalio sam se u sedište. Kao da se podamnom i još svuda unaokolo sve podešavalo samo da mi zadovolji. Baršunast dodir naslona za ruke između mene i menjača. Na hladno, menjač, prva, druga, treća, četvrta, peta, šesta. Dati mu masti! Kontakt, farovi, dodir noge na kvačilo je hvatalo ritam recitacije. Lagani korak u rikverc, bili smo kao jedno. Tek je rudilo sa istoka ali je već trubilo sa ulica grada kad smo se izvezli. Pustio sam ga da sam bira kuda će i koliko brzo. Bez razmišljanja se odlučio za na desno i to punim gasom. Svetla farova su bljeskala oko nas, pa sve ređe dok ih nije skoro pa nestalo. Samo otvoren put i mi, nas dvoje, pretapali smo sivilo kraj noći u prve jutarnje zrake vesele bezbrižnosti. Njive su smenjivale livade, jedan šumarak pa oronuli salaš sa leve strane, dok se sve nije pretopilo u jedan džinovski roj od snage pobesnelih suncokretovih latica. Taj se prizor jednostavno morao proslaviti jutarnjom dozom svežeg zadovoljstva nasleđenog od sinoćnog upristojivanja živaca dozirano six-packom. Ali gde? Snimio sam „ujkinu“ njivu sa, ispostavilo se, prvoklasnim mladim svinjskim kukuruzom i parčetom privatnosti. Gepekom punim „ujkinih“ klipova, cigarom međ’ zubima i laganim ler mumlanjem motora, napamet sam naglo otkinuo krivinu pred samim mostom preko nekog kanala i skrenuo na letnji put, pravo u njive. Tačno sam osećao da tu negde mora biti i neki brežuljak, ili ako ništa, fin pristup kanalu. Neki čudni vetar u leđima je kovitlao oblak prašine i valjao ga metrima ispred mene do momenta kad je sve to postalo previše zid a premalo put između linija kukuruza. Nagazio sam kočnicu, životinja je dreknula, povila se i dupetom zaparala po njivi, odskočila o vagov od traktorskih guma, napravila pun krug i konačno se zaustavila nosom u pravcu kuda smo i išli. Zagušujući oblak sitne prepečene njivske prašine je suknuo pored nas i odjurio napred. Naslonio sam laktove na volan i šakama protrljao lice, ako postoji bolji način za probuditi se iz bilo čega, ovaj je barem prvi do njega. Sad već lagani povetarac je razmicao prašnjavu trinu, sve unapred i sa desne strane. I, na pola metra od haube, ukazao se on, starac od sedemdeset i kusur, blago pogrbljen, izviruje tamo negde ispod masnog šešira kome je jedina sledeća stanica, mislim, šeširu, – bagrač za čvarke. Sa sve dva bela debela pulina, zgrčena mu sa leve i desne strane, očnjaci na juriš, hrbati iziritirane onako debelo dlakave. Vidim, mišići im igraju, zajebi zajebanciju. Iskočio mi je pred šoferšajbnu, isuviše paradno-teatralnim pokretima, oslonio se levom o haubu, skroz Holywood primadona, a la ’41, uzdahnuo i uperio pogled nebu.  Trzno je ramenima ukrug, skoro kao da oko tone betona vrti u krug. „Momčilo, cenim, biće jebeno debele kišurine noćaske. Može biti i olujine, ako Bog da. Ako bude. Samo probaj da čujem „Ma, daaaaj!“, ma samo ako zucneš, ima zube da ti prospem! Da znas! Samo da znas!“. One dve zveri su i dalje ispuštale takve kvalitetne zvuke, da, prosto, neznam, pomalo sam gubio smisao svega ovog. Dali pun gas, u rikverc ili napred posred utvara, pa im lubanje poravnati. „He, he, he, mladac moj. Nešto mi se premišljaš, jelde?! Hi, hi, hi. Hoćemo, ovo, hoćemo, ono, hoćemo, da se zna, da guzici bude milo. E, pa bracika  moj, to nema. Ili oćeš ili nećeš, bracika moj. Ima da se oznojiš, hi, hi, hi, ima da se oznojiš, ima na uši da se znojiš, slušaj šta ti pričam. Ihihihi, joj što ćeš da se oznojiš, ima da se okupaš! Nego, bracika moj, da te pitam nešto, može jedno paklo cigara? Paklo tamo, paklo ovamo, šteta minimalna. Pa da se i vidimo, jednom, još jednom, u dobrom zdravlju, popijemo štošta. A? Šta kažeš bracika? Može tako?!“. Begaj, begaj, bracika ako ti je išta milo, begaj, ne čekaj sumporasta isparenja, odmah, begaj, braciiiiiiikaaaaaaa......Ugazio sam u gas do kraja, sačekao da šikljanje ispod zadnjih guma i taj zadnji vetar učine svoje i nanovo zamagle sve, otpostio kvačilo do pola, još jednom ugazio gas pedalu, otpustio kočnicu, zažmurio i prepustio se. Kao divlji smo projurili. Mrvili traktorske vagaše. Komadi odvaljene spečene masne zemlje su zasipali mlade klipove unaokolo i pikali me otpacima po glavi.

Baš smo juriliju kad se samo setim. Nekako već, pomislih, nisam čiču ni pitao dali ima neki brežuljak u blizini. Ako još ima i neki uz kanal, tim bolje. Tamo se izlazak sunce sigurno, ma ne da vidi, nego jesto tu izlazak sunca. Tu negde, oko te tvrdnje, pomislio sam da, ustvari upitao sam se, dali sam ja nekog upravo zgazio posred letnjeg puta ili je samo vreme za definitvno se odlučiti i napraviti celo-noćnu pauzu. Predstave nisam imao. Možda da, a možda baš i ne. Podjednako. Bože blagi, kako sam tad utisnuo kočnice!!! Slobodno možete da se svi nosite u tamo već negde, vi nepoverljivi i svi vi sa nadignutom levom obrvom, podjednako. Ja ne lažem, auta mi! Deder, a da ja vas čujem, barem nek jedan istupi i kaže, „Da, ja sam jedne letnje kasne noći „ošišao“ automobil, bruka od automobila, a vratio bih ga kasnije, da se razumemo nisam lopurda, srce moje od auta je,  i otišao malo da se izdivljam, pa sam se onda, tako malo, vozikao, i čačkajući nos u samoći trenutka lamentirao nad mogućnošću da sam zakinuo čovečanstvo za promil a kinologiju za dva, sve zaboravljajući da ih priupitam za osnove lokalnog pejsaža, prozviždao tik pored nečega vrlo bliskog, pa, nečemu već. Sa čim se srednjoškolska fizika uopšte ne slaže. Ili je to možda bila, samo malo, možda zoologija!? Opet lupetam, florescentno svetleća žabetina, rekao bih da krastača nije bila, ali „to“ od cirka 250 do 300 kila, nasred razrovanog njivskog puta, potpuno blokirajući isti, garantujem veze nema sa fizikom a ni sa ostalim sličnim srednjoškolskim viđenijim disciplinama, zakonima i sličnim nabeđenim stvarima koji se bakću sa realnošću. Mislim, ta kilaža i nije nešto, ali ipak, cenio sam da bi direktan sudar, mišić na mišić, proizveo nešto sigurno ne poželjno za mene. U najmanju ruku. Mala ruka, krak, veslo u obliku toga, šta već... Sad svo ovo mozganje kompresujte u do pola sekunde koliko je prošlo od kad sam utisnuo kočnice u patos, zgrčio lice i zube do bola, zažmurio i iskreno volan udesno. U trenutku je nešto vlažno šišnulo blizu moje glave, pa lupilo o bok auta. Odskakali i klizali smo bočno dok svo to prštanje i krunjenje pod točkovima nije zaustavio jedan sveobuhvatni tresak i cviljenje metala ispod mene. Naseli smo, sigurno smo naseli na neki podublji razor. Sad ga možeš jebati. Pokušao sam da nađem to flourescentno nešto, žabu valjda, u retrovizoru sa leve strane. Nije ga bilo. Samo su iz rupe na limariji gde je nekad on bio utaknut, virile iskidane žičice i jedan šrafić koji se klatio na ivici svog navoja, tačno ne znajući šta sad da radi, ovako besposlen. Lagano sam se okrenuo i pogledao preko levog ramena. Da, to flourescentno je i dalje stajalo nasred puta, ne više od 5 metara dalje od mene. I „to“ je  lagano okrenulo glavu preko svog ramena i zabuljilo se u mene sa svoja dva, u svom svetu verovatno prelepa oka, prečnika, tu negde, kao pica tanjira. Onda se, užasno tromo, zanela šljapkajući u mestu, okretala pravo prema meni ne skidajući pogled sa mog pravca. Stala je i smirila se. I gledala me. Oči su joj bile sjajne, skoro pa kao farovi. Mrak je sve više stezao a ona je šarala svojim svetlima po meni i autu, na smenu. Onda se zagrcnula nečim što je očito pokušavala da proguta, knedla joj šetala ispod glave a u vratu, zažmirkala je, a oči kao da su joj nestajala u lobanji. Pa je podrignula i palacom jezika zveknula moj levi retrovizor u prašinu pod svojom telesinom. Nervozno se zatresla, muklo hropnula u sebi, prešla farovima preko mene i auto još jednom i gromoglasno, kreketnula. Ok, žaba jeste, dileme više nema. Neznam šta bi akademski zvaničnici na sve to rekli. Verovatno ništa pametno sve dok ih se ne potplati, ali, da, fluorescencijska žabetina je izgubila strpljenje, odšljapkala u mestu opet u staru pozu no je i za nju vrlo brzo izgubila interesovanje pa se super lenjo istegla kracima do oboda njive suncokreta i taman kad joj se svaki mišić zategao u planiranom skoku, jadna, okliznula se o oveći komad skorene zemlje koji je, jadan, popustio pod tim teretom i rasuo se. Puče žabac dužinom i širinom o i u jendek kršeći podeblje stabljike korova kao lavina. Predpostavljam da je prosula par „sočnih“ na svom jeziku, i ma koliko mi je sad žao i krivo, nisam uspeo da zapamtim tačno tu ritmiku i tačan redosled „krekova“, „kru-kru-krukova“, „krokova“ sve ponekad razmeđenih retkim „kkkrrrrkkkovima“. Prilično nervozno je bljeskala iz tog jendeka još 10tak ili 15tak sekundi kad sam po lomljavini i zatresanju jarko obasjanih suncokretovih glava bio siguran da je otišla svojim putem. Sa mukom sam ispravio vrat iz ne udobne poze i šakom skinuo sa njega to nešto vlažno što mi je ostalo od malopređašnjeg prozujivanja pored glave. Mater joj, u šta li je ciljala, moju glavu ili samo levi retrovizor? Podbočio sam se o volan. Tooo, nevelja, ovo nikako ne može valjati. Mislim na podbočivanje.To jednostavo ne valja, jer to nevolim. To znači samo jedno, potrebu  za ceniti i razmišljati. A to sve opet može biti samo dve stvari, prenabrekla šljašteća žabetina onako nasumice u prašnjavom kukuruznom polju, realnost ili kompletan idiotluk ili, da ja, ipak, odškrinem vrata auta, i polako, odzzzujimmmmm. Od auta svakako, ovako nasukanim, vajde zasad nema. Što pre, to bolje, teraj!

Ko nije dosad šišao „ujkine“ mlade kukuruze na brzinu, možda profesionalno „poprečac“ i „unakrst“, kako treba, ili kako je već  ko kad stizao, od situacije, znači ikad, e pa vi gospodo nemate predstavu šta znači bol. Kako samo ti listovi seku kad se spram njih ne obazrivo ophodiš. Pa još i sav znojav od trčanja i adrenalina. To je jedno zlo i pogan i peče natrag do onog samog zla i pogani, pa još jednom, u krug. Više mi ni dočega nije bilo,  ni da se pravim pametan, ni da lagano sve to prođem, pao sam na leđa i zagledao se u nešto što je odblejskivalo gore. Kao da se oblačilo i tmurilo ali to opet nije objašnjavalo kako i zašto je ličilo kao da je bljeskalo po nekoj vodi. Ono, kao kad se oblak sunča u jezeru, faktički je oblak gore, jezero dola, e, sad je bilo kao da se jezero praćaka po oblaku. Prilično čudno. Bolje sam namestio bagrem kao uzglavlje i sa tog brega gde sam završio, gledao neka seoska svetla kako titraju u daljini, na ne više od 5-7 kilometara. Rekoh sebi, „Pa to i nije baš tako daleko“. Stomak je bio prazan kao sudnji dan. „Ujka“ je samo promrljao,“A šta kad mene više nebude bilo, šta onda? Šta? Ili si ti ipak i samo magaračina ko što kažu...“. Pa dobro. Prevrnuo sam se na levu stranu i, gladan, zaspao.
Sačuvana

Tuco Benedicto Pacifico Juan Maria Ramirez - "When you have to shoot, shoot, don't talk"
PanzerPedjys
Registrovani

član posade


Poruke: 89
Ugled: +5/-2
Starost: 48
Lokacija: Oxville
Pol: Muškarac
Van mreže


« Odgovor #1 poslato: 06.04.2010. 12:05:52 »

Dole na uglu treštalo je od narodne muzike, one najljigavije. Dupata konobarica je laktom podbočivala vrata seoske kafančine dok ne uspe papučom da ih podboči sa po cigle. Trake za zbuniti muve su lepršale pobuđene iznednom promajom kroz  kafančinu. U debelom orahovom hladu ispred toga svega, skoro pa odmah do puta, jedno 10, 15 stolova, od onih limenih, što se klate ako se na vreme ne poturi pivski čep ispod noge.  Svi uredno u belo masnom farbom okrečeni. Na svakom po plekana pepeljara izudaranih ćoškova, u plavoj, zelenoj i crvenoj boji, pune odavno potonulih pikavaca na dno smrdljive baruštine. Legat noćašnjeg potopa. Konobarica me je iskosa propratila dok smo onako blatnjavi, auto i ja, odmeravali dali je prilika ili nije. Napravio sam još jedan krug po selu i vratio se pred kafančinu, još sporije prolazeći mimo nje. Kaže na reklamnoj tabli: „Brizle, tolko i tolko, samo utorkom ; Štuka, cela il na parče, tolko i tolko, samo petkom ; Pivo, jeftino ; Domaći doručak tolko i tolko, svaki dan ; Muve isto tako, gratis. To bi bilo to znači. Nervozno sam ustreptao prstima na volanu, skrenuo preko ćuprije nadesno na mali plato posut lomljenim crepom uz tu oglasnu tablu i parkirao. Valjda im ovo služi kao parking. Dupata konobarica me je opet propratila dok sam izlazio, stegnula jače cigaretu međ zubima i podbočila se rukama o tamo gde je najjača, sve još uvek gurajući vrata, sada leđima, unazad i popravljala papučom po’ cigle ispod njih. Još uvek sam se smrzavao. Skoro tresao od jeze. Od kad me je noćašnji potop oterao sa mog brega, pa onda i sve ono jutrošnje praćakanje pod autom i odvaljivanje komada blata ispod njega, ništa sem jeze nisam osetio, a sve u ove letnje dane. I sad je sunce peklo, ali ne vredi. Mokar, blatnjav i musav, dobauljao sam kroz pod nogama škripeću izlomljenu opeku parkinga do stola i strovalio se u belu plastičnu stolicu. Ona me je još uvek pratila pogledom. Nervozno je još jednom tresnula leđima vrata, konačno i po cigle poturila na pravo mesto. Samozadovoljno se dogegala do mene. „Mladac bi prvo da se opere ili odmah na domaći doručak? Pružamo i te usluge. Pranja.“. Prebacivala je cigaru unakrug svojih pačijih usta dok je to izgovarala sa takvom spretnošću koja se stiče jedino u cirkusu. Odigla je levu obrvu dok je na brzinu zatvarala od dima ištipano desno oko pa se opet, poprilično preteći,  podbočila rukama o kukove. „Prvo ono drugo, pa onda može i prvo“, odcvokotao sam. „A jel to mladac ima čime da plati? Nemoj da se posle svađamo, isposlovala mi je jedan preteći osmejak kroz duvanski dim, „Ovde sve može, ako se razumemo, ali da se ipak i razumemo na kraju. Znaš kako je“.  Izvadio sam novčanik, a šta drugo uraditi u ovakvim situacijama, i otvorio ga. „Dobar si ti mladac, uredu je. Kajgana na sveže seckanom crnom luku sa slaninom i ljutom kobasicom, odgovara, mladac? Može pivo“. „Može gospođo, može“, klimnuo sam. „A ta, gospođa, to sam kao ja? Idi u kurac mladac...“, zakikotala se sipljivo i odgegala u pravcu tamo gde konobarice po narudžbini već idu. Ipak sam odlučio da promenim sto, bliže suncu a dalje od orahove senke. Blaženstvo se razlivalo po celom mnom dok sam se hranio ranim jutarnjim suncem, tako lepo zavaljen u stolici. „Mladac, pivo“, prenula me je i tresnula, ubeđen sam namerno, flašom o sto. „Hvala! Da nemate ipak umesto seckanog luka, mlad crni luk?“. „Jok, ti ga imaš!“ i opet se sipljivo zakašljala kroz kikotanje. Ostavio sam je da sama rešava svoje zdravstvene probleme, a po kvalitetu i kvantitetu „pilića“, što ih je usput tim svojim kikotanjem iziritiranih izbacivala iz pluća, vrlo precizno i podalje od stolova, biće da ih ima ili će ih tek imati. Opet sam zatvorio oči, poturio šake pod glavu i dublje se zavalio. Peklo me je samo mogućnost da „ujkin“ kukuruz u gepeku ne omatori. Još grđi problem mi je tad bio, dali ću negde naći suvih drva za potpaliti vatru. Kako mi se samo jelo pečenih kukuruza! Ama baš ništa nemam protiv korektnog, valjda će takav i biti, doručka, ali o pečenim kukuruzima odavno maštam. Još od prekjuče. „Mladac, može i paradajza!?“, proderala se iznutra. „Može, samo ga nemojte seći i soliti, gospođo!“, uzvratio sam. Opet sam je slatko i sipljivo nasmejao.

   Interesantno je kako se arhitekture brzo menjaju. Evo ovde, ispred mene, verovatno gledam u čitave epohe, jedna pored druge. Tik jedna uz drugu, a sigurno ih par stotina godina razdvaja. Koliko je to, 5, 6 ljudskih života. Realno, ništa naročito, taman da se zaborave preci, oni malo raniji. Sve te građevine su tu negde, možda čak i pomalo liče, po tim zakrivljenim linijama. Obavezni maleni prozorčići na zabotu, kao za imati svetla na tavanu a u stvari da se ima materijala za golubiju supu. Svaka jedna od njih ima od maltera, gipsa, čega li već, urađene inicijale onog koji je kuću podigao. I kad, naravno. Inicijala njegove žene što mu je toliko i toliko parova ruku za njivski argat izrodila, da stoje uz njegove, to još nisam čuo da ima na nekoj kući. Ona prva, skroz leva, na ćošku, ima i oveći ulaz na samom roglju. Sad preko ulaza stoji samo zakatančena metalna roletna sa zarđalom bravom. Oker boje kuća, malo se farba ljušti, ima tu i starinski plave. Taraba drvena, iz dasaka isto kao i kapija. Sa leve i desne strane kapije na jorgovanovim izđikalim žbunovima još stoje ocvali patrljci, već se i seme blži, onako svi mrki, ni nalik skorašnjoj krasoti. Ne valja, to nevalja, dogodine, slabo će šta cveta imati. Čista ne odgovornost, i spram jorgovana i spram njih. Ti su neki, bezveze. Zaboravili su osnovno a sigurno ih je teško i išta novo naučiti. Do njih, deru se perad, taman za namiriti. Kuća gazdačka. Kotarka još uvek puna, kao da se do novog kukuruza treba još dobrano načekati. U baštici ispred, sve buja i viče „ja, ja, ja!“, sve od silnih boja i vrsti cvetova, pištika podno svega, pa onda redovi gvozdenih ruža optočenih čekajućim za sledeći sumrak, noćurkom. Time se počest pogled i osmeh ne daju skinuti, ako im je to slučajno bio cilj, a ne verujem. Dobro ulepšano jutro, pogled još jednom udesno. Kuća, osrednja, verovatno je nekad videla i lepših trenutaka. Ne zapuštena ali sa malo truda i volje, pa da zasija. Ispred nje samo orajčina, pa i još nekoliko njih u nizu, ispod nešto sparušene trave, sve umeljane u zemlji od onog sinoćnog. Klupica u hladu, zadenuta u stabla dva oraja, i na njoj sedi... Mastan šešir na čilager glavi, sa šakama na štapu i  podbočena glava na svemu tome...Kad sam se malo bolje zapiljio u tom pravcu, bila su tamo i dva bljatnavo bela kera, sa leve i desne njegove strane. Opet me je jeza uhvatila. Sumporastih isparenja na ovako blatnjavo jutro nemože biti, ali i ovako je dovoljno. Iste sekunde sam odustao od daljnjih arhitektonskih istraživanja i zagnjurio se u ono što je ostalo od bogate porcije kajgane. Uredno sam pozvao „gospođu“, platio joj uslugu i odprašio natrag do mog, valjda sad već oceđenog, brdašca.


   Ja hranu nikad ne bacam, a gepek mladog kukuruza je i sama grehota gledati ga takvog, a ne porumenelog i garavog. Pride se nedam zbuniti koječime pa na tako što zaboraviti. Na stvari gledam realno, ako sam šta video, onda je to tako. Ako sam zgazio čiču, zgazio sam ga. Ako ga, kao jutros, vidim ne zgaženog, znači, nisam ga zgazio i sve se svodi da samo nisam prvi put dobro video. Opet sve realno, samo treba pažljivije gledati. A opet, žaba, da svetli u mraku, kravljih dimenzija, ne prija joj hromirano, to je naravno barem malo sumanuto. Ali, ja sam to video i dok se ne dokaže suprotno, to je realno, predpostavljam. Otresao sam glavom svu tu filozofiju i nanovo se udubio u lomljenje trulih grana sakupljenih odasvud po ovom mom bagremastom brežuljku. Ustrebaće tu, za kvalitetan žar, podosta. Sve samo prozuklo i natrulo, nigde ništa konkretnije, da potera vatru. A evo već se i prvi sumračak navlači, sve sve, i hrana, ali komarci, biće to muka. Mora biti jaka vatra!


   Posle petog klipa već me je hvatala muka. Ne od pečenog kukuruza, to biva, i više puta je potvrđeno beš kao i kod piva, negde oko devetog, već od želje i zasad skoro pa propalih planova da istrčim tog mog novog ždrebca. Tačno nisam mogao skupiti hrabrosti ni obraza, pa da se okrenem i pogledam ga tako musavog, okrnjenog i sigurno pvređenog odole. Šta smo imali, tručavih par sati da se zaigramo. Od toliko druma, ne, ja i moj kukuruz, brežuljak u „smiraju“. Kanalčina i komarci....Pas mater...Trebalo mi je nešto ljuto iz zvučnika! Frljno sam izgriženi čokanj u skoro pa istinjalu žar i tačno znao sve, „Run Through The Jungle“, cigareta, gas i noćni leptiri na šoferšajbni! Otro sam garave ruke o pantalone i uskočio. Pripalio sam sebi tako zavaljen i pogledao u nebo. Nebo daleko od grada. Idemo negde da se istrčimo, zveknemo po koju bratski, pa da se razilazimo. Iz sve snage sam zalupio vrata mog ždrepca i krenuo rukom za kontaktom, sve mi je noga već na kvačilu igrala. Kad... „Aaaaaaaa!!! Pa, pička mu materina! Aaaaaa!!! Otvaraj vrata, mladac, odmah da si ih otvorio! Aaaaa! A budale, otvaraaaaaj!!!“. Poleteo sam rukom za kvaku, pa, onda, i, zastao. Realno, čiji glas, čija ruka, šta kvaka, ljudi, jebo vas atar! Šta je sve ovo?! Trzno sam glavom, i, opet on. Reži sa leve, reži sa desne strane, sve belasa iz mraka. „Ti si lud ili šta si, puštaaaaj mi ruku!“. Otvorio sam vrata. „A budale, Bože sveti...uf, mater ti...pa jel ti ne gledaš?! Jel ti ikad gledaš!? Konju onaj jedan“, sve je srkutao usnama raskrvavljen mali i domali prst desne ruke, „pa pušim ovako naslonjen na auto već, po pakle cigara, još od kad ti je onaj manji klip sagoreo pa si psovao, uf mater ti“, namignuo mi je i još malo je srkutao prste. Podbočio sam se o volan. A to i dalje i nikad  neće valjati. „Vidim, mladac, pojma ti nemaš“, cedio je kroz srkutanje, „ajde, za koje paklo cigara, da ti objasnim neke stvari. Mogli bismo i na pivo! Šta kažeš na to, a mladac?!“, i zalupio je za sobom suvozačka vrata. Kerovi su uskočili iza, i, hvalim te Bože, prestali da reže. Dahtali su ko beli medvedi. Meni iza glave na pola metra. Trzno sam kontakt i dao mu jako po gasu.

   
   Neznam kome je od njih trojce više jezik landarao na vetru, sa sve glavom pravo u vetru. Čisto veselje, rekao bih. Ako ikad budem imao kera, biće to, papagaj. Tresnuli smo o bankinu, iskrenuli se malo u stranu, pa konačno ujeli asfalt.


   Smestili smo se konačno pod onu istu orajčinu gde sam obrstio doručak. Jedan beli sa moje leve, drugi sa moje desne strane. On se raspištoljio naspram mene. Dosad, a to bi bilo, nekih 50Km u pravcu, gore, pa natrag, u pravcu, dole, do prve benzinske pumpe, pa onda do kafane pod orajom prekoputa njegove kuće. Tačnije, pola litre loze do tamo, pola litre u povratku i pola litre u međuvremenu. Gledao sam ga i čekao kad će se onesvestiti od toliko toga. A, izgleda, da neće, baraba. Upravo je zunuo i četvrto pivo od kad smo ovde. Sve paradno vrti rukom i odpozdravlja poznanicima što se mešaju u međuvremenu, muvaju unaokolo, kako koji i kako gde, pripiti kući domaćici, đilkoši švalerkama a mlađarija u putu za iza ćoška, pa u jendek na pretakanje. Prijatno jedno veče van grada. Ne proričem, kopkalo me je šta to on ima meni da objasni. Naravno, mogao sam pokušati, pa kome već kako, da ga izcimam napolje iz auta, istresem nekako, ali kako sa ove dva monstruma. Levi mi trenutno balavi i glođe šnirove cipele a onaj drugi je već odavno zaspao na mojoj desnoj. Malo je, u najmanje, nesigurno, za bilo kakav, nagao pokret. On još uvek nazdravlja a na mene, ama baš, nikako ne obraća pažnju. Ni pogledom. I trebi moj boks cigara sa pumpe. I zavrće me, to jest, naručuje nam, to jest, u moje ime naručuje turu za turom od kojih postižem, ni trećinu. „Moram do klonje“, procedio sam i promeškoljio u stolici. „Idi, šoraj mladac. Oni će ti pokazati put, da ne lutaš“, sve bez da me je i pogledao. Baš je pretresao vremensku situaciju sa nekim što su mu oči ličile da baš i nisu za razgovora, sve drugo dolazi u obzir ali razgovor, toliko su crvenile i komešale se da, razgovor, još ako je iole i smislen, ne hvala, doviđenje, laku noć. Kako sam se pridigao iz stolice, oboje su odole zarežali, i to onako, prilično neprijatno. Lagano su šetali ispred mene, doveli me do ulaska u kafanu, pa unutra, sve na korak ispred mene. Pomalo su zastali kod roštilja, tu odmah uz šank, ali ih ni to nije dalo smetnuti, samo su mljacnuli i opuštenih glava nastavili pravo. I ja, za njima. „Gospodinu se šiški?! Sa njima pravo mesto nećeš omašiti, dobro znaju put!“, hrapavo je pričalo iza roštilja. Poznat glas, to je ona, guzata. „Gospođo, samo da vas pitam, ko...“. Ne vredi, u pola je sledilo, „Idi šoraj, bolje ti je“, i mahnula mi rukom kao da muvu tera. Kad je to još podvučeno režećom pratnjom, razgovora nema. Čuo sam je kako se kikoće za nama i prevrće krmenadle dok smo ulazili, u to. U to što smrdi. I pride je, kako reći, prilično neprijatno, ma koliko panika bila. Kad smo se vratili, njega nije bilo. Seo sam na svoju solicu, jedan je nastavio da mi glođe pertle, drugi je odmah zaspao na cipeli. Dali su se zamenili, pojma nemam niti me je to tad ikako interesovao. Nategnuo sam svoje pivo i pripalio. Sklopio sam ruke sebi u krilu i, šta drugo, gledao levo, pa desno. Letnja noć sve omekša.
Sačuvana

Tuco Benedicto Pacifico Juan Maria Ramirez - "When you have to shoot, shoot, don't talk"
PanzerPedjys
Registrovani

član posade


Poruke: 89
Ugled: +5/-2
Starost: 48
Lokacija: Oxville
Pol: Muškarac
Van mreže


« Odgovor #2 poslato: 06.04.2010. 12:06:41 »

Konačno, a on se još uvek nije vratio, matori posetioci su se svi povukli u krpe i podmladak je masovnije krenuo pristizati. Balavurdija uglavnom, ustiju punih pljeskavica. Bilo je i finih mlađahnih ženskih dupeta, onako, kvalitetnih, fino uranjenih. Za oko mi je zapela ona sa tangama, ali mi je oraj počesto sve to zaklanjao pa sam digao ruke od izvijanja vrata i hvatanja pravog ugla. Kerberi su odavno gromko hrkali na mojim cipelama. A onda, mmmm, i cica mora na šoranje! Kakav, hod, kakav rad! Fino se uvališ u stolicu, i, maštaš, nema tu šta drugo. A korak, lagan, pa okret, tek da proveri dali je publika shvatila sve finese. Da draga, samo nastavi, daj malo masti ovoj noći. I, ode. Milina jedna. Pripalio sam sebi još jednu i, za čudo, osetio oko sebe neki gadni miris štavljene kože. Fuj. I to one, glancane, toliko nove da su joj još slike mrsnih livada sveže u sećanju. „I, komšiluk, lep pogled, vidim uživaš?“, kazano mi je odmah uz uvo. Tačno nisam imao ni volje ni hrabrosti, okrenuti se. Čemu. Peglanje. Tačnije, peglaće me. Kao poslednji diletant, upasti u glupost pa zavirivati, i još se okretati. To je, jeste, znam, na ovakvim izletima, kao sebi nasred čela izokružiti metu. Em te ne znaju, znači već si pečen, em su te tange uvek, ali uvek, njihove, i čemu sad sve to. Guzica kao guzia, diletant, poslednji diletant. Otpio sam malo iz flaše, neko vreme mućkao po ustima i slušao teška disanja iza sebe. Onako nalakćen na sto pročešao sam nos i pokušao prebrojati kožne jakne iza sebe. Dve, minimalno. Treći je libero, tamo iza, jebi ga. Već imam sliku. „Komšiluk, i, šta ćemo sad!?“ opet je zarežao. E, jebi ga, šta ćemo sad, čekaj malo, da izvučem noge ispod ovih kerbera...Kad, odjednom samo nesta smrada kožnih jakni a uskoči u stolicu, taj, taj, taj, vlasnik kerova i balasata oko nogu mi!!! „I! Mladac! Uživaš?!“, na brzinu je izdeklamovao. Osvrnuo sam se lagano, kožne jakne su se već bile skrasile na svojim sedalima, pohvatali flaše u ruke i kroz potezanje nešto ćeretali kao da se ama baš ništa malopre nije zakuvavalo. Niko od njih ni pogleda nije prosleđivao u našem pravcu. Vidi ti to, vrlo interesantno. Realno, jedino što ih je moglo tako razmotati je bio, ovaj čiča. Sve interesantnije. On je sasuo u sebe, prilično živahno, ono što je ostalo u njegovoj flaši, pa onda i ono preostalo iz moje. „Uživamo, jedla?! A, tako je to kod nas...“, i krenuo da se čačka pod košuljom negde između rebara. Konačno se okanuo ne uspele potrage, za buvom, cenio sam, pa bljesnuo osmehom, „A moraš priznati, lepo je ovde kod nas, baš je sve potaman, jelda?!“. Ustvari, ako ovako „što“ sretnete u nekom već bircuzu, a ne na njivi, sa sve tim žagrećim očima i iskreno širokim osmehom, pa tu nema šta drugo nego zapiti se i prijatno drugovati. Ali u ovom momentu, malo je jezivo. Vrteo je tu čačkalicu po obodima usta. „Jeste, lepo je“, dali nastaviti, kopkalo me je. „Sigurno morate mnogo radititi, da vam bude ovako lepo“, izletelo mi je i već sam hteo da se sknjusim nad svojom glupošću, kad je on prsnuo od smeha. „Ko?! Mi?! Na ovakvu vrućinu?! Mladac, moraš još mnogo učiti, da, mnogo učiti....“, i ne zainteresovano opet krenuo šarati po okupljenom društvu. „Nego, mladac, bi li ti, ikad, onako, ako ti se sviđa, za sad, možda, poželeo da i živiš ovde kod nas? Vidiš, ima tu svašta, ima i tako, nečeg da baš i nije za pominjati, ali, ima i...“, pa namigne u njenom pravcu, taman kad se ona opet ukazala na putu natrag iz klonje. „Mladac, kod nas nikad nije dosadno, ako ništa“. E, sad mi je već bilo dosta svega. „Matori, imam tvoja dva džukca na stopalima, dva plus jednog žderača kožnih jakni tamo za onim, njenim stolom, skršen auto i prazan novčanik. Pakla cigara! I još jedna! Evo ti, sve na sto, ovo je izlet, matori, mali izlet... Ja bih sad, ako nije problem, pošao. Pride, obećao si da ćeš mi objasniti neke stvari!? Koje to stvari, konačno?“. „Aaaa, nervčika“, prostrelio me je, „sedaj dole, popi još jedno, koji ti je, samo polako. Sve će leći na svoje mesto. Samo polako“. I šta ću, seo sam. Osetio sam „tup“ na levom pa i „tup“ na desnom stopali. Kako samo purnjaju, kao dve pećke da imam preko nogu. Na ovu sparinu.


   Kad se kaže muka, to je nešto što premašuje običan maler. Kao, zubobolja, onako opaka, pa da ti još zubar ima ordinaciju u prizemlju sa prozorom do dvorišta, ono kad se ekipa sa suncokretom u malim kesicama skupi na prozoru, sve pljuckajući, da imaju za šta navijati. „Ole! Ole! Drž ga, dole desno! Pljuc. A da skočim po pajser?! Majstore, ja bih, to, pljuc, sve redom, pljuc, bez razgovora, pljuc, i napolje!“. Skrstio sam ruke i lupio glavom o sirenu. I još jednom, i još jednom, i još jednom. Ugasio sam motor. U redu, dižem ruke, odustajem. Hoću samo da se izbrišem odavde, i to bilo gde, svukuda, samo ne više ovde. Tad sam već bio poprilično utrnut od svog tog sasutog u sebe iz kafančine, jeste me muka hvatala što sam vrlo dobro znao da se moj metalni ždrebac kalja ovako nasukan, negde već, u nekoj bestragiji, na nekom sporednom njivskom putu, kuda me je sve već vodio matori. Predstave nisam imao, ali ni približno, kuda smo sve to prošli, kuda smo išli, ništa. Samo sam pratio njegove upute, „Kod bresta levo“, „E, tu, odmah iza tri parcele suncokreta ide jedna njiva kukuruza, pa opet suncokret. Kad prođeš i repište, namotaj ga ulevo, i, tu smo!“, sav je slavodobitno komandovao u mrklom mraku. I onda smo uleteli u tako dubok traktorski vagov da se on samo upitao „E?!“, i dao sve od sebe da se izvuče ispod sedišta natrag. P je i još teži pokušaj povratka natrag na isto to sedište usledio po prvom ne uspešnom. Samo smo trznuli u mestu, i stali. Zadnji lonac auspuha je zašištao na sekundu, očito potopljen, pa zaćutao. Sad mi je stvarno bilo dosta svega. A opet, bio sam ubeđen da ovo i nije kraj. Kerovi su se odmah probudili i nadali se u dreku. Lupio sam još jednom glavom o volan tek da potvrdim. „E, mladac, ovog nije bilo pre, e! Mladac  biće da je to od Brdara. Biće da su opet njegovi ludovali traktorima. Pa gde na njivu po onom potopu?!“. Psovao je još neko vreme, pa se malko primirio. . „A da probaš, još jednom, a mladac, šta kažeš na to? Ali ovaj put lagano, pravo iz druge, pa na mišiće. A mladac?!“. Da ti mladac...znaš...svašta sam mu već nešto isplanirao onako unervožen. Kontakt, kvačilo, gas, blato je sipalo sa neba, gas, gas, gas.

Kad sam ukočio ispred njegovog salaša zora je već bila blizu da zarudi. „Mladac, biće da je vreme doručku. Šta kažeš na kajganu od pačijih jaja, malo ljute paprike da natrunim unutra, pa da ga zaokružimo sapunjarom. Šta kažeš?! A mladac, može jelda?!“. Kezio se sav veseo na mene kao keretina na tu sapunjaru. „Može, matori, može“. Zavalio sam se i oslobodio glavu u naslon sedišta. Ako ovo sve ima kraja nek barem bude zamućeno u kajgani. Sa zadnjeg sedišta prvo je prnuo levi pa odmah i desni. Sve meni preko glave. Levi je i podosta iskoristio moju glavu kao odskočnu dasku. Navijao sam da zec ipak utekne, i jeste, ali se ukazao novi, a taj nije, a ni onaj sledeći. Šta sad da se tu uradi, nema se šta dodati, i ja volim zečiji paprikaš. Izašao sam iz auta, zalupio vrata i pripalio. Dve musave njuške su mi se stvorile pod nogama i mlatile repom. „Dobar ker, dobar ker, ma ko to mene njuška, ma ko to mene njiška, dobar ker“. „Vuf, vuf, vuf“. Kopkalo me je, a kako bih stigao do tih zečeva, možda, ali ipak ne, mada...ne, ipak ne...Garant bi me ova dvojca zaklali samo i da nanjuše plan pljačke. A da ja ipak pođem gde mi je suđeno, pa sam i krenuo za svetlima salaša.


   Nešto mi je čudno „zazvučao“ taj njegov salaš. Mogao bih se zakleti da sam načuo Connie Francis...“Don’t Break the Heart That Loves You“.. Nekako me je jeza prošla niz kičmu od samog prepoznavanja pesme. A i jeste bilo prilično hladnjikavo, nekakva izmaglica se povlačila od baruština i puzala okolo, uvlačila se u odelo i mrznula letnje jutro. Prilično prost salaš, kad pukne puna slika, sa levo na desno, štale od naboja, ne previše održavane ali povelike. Za zadovoljiti poveliko gazdinstvo. U nastavku poveća kotarka dopola puna kukuruzom. Zavijajući udesno od nje počinje stambeni deo, sa letnjom  kujnom, povećom, koja se naslanja na glavni deo, kuću od cigala očito. U centralnom delu, simetrično rasporedjene dve skoro pa kule, ne i previše visoke tek da se uklope u ravan okruženja, koje izrastaju iz osnove nadkriljuju ostatak gradjevine da svi zajedno prave jednu finu pravilnu kupu. Za izmamiti osmeh. Sve ovo što se razčistilo pred očima  više i nije ličilo na obični salaš. Sve je bilo optočeno drvenim zabotima, gde je već to moralo ili je bilo u svrsi lepote građevine. Ne smem lagati, celo ovo zdanje, obrubljeno drvenom razmeđenom tarabom me je kupilo u sekundi. Prošetao sam par koraka ka njoj. Bio sam ubeđen da je to Connie Francis. Čak, bila je tu i uređena pošljunkana staza, da u elipsi zaobilaze ružičnjak u sredini, a vodile su spajajući se do prostog ulaza na glavna vrata jednog salaša. Bio sam kao opčinjen. Lepota. Sklad. Prefinjenost. Pažnja. Sve se zatvaralo nizom baraka, drvenih stamenih proporcija, skoro pa kao hangari. Nešto travnjaka u prazninama, uređene rundele sa ružičnjacima, gde god se to u slavu ukusa moglo učačkati. One dve džukele su me pratile u stopu u mojim istraživačkim poduhvatima prateći staze. Iskreno, iščekivao sam fontanu. Ako nema fontane makar u najskaradnijem obliku, patos patosa, makar i od kamena sa sve betonom, mora biti makar jedna fodna, Bože, mora biti fontane, da podvuče živost, mora. Connie je vozila svoje, u krug, i u krug....E, pa nema. Ustvari, možda je i bolje tako. Otvorio sam vrata i ušao. Ništa naročito, čvrsta krov od greda, po pravilu grede ofarbane u braon, plafon u belo. Prost drveni sto i četiri stolice, šporet na drva, nešto je kuvalo na njemu, levo i denso su bili beli zidovi, na onom do zadnjeg dvorišta, par prozora sa razmakom od nekih metar i po. Krenuo sam na vrata levo, ali tu me je zatekla samo ostava sa šerpama i cetkama. Udesno, ušao sam u oveću prostoriju, nešto kao trapezarija, i to vrlo mračna, ništa tu nisam mogao videti niti otići ikuda dalje pa sam se vratio do sledećeg spoljnjeg ulaza. Izgleda potpuno odeljen  ulaz je vodio do kroz prazan hodnik do sobe, najveće do sada. Muzika je odatle izgleda dopirala. Bila je glasnija od kad sam ušao. Izgleda da je ovo primaća soba. Prilično fini tapacirani drveni nameštaj, mali okrugli igraći sto u sredini i lagane stolice okolo. Sve je od nameštaja bilo nekako kao za verandu, dvoupotrebno, ako je lagano vreme za napolje ali i zimi se dalo fino uklopiti u ambijent unutra. Zavalio sam se u dvosed od tankog drveta sa dubokim jastucima. Dve palme su se nadvijale sa obe strane mene i prozora iza mene, skoro pa stvarajući potpuu iluziju... Don’t break this heart of mine, curilo je iz ćoška...Poslužio sam se cigarama sa stola, odgrizao šta je već trebalo i pućkao. Još bolje sam se zavalio i dao sve od sebe da u potpunosti osetim taj trenutak. Ovo, to se jednostavno ne sreće ne svakog dana, nego ako si jako, jako dobar, možda jednog dana ti se posreći. Povukao sam  jedan baš dubok dim iz te cigare i samo uživao. „...You know I’m jelaous of you, and yet you seem to try, to go out of your way, to be unkind...“. Predpostavljam da sam se malo i ispružio, jer sam očito zadremao.


   „Mladac, vidim, uživaš. Dobar si ti mladac. Znam ja to, neboj se, znam ja to. A dali ti se sviđa ovde, a mladac? Rekoh ti ja da će ti se ovde jako svideti. Ja ne lažem, rekoh mladac, ja odmah vidim sve, i više, al o tome ćutim, ne smora baš svaka šušu da vidi sve, jelda da je tako. Barem ne sve baš odmah. De, potegni još jednu, ovde uvek ima mesta za sve  nas, odmori malo. Ajde da se dogovorimo, lepo se ti naspavaj, pa se vidimo ujutro. Ko ljudi. Šta kažeš mladac, ha?! Jel može tako?!. „Znači ništa od kajgane“, odmah sam se onako iznenađeno uspavan krenuo trsiti. „Može malac, može, mada, kako hoćeš“. „Ustvari, nema potrebe. Ako nije problem, ja bih ostao ovde, ova soba mi se baš sviđa“. „Naravno mladac, naravno da ti se sviđa. Naravno, soba je cela tvoja, na usluzi tebi. I cela ova kuća pride. He, he, he, rekao sam ti već, ja sve znam, samo neću da se pravim jako pametan. Uživaj mladac!“,  i konačno iznese svoj kez napolje iza vrata. Prvi jači zraci jutra su pubertetski nasrtali na teške draperije oko prozora. Malo šta je prolazilo dalje unutra. Taman.


   Trznuo sam sa onim odvratnim osećajem da si upravo ne planski prespavao pola dana i to kad se to baš nikako ne uklapa u tvoj raspored. Na brzinu sam otresao cigarski pepeo sa košulje i iskočio iz dvoseda. Na stolu je stajao stakleni bokal vode, čaša i tanjir, onako, dobro podnaduo od kajgane sa lukom i reš slaninom na posebnom manjem tanjiru. Spustio sam ruku na veknu domaćeg hleba, očito je bio domaći, onako dažmekast i pepeljast sa sve izbludelim, onim najslađim, delovima što se pomalo inate i protresu standardni oblik pa dok se hleb peče istrče sa strane.  Bio je još prilično vruć. I kajgana nije bila od juče. Otkinuo sam tu jednu pupušku i umočio je u mast što se slegala sa jaja prema obodima tanjira. Čisto blaženstvo. Taman sam krenuo da bezumno ronim kroz ponudu na stolu, kad sam shvatio, a samo sam onako besciljno zalutao pogledom po sobi, sad već nešto ljudskije osvetljenoj dnevnim svetlom, da ili se nalazim u muzeju ili se to neko prilično potrudio da sve bude staro, kvalitetno, bez modernih kompromisa u smislu komfora ili sličnog. Ne seoski muzej sa ognjištem na sred svega i čudnim drveno metalnim alatkama okačenim o zidove, ovde se živelo, ovde neko živi. Ovaj, da ga nazovem „vrt“ u sred kuće, je bio funkcionalan ne izložben. Tanjire sam ostavio na stolu i povremeno se vraćao do njih, sve kružeći i žvaćuči,dublje i dublje kroz to kuću, salaš, šta li je već. Bez teksta, od komoda, lakih vitrina na pravim mestima, rasporeda kristala i ostalih sitnica u njima, finih prostirki i tepiha po potasima, lustera i lampi, jednostavno od lepote života do njegove funkcionalnosti pa ukrug natrag, zaljubio sam se u te lepe mrtve stvari tako lepo uigrane do momenta kad  dah stenje. Svo to moje istraživaško vreme se čuo laki žamor od napolje. Nije ličilo kao da smo nas dvoje plus kereći dvojac, sami ovde. Kad nešto otvoreno kaže da je lepo, mora to i dokazati u potpunosti, već poprilično razbuđen morao sam videti to sve, u sadejstvu celine. Spakovao sam ostatak sa tanjira sebi u usta i iskoračio kroz ona vrata u nešto što bi trebalo biti glavno dvorište. Gonk i jake grede koje su ga drzale sve do krova, sa leve i desne strane su ga uovičavali, gurali stambeni deo u krug sve do štala i delova kompleksa gde su se pare pravile. Od brzih radnih pokreta ljudi i alata, u dvorištu je bilo kao u košnici. Odlasci, dolasci, sve je bilo tovarno. Roba iz odavde odlazi, roba neka druga ulazi ovde. Kao roj komaraca za koje kažu da se nikad ne sudaraju, ali ja im i dalje neverujem. Sve pršti ciglani flasterisani pod tog salaša, vlastelinstva, zamka, muka je bilo odlučiti se šta je ovo. I sve na konjski pogon, ja traktora od kad sam se na vratima ukazao, video nisam. Sve mišići, drvo i metal. Bez motora, ulja i benzina i da zasmrdi, ni traga odatih.
Sačuvana

Tuco Benedicto Pacifico Juan Maria Ramirez - "When you have to shoot, shoot, don't talk"
PanzerPedjys
Registrovani

član posade


Poruke: 89
Ugled: +5/-2
Starost: 48
Lokacija: Oxville
Pol: Muškarac
Van mreže


« Odgovor #3 poslato: 06.04.2010. 12:07:30 »

„Vidim, malac, već si polako počeo da shvataš. Vidim ja malac, ne moraš se braniti, ni početi da se braniš, vidim ja kako gledaš, gde i kako gledaš, vidim ja sve malac, hi, hi, hi. A priznaj, ajde budi iskren, priznaj malac, nisi mi nešto baš verovao. Nisi, znam, u redu je to. Nebih ni ja, da me neko tako isprepada, pa kao, ajde veruj. Kome, što, kako, gde da verujem. Znam, samo polako. Evo cigare, zapali, gledaj, posmatraj, misli, saberi sve pa resto oduzmi. Lepo sve što vidiš spakuj u one male fijoke sebi u glavi, a još onda i otresi par puta tom tvojom. Da se kockice izmešaju i izčangrljaju. Pa ako se nanovo sve slože baš onako kako si se noćas i jutros osećao, onda, mladac, moraš odlučiti, ili sam ja u pravu ili ti, mladac, ili ti jednostavno neznaš šta hoćeš. Nije greda, ili ovako ili onako, potpuno je sve do tebe. Kad odlučiš, možemo porazgovarati. Mislim da si zainteresovan za sve ono što sam ti obećao da ću ti objasniti. A to ide posle. Eto, tako. Sprži tu cigaru, šetaj, vidi šta kod nas ima i kako mi to radimo. Pa da se kasnije vidimo i popričamo. Jel to, ono, u redu sa tobom? A ha ha, dobar si ti mladac, video sam ja to, odmah sam video. Ajde sad.“. Pljusnuo me je očinski šakom po leđima i odperjao kroz sav taj uređeni haos koji sam do pre jednog minuta u sasvim spokojnom neznanju gledao i divio mu se. Kako se pojavio tako je nestao, kao nepogoda koja to ustvari nije, ali je i dalje zemljotresno brza.  Povukao sam tri, četiri brza dima i zgnječio tu cigaru koja je nekad bila moja, pa njegova, pa me je onda on poslužio cigarom, o pod dvorišta i počeo lagano šetati. U jednom momentu sam i ruke strpao u džepove, da budem još turističkiji. Hajde da vidim, konačno, u krug da prošetam, o čemu mi ovde uopšte i pričamo. Sve sam šućkao nogama nasut šljunak i pozdravljao klimoglavom radnike. Samo su me nekako mrko gledali u prolazu i, zaličilo mi je,   nevoljno odpozdravljali sličnim klimoglavom. Pa, dobro. Idemo dalje.


   „Turizam ovde završava, tutanj odavde!“, kratko i odsečno podvučeno njegovom šakom koja se promuvala na tik od mog lica pa naslonila o noseću gredu vrata štale u gde sam taman isplanirao da zvirnem. Odakle se ovaj stvorio. Mrga, ima dva start poena više, u tom smislu, tempirati bes reakcije na stepen niže. Nikakvi izlivi. „Matori mi je rekao da slobodno mogu cunjati okolo. Ne sećam se da je pominjao ne ulazak ovde“. „Onda, ili je matori prolupao ili ti lažeš. Kako god, tutanj odavde!“, uopšte se nije dao zbuniti. Odmerio sam mrkog tipa još jednom, sad mu već cenim čitavih 3 poena prednosti, impozantan je, nema šta. Pride, kao da mi je, nikako objašnjivo, do nozdrva stogao laki miris glancane kože jakne, one od sinoć. Konačno sam uobličio sliku – jedan od one trojce za leđima, greške nema. Johnny get angry, Johnny get mad. Balvan se na moje i daljnje bitisanje pred vratima te štale samo prestrojio tako da se desnim ramenom osloni o gredu. I prebaci jezikom cigaretu sa leve na desnu stranu, simetrije radi, valjda. Odmah sam mu oduzeo dva start poena i sveo početni skor na skoro pa nerešeno jednim bubotkom pravo u njušku. Pridodao sam još jedan u...u stvari i nisam, na pola puta ka tom još jednom, počeo je da me gazi. E, jebi ga. Bilo je tu i celih 10 startnih poena prednosti. Ali skrivenih, čovek ima i tehnika i taktiku i mehaniku, čista nepažnja sa moje strane. Vidim, pašće lemanje, zaklanjam rukama bitnije delove tela i čekam šta je nadalje isplanirao za mene. „Ohoho, mladac, vidim, družiš se, upoznaješ nove prijatelje“, isprečio se glas između mene i batina. „Ohoho, mladac, vidim, koristiš prečice u poznanstvima. Lepo, lepo, to je lepo“. Uhvatio me je za ruku i odigao iz nezgodno sramotne poze u kojoj sam se malo ranije valjao, „Mladac, sad će večera, cenim da si za. Svakako, auto ti je tamo iza, vidiš? Jeste, vidiš. I vidiš kako se cakli, sav je uglancan i opravljen, kao nov je. Ako bi radije, to, da nas ostavih ovde, može i tako mladac, ovde sve može!“. „Ali nemože u štalu od balvana!“, siktao sam, „ovo je bilo, neznam, niko me nije upozorio, čist bezobrazluk. Ja sam ovde gost, šta li sam ja ovde!?“. Besno sam merkao zadihanog balvana. Sad je više sličio lokomotivi, tako sav brektav. Ipak, učinilo mi se da je i njemu prilično neprijatno u ovoj situaciji. Biće da matori ipak vuče dobar deo poteza ovde. A možda i ne, možda sam ja samo ne planski i ne znajući, nekom nagazio na žulj, prešao granicu, pravio se bistar kad tome nije vreme ni red. „Šta ima za večeru?“, spustio sam loptu. „A, mladac, čekaj samo, mi ovde jedemo, ne šalimo se. Nikako se ne šalimo kad je hrana u pitanju. Videćeš, sve ćeš videti, i, uživati! Ajde družite se još malo, pa, u trpezariju!“, i nesta ga, ode u pravcu livade sa leve strane.


„Bela čorba, kolenice, reš krompir sa belim lukom iz rerne i salata. Ja pravim salatu. Sezonska, paradajz, paprika, luk, krastavci, kopar i još ponešto. Ima i ljute paprike. Sad, tutanj odavde!“, izrecitovao je balvan sve svoje drugarsko i odgegao se stazom iza štale. Opet sam zagurao šake u džepove pantalona i šućkao kamenčiće sa staze, ali u drugom smeru. Našao sam onu klupicu koju sam ranije odmah primetio, kod sporednog ulaza u kuću, unaokolo nadkriljenu Klematisima. Već se bližio sumrak, predstave nisam imao kuda je dan prošao. Prespavan ceo nije bio, to zasigurnom ali, dobar deo i jeste.... Još samo par dimova, valjda će me neko uputiti gde se to večera. Slabo ima komaraca, to me je obradovalo.


   Jednom mi se desilo da je internet radio i sa svojim kablom iskopčanim iz računara. Nije mi bilo baš najjasnije kako, ali šta vredi lupati glavom, tako je kako je, stvari ponekad hoće i srećno pasti na glavu, to su one sitnice koje proširuju realnosti. I ja ih poštujem. U sličnu kategoriju spada kada tamo negde, to jest ovde negde gde sam, u istom danu čujem Connie Francis, dvaput. Ovaj put je to bilo „Second Hand Love“. Oveći fanovi ili im je samo pri ruci bio izbor „Jukebox hits ’62“? Sve jedno, konačno sam imao razlog da se pomerim sa moje klupice. Malo se odužilo tih par dimova pre večere na dobrih pola sata, ako ne i više. Ili su samo ipak zaboravili na mene. Ustao sam i pratio jecajući falset praćen bockanjem klavira. Vodio me je do malog, prilično proređenog, bagrenjaka iza kuće, deo koji mi je potpuno ispo iz vidokruga tokom današnjeg istraživačkog izleta. Potpuno, tačno mi je smešno bilo kako sam uspeo da ne zaviriv i na ovu stranu. Vadio sam se sam sebi na „Balvan eksces“ i par loših dana. Elem, stabla bagrenja su iskoristili kao osnovu za nadstrešnicu od štukatura, troslojnu, skoro pa da je poprimala oblike krova. Ispod su bili nanizani redovi grubih stolova od dasaka i sličnih takvih klupa. Lampioni su davali poželjan štimung, skoro pa kao kampovati negde, gde je fino. Samo su me komarci i dalje brinuli. Mada, nisam primetio da se iko od okupljene ekipe razmahao rukama, što me je naravno ohrabrilo i više od činjenice da se svuda okolo razlegao perfektan miris nečeg što jednostavno mora biti i više nego ukusno. Tačno sam odmah u tom lelujajućem naletu omamljujućih efekata prepoznao i notu sveže kuvanih mladih kukuruza. Biće da Balvan ipak nije znao baš sve. I to ne bilo kakvih, Bogo  moj, ovi ljudi stvarno znaju sve, bio je to miris kukuruza, od onih kad planiraš unapred a malo si i vičan. Baš kao kad jedan pored drugog poseješ onaj beli, svinjski ali daleko ukusniji, i standardni šećerac pa se oni već u prvoj godini promešaju i dobiješ klip, sve čorba da kipti na usta od same pomisli. Pomno sam krenuo skenirati, više nervozno no pomno, i odmah su mi iznenadne muke bile olakšane, na svakom stolu su se kočoperile po dve pušeće vangle, sve su vrhovi klipova štrčali napolje. Vesela bratija se tek okupljala, zauzimala svoja mesta, mazala klip za klipom i žamorila prepričavajući svoje veselo bratijske dnevne teme. Hrabro, samo hrabro, zagazio sam dalje pošljunkanom stazom i zašao među stolove. Dave „Baby“ Cortez – „Rinky Dink“, ipak je samo Jukebox hits ’62, no ne mari, barem su ga prepakovali, izbacili đubreta. Mahnuo sam priprosto se smešeći svima onima čije sam poglede uhvatio. A svi su prijatno odpozdravljali i odmah se vraćali razgovoru netom prekinutim mojim pojavljivanjem. Neki su se čak opustili dotle da mi upute „Jel se ogladnelo, mladac?“. O, majku li vam, kako ste samo fini, vi i vaš matori, biće da je ipak porazgovarao sa ekipom posle incidenta. Ali sve je to prolazilo mimo mene, merkao sam ja gde se smestiti a ne biti baš potpuno okružen tim veselim ne poznatim ljudima. Ugledao sam nešto što mi mi je zaličilo na pravi izbor, prazan astal, malo izmešten iz niza da se izbegne staza i nakrivo nasađen bagrem koji se ipak nekako ipak, mada krivo, dobrano upinjao da ispadne iz zemlje pravo na stazu. Zaklonjeno mesto, vangle na svojim mestima, escajg i tanjiri postavljeni, nije zaboravljeno mesto, pravo mesto za mene. Probrao sam dva mlađa klipa za početak, lagano osolio i samo se prepustio. Ako se i na ovome završi, ja potrebe za daljnjim ne vidim. Ekipa je pristizala, sve brže i sve brojnije. Mala armija se okupljala na valov. Nego kako, prava mala armija, nema šta. Bilo je tu i sitne dece da trče unaokolo i razbijaju kolena na šljunkovitoj stazi. Prava košnica. Upravo je jedan predpubertetlija prozujao pored mog stola na biciklu ceneći da je jarak odmah iza mačiji kašalj i lagan za preskočiti ga, a mačak se pokazao kao ne vaspitan pa se praćaknuo a klinac zaršio u parceli izđikanih kopriva. Ovacije i aplauzi odasvud. Eto ga, već izbauljava iz jendeka sa Rocky pobednički uzignutim rukama a ja mu gledam saguljeno koleno i ruke koje već kreću da se crveno žare. Sa zagriženim klipom u ustima, mora sam mu odati aplauzom priznanje. Mali je na vreme krenuo da gradi karijeru u svom čoporu. Ugled se stiče na vreme, makar i u koprivama, opasan mali. Mislim da mi je bilo dosta, 4 klipa su uvek dosta za početak, pa onda pauza. Karća ili duža, kako kad. Čačkao sam jezikom za zalutalim parčićima po uglovima usta, pripalio sebi i naslonio se leđima o moj krivi bagrem na kraju klupe i malo merkao ukrug. Fino jedno društvance, sve i dalje prilično veselo, iskreno zdravi, jedri, mažu barenog mladog kukuruza. Fina podloga za nastavak, ako Balvanov „menu“ ne omane skroz. Iz po krošnjama bagremlja unakrug postavljenih zvučnika je i dalje tukao matori zašećereni R’n’R, Bill Black Combo je plagirao šta je već u ona vremena bilo plesno interesantno i popularno. Opasno je krenula da mi se po glavi vrzma „ona“ reč, vrlo ne popularna, u dijalektičkom smislu. Ako ovo nije jedna vesela utopija, onda ja barem nisam sreo ništa bliže tome. Možda me vuku repovi gradskog života, neznam, priznajem slabo šta sam seoskog ičega okusio, ali ipak na patetiku ne padam tako lako. Mada, ovo što gledam, sve puca od kariranih košulja i mišica da popune sve to, prćastih ženskih grudi i još elegantnije oblikovanih od istih vlasnika guzica, da se postide prostački tabloidi i njihovi paparaci. E, a tek podmladak! Kao jabuke, jedri do pucanja. I svi zajedno, sve vrckaju u svojim beskrajnim kretnjama unaokolo na „Wiggle Wobble“ Les Coopera. Tako me je ova slika ušuškala da sam skoro zadremao, malo stomaku olakšati da i on uživa u ovo prijatno hladnjikavo letne veče, kad mi se učinilo da bi bilo lepo popiti jedno pivo, ledeno hladno. Promeškoljio sam se na svojoj osamljenoj klupi, levom rukom protrljao nos pa se vratio u kulturnu poziciju za ručavajućim stolom. Zainteresovao me je raspored čvorova i čvorića na dasci stola ispred mene. Prešao sam dlanom preko njih, glatki, ni traga bockanja ili neravnine. I spojevi dasaka, skoro da se ne oseti prelaz sa jedne na drugu, nema gde da se umuvaju mrve i vetrom nanešene prljavštine, masnoća ili koješta drugo. Baš sam bio samozadovoljan novo otkrivenim tuđim dobro urađenim poslom, kad mi se pred rukama, a malčice pored levog obraza proletela, stvorila ledena oznojana krigla piva, sva upenjena, malo se i prosulo podno krigle po astalu. „Veče, mladac“, prorumorilo mi je sa leve strane i neko spuštajući svoju pozadinu protrese klupu. Pogledam, ono Balvan. „Veče, mladac, kažem“, nervozno je odgovorio na moj pogled. „Veče je, nema šta“, na brzinu sam komplikovao sebi u glavi kako izbeći iznenađujuću zbunjenost, pa i nastaviti nečim smislenim. „Štošta si mi obećao za večeru. Nije da se bunim, trenutno mi je dosta i ovih kukuruza ali neće stomaku potrajati“. „Moželi jedno, živeli?“, tresnuo je svojom kriglom o moju da se još malo prosulo iz nje predamnom. „Živi bili“, podvukao je i krenuo šarati pogledom po okupljenom svetu pa obrisao levom nadlanicom nešto pivske pene što mu je zaostalo iznad usana. „Ne vidim matorog nigde“ krenuo sam razgovora radi. „Kod njega se nikad nezna. Jede kad mu se jede a ostalo vreme cunja unaokolo“, nije prekidao pogledanje i povremeno odpozdravljanje kroz tu otvorenu trpezariju. „On uglavnom cunja unaokolo, to si sigurno do sad shvatio“, konačno me se udostojiti pogleda. „Koliko tebe iznenađuje to njegovo pojavljavljivanje i nestajanje, barem duplo toliko i mene, još uvek, posle toliko godina. Matori je kao lisac, dođe, ode, i sve zna“, odigao je značajno obrve, zgrčio usta nadole u pozu „da se razumemo“ i klimnuo glavom u istom duhu. „Ajde, još jednom, živi bili, sad će čorba“, konačno se i kao nasmešio i prineo kriglu na pristojnu razdaljinu za kucnuti se. „Živi bili“, a šta ću, „Nego“, potegao sam na to slatkog ledenog nektara u sebe, „Matori i ja imamo dogovor da popričamo. Mislio sam da ću ga videti večeras. Ja ustvari nikog osim njega, i tebe naravno, nikog neznam ovde. Nisam mislio da ću se ovde zadržati ovoliko. On me je pozvao ovamo, a sad samo lunjam sam okolo“. „Neboj se“, uzvratio je Balvan, „kad bude mislio da treba, pojaviće se. Evo stiže bela čorba. Drži gaće sad junače. Posle razmišljaj!“, značajno mi je uzvratio i nekako se dečije nestrpljivo uzvrckao po sedišto naše klupe. Iz ko zna kog razloga sam mu verovao, stopostotno, takve mišićave obline su i dosad morale biti kvalitetno hranjene, a ako on kaže „Sad uživaj“, vrlo rado ću se prepustiti naredbi. Sve sam štucao obrvama kad je naš lonac stigao do stola. Da vidimo, ima tu karfiola, pirinča, sitno seckanog mesa neznanog porekla, nešto malo krompira a biće da se uz kiselo mleko umutilo i neko jaje. Skoro pa kao da su rezanci. Joj, lorbera i bibera u zrnu na volju unutra. A biće da je neko prsnuo malo i sirćeta, tek da kiselina ne ishlapi usput.  Zbogom pameti.
Sačuvana

Tuco Benedicto Pacifico Juan Maria Ramirez - "When you have to shoot, shoot, don't talk"
PanzerPedjys
Registrovani

član posade


Poruke: 89
Ugled: +5/-2
Starost: 48
Lokacija: Oxville
Pol: Muškarac
Van mreže


« Odgovor #4 poslato: 06.04.2010. 12:08:23 »

    Negde, oko za prste lepljive zapečenog iz rerne, krtine i ove perfektne sezonske salate, kroz nizove stolova se u priču umuvavala ista ona cica u tangama, doduše sad mnogo ukusnije odevena ali i dalje provokativna i pokreta tela kao iz grešnih snova. Dali mi je iz ruku ispala viljuška ili nož, nebitno je, nešto je zveketnulo od moje strane da i Balvanu odvuče pažnju sa hrane. Vijugala je u krug, sitnih razgovora sa okupljenim uz put, poneki šeretski osmejak, malo pućenja usana i cakleći osmesi, Bože, sad me je tek stizalo ludilo predviđeno za ono veče pod orajčinom. „Bolje ti je da je odmah i sad izbaciš iz glave, kako te ono matori zove, mladac“, zavalio se u naslonu Balvan i zabo čačkalicu gde mu je ustima godilo. „To mu je ćerka“, ponovo se nagnuo nad astal i naslonio rukama o njega prinoseći svoju glavetinu bliže meni, „Pride, ona i ja imamo neke, planove. Mladac, ruke k sebi. Već vidim da ti je lokomotiva u gaćama počela brektati. Mladac!“. Značajno me je još jednom pogledao, pa se nanovo zavalio u naslon i uživao u njenim lebdenjima sve bliže našem astalu. Čačkalica je sve vreme igrala u njegovim ustima, sa leva na desno pa opet natrag. „Pa, dobro je veče vas dvojca! Družite se?“. Connie Francis po treći put za jedno veče, „Pretty Little Baby“, uplašio sam se da sve ovo ima neke veze sa božanskim uplitanjima u naše sitne smrtničke igrarije. Gnjizdila je svoje meko poželjno dupence i merkala nas, jednog, pa drugog. „Malac, jel ti se sviđa ovde kod nas? Fino jedno društvance, zar ne?!“, zagledala se mazno ispitivački u mene, sa sve zadignutom levom obrvom, pa ju je kao nešto zasvrbelo oko desnog uha, prošetala je prstima okolo zadatog mesta, „A tek što imamo prvoklasne salate“, igrala se viljuškom po Balvanovom tanjiru i skupljala ostatke te njegove salate, „Prste da poližeš!“, ciknula je razneženo. Mukom je uspevala da sažvaće svu tu salatu sakupljenu na viljušci, pomalo joj je klizilo i trčalo napolje iz usta. Samo se na to zakikotala i obrisala uglove usana. Balvan se sve više kezio, to bi valjda u normalnim uslovima trebalo odgovarati ekspresiji potpunog blaženstva, kod njega je to biće malo teže išlo. „Lutko, kako si provela dan?“, konačno je prozborio i prekinuo taj svoj pomalo smešni grč. „Aaaaa, prvo sam pomagala u voćnjaku, pa sam onda bila u kuhinji, pa sam onda, gde sam onda bila? Bože, gde sam posle bila?!“, sve se prćila kao malo i besna na sebe i svoju zaboravnost. „Ma, glupa ja, preblala sam još i malo muzike za večeras! Malac, jel ti se sviđa muzički izbor za večeras, ha?!“. Složio sam knedlu nadole, „Kako da ne, Jukebox Hits ’62, vrlo kvalitetno oplevljenog škarta da nesmeta...“, i zanemeo. Valjda je i ovo dosta. Klimnula je izražajno u mom pravcu u smislu odobravanja i nagla se nad salatu, birajući uglavnom krastavčiće i paradajz. „Tako sam nešto i ja mislila“, i opet je zaglavila usta prevelikom dozom salate.



Muzika je uskoro utihnula, samo se roj zrikavaca razgoropodaio shvativši priliku i priliku. Dok se još nismo razišli, njih dvoje su sitno ćeretali o raznim ne bitnim svakodnevnim bedastoćama, ja sam se samo nelagodno smeškao, ponekad i otvorenim smehom propratio njihove šale. Većina njih je već odavno otišla, razišla se svojim kućama, nečemu već, još uvek nisam znao gde se ta masa ljudi može smesti da živi a da je u blizini. Glavna kuća je bila definitivno premala za sve njih a u okolini nisam video nikakvog objekta koji bi odgovarao. „Malac, pospan!?“. Malo sam se prenuo iz svojih, tih, već nekih zaludnih, misli „Da znaš! Nekako je bio čudno dugačak dan“, i osmehnuo sam joj se odobravajući njen predlog.  Ustala je i mahnula mi kažiprstom u smislu da pođem za njom, „Odmah se vraćam macane!“, namignula je Balvanu i pošli smo kroz polumrak ka glavnoj kući. Samo je šljunkovito šuštala staza, nismo ništa pričali uzput. Smestila me je u jednu finu sobu sa dubokim perjanim krevetom. „Nadam se da odgovara“, propevala je konačno, „imaš tu i mali frižider, ako ogladniš“ i lako se nasmešila. „Ma, sve je fino, ne brini“ uzvratio sam joj. „Pa, onda, laku noć.Vidimo se sutra“. „Laku noć, mala“, zakikotala se na ovo moje i odlepršala hodnikom iz moje sobe. Ni blizu toga da sam odmah zaspao, a i kako bih. Ruku poturenih pod glavu, samo se smeškao plafonu. Malo sam igrao i nožnim prstima. Tu negde me je i san prevario. Nadao sam se novom danu znajući da je ona tako blizu. Čista glupost zaljubljivanja. Te „Laku noć i vidimo se“ su bile njene poslednje reči koje sam ikad, ikad čuo.


Deo drugi


   Pljuštalo je divljački. Po ovom blatu cipele su se same od sebe izuvale svakim sledećim korakom. Gledao sam sva ta beživotna tela pod onom istom, do duše verovatno su je dosad već par puta zamenili, štukatur nadstrešnicom. Otvorena trpezarija. Seo sam za naš astal. Još uvek se pod rukama nije osećao prelaz sa daske na daske, sve ravno kao staklo. Skinuo sam kabanicu sa sebe i otresao je, kao da skinem vodu sa nje, a pljušti. Ponekad sam sebe zadivim tim priglupim ne potrebnim potezima. Pustio sam da me zasipa i tušira pravo kroz taj nazovi krov koji više nije mogao podneti vodene napade. Umivao sam lice i podešavao ga levo i desno, kako mi je kad godilo. „Pretty Little Baby“, taj pevajući osmeh ni posle ovoliko godina nisam mogao obrisati sebi iz glave. Pre samo par minuta sam je video po prvi put posle 15 godina, i dalje je imala taj mekani zavodnički osmejak. I tri čudno oblikovane rupetine u svom telu. Ništa drugačije od ostalih što su ležali pred nje. Svako telo je imalo po rupu u stomaku, grudima i posred čela. Gadne garave rupetine, nešto što do sad nisam nikad video. Još jednom sam prešao grčevito šakama po licu, sastrugao svu tu vlagu sa njega i produžio dalje preko kose. Sve se masnjikavo lepilo za prste i razmazivalo usput. Nikako nisam moga odvojiti te dve slike, da se ne upliću jedna u drugu, njene slike, kada je bila ona u tangama, meka i pufnasta, i te zrele žene sa tri prostrelne rane kako se kalja na sred staze do glavne kuće. Morao sam ih nekako razdvojiti, glava već puca od informacija, sa jedne strane gužva od reflektora i užurbanih istražitelja i forenzičara, gomila glasova što se dovikuju sa svih strana, dernjaju se da probiju kroz ovaj potop. Sa druge strane, Connie Francis, njiše ramenima i cvrkuće o zaljubljenosti. Pa se sve još jednom pročešlja između sebe. Opasno mi se vrti u glavi.


 „Gospodine inspektore, mislim da biste ovo morali da vidite“, zadihani glas se proderao sa leve strane. Nastavio sam da dlanom gladim finu ploču stala. Gurao sam vodu do ivica i puštao da se sama lagano sliva preko nje. Odmah se praznina popunjavala, sve više i više vode je nasipalo sa svih strana. Pravi potop. „Momčilo, cenim, biće jebeno debele kišurine noćaske“, samo od sebe mi je izašlo preko usta. Kiselo sam se nasmešio i pogledao u uniformisanog mladca koji mi se obratio. „Gospodine inspektore, ako će biti još, neće valjati, već se davimo!“, gackao je sa leve na desnu sve tražeći koja cipela manje propušta vode unutra. „Štala gospodine inspektore, brzo, mala je još živa, izgleda da će reanimacija uspeti. Mater da im, i nju su upucali ali samo dvaput, nije dobila u čelo kao i svi ostali. Mater da im...“, žurno je odšljapkao natrag ka, meni, dobro poznatom putu. Ka onoj štali. Onoj gde me je Balvan podučavao pameti. Tačno sam znao gde ide i gde me zove. Mahinalno sam opipao rukom sa leve strane grudi, novčanik je tu, u džepu mantila. Sad me je ubijalo što nisam ama baš ništa uspeo, ništa ni započeo, a lepo me je pismom upozorila. Pisalo je „Vremena se menjaju, nećemo se još dugo održati ako se ovako nastavi. Dali možeš pomoći?“. Znao sam da je od nje. I posle toliko godina, osećao sam da je moralo biti od nje. Svakako, poruka pisma, onako ne označenog, bez ikakvog imena, adrese, ičega, trebalo bi biti i previše pametan pa odgonetnuti, ali ja sam osećao i znao da je od nje. Razmišljao predugo, godine su me izgleda sjebale. Sad, izvoli, hrani svoje oči nad masakrom. Lepe reči za sebe nisam imao. Krenuo sam stazom ka onoj štali i pustio da me kupa odgore.


   Jeste, igra je i ironija sudbine, postao sam pandur. Čak šta više, 15 godina je toga iscurilo, sad sam glavni inspektor za krve delikte. Sve je počelo po onoj perfektnoj čorbi i istoj takvoj salati, sezonskoj, kad me je ona posadila u meki perjani krevet. Hoće spava, neće spava, hoće spava. Pa ipak, neće spava, ustao sam, obukao se i rešio da odšetam do one štale. Ko zna zašto. Da mi pipa ne izraste na vrh nosa, verovatno. Ta ista pipa me je uspešno vodila kroz sve ove godine raznih žandarskih poslova, a tad me je skoro odvela u propast. Sa klinačkim žarom sam se došunjao do štale, dobro osmotrio da nema koga u blizini i otvorio vrata koja, čudom nisu bila zaključana ništa jače nego običnom rezom sa spoljne strane. Ušao sam unutra, merkao uz vrata, tu negde mora biti i prekidač za svetla. Kad sam ga konačno i našao, sa jezom što mi se mesto kičme nasadila posred leđa, lagano sam se okrenuo u pravcu natrag, pritvorio ulazna vrata što sam bolje i brže tad umeo, sprintovao do mog auta, kresnuo ga i utekao glavom bez obzira. Na drugoj krivini, odmah čim sam se dočepao asfaltnog puta, navatali su me žandari. Nimalo nisam mario. Registracija auta je već par dana bila u njihovom vrućem spisku. „Malac, kako da ti kažem, najebo si! Drž gaće!“. Osmehnuo sam mu se, „Možeš da me uhvatiš za gaće, Brko!“, i načepio sam limenog. Ponovo se me navatali, ubrzo, kod treće krivine. Ukratko, glavni inspektor za auto krađe je bio kratak u ljudstvu a ja sam mu pao kao sa neba. Sve što je ličilo na moj rad je pripisao meni pa, ili bajbok ili se pridružiti ekipi. Ja sam izabrao ono drugo. Imao sam i fakultet, pride glup nisam, za par godina prošetao sam do vrha, u zavisnosti kako ko vrh vidi. Ja sam stigao do onog vrha kojeg su mogli smrtnici bez jačeg pedigrea uhvatiti.


   Polako sam ušetao u štalu, sve osvrćući se. Znao sam da ovde nisu čista posla, nimalo. Sa tavanice, visilo je sa nekih sajli, kanapa, čega li već, Balvanovo zagaravljeno izrešetano telo. Kao da poleće, ruku i nogu raširenih. Karirana crvena crna košulja se cedila na dole, meni pod noge. Vidim, podarili su ga sa po duplom dozom. Možda i više od toga. Sav je u rupama. I lebdi mi par metara nad glavom. Moja ekipa označava i sklanja u crnim kesama tela okolo. Neke spržene gomile mesa osim tih izbušenih su bile tu. Mislim da znam, možda i prepoznajem što bi to moglo biti sprženo. Muka mi je. Stomak. Muka. „Gde je mala?!“ upitao sam prvog koji mi se našao. „Odvezli su je već za bolnicu“, odgovorio mi je. Klimnuo sam glavom i vratio se šljunkovitom stazom ka glavnoj kući. Tamo nije bilo nikog. Bazao sam iz sobe u sobu, prisećao se nekadašnjeg ushićenja lepotom, zavesama, stolovima. Seo sam na krevet u mojoj sobi. Držao sam ruke još uvek u džepovima mantila, počela me je hvatati nekakva drhtavica od hladnoće. Curio sam se po mom starom krevetu. Odakle početi, šta to uopšte početi tražiti. Dali se i osvrtati. Ovo je kompletno ludilo. Znao sam da su oni imali nekakvu svoju posebnu priču, da nisu kao mi, ostali. One noći kad sam pobegao odavde, od obećavajuće silne miline koju sam tako bezglavo ostavio za sobom, znam, znam da sam video kojekakve ne normalne stvari, za sve te godine, samo mali, za samo malecki deo sam uspeo da do danas nađem razložno objašnjenje. Nadao sam se da je to kraj, da nema više. Kada sam sklopio dogovor sa žandarima i bio pušten, nije prošlo ni par dana do kad mi se Balvan pojavio na vratima stana. „Matori ti je poručio da držiš jezik za zubima. I da ti želi svu sreću ovog sveta. Ništa više. Dali se razumemo?!“. I stvarno, nije bilo ništa više, ikad više. Do njenog, ubeđen sam da je to bilo njeno, pismo.


   Znam ja šta sam tad video, i verujem u sebe i svoj osećaj za realno. Stvari u mom poslu postaju često prilično nategnute, pa iskreno, više ni sebi neverujem, tako da... Istresao sam na pod jednu po jednu fijoku, nahtkasne, praznio ormane takođe. Tražio sam nešto da me zadovolji, barem idejom, tragom, nečim da mi olakša glavu. Gomilale su mi se pod nogama kojekakve gluposti, sitnice, ničeg od značaja. Vrtio sam film od pre toliko i toliko godina sebi unatrag. Strčao sam niz stepenice dole do ulaza, kresnuo moj auto i pokušao da izađem iz svog ovog blata. On se jadnik zanosio levo i desno, besno prskao točkovim i blatom unaokolo. Samo polako, krenuti lagani iz druge, pa još laganije, lagano, da se motor i nečuje. Mljackali su točkovi. Uhvatili smo se asfalta. Znao sam gde idem. Kiša je konačno posustajala. Moj bagremasti brežuljak je bio kakav je verovatno oduvek i bio. Rudilo je crvenkasto sa istoka. Plakao sam tog jutra kao malo dete. Curilo je iz mene da nadoknadi za sve ove godine.
Sačuvana

Tuco Benedicto Pacifico Juan Maria Ramirez - "When you have to shoot, shoot, don't talk"
PanzerPedjys
Registrovani

član posade


Poruke: 89
Ugled: +5/-2
Starost: 48
Lokacija: Oxville
Pol: Muškarac
Van mreže


« Odgovor #5 poslato: 06.04.2010. 12:09:08 »

Deo treći


   Duboko sam udahnuo od cigare, onako duboko da se dim može fizički ostetiti. Stolovi su još uvek skoro pa isti kao one večeri. Beli, metalni baš kao i stolice. Jedino se vidi da je sve više premazanih slojeva masne farbe preko korodiranih delova koji se stalno ljušte i prave sve veće rupe, više ne pravilnih očitih udubljenja. I fasade kuća preko puta su tu negde. Jorgovan je konačno uredno orezan, sav u divljem cvetu. Na vratima ulaza u kafančinu, a i ona su nova, su već postavljene trakaste zasene protiv muva. Ako je samo i kajgana kao što je bila...Bogata...


   Dogegala se sa mukom na svojim otečenim matorim nogama do mog stola. „Kajgana i da sednem da ti ispričam i objasnim neke stvari, to bi bilo to, jel tako?!“. „Gospođo, oduvek ste znali sve.“. Osmehnuo sam joj se. Nekako mi je delovala ne odlučno pa sam nastavio, „Ako vam nije teško, bio bih vam zahvalan, znate me“. Godine stajanja iza roštilja i posluživanja, očito joj nisu godile. Sa mukom se okrenula natrag i nije je bilo izvesno ali poduže vreme.


   Sa treskom se bogat tanjir kajgane i svega poželjnog pride spusti predamnom. Mukom je spustila svoje umorno telo preko puta mene za stolom. Šakom je prešla preko lica, pa se vratila natrag i zagladila sedu kosu sa kojom se povetarac malo poigrao. Vratila je šaku nanovo preko lica i rekla, „Jedi, ćuti i slušaj“. Ćutao sam, jeo i slušao.


   „Da ti odmah kažem, Matorog je mnogo pogodilo to što si onda onako otišao. Kad ste se sreli bio je, jadnik, na umoru. Znao je on to odavno, ali je ćutao. Ti, ti verovatno znaš da mi nismo odavde. Jel tako?“. „Pa, predpostavljao sam odkad sam one žabetine video“, bocnuo sam je, a verovatno i nisam trebao. Barem, mislim da to nije bilo lepo od mene. „Nisu to bile žabetine“, pokunjila se i spustila glavu. „Verovala sam, a i on je mislio da ćeš se drugačije poneti kad saznaš malo više o nama“. Muljala je papučom po blatu pomešanog sa izlomljenim crepom ispod stola. „Sad to više i nije bitno, šta je bilo, prošlo je.“, podigla je pogled i prostrelila me značajno. Nisam ga izdržao, vratio sam se prebiranju po kajgani. „Kad su vremena bila mlađa, sve je bilo mnogo slađe, ako me razumeš. Vidiš ovo selo, mi smo ga izgradili, a lepo je bilo. Sad je, kakvo je već, oronulo. Mi smo, mi nismo više ništa, mi se selimo u prošlost...“. „Sve propada, to mi nemorate objašnjavati, to svi znamo“, presekao sam njen lament, „to je žalosno, ali ipak mene interesuje Matori, njegova ćerka, pokolj na salašu i...žabe“. „E, a onda, konačno zaćuti i pusti me da pričam!“


   „Mi smo došli ovde, i naselili se ovde, mnogo pre nego što je iko od vas i pomislio da sva ova naša lepota i postoji. Ti si bio prvi koji je ušao u naše selo i ostao, kolko tolko dugo, sa gostoprimstvom pozvan. Našeg sela nikad na mapama nije bilo. Vojske su nas pronalazile sa vremena na vreme, vekovi su se tanjili, ali smo ih uvek uspevali potkupiti da nas u širokom krugu zaobiđu. Imali smo dara, i para, da nas sve zaobiđe. Birali smo samo dobre delove „vas“ i ugrađivali u „nas“. Vremenom, izgubili smo se, mislim, izgubili smo informaciju odakle smo mi u stvari došli. Znali smo jedino da moramo birati vlažna mesta za život. Ono što ti nazivaš žabetinama, to je nešto što mi neznamo odakle nam, zašto baš nam je to došlo. Ali ih poštujemo i brinemo se o njima kao o svojima. Veze to sa religijom i sličnim glupostima nema, to ne, ali i dalje, mi smo uvek birali vlažna mesta za živeti i  brinuli se o njima. Kažu da si se uplašio i zbrisao od nas kad si ih video na okupu. To su bili samo naši „Zlatni“! Naši „Zlatni!!!“...Zajecala je. Sa mukom sam progutao sažvakano iz usta, „A ona bića koji su ih tada hranili, šta već, muvali se kroz njih i oko njih“. „Neki od nas još uvek se nisu potpuno utopili u vaš izgled, poneki od nas kada su blizu Zlatnih poprime oblik kakav smo svi nekad imali, pre nego što smo se pomešali sa vama“, oči su joj se navlažile ponovo, „vidiš, kako govorim kao da nas nije ostalo samo nas dve...Nema više nikog od „nas“, samo nas dve...Hoćeli se mala izvući?!“, pogledala me je uplakana. „Hoće“, spustio sam pogled i natrpao dovoljno u usta da ne prijatna pauza još više potraje, „biće dobrim delom invalid, svašta su joj povadili iz tela i još podosta koječega novog strpali unutra da je zakrpe, ali, mala će živeti“. Žvakao sam i mleo do najfinije kaše, da se sva so u njoj otopi i nestane. Onda sam te ostatke i dalje meljao po ustima, dok me muka već nije pripala od bezlične bljutavosti. „Čija je to bila mala?“, slutio sam. „Da nije...“. „Njena je bila, da njena je bila“. Znao sam i nekako mi je laknulo! „Njena i onog Balvana? Mislim, onog što me je namlatio“, pojasnio sam. „Da, unuka matorog, i njihova ćerka. Mnoge smo nade polagali u nju. Kako je to samo pametno dete....“, vajkala se vrteći glavom pogleda snuždenog podno astala


. Završio sam, više ni kvaliteni obrok kajgane nije za mene. Odgurnuo sam od sebe dopola pojedeno sa tanjira i zavalio u se unaslon. „Nešto nevalja?“, tužnjikavo me je pogledala. „Ne gospođo, kajgana je fenomenalna, baš kao i onda. Stomak gospođo. Davno su prošla ta vremena“, nasmešio sam joj se i nalaktio na sto. „Mene gospođo interesuje samo jedno, ko je mogao tako nešto da vam uradi. To i ništa više. Ako predstave imate ko je krivac, sad je vreme“. Nagnula se preko astala i tiho mi šaptala neke stvari za koje zaista u tom momentu nisam imao stomaka slušati. Odmah i tu, pod noge izvrnuo sam sve što je ušlo unutra u poslednjih par dana. „Gospođo!!! I vi meni nešto pričate, tuguljive priče, planove, istoriju, plačete tu, da mi tek na kraju servirate sve to!!! Ja to više nemogu slušati! Dali su te adrese sigurno tačne? Ako me lažete...kunem vam se...ja stvarno, nemogu da verujem!“, jurnuo sam iz stolice kao autu sekundu pre nego što je matora šankerka dobila po rupu u stomak, grudi i čelo. One garave rupe. Pružio sam se po blatu i otkotrljao do iza orajčine, sve kao misleći da će me zaštititi. A predstave nisam imao odakle se uopšte puca. Kristalno čista tišina. Ni gugutke a kamoli vrabca da zucne. Merkem unaokolo iza maleckog busena trave podno krošnje i sve opet postaje kristalno nejasno. Prošlo je podosta vremena do kad sam konačno prišao autu, okrenuo par telefonskih brojeva, razmota neku kesu iz gepeka po sedištau i seo. Kontakt, kvačilo, tri trzaja po gasu pod kočnicom pa prštanje nasutog šljunke na parkingu. Jedino što mi je bilo na pameti, stići do bolnice na vreme, izvući malu na vreme.



deo Četvrti


   Progutao sam knedlu i gledao sav taj lajt šou oko bolnice. Poslao sam još jednu za njom, a nije imala gde otići. Grđe nego u luna parku. Izvuka sam svoj pištolj iz futrole i pojurio kroz ogromnu zjapeću rupu gde su nekad bila ulazna vrata. Svuda okolo, morao sam preskakati ugljenisana tela ljudi i nečega što verovatno nikad nije bilo ljudsko telo. Bili su sivog tela i takve iste boje odela, neke tkanine što ih je ovijalo. Predstave nisam imao gde ići, gde tražiti. Vodio sam se bljeskanjima. Na trećem spratu je bilo najsvetlije. Tu sam! Lagano sam se izvukao od stepenšta hodnikom i stalno pratio razvoj situacije dole. Sivilo tih pojava, utvara, šta li već, se perfektno utapalo u polumrak hodnika, osim kad bi pogođeni svetlošću odskočili i zalepršali kroz vazduh, pa se sa treskom prizemljavali. Tu je! Tu je, znao sam da je tu! I dobro je, čim se taku paju ovi sivi! Ljuto me je brinulo dali ovo što držim u rukama, dali to uopšte ima ikakve snage naspram njih, i potrčao ravno napred. Ošinuo sam par komada bezglavo ispred sebe, gde već koji završi, nemari. Kroz razvaljena vrata susedne sobe video sam u njenu sobu. Na samo pola sekunde bljesnula je kroz staklo slika, bila je to devojčicu od petnaestak godina, kako u pižami stoji potpuno uspravna na krevetu i paje svojim nekim pištoljem, svetlosnim verovatno, unaokolo, mrtva ozbiljna, potpuno predana poslu. Sa leve i desne strane bila su to još i dva neka druga lika, to je najbliže opisu, nečega što je sa prednje strane ispuštalo mnogo šire zrake, kao praveći štit oko njih troje. Ali, Sivih je bilo toliko da su se kao gamad puzali zidovima. Pojurio sam napred i pucao. Pucao. Pucao. I pucao. Bljeskalo je sve jače kako sam se bližio njenoj sobi.


deo Peti


   „Ovaj čovek je bio ispravan. Zato smo danas ovde. Da ga se setimo. To je jako važno, da ga se sećamo. Tu dole leže ostaci jednog pravog čoveka, koji nije žalio ništa. Moj deda ga je doveo kod nas. Moja mama i moj tata su ga upoznali i pričali su mi da je bio iskren čovek. Kakve mi želimo za nas. Nesmemo se zbuniti, videli smo svi i upoznali kakav čovek može biti, to je tužno i bljutavo u isto vreme. Isti takvi smo i mi nekad umeli biti, ponašati se bezlično, ne odgovorno, ne zainteresovano. To sve mi moramo zanemariti. Mi moramo naći ljude kao što je on bio i samo nastaviti napred. Samo tako se može obnoviti naša priča, naša sloboda, da opet budemo spokojno mirni. Da se ne bojimo ne poznatog. Da opet uživamo u životu. Da je slava Inspektoru!“. Položila je buket cveća na jednostavan grob ispod krivog bagrema. Njih, nekih desetak, ju je sledilo. Potom su se okupili i odšetali pošljunkanom stazom. Klematis nad klupom je pupoljkom tek pokazivao svoju boju.
Sačuvana

Tuco Benedicto Pacifico Juan Maria Ramirez - "When you have to shoot, shoot, don't talk"
vanax
Registrovani
admiral flote


Poruke: 1.054
Ugled: +28/-3
Starost: 76
Lokacija: Ovde
Pol: Muškarac
Van mreže


« Odgovor #6 poslato: 06.04.2010. 13:13:26 »

A, da o'ladiš malo? Nemam vremena da sve ozbiljno čitam.
Sačuvana

Između rođenja i smrti, najčešće zaboravljamo život
PanzerPedjys
Registrovani

član posade


Poruke: 89
Ugled: +5/-2
Starost: 48
Lokacija: Oxville
Pol: Muškarac
Van mreže


« Odgovor #7 poslato: 06.04.2010. 17:36:15 »

 Shocked A jel baš moram?  grrr
Sačuvana

Tuco Benedicto Pacifico Juan Maria Ramirez - "When you have to shoot, shoot, don't talk"
vanax
Registrovani
admiral flote


Poruke: 1.054
Ugled: +28/-3
Starost: 76
Lokacija: Ovde
Pol: Muškarac
Van mreže


« Odgovor #8 poslato: 06.04.2010. 17:50:23 »

Pa, nemoj. Ti već imaš ispisan rukopis i nedostaje ti nešto drugo.
Sačuvana

Između rođenja i smrti, najčešće zaboravljamo život
PanzerPedjys
Registrovani

član posade


Poruke: 89
Ugled: +5/-2
Starost: 48
Lokacija: Oxville
Pol: Muškarac
Van mreže


« Odgovor #9 poslato: 06.04.2010. 22:16:52 »

 igra Meni fali nešto druuuugo, meni fali nešto druuugo  igra
Sačuvana

Tuco Benedicto Pacifico Juan Maria Ramirez - "When you have to shoot, shoot, don't talk"
valiant68
Vuki

predsednik


Poruke: 2.175
Ugled: +33/-2
Starost: 50
Lokacija: Bg
Pol: Muškarac
Van mreže


« Odgovor #10 poslato: 06.04.2010. 23:20:08 »

He he, definitivno ista osoba. Dobili smo mr Dzekil i mr Hajdna. Kome poverovati? Kad je vec prevagnuo Panzer onda da ocekujemo nove Romelove podvige.
Sačuvana

S verom u Boga
PanzerPedjys
Registrovani

član posade


Poruke: 89
Ugled: +5/-2
Starost: 48
Lokacija: Oxville
Pol: Muškarac
Van mreže


« Odgovor #11 poslato: 07.04.2010. 08:03:16 »

Zdrava količina nepoverenja je na ovim prostorima uvek dobro došla, ali netreba preterivati...Poslednji put, Drndara nije Panzer, Panzer nije Drndara, računar jeste isti. A ako nam priče sliče, hmmm, morali bi se duboko zamisliti...

 pozdrav
Sačuvana

Tuco Benedicto Pacifico Juan Maria Ramirez - "When you have to shoot, shoot, don't talk"
sivka
Eta Carina
admiral


Poruke: 765
Ugled: +8/-0
Van mreže


« Odgovor #12 poslato: 07.04.2010. 09:18:45 »

AAAAAAAAAAhhhhhhh!
Živele razlike!
Peđos, braćos! Vilkomen!
Sačuvana
vanax
Registrovani
admiral flote


Poruke: 1.054
Ugled: +28/-3
Starost: 76
Lokacija: Ovde
Pol: Muškarac
Van mreže


« Odgovor #13 poslato: 07.04.2010. 09:23:23 »

Nezgodno je i što ste vršnjaci. Ne znam ko bi mogao da se zamisli. Ja bih se zamislio da me to zanima. Mi ostali bismo se zamislili da je to veliki problem. A vas dvojica, dvoje ili štagod, mogli biste da se zamislite, ali to već nije naša stvar. Oops

Sivka, mogla bi i ti da se zamisliš, ako je već način nastupanja izazvao problem. Dobar savet para vredi, a loša podrška, loša podrška - ništa. Sajt ne može da izdrži toliko tekstova odjednom. Nije pripremljen za to.
Sačuvana

Između rođenja i smrti, najčešće zaboravljamo život
Tanjica
Daenerys Targaryen

predsednik


Poruke: 1.945
Ugled: +29/-10
Starost: 41
Lokacija: Bg
Pol: Žena
Van mreže


« Odgovor #14 poslato: 07.04.2010. 09:29:12 »

Evo ja zamišljam da se naši novi registrovani raspisani članovi predstave ljudima na ovom forumu. Ima za to i posebno mesto:

http://www.sftim.com/forum2/forum/index.php?topic=19.0

Kada se malo bolje upoznamo svako nepoverenje će nestati, pa će možda više ljudi biti rado da se baci na posao čitanja vaših tekstova kojima ste nas zatrpali.
 pozdrav
« Poslednja izmena: 07.04.2010. 11:36:45 od Tanjica » Sačuvana

My needs are simple and few: food, clothing, a comfortable bed to sleep and NO IDIOTS.
Stranice: [1] 2   Idi gore
  Štampaj  

 
Prebaci se na:  

Šema sajta  ◊   SF Vektor  ◊   TV program  ◊   Periodni sistem NF

Pravilnik  ◊   SF kviz  ◊   NF na Krstarici  ◊   SF filmovi  ◊   Bibliografije

Kopirajt © 2006-2019. SF tim. Sva prava zadržana.
Pokreće MySQL Pokreće PHP Powered by SMF 1.1.21 | SMF © 2015, Simple Machines | Mapa foruma | Arhiva | wap2 Ispravan XHTML 1.0! Ispravan CSS!
Stranica je napravljena za 0.065 sekundi sa 23 upita.