SF tim
* 19.10.2019. 14:04:37
napredna pretraga  
Dobro došli, Gost. Molimo vas prijavite se ili se registrujte.
Da niste izgubili svoj aktivacioni e-mail?

Prijavite se korisničkim imenom, lozinkom i dužinom sesije
Vesti: Fan forum SF fanova. Smile
 
  Portal   Forum   Pomoć Pretraga Igre Prijavljivanje Registracija  
Stranice: [1]   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Zašto je muškatla važna u svetskoj politici; cela priča  (Pročitano 5642 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
PanzerPedjys
Registrovani

član posade


Poruke: 89
Ugled: +5/-2
Starost: 48
Lokacija: Oxville
Pol: Muškarac
Van mreže


« poslato: 05.04.2010. 13:21:32 »

Hvala Sivka! Nastavak usleđuje, svi delovi.


ZAŠTO JE MUŠKATLA VAŽNA U SVETSKOJ POLITICI



„Pustile bi suzu koju, da ublaže tugu moju...“ ...krk, krk, ššššš... ššš... šššš... pip, pip, pip, pip, piiiiip! „Peto odbrojavanje je označilo tačno 19 časova. Slušate radio Slobodna Dunavska Republika, multijezičko izdanje. Sledi izvešataj sa fronta“ ...krk, ššššš, krrršššt... „Dunave moj, Dunave moj, kosti moje su ruke tvoje“ ...krcššššššš... „Ova zemlja je dunavska i ničija više“ ...ššššššš... „Zastava naša“ ...krcšššššškrc... „Temišvarski korpus ujedinjenih esnafa zaokružava ekspedicioni nalet i sada se već može reći da je Moskva u našem čvrstom stisku po zauzimanju strateške kote 252“ ...ššššššššššš... „Odred kikindsko-žomboljske lake poljske artiljerije je u tom poduhvatu odlikovan Paorskim Klasom najvišeg Zlatnog Reda...“ ...krrrrrššššššš... „Razbijeno je i poslednje uporište evropskih imperijalnih desantnih jedinica predvođenih holandskim trupama oko Pečuja, gde se istakao već više puta, Gvozdenim Klasom odlikovani, kombinovani Bečkerečko-minhenski odred specijalnih jedinica „Birtaši“. Momci! Mogu vam samo jedno poručiti, dobro urađen posao!!! Prava žetva Gvozdenog Klasja. Bojim se samo da će vas sva ta gvožđurija usporiti, ne daj Bože, ubuduće!“ ...kršššššššš... „Trpimo izuzetno teške gubitke pod utvrđenim gradovima Budim, Požarevac i Hrvatski Karlovac“ ...ššššššššš... „gde su interventno prebačene krakovsko-bratislavske svestaleške jedinice teške avijacije, čelična krila, posao perfektno obavljen nad Rimom i Atinom! London neću ni da pominjem!!!“ ..ššššššš... krššššššš... „Berlinska ujedinjena svestaleška armija, potkrepljena najzlatnijim andaluzujisko-katalonskim klasjem drže Boston u čvrstom stisku. Čeka se samo dan, saborci, čeka se samo dan!“ ...šššššš... „A taj dan je došao! Dragi borci i građani Dunavske republike, zvanično i svečano, imam čast vam saopštiti“ ...šššš... „samo se opustite i duboko odahnite! Duboko! Posle dugotrajnih eksperimenata, žrtava i velikih ulaganja, najveća tajna Dunavske republike će večeras doneti mir ovom napaćenom ljudskom rodu. Ujedinjeni esnafi mašinaca i električara, jedinstveni esnaf informatičara i prisajedinjenjeno odeljenje Moldavskih radioestetičara, objavljuju da će produkt njihovih najtajnijih napora, moći biti vidljiv večeras u tačno 19 časova i 11 minuta, kad će konačno oružje „Dunav 1“ biti u operativnoj funkciji. Vrhovni Informacioni Odbor vas sve poziva da za nepunih 5 minuta, odložite svoje oružje, alatke, olovke, obrišete znoj sa čela, okupite se, zagrlite svoju porodicu, sve svoje prijatelje Dunavce, opustite se i pogledate ka nebu! Spasenje je blizu, sve ove godine gladi i bede, nipodištavanja, muke i krvi, svega toga se setite, jače stegnite svoj zagrljaj, uživajte. I ne zaboravite! Nikad ne zaboravite svoje pale drugove! Dunavska republika ih nikad neće zaboraviti, ne smete ni vi...“ ...trrrrrššššš... „19 i 11, pogledajte u nebo! I budite... ponosni“ ...ššššš... „na sve nas!“ ...ššššrkkkk...

   Zgurao sam dugme na dole, ugasio tranzistor i pljuno u šake. Kad god mi oni obećaju veselje, ja zasučem rukave. Biće još grobova za iskopati. „De, pljuni još jednom“, preporučio sam sebi, od juče sam već triput oštrio ašov, nikako ne ide kroz ovo korenje od bagrema, ko u kamen da tučem. I nikako izvući pravu liniju, sve se kruni i osipa, nasipa raku. Pola u raku, pola meni u čizme. Majku li ti jebem! Zabo sam ašov na treći ašov i iskočio napolje. Da li ste ikad ležali na nasipu od zemlje iz freško iskopane rake? Kad je vreme lagano, nema ništa lepše. Ono hladnjikavo što se puže niz leđa. Baš je vedro noćas. Bilo je i pre vedrih noći, ali nikad kao one na selu i salašu. A i bagrem sam nekad voleo, jeo u cvetu, sladak kao nektar sa neba. Sad ga eto mrzim i čisto sumnjam da će se naš odnos promeniti na dalje. Mrzim ja njega, a biće da i on mrzi mene, korenje mu je život, šta mi je on pa skrivio da mu život deljem. Jedu mi se pačija jaja sa lukom... A mogao bih se i obrijati... Šta ono imam u torbi, malo slanine, crna luka i hleba od prekjuče. Odavno nam se provijant nije ljudski omrsio. Slanina sapunjara i nije baš neki ljudski mrs. Turio sam ruke pod glavu i lepše se ugnjizdio na brežuljku od grobljanske zemlje. Cigara u ustima mi je već opasno prljila brkove pa sam je jezikom gurnuo da se skotrlja niz komunalnu uniformu. Pikavac je odskakutao do rake pod nogama i zastao, potpuno van pameti i svih zakona fizike, na jednom grumenu zemlje, žarećim krajem ka gore. Još neko vreme sam ga merkao i pogledom gurkao dole, u raku, no on se opirao i dogorevao sve do filtera pa sam uskoro izgubio interesovanje za sve to. Zatvorio sam oči i na par sekundi uživao, zaboravio na sve, otuđio se od skoro svega. Pred oči su mi došle one njene muškatle. Jedna tvrda i divlja forma, nit stojeća nit puzava, više žbunasta, bujno čudovište sa tek ponekim cvetom, jednostavnim, u maloj cvasti, u bledo ciklama boji. To nisi mogao satrti ni da hoćeš, iznova bi se opet nadigle i oživele, čudovišna biljka kažem. Po dve takve u jednoj ovećoj saksiji, jedna sa leve, druga sa desne strane đerma. Da, u to vreme su se saksije sa muškatlama iznosile napolje, ili su se zabadale u zemlju, jake su bile, godinama su stajale uz đeram. A đeram je bio prost, od bagremovog stabla, naokolo nekako nevešto ozidan. Odjednom, prošlo mi je kroz glavu da bi bilo divno da baš sad dobijem neku tropsku bolest. To mi se učinilo kao tako dobra ideja da sam već video kokosove orahe i sve je išlo svojim tokom dotle da sam bio ubeđen da bih i stigao do cilja samo da mi se nije ukazala ona, pravo kroz kokosova vlakna. Ali ovaj put nije nosila Mona Lisa osmeh od pre, nego je nekako bila krezuba, samo joj je glava lebdela unaokolo mene, trčkala levo-desno i samo mi se ponekad groteskno osmehivala. A onda su me razvalile cokule u bubreg. „Diži se!!! Diži se, svi su već tu, pizda li ti materina!!!“ Digao sam se. Noktom malog prsta leve ruke sam pohvatao veće grumenje krmelja iz oba oka i izbauljao sa mog brega. U sledećih par minuta saslušao sam jutarnji govor našeg esnafskog pretpostavljenog, lično. Bio je ushićen, već nečim. Za doručak je bio omlet, slanina i po par kranjskih, manjih samo od sudnjeg dana. Od prevelikog uzbuđenja, slaninu sam prenebregnuo i ćušnuo je sa strane pa zaronio u omlet i kranjske. Uokolo su gnjavili sa neka četiri vasionska broda koji će poslati 4 razorna zraka neverovatno jake svetlosti na 4 strane sveta, i slične gluposti. Od svega toga a pogotovo nedopečenog omleta, crevni gasovi su me podsetili da je vreme za zdravicu. Poskočio sam k’o oparen, „Kolege i prijatelji!“ Rekli su mi posle da sam baš tako đipio i kren’o sa dernjavom, „dižem ovu čašu čiste česmovače, i prinosim je svim stranama sveta,  baš kao i dupe svoje, prt, prt, prt, prt, ajde dupe moje, znam da ti to možeš, pogotovo kad moraš!!! Opa, neće prducka, oće flićka?! Može, dupe moje, može, jaka hrana, oće to odatog, oće, opal, svuda, na sve strane sveta!!!“ Nešto mi je reklo da će pasti batine pa sam se zaleteo pravo ka ostavi, iza menze, sve da ih preteknem. Ta ostava je prelepo jedno mesto, počesto sam ga noćom posećivao, tamo su čuvali rakiju što su posle pogreba i daća nalazili po groblju. Leteo sam ja tako, kao ptica i još brže, dok me nisu navatali i počeli da mlate ko vola u kupusu. Njena krezuba Mona Lisa glava je opet počela da lebdi oko mene, sve je palacala jezikom i pravila kojekakve skaradne pokrete usnama i igrala levom obrvom. Po kvalitetu njenog cerenja tačno sam znao da mi se ne piše ništa dobro. Lemali su me. Jako. Onda su me vozili nekuda, pa opet lemali. Konačno, ubacili su me u neku marčnu prostoriju. Kad sam se probudio, još neko vreme sam ležao tako go golcat, grudima i stomakom prilepljen na te ledene pločice, a onda čvrsto odlučio da dam sve od sebe i počnem da razmišljam. Jedino što mi je bilo na pameti i što me je jako kopkalo bilo je, u stvari pitanje, da li će mi od ove ledare na kojoj ležim kita biti funkcionalna, ikad više. Snage za bilo kakav preokret ni blizu nije bilo. Mrznuo sam se komplet, a kita je sve te strahote samo prepričavala resto organima. „Majku vam jebem!!!“, duboko sam udahnuo pa opet ispljunuo kol’ko me grlo nosilo, „Majku vam jebem, ne dam i ne dam, goooovnaaaaa, govna ona jednaaaa! Neeeeee dam! Majku vam jeeeeeebeeeem, sviiiiiiimaaaaaa! Da vam jeeeeebeeeeem!!! Znam ja ko ste vi, pju, majku vam jebem. Sviiiimaaaaaaa!!!“

   „...i pazi! Ka’ ti natrči manjov, ne leti rukom! Tri dana ćeš posle drekati! Ka’ te natakne na bodlje, vidiš bodlje? E, aj’ sad, skini mu nožom te sve tri bodlje, je’, te tu, pa ga onda moš’ i u gaće turiti...“, „Samo ti i dalje žderi te proklete zelene ringlove, život ćeš  mi požderati! Na, eto, opet će bljuvati i nanos i nadupe“, „Sve je to normalni evolucioni proces, bracika moj, kulture proždiru jedne druge pa se promešaju, često i prožmu da ih ni pajserom ne moš’ razdvojiti i razdeliti...“, „De skoči do Olgice, ima punu štaniclu pelcera od oni njeni novi’ muškatlji...“, „...We shall live again, we shall...“ ...pljas, fljus, pljas, fljus... „na ti i još“ ...fljus, pljas... „pa nanovo pali vatre u kući, iza zamrzivača, pa jesi l’ ti normalan?“ ...fljus, pljas... „...Lalo, puši kurac, jebaćemo vam mater prečansku!“  „Derane, de skini to masno sa kožure i uzmi ’leba, zgadiće ti se. E, ovaj tvoj je blentav. Je l’ ga ranite vi čime, gle kako maže to živo masno, ko štene!“ „...My world is empty without you babe...“ ...pljas, pljas, pljas... „Udri ga, majku li mu, da mu jebem, udri!“ „...zuji, jako mi zuji u ušima. Noge, mislim da mogu pomeriti, jednu... drugu..., levom rukom pokušavam podupreti glavu. Malim i domalim čeprkam po krmeljivim očima i vadim prljavštinu tek da treptaj ne boli jako. Desna ne sluša nikako... Izlomili su me, majku im... Prsti, ne osećam... Rame, sluša do trzaja i posle ništa... Pokušao sam još jednom i ispovraćao dušu pravo sebi skoro pod obraz. Pustio sam da me ta toplina kupa. Subota veče je bio praznik topline i vode, oduvek. Jel sad subota?! Toplota mi je godila. Dopuzao sam tih desetak centimetara i uvijao se u milini. Gola kita mi se opet zalepila za pločice, nikako nisam mogao da je otkačim od ledenog zla. „Tu, tu me ljubi, tu...“, “Pazi, i nemoj u mene, pazi!“. Pomislio sam, a šta bi bilo ako se upišam?! Još jednom sem se prepustio čistom uživanju i godilo je, godilo je, jao kako je samo godilo! I opet sam povukao tu moju desnu ruku napred, a ona je tako gadno i muklo tresnula o pločice da sam se skoro pa opet onesvestio. Bolela je kao sam đavo, nisam smeo ni da je pogledam. Od krvi sam vazda povraćao, pogotovo kad znam da je ljudska. Ali ipak, ta bol me je odlepila i praćaknuo sam se na leđa. Svuda je bolelo, opet me je muka hvatala... Ali je zato kita pala smrznutom stranom po stomaku, hvatala trunke toplote i pevala pesmu slobode... Sad sam mogao malo bolje da osmotrim gde sam. Kroz maleni krovni prozor se probijalo tek toliko svetlosti od neke noćne lampe napolju da shvatim da sam u prostoriji, tvrdo omeđenoj od spolja, sa svih 6 strana sveta. Prošlo mi je kroz glavu kako bi to bilo lepo da se setim načina kako da sebi sad prekratim muke i stamanim se. Opet me je prožela toplina, celim telom. Otvorio sam oči sekundu pre nego što su se upalila sva svetla ovog sveta. Sva svetla, do poslednjeg! Blještalo je spolja kroz moj krovni prozor. Zurio sam u tu nepojmljivu igru svetla kroz rupu na plafonu i, onesvestio se. Kad sam se probudio svetlost je još trajala, pulsirala je besno unaokolo. Pločice na plafonu, pločice po zidovima, pločice na podu sa nagibom, a na centralnom mestu prostorije, odmah pored mene, odvod i rešetka na njoj, a malo ispred nje jaka alka ubetonirana u pod. Jaka toliko, za vezati bika! Bik! Ja sam bik za klanje! Smejao sam kao prost i kotrljao po podu sa nagibom. Bik! Bik za klanje! Glava mi je klecnula i lupila o pod. Zažmurio sam i setio se. Čega li sam se ono setio?! Ni do danas se ne mogu otresti tog osećaja kojeg sam onda upoznao, osećaja da nešto znam, da moram da znam, da bi trebalo da znam, da vidim celu sliku, da ostali svi mogu da se ladno nose u materinu. A jednostavno, ne znaš da oblikuješ to što očito znaš. U stvari, biće da ne znam. Ceo svet i sve što sam ikad znao mi je delovalo tako blentavo, nervozno, isprazno, sve osim te gluposti koja mi se zavukla pod nokat... Celu desnu ruku nisam osećao, osim ako se bol računa u osećaje. Ali to što je gnjavilo se podvuklo pod nokat srednjeg prsta desne ruke i, nekako, nije baš bolelo, više je kao žuljalo, iritiralo, teralo celo telo da se pokrene, kao kad na dobru muziku prsti lupkaju u ritmu, samo što ovo nije bilo ni blizu dobrog ritma već nečeg čega se pod hitno treba otarasiti. Ličilo je sve više na glupi grč. Gledao sam ga tako drčnog kako ponosno štrči iz pesnice i prsnuo u smeh. „Evo vam ga!“ Srednji prst desne ruke se ne da pokoriti. „Na! Evo vam ga svima!!!“ Kao pomahnitao sam tresao do pre minut mrtvom rukom, mlatarao njenim srednjim prstom uokolo. Zamračilo se naglo, potpuno. Pa je onda britka svetlost sa plafonskog prozora nanovo proždrala celu tu moju prostoriju za klanje bikova. I još jednom, pa još jednom, da overi. Trnci svuda kroz mene su još brže ustreptali i poslali me nanovo u slatku nesvest. Kasnije, dosta kasnije, mi je objašnjeno da je to bio drugi, treći i finalni udar naše flote svemirskih brodova na sve, iole potencijalno, preteće mete. Bila je to noć kad je dobar deo sveta goreo, ili tačnije, bio zbrisan. Sa mape, u najmanje. Sve što je nekad bilo, ono, kao kad zamisliš ama baš bilo šta, što se zna, uopšte poznato bilo kome, e sad više nije tako. Sve je zbrisano. Sve je postalo prazan komad hartije. Malo nagoreo, ali prazan. Bila je to noć kad je Dunavska republika zavladala planetom Zemljom, ali i odbila da vlada njom.
« Poslednja izmena: 05.04.2010. 13:34:20 od dan555 » Sačuvana

Tuco Benedicto Pacifico Juan Maria Ramirez - "When you have to shoot, shoot, don't talk"
PanzerPedjys
Registrovani

član posade


Poruke: 89
Ugled: +5/-2
Starost: 48
Lokacija: Oxville
Pol: Muškarac
Van mreže


« Odgovor #1 poslato: 05.04.2010. 13:22:39 »

***
Stigla je u naše selo sa sve svojim krupnim kestenjastim očima tog leta, a nisam se ni nad’o. Žuljili su me žuljevi, i pekli. Naša kera se otrgla sa lanca i naskočila na komšijsku belu pulinku. Moji i komšijini su se nanož posvađali i zakrvili kad su štenci došli, ma, samo su čekali oko čega će se sad. Tad se još nisam ni znao zbunjivati, saček’o sam tu noć, preskočio tarabu i potrp’o štence udžak, pomazio kerušu. Taman kad sam prebacio džak natrag unašu avliju, i zajašio tarabu, sapleo sam se ko poslednji diletant i pros’o svom dužinom po baštici oma pored. Ništa odati’ drkćala za ivanjske venčiće biti neće, tačno sam znao. Oveći metlasti izdanci su mlohavo landarali pod mojom guzicom. Dok sam se dvared osvrn’o oko sebe, merk’o štetu i cenio majkinu odmazdu koja je bila sve bliže i jasna k’o da je već svanulo, vid’o sam je, i svemu je doš’o kraj. Gradsko dete, ne spušća rolove kad se pakuje ukrevet. Štenci i trnci su se razmileli ko buve po meni, a tih se buva malko teže ratosiljati, kad pubertetski zasvrbi, sve bi se češ’o a ne znaš tačno di. Češ’o sam se ja uz tu tarabu još dobre dve Božje nedelje, i satima pošto bi je ta srećna pižama na njoj otpratila ukrevet, a čitav svet pojela pomrčina, kad se svetlo tamo kod nje ugasi. Majka je za keru kupila lanac, ko za vola vesti i nikako joj nije bilo jasno kako svako jedno jutro osvane sa njim odrešenim. „Ništa odati drkćala ostati neće, Sotono ona jedna!“ kukala je i klela ga, mlatila nesrećnika sve debljim prutom. Kako staroj cvećarki objasniti da on i ja imamo jedan tajan sporazum. On jede batine, a njegovom rundavom i šarenom čoporu - slanine sa tavana. Svako veče kad ga pustim i zakatančim lanac na prazno, onjuška ih u malom svinjcu, lane kratko, zamaše mi repom  i prne u selo svojim već nekim poslom. I on i ja dobro smo se uzeli naum, dok traje, dobro je. Mati će kad tad sabrati table slanine, a štenci rastu. Rutina je Božja, ma kolko trajala, a ova moja cele dve nedelje. Već sam bio načuo da se pakuje kući u grad. E, a ondak je nju njena majka, u jedno nedeljno jutro, poslala da nam donese friških žutih rezanica. Ako majke šta moraju da umeju to je da znaju, ako ne sve a ondak od svega pomalo i to obavezno one bitne delove. Pili smo nas troje soka od višanja i krckali majkinih šapica pod našim gonkom. A on je mirisao na petunije i pile u rerni. „Izgore pile!“ dreknula je moja majka i diplomatski zbrisala u kujnu. Ruštao sam svoju šapicu i mljackao je, urajčug, po ustima. Vređalo me do kostiju što ja znam, tamo preko su ta, ta dva kestenjasta praskozorja, tu, oma iza tacne sa šapicama. Malko oma iza, kad pružiš ruku. Pogledom još mlogo kraćije. To biva kad podigneš glavu pa i pogled, ondak možeš i proveriti jelil baš tako il’ nije. Pogledav’o sam ja, nije da nije, al’ uvek su me njene oči gledile pa se saplitale u stranu i ja više nisam bio pametan, skočiti pa viditi da l’ majki treba pomoć ukujni, što bi bila čista glupost, tako da sam to oma ćušn’o sa strane. Il’ možda da neko naiđe sokakom, da moram nešto zdravo jako važno da mu oma kažem, samo da taj oće da naiđe... Il’ zamazati ovu prazninu u ustima novom šapicom, ova prošla je već davno nestala, otopila se i samo svoje kasne kiselkaste tragove vucarala po jeziku. Jednostavno, nisam bio nikako pametan, pa me je glava počela kljuvati. Konačno, pogledao sam je ljudski, naravno opet su tu bila ta njena dva kestenjasta mora. Nagla se lagano iz naslona stolice, otresla pažljivo nešto šećera u prahu sa svog golog kolena pa se nanovo vratila u naslon. Pogledala me je, i kao nešto zaustila, pa se promeškoljila u stolici, ko da se gnjizdi, i zagrizla novu šapicu. Odmah sam se i ja mašio za novom šapicom, zastao, pa krenuo, pa zastao, pa opet krenuo... A da umrem, sad i odmah, to mi se činilo kao najbolje, ako ne i jedino rešenje. Vreme je curilo, ruka je lebdela tako, nigde, izmedju sad, nigde i glavom bez obzira, kad sam konačno zgrabio, verovatno, najreš pečenu šapicu koju je moja majka ikad ispekla. Pride, falio joj je deo, polovična, verovatno se zalepila za kalup pa je majka koveleći, neka je, nek ide... Bio mi je to velik problem tad, i sigurno bi potrajao još, do barem preksutra, da odjednom nisam osetio kako njena meka i topla šaka sa milion malenih prstiju prelazi preko moje glupave, odvratne, neodlučne, hrapave, znojave hvataljke sa zgrabljenom polušapicom... Gledila me je tim svojim očima, i držala za ruku. Sve je krenulo da se vrti, jako. Blentavi odnos vremena, prostora i sličnih nebuloza je nakratko odbljeskivao narandžastom, ali i u ljubičasto zakrivljenom plavetnilu ka nekakvoj već rezedoj što se rasprskavala kao vatromet, i, i, i, i tad, skoro pa sam sasvim siguran da sam tad prokleo doručak, sva ta pačija jaja sa lukom, i prilično glasno... prdn’o... I umro... Ja sam tad umro. Mrak, crn od ćoška do ćoška. Sve preostale komande ovog ljudskog tela su otkazale poslušnost, očito kao ranije već dogovoreno. Paorski Bog se tog nedeljnog jutra, biće, bavio svojom pokipelom supom na šporetu, imao sam i sliku u glavi, sve onako kako psuje jaku ringlu i opiračom skida pršteću prosutu penu pa je otresa po patosu kujne. Jedino ga tako mogu opravdati što je bio gluv za moje unakrnse molitve tih trenutaka... Znam ja šta je kad supa pokipi, al’ ovo bezrazložno odlaganje kraja mojih muka je bilo skoro pa nečovečno. Sva ta slatka i najfinija strepnja kad sam je video sa papirnom  štaniclom supe na avlijskim vratima, se pretvorila u buđavi kompost od svega i svačega, ničeg mirisnog, u ono što jeste, otpaci, neželjene stvari ostavljene da trunu. Nekako, sve to što je bilo stoji u glavi, pa ga se ne moš otresti. Kao kroz maglu, znam da mi je rekla „De, nemoj se duriti“, i „Oću da vidim štence“. Držali smo se za ruke i odveo sam je do malog svinjca. Svakom od čupavog čopora je na brzinu dala po nekakvo ime, a onda se valjala po slami sa njima. Cijukala je i branila se od gomile malih kerećih jezika svuda ukrug. Poplašio sam se, ubuvaće se, kreno rukom za njom, da je izvučem iz štenećeg vrela. Povila se prilično, za mene čudno, u struku, zgrabila mi ruku i povukla dole do nje, u slamu. Čvrsto me je uhvatila i povukla moju šaku tamo di joj je godilo. Kad smo pali u slamu, štenci su se razbežali na sve strane, dobar deo pravo u avliju. Kao da sam mario! Moja majka ih je sve na brzinu pokupila, šutnula papučom vrata od malog svinjca, da se ljudski zatvore i otišla u turu po komšiluku da udomi štence. Ta žena je znala sve, kako se namešća iščašena koska, pravi recept da se od užegle mašće naradi sapun koji skida prolećne fleke sa leđa, pa i kome po selu fali kera. Umela je i da pravi špeciju protiv kerećih buva da joj ni jedan Patagan nije ni prišao, ikad. Za naše buve je znala da recepta nema, al mi to nikad to nije kaz’la. I zato ja sad ležim na ovi ledenim pločicama sa sve karikom za klanje bika, curim crveno i meljam se po tom. Sad me niko više ne može povrediti nego što sam ja to već sebi uradio. Majku li vam jebem...

   A ona je sutra otišla u svoj veliki grad, meni nije ništa rekla. Nisam je vid’o i predugo. Onda je stiglo pismo, sa praznom belom ’artijom i presovanim cvetom muškatle medj dve stranice. Sve je to bilo mlogo, mlogo posle neg’ što mi je majka umrla. Ustala je iz kreveta jedne noći, onako bele neraščešljane kose, u spavaćici i triput pala dok je prišla dedinoj slici na zidu. Samo smo je gledili. Dedinu sliku iz njegovih junačkih dana u kraljevoj gardi je sama izgazila, skupila goruće delove i zaukala ih sve u pećku. Ondak je zapovedala nama, svakog je poslala po deo njezine istorije. Sve je letelo uvatru. Dimnjak je brektao i cedio se od kondenzovani’ gluposti i stari’ zabluda. Pesmarice iz njezinog detinjstva, dedin dečiji drveni konjić sa tavana, sve novine što i’ je skupljala i nasledila, sve o važnim danima,  koje je čuvala kao svetlo blago za unuke, da znaju i imaju nešto dokazati, neko nji’ov je bio tu kad smo postajali „jedno“. Sve je očilo, muške duboke crne čizme, pletene rukavice iz njene nahtkasne, nahtkasna istim putom. Oganj se iz našeg dimnjaka u to praskozorje vio debelo iznad matorog oraja u avliji. Konačno, kao da se smirila, ta stara divija žena. Stajala je pokraj pećke i stezala u naručju svojom rukom ispisan kuvar, deb’o ko cepanica. Kad se upiljila u mene tak’a, skoro pa ćorava, ko da sam čuo komandu, da sam, i bez pomoći, uskočim u oganj. I ne bi mi bilo mrsko. Gledala me je i gledala a onda je krenula da upire prstom u mene. Bez glasa. Bez reči jedne da mi olakša. Konačno, ko sad će prozboriti, srdito je zaukala i kuvar uvatru i rekla svoje poslednje „Ti! Ti! Ti, ako se predaš, skrjaš se...“, mlatila je kažiprstom ukrug po sobi, tavanici i patosu, klela i pljuvala oko sebe, „...postaneš jedan od nji... Na oči mi se više ne pojavljuj! Jesil me razum’o?!“ Sav musav od bauljanja potavanu i gareži svuda okolo sebe, klim’o sam i klim’o, i još jače klim’o glavom. Klim’o sam posle još dugo pod orajom, razmaziv’o tu prljavštinu sa lica, kad su me najurili napolje i krenuli paliti sveće. Onako musavog, baba me je zagrlio, otro znoj i prljavštinu sa čela, gurn’o šiške nagore i turio mi nož uruke. „Ajd, treba zaklati za majkinu daću. Ajd, manse tog’, tako je to i gotovo je“. Prva jamurina u mom životu, a sledile su i’ brzo i druga, pa treća i ko zna koja po redu. Al, da se zna, to je bila prva. Nekako, poč’o sam da s’vatam majkine priče. Nostalgije i izneverene nade, redom. Krst su joj srušili pijani, tako kažu oni što jim država plaća petrol za ići ukurve. Upo godine, moji su joj nadigli spomenik, od karpatskog crvenog mermera. I on je leg’o. Tad sam već bio ojač’o, najelo se selo batina dok nisam znao zaistinski da niko od naši’ tu nema butera na glavi. Nikog nisam štedio. Divije godine u nas znaju potrajati,a ove su baš predugo trajale.

***
   „Muka mi je više od njega!“ prosiktao je glas iznad mene. Spoljnom stranom čizme me je neko vreme cakao u bubreg, kao da proverava da li je ker nasred puta još uvek živ ili da se ipak vrati u rikverc. „Majmunski magarac! I jebeni srećković...“, završio je glas. Kako me je samo bacalo u očaj što ne mogu otvoriti oči. Nekakva skrama, lepljiva, ma koliko se upinjao, nije išlo. A taj glas sam znao, ubeđen sam bio da ga sigurno dobro znam! Krckale su svuda po meni izlomljene kosti, ali sam se, ipak, svima u inat, praćaknuo i okrenuo na bok. To mi je delovalo kao jedini put za uspraviti se, dati sve od sebe i pljunuti ih. Za početak i ovo je dobro, sad oči. Dobro, oči konačno otvorene. Sve je u blještavim nijansama belih  pločica na jutarnjim zracima sunca što su se probijali kroz taj krovni prozor. „Gledaj skota!“ prosiktao je isti onaj glas negde iznad mene. Kako se okrenuti sad?! Biće nekako, samo skupi pljuvačke, sisaj, sisaj i sisaj, divnu livenu, slatku bombonu, sa ukusom limuna, da se zadnje žlezde onako zgrče, da se usta napune pljuvačkom, titralo mi je glavom dok sam se kroz čitavu jebenu večnost stropoštavao natrag na pločice. Kako sad pluća i nos naterati da rade u harmoniji kad su prva izubadana krhotinama rebara, a ovaj drugi zakrčen skorenom krvlju i dugogodišnjom zloupotrebom duvana. Diši na usta, diši na usta, diši na usta, dahtao mi je mozak, ali kako, izgubiti to malo, mukom nakupljene, sluzi u ustima, delovalo je kao čista izdaja. Očito se onaj glas u čizmama u to vreme približio da mi skoro dodirne lice, toliko je to šištanje a ne šaptanje preletalo preko mog desnog obraza, „Her Reichsmarshal, čast mi vas je obavestiti da je noćašnji napad flote svemirskih brodova Dunavske Republike bio izuzetno uspešan. Rim, Atina, London, Vašington, Moskva, Nju Delhi, Peking i Amsterdam gore dok vam ovo pričam. Pojeli su govno Her Reichsmarshal, da prostite. Japanci i Argentinci završavaju naše, one prljavije poslove, po ćoškovi, dole na Zemlji. Koliko danas, ova planeta menja ime u Dunvska. Mislim, zar to nije bilo ono za šta ste se čitavog života borili?! Naša republika ujedinjenih sindikata je pokazala put čovečanstvu! A vi, vi ste je her Reichsmarshal, izdali!“, zarežao je na kraju. Sad, sad ispljuni, sad, razvali ga pravo u njušku! Sad!!! I kad je sve poletelo napolje, nije daleko otputovalo, odmah se slilo niz moja usta i nos, niz bradu. Sad sam još teže disao, sva ta prikupljena sluz se vraćala kroz otvore natrag odakle je i došla, gušila me. Skoro pa da sam imao tremu, da li u ovoj katastrofi pride još pravim i balončiće na usta i nos?! U svom tom brbotanju i žamorenju, prskutalo je vlažno po licu, zasigurno je bilo i tih omalovažavajućih, vlažnih lebdećih stvari. Prskalo je na sve strane, e jebi ga, balončići! „Majku da vam jebem...“, to nisam stigao da proturim kroz jedan veliki balon, vrata su se treskom zalupila i ostao sam sam. Kako mi je tad falila cigara i jedna ljuta, sunce li ti! Kako mi je tad pileći paprikaš, sa krompirom i knedlama, pao napamet, kao tona cigala. Slatki lepljivi osećaj na prstima i glockanje koske od bataka, ono kad ne znaš da li oprati ruke pa sipati još ili pre toga zapaliti jednu i odmoriti... Neka čudna farfisa je započela svoju zaigranu melodiju, kao brzu, a opet i ne baš toliko, kao tek da se daje na znanje da je tu. Piskutala je tako ona oko mene, i skoro pa da je bilo lepo, sve je bilo tu, pileći paprikaš, duvanski dim mi je milovao iznutrice, skoro pa kao jedno fino ispalo pijanstvo. Možda bi me u nekim drugim situacijama i nervirale te haljkavo odrađene fugne na patosu, ali sad ne. Bile su mi smešne. Čak sam u glavi stvorio sliku jednog starog majstora iz ko zna odakle došlog, što mu je uža struka bila izrada lelujavih fugni, na pločicama, to je zasigurno jedna od onih, misterioznih, strogo sa oca na sina čuvanih tajni, tajni kako praviti lelujave fugne na pločicama sobe za zaklati bika. Smejao sam se ko prost! Čitavom životu su smisao vratili ti drevni ljudi, prvi ljudi „Oni koji znaju tajnu lelujavih fugni“! Onda su i pločice krenule igrati, brboriti, rumoriti, krckati, praviti čudne oblike. Smejao sam se da se orilo! I fugne su počele da iskaču iz svojih žljebova, bacakale se okolo, divljale, histerisale, a ja sam vrištao od smeha!!! Glava mi je odjenom klecnula u patos. Gledao sam u betonski presek sa zemljanom podlogom, nešto, kako opisati, potpuno budalasto i toliko smešno da postaje opasno! Rupe u lelujavim fugnama i iščašenim pločicama su stvarno za frenetični aplauz! Reza prozorčića na vratima se sa treskom otvorila i isto tako zatvorila, onaj glas u čizmama se proderao: „Tog džukca mi čuvate svojim životima! Jasnoooo!?!?!“ A ja sam tonuo duboko, mrak je malo grebao ali ne mari, tako je fino i toplo, leteo sam kroz tu rupčagu u veselim pločicama i smejao se, Bože kako sam se samo smejao. Kakav veseo dan, kakvo zadovoljstvo, leteti kroz zemlju, smejati se, uživati celim svim svoji telom. Letim! Kroz zemlju! A ona je iznenada postajala sve manje grebava i sve više nekako, svilena... meka... smetala mi ja ta promena, hoću da mi se vrati let, grebavo, kroz zemlju, odmah i sad, odmah! Nervoza ludila me je kljuvala, skočio sam, da se bijem ako ništa! „Ššššššš....!“ rekla je i lagano me vratila u moje pocupkujuće lebdenje. Pridigao sam se i prateći taj nenormalni ritam u koji mi se svet pretvorio konačno prozborio: „Izvinite, ko ste vi, iiii, da li ste vi u stvari...“, no me je jedan sveobuhvatni „PLOOOP“ opomenuo da i dalje pravim balončiće i da u stvari, ništa nisam kazao. Dobro, znači to nije to, ipak nemrem kako sam se zdušno nadao. Šta se radi u ovakvoj situaciji...? E, pa ja ću da se durim. Niko još nije našao pravi način na koji se umire, barem ja tako mislim. Ja ću da se durim i ama baš ništa me više ne interesuje. Žvakao sam po glavi neko vreme kako sam do malopre uspevao da se toliko smejem. Interesovalo me je fizički. Anatomski. Dobro, prvo pokušaš da duboko udahneš, ali samo desnim plućnim krilom. Onda odmah kreće neizreciva mučnina, ali će zato balon isteran na nos da bude kao kuća! Rekoh, hajde da proverimo, i taman sam ponovo uklještio sebi iskidana rebra pravo u pluća, napeo sam se u naporu ko ćurak, kad se ona svila opet spustila preko čela. “Ššššš....“, rečeno mi je. Zamirisalo je na friške kifle iz pećke, na tulaju i belu kafu pred polazak na srednjoškolski prečas, na mračna decembarska rana jutra, ulične lampe iznad nabacanih smetova okolo puteva... Škripavi sneg opaljen jakim mrazom... Ovo je bilo i previše, otvorio sam oči. Ona je lebdela iza i pored mene, svojim toplim vlažnim dlanom prelazila je preko mog čela i gurala šiške unazad. Nasmešila se i rekla svoje „Šššššš...“. Nasmešio sam se i ja njoj i nastavio da se kezim, kao da zadovoljavam potrebu. „Lutko, dugo te nije bilo...“, iscedio sam. „Ššššš...!“ opet je uzvratila. Nekakvi ljudi su još lebdeli oko nje. U hodu su doletali do nje, izrecitovali svoje i, na brzinu, ustupali mesto sledećem u nizu. Svakom je klimnula glavom, i svakom rekla: „Nastaviti“. Svi oko mene su bili u svetloplavim odelima i svi su leteli, lelujali. U stvari, vrlo je moguće, ipak ne... kao da su plivali, mada, otkud voda, to stvarno nisam znao. Konačno, rešio sam da se onesvestim. Dosta je više bilo.
Sačuvana

Tuco Benedicto Pacifico Juan Maria Ramirez - "When you have to shoot, shoot, don't talk"
PanzerPedjys
Registrovani

član posade


Poruke: 89
Ugled: +5/-2
Starost: 48
Lokacija: Oxville
Pol: Muškarac
Van mreže


« Odgovor #2 poslato: 05.04.2010. 13:23:29 »

***
   Kad se u nas klalo moralo je i znalo je celo selo. „Di idemo danas na kožurine i čvaraka - idemo kod nji’!“, tek da se narod lako snađe di će. Baška puštanje krmadi i popuštanje stiska sajle, tek da se komšiluk teže snađe u brojanju zaklani’ i da im svakom krene čorba na usta. U zavisnosti od koliko komada zaklani’ kome kad kreće čorba. Svakako, nikad ih nismo izneverili. To je moj baba vazda poštov’o, to šegačenje sa komšilukom mu je ko kanda bilo veće veselje od pune pušnice i masni’ kvaka. Stvari idedu ovako, prvo iprvo, se nadigneš ko veštac, u neko zlo doba kad si siguran da svanuti neće bar još 4-5 sati. Ondak se trznu našte 2-3 ljute, tek tol’ko da ti stopala u petostrukim slojevima čarapa baš i ne otkažu poslušnost, dok se navlače ledene gumene čizme, ali, da su tu negde. Odred smrti ondak gaca samouvereno razglibljenom zadnjom avlijom, sve raspoređeni u leniju, ko pravi lovci. Odred smrti, s leva na desno, prvi duva u šake i jebe majku vetru, to je ono obavezno spadalo koje nikad baš ne udara u am al’ zato svojim vajkanjem kako je sinoć presiso i detaljnim opisom svih šankerki iz svih birtija odavde-donde podgreva družinu, fazno nestajući kad se treba potegnuti i isto tako se pojavljujući kad se treba pričestiti i napiti. Prvi do njega je obično neka bliska rodbina, daje sve od sebe da bude koristan i postavlja uglavnom nepotrebna pitanja, kao: „Di ćemo i’ brečavati, pod orajom il’ nasred avlije?“. Sledeći u nizu je iz klana komšijskih samoizvikanih mesara. Taj vazda mrko ćuti i štrajhuje nož za klanje. Tu je odmah i gazda disnatorskog čopora, ali njemu nije ni do priče, nidočega mu nije. Zna šta ga još sve čeka a nije još ni poč’o. Prljenje, kalanje, seckanje, još barem tri dana posla, pa korača komandantski ko ćurak i levom i desnom, usmerava ih sve na određene lokacije i jebe majku na sav glas rođenom sinu što nije vez’o keru ko što mu je rečeno, pa sad rundov trči podnoge i dere nogavice onim što i’ nepozna. Dalje do gazde je neko za koga baš niko ne zna od čiji je, al je bitno da je preporučen za pomoć, ne ište mlogo para, vičan je disnatorskim radnjama, ne pije piva dok se denu kobaje i ne spopada žensku mladež kad se creva peru. Slede sinovi u rastegljivom broju, zavisno od toga kol’ko je gazda na vreme mislio da mu u ovakvim prilikama ne usfali ruku i kol’ko koji odnji dorasta kom delu ovog avlijskog pokolja. Po pravilu, jedan od njih mora biti „Tibika“. To je uglavnom onaj najsmotaniji. Ta, široko podcenjena, uloga podrazumeva popunjavanje rupa digođ da zaškripi, u rasponu od „u pizdu maminu, fali bela luka, ti bi mogo oljuštiti još“, „u pizdu maminu, onaj kako se već zove, oće kafe, ti bi mog’o skočiti, kaži da pristave“ i „u pizdu maminu, opet nestalo gasa, moraćemo prljiti naslamu, ti bi mogo skočiti po dve bale“ pa sve do situacija kad neka od baba zadužena za šporet zaglavi u klozetu pa se komanda formuliše samo kao „ti bi mogo ooookreeenutiii džigericuuuu na špoooretuuu!. Smanjiii na dvaaaa!“. Dernjava je obavezna tek tol’ko da baba svati da je nešto u vezi sa šporetom. Tibikina uloga se u potpunosti ispunjava tek u kritičnim momentima, kao kad na primer creva krenu da pucu a nadev kobaja se izliva po astalu, ma kolko Tibika tupom stranom noža tuckao po točiru i u pravilnim razmacima čukao rupice da vazduh ode napolje. „U pizdu mamini, ova creva su kerin kurac (ako su domaće prana, sledi još i odrednica ko tačno da ide u pizdu maminu, naravno one koje su i prale, ako ne, onda se sve svali na trgovca koji i’ je prod’o), ti bi mogo skočiti do Prpelca u treći sokak, i kaži da je muka, nemoj da te moluje, pa kao nema, ajd, leti!“. Naravno da sam za sebe vazda uzimao taj deo posla, i bez da moram, malo se noge istroše, al se zato ima perfektan pregled bitke na svim frontovima, od početka do kraja. Tibika, u stvari, pripušava sve prave dugmiće da bi na kraju sve bilo ko da je pos’o iscurio skoro pa sam od sebe, podmazan i bez trucke na drumu. Kad smo to veče nadenuli majuške i švargle i stavili na ladno, pa pripušili odozgore, sneg je lagano utihno i zazvezdalo je. Izmuv’o sam se u avliju, turio ruke u džepove debelog grudnjaka, naslonio se leđima na oraj i povuko dugačak dim. Blještalo je sa Božje tavanice, kroz čist smrznut vazduh sve se videlo. Led je prijatno seckao pluća do poslednjeg i najzaturenijeg ćoška. Ono blještavilo je bilo skoro pa neprirodno, blenuo sam u njega, stiskao cigaru međ zubima i pomislio da je možda došlo vreme. Još jedared sam duboko udahn’o preko davno istinjalog pikavca u ustima, sazuo čizme na vratima sobice i okačio masni grudnjak na ekser. Otkino sam sebi dobrih po kvadrata kožurine, dobro osolio i otišo u zadnju sobu. Moji su je zvali „Jel opet u „Idem da me nema!“ sobu?“. Do duboko u noć, a već je i jutro moglo biti, politra loze i ja smo se pregovarali  šta ćemo i kuda ćemo. Minimalnom mukom smo se dogovorili da će ona u mene a ja odavde, što pre to bolje. Negde i nekuda. U pizdu maminu, najbolje bi bilo. Nije mi se javljala od kad se sa roditeljima odselila za Ameriku. A odatog je i previše godina. Ni glasa. Sva moja pisma su se vraćala sa onim nakaznim uperenim, pečatiranim,  kažiprstom. Komšijska rodbina su joj se davno već preselili na grobljansku ledinu, reči, glasa, slike, ničega od nje nisam imao. Sve oko nje se uprlo da mi je ukrade iz vidokruga. A onda je došlo TO pismo iz Amerike. Prazno. Skoro pa da je tako, prazan komad artije, uredno presavijen i spakovan u kuvertu. U njemu je bio samo, tanko seckanim selotejpom pričvršćen, valjda da se u putu ne razmandari, suvi, presovani cvet one naše divlje muškatle. Ni stojeće ni puzave, robusne kako samo ta vrsta može biti, jednostavnog cveta i latica svetlociklama boje. Naše stare muškatle, kojih su nekad prozori bili puni i kod mene i kod njenih preko tarabe. Ja cvet ne umem zgužvati, ali sam se tu noć dugo protiv toga borio. Suzdržavo se i merkao te krte latice, tu skoro pa fotografiju od čega sam ja i od čega je ona nekad bila. A šta bi drugo, spakovo sam nešto svoji’ pincli, nažvrljao materi i babi šta mi je palo naum, tek da me ne tražu po jendecima, i prno da je nađem. Odo ja!

***
Dugačka i debela livada, nikad razorana, da se poljskim miševima posreći u njihovim podzemnim istraživanjima. Mlad bagrenjak sa leve strane je trčkarao do desne, sav ustrepteo treso guzicom i vejao cvet usput dok se vraćao natrag. Kao da mu je bilo najinteresantije da človi naopako, meni iznad glave. Konačno, dobro je, nanovo je sve kako i treba da bude, miševi u zemlji, a bagrenjak gde mu je mesto, na levoj strani. Slika je prestala da igra, ovako je više nego dobro. Kad je dernjava pataka sa bare zamrla, dole nadesno, tačno sam znao da je rano popodne. Otežalih stomaka od sočivice i po ovom suncu, kome je još do dreke. Zaludna bubamara se klatila na vrhu klasa trave, sve se osvrćući, tačno kao da ne zna gde bi. Zbunjena, odustaje od svega, otkačinje se od klasa i pada kroz ništa, pa opet zastaje i pridiže debela šarena krila, no joj ni to ne ide baš najbolje i stropoštava mi se na vrh brade. Lagano, dolazi sebi, kreće u istraživanje mog lica, trupka preko usana, pravi krug, kao da joj se leva strana više sviđa. Kome buba mara nije prešla preko usana, taj nije živeo. Vremenom se skrasila na vrhu mog nosa. Nekako je delovala neodlučno, ili je možda samo zadremala. Iznenada je zatresla istačkanim debelim krilima, pridigla ih kao dva ogromna hangara da se otvaraju, naduvala prava braonkasta krilca ispod, obrnula se par puta prateći putem kvrge vrha mog nosa, zaskakutala kao da će sad i, baš kad je opet krenula da saklopi sve to natrag i padne nanovo u neodlučnost, jedan kažiprst ju je čvegerom katapultirao pravo ka njivi sa bostanom. Čveger se razlio, nestao, i ispravio u jednu finu svilenkastu šaku koja mi je jedno vreme mirno lebdela iznad glave, pa se zaljuljala i nestala mi iz vidokruga. Opet sam zurio u prolećno sunce. Tako je lepo grejalo lice i kolena, kao da ih je pržilo i mazilo na laganoj vatri. Ponovo sam tvorio oči. Divlji slez mi se nadvijao nad lice. Vetar je malo pojačao svoje, trava se zanjihala i prijatno golicala po vratu. Ponovo sam kod kuće. Njen svilenkast dlan mi čisti bradu i vrh nosa, sigurno je od buba mare, pa je polena ostalo. Sinu mi da buba mara i nije nešto u priči sa cvetom i polenom, više je za krtinu, ali kad se svila spustila preko čela, obraza i nastavila vratom, za buba maru i njene hranidbene navike me više nije bilo briga. Uživao sam u tom slasnom dodiru što je šetao. Sad će joj se dlan spustiti preko mog drugog obraza, pa vratom do razdrljene košulje. A tek njene grudi, ruka mi je sama krenula... pa sa strane, pa natrag, pa...Već su me trnci obuzeli, gospojica bi mogla još jednom?! Razigralo mi se po glavi šta se pod pojasom naređuje. Njen dlan i dodir, bez toga si niko i ništa. To je pravi život, to je krasota. A krasota hoće dolaziti u nekim najčudnijim i neočekivanim oblicima. Pljusnula je ta krasota jednom. Pljas po obrazu! Pa još jednom. Pljas! Pa još jednom, i još jednom, i još jednom Pljas! Pljas! Pljas! Sve dok se bagrenjak nije polupao i sipao nadole oštrom srčom, patke su se trunile po bari, Pljas! zašištalo je kao za vatrometa, ali ne sa neba i raja neg iz zemlje. Vulkan, ne, samo ne vulkan, dosta mi je i vulkana i šištanja! Pa me je preseklo da ja u stvari pojma nema šta je to vulkan, kako ja to sad tu pričam i mlatim o vulkanima. I počeo sam da psujem, svaka jedna psovka koju sam u životu čuo je sama našla svoj put do usta, šibao sam i levo i desno, sad je prskala čista zloba iz mene. „Samo polako! Polako...“, čuo sam je. Glava mi je klonula a svet se opet divljački zavrteo. Par novih šamara, nimalo svilenih, je vratilo sliku na okolni svet, izoštrilo je. Hladno i odvratno. „Da?!“ procedio sam, „koji kurac me...“ i krenuo da izbacujem razne gadosti pravo iz pluća. „Gospodine! Gospodine!“. Pa dobro, kad smo već tako fini, pridigao sam se na laktovima i osmotrio oko sebe. Pogledom, zasigurno izuzetno glupim, prošvrljao sam unaokolo. Video sam samo svetlije i tamnije delove mraka. U tom momentu jedino što mi je bilo na pameti je da bih dao sve što sam ikad imao i što sam ikad znao za jednog dobrog i brzog zubara. Gurno sam jezik pod desnu gornju šesticu i sisao, ne jako, da se živac još više prožgadi. Od ladnog piva sigurno nije, zujalo je po glavi. Zaškiljio sam bolje. Stvari su počele da poprimaju oblike. Mladac od 20-tak godina, plav i bubuljičav, u najsvetlije plavoj uniformi zurio je u mene kroz lelujavo bljeskanje baklje. „Gospodine!“  To sa odgonetanjem da je svetlo baš od baklje me je malo razgalilo, ispred i u daljini je svetlucalo na isti način i bio sam potpuno samozadovoljan. Krenuo sam glavom ka uzglavlju te blesave nosiljke u kojoj sam ležao, kad se mladac, potpuno nenajavljeno i nepotrebno, proderao „MIIIIRNOOOO!!!“ Zveket pendžetiranih potpetica što treskaju o kameni, ili barem već neki tvrdi pod, me je zaparao. Kad se ta neželjena buka primirila, još jednom sam otvorio oči. Na nepun metar od mene, ispred mojih nosila, stajala je ona, u nebeskoplavoj oficirskoj uniformi, najvišeg reda, sa kosom uredno smotanom oko borbene kape. Toliko jako je dreknula, još jednom „MIIIRNOOOO!!!“ da se moja nosiljka zatresla do istresanja mene iz iste. „Gospodo borci i predstavnici Slobodara, pozdrav!!!“ grmela je njena komanda. „Za slobodu!!!“ sledio je odgovor. Napravila je tri paradna koraka do mene i nosiljke. Baklje uz moje uzglavlje su mi gušile pogled. Nagnula se nad mene i bezrazložno ozbiljnim glasom rekla: „Gospodine izvršni komandante, sve komandne postaje vojske Dunavske Republike su po vašem nalogu onesposobljene i razorene u drugom, trećem i četvrtom napadu svemerske flote. Svi ostaci lojalista Dunavske republike su izolovani i čeka se njihova predaja ili uništenje. Relejne postaje su spremne da prenesu vašu daljnju komandu“. Nagla se bliže meni i nastavila tišim i bržim glasom, “Naravno, vaša prisutnost pred mikrofonom je neophodna. Da li ste spremni? Možemo sačekati još najviše 15-tak minuta, ali sve posle toga bi bilo prekoračenje krajnjeg vremena. Da li se razumemo?“. „Da“, izletelo mi je. „Gospodo borci i predstavnici, pozdrav izvršnom!!!!“ opet se proderala. Milion dvesta pedeset hiljada i tristo pedeset i jedna pendžetirana potpetica je tresnula o patos. Barem su mi kasnije rekli da ih je baš tačno toliko bilo. Zvonilo je u ušima dok mi je glava padala natrag u naslon. Gledao sam u ledeno nebo puno blještavila zvezda. Ama baš ništa nisam osećao od ko zna od kad, zašto bih baš sad počeo. Još jednom, bio sam ubeđen da je najbolje da se onesvestim, i to sam i učinio.
Sačuvana

Tuco Benedicto Pacifico Juan Maria Ramirez - "When you have to shoot, shoot, don't talk"
PanzerPedjys
Registrovani

član posade


Poruke: 89
Ugled: +5/-2
Starost: 48
Lokacija: Oxville
Pol: Muškarac
Van mreže


« Odgovor #3 poslato: 05.04.2010. 13:26:25 »

***
Krenuli su me probadati trnci levom nogom, od krsta pa duž zadnje strane butine i naniže. Sad će krenuti i bol, sve već znam, a onda ću se ukočiti. Jebena kičma. Još od onog srednjoškolskog basketa ne pušta, ni malo. Dublje sam se zavalio u fotelju i gledao u daljinu, verovatno prilično tupavo i još verovatnije, zurio pravo u ništa. Monitor računara je blinkao u svojim detaljnim razmacima, kako je koji izveštaj stizao. Svuda unaokolo su bile mape, po stolu, nakrivljene na zidu, sa ušima i zamašćene. Priznajem, tih nedelja sam počeo da zamotavam i pečenu ribu u mape. Tereni, bojišta, smuđ i poneka kobaja, svako je iznalazio svoj put po geografiji. Naznačene kote su dobijale bitnije note tako zamašćene. Mape za zamotavanje hrane, nešto starije za poturiti šolju kafe ispod, a one najstarije i za guzicu obrisati. Svuda mape, jedno pravo carstvo mapa. Kota 451 osvojena, 312 izgubljena, šifrovano ime grada koji se još drži, sa lokacijom na mapi 26 poznatoj samo nama nekolicini, teren čist „od-do“ vidljivo na mapi broj 22, podmapa 43... Prošao sam šakom kroz kosu, neočekivano masno. Dlake se zavlače pod nokte. Biće da sam počeo da se linjam, uveselio sam se idejom. Blenuo sam opet u mali drveni ram, odmah pored monitora. Cvetala mi je u ovoj prašnjavoj rupčagi ona naša, prava muškatla, presovana, sa još neizbledelom bojom cvetova, i mirna, oslobođena ljupkosti života. Bila je ista kao kad sam je izvadio iz onog njenog avionskog pisma. Ista tako beživotna, kao imitacija. Prepuna emocija, biće, samo za mene. Ko zna gde je ona sad. Sva fina i svilena, ko mileramom ranjena. Znam da je živa, žilavo je to. Komanduje i mlatara jezikom. Pridigao sam se potpuno iz naslona fotelje i proverio cifre koje su se iz sekunde u sekundu menjale i blinkale na monitoru različitim bojama.  Biće da smo ih negde ljudski odrali, njihovo zbrojno stanje žrtava 15.000, naše samo trećina od te cifre. Prijelo mi se ćufti od svinjske džigerice, ali sam pomislio da bi to bilo i previše za tražiti u ova doba, pa sam narudžbinu obrisao sa monitora i u rubriku „večera za generalštab“, podrubrika „večera za Glavnokomandujućeg oslobodilačke slobodarske vojske Dunavske Republike“ kliknuo na samo „pekarski krompir sa domaćom kobajom i kiseli  kupus“, poslao poruku, ustao iz fotelje i zatvorio prozor. Opet sam se zavalio u naslon fotelje, pripalio sebi, spakovao u torbu ram sa presovanom muškatlom i još nešto papira preko toga, poslao pripremljen fajl za komandujuće na sve 4 strane bojišta, u torbu ubacio još i današnje izdanje Dunavskih Novina, pola štanicle krekera, nacrte za svemirsko oružje, pa mi je sve zaličilo kao bezveze i premalo, te sam saljuštio u torbo još i sve sa desne strane stola. Sve redom. Bilo je tu svašta. Možda ustreba. Bio sam zadovoljan. Pozvonio sam mom posilnom. „Ja, Her Reichsmarshal!“ tresno je čizmom o patos i isprsio ko pevac. „Ne seri, nego prosledi ovu torbu do mog auta i postaraj se da bude sve spremno za moj polazak odmah posle večere.“ „Ja, Her Reichsmarshal!“ „Ne seri, ajde, piči sad.“ Večerao sam i, jednostavno, otišao da me nema.

***
Lagan povetarac ledi kosti i priređuje mi simpatičnu snežnu spiralu pod nogama. Malo se ljuljam, al’ cenim da to niko ne vidi. Uf, ta prasetina i podvarak me ubiše. Sve mi kuva, od džege pa naviše. Kad bi samo podrignuo. Nije red pred ožalošćenim, to ne...  Konačno, glava mi je klonula na, po najboljem grobljanskom maniru, šake sklopljene na vrhu držalja lopate. I sve je nekako klizila nadole. Srećom, pa se mi grobljari držimo, ko jedno, a pogotovo rakari, jedan bubetak pod rebra, i već sam nanovo u ponosno/ispraćajnoj pozi. Al’ opet, ne vredi. Sad ću, samo što nisam. Uf... Da ne postoji samo ta obaveza „čišćenja“ groblja, što podrazumeva: nikad ne budi napadan, sačekaj da sva rodbina ode na pristojnu razdaljinu od rake bez obzira da l’ je sahrana ili daća; nikad ne žderi gde si našao, podeli sa kolegama; uvek razdvoj brzo kvarljivo od trajnijih stvari i konačno, obavezno podeli, sa leve mesni deo i ostalo slano, sa desne slatko i resto toga. Onda se te dve gomile razdele u još dve podvrste, šta od leve i desne strane „diše“ zajedno, eventualno, spakuj zajedno, a preostalo i potpuno nedefinisano prvo probaj da l’ valja pa ako zadovoljava, podeli sa bratijom. Ili zaukaj negde. To je naš zakon. Naš grobljanski. Naravno, strogo je zabranjeno da išta od te hrane završi kerovima što nam uglavno stvara problem gde sa ostacima, a njih vazda ima, saraniti negde a da, to je l’, ne završi gde kerovi imaju pristup. Sve je bilo prilično mučno dok se nismo setili da kad dođe mušterija sa „izvol’te u krematorijum“ preferencijom, mi fino i lepo to što nema gde, u oganj potrpamo, kroz cug otvor iznad pećke, pa unutra. Pepeo je pepeo, nema tu šta da se filozofira. E da, sve je to lepo, al’ je sve još lepše palo u vodu na taj dan. Raku sam iskopao ko što mi je bilo kazano, i još dve, da sutra mogu malo duže da odspavam. Pa sam onda čistio sa levog novog dela, bio je moj red. A bilo je, šta sve nije bilo... i piktija i dgunje, i ukiselo s makom i čvaraka, dobrih reš čvaraka, piva, kobaja friških, musaka (otkud musaka, to još na groblju video nisam), šljive ljute, fino upakovane sarme u malim plastičnim posudama, sa sve saftom, da može i da se moči. Krancle. Kokos čupavci. Mađarice sa najfinijim filom. Opet mi je glava trznula niz držalje ašova, drugarski ubod u rebra pa je sve opet kao kako treba da bude. Što me je, iz nekog već razloga podsetilo na grobljanske bukete. To je sve tako monotono, sve sezonski, sve isto još od onog što smo zatrpali pre 3 meseca, odmah uz onog kod kojeg je bilo ribe. E to je možda bilo jače i od musake, pečen šaran na podvarku, za daću!? U redu, marim ja, ali zato cveće! Da ti pamet stane... To se ne sme ni pokušati pa prepričati, bio bi čist bezobrazluk. Sve uklopljeno da preliva i uliva jedno u drugo. Mnogo je lepo bilo. Za peticu. Uf... Ako još jednom podrignem, ode sve preko venaca, pa preko njih i rake i opet preko njega tamo dole... Ili nje, šta li je već, ime nisam upratio... Uf... A bio je tako lep dan, dobro leden, ali lep. Krenulo me sa kranclama na 16b. Ruštao sam tako našte slatko, polako šetao i blenuo okolo. Svakakvih imena ima. Deca uglavnom. Šetam ja tako i šetam. Odjednom, snimim sa leve strane, slano. Pivske štanglice sa susamom. Dok sam stig’o do tamo, na susednom ćošku kod 20c, polić. Pomirišim, dunja! Razmotam ja moju hoklicu na sklapanje (svaki rakar je ima, ona kao za pecanje), rasprostrem oko sebe sve prikupljene ponude i krenem da mljackam pa zalivam. Moš misliti, oni drugi kao sve baš dele kad ih niko ne gleda, sve verujem. Mljackam, zalivam i čitam imena unaokolo. Ama baš svakavih imena ima. Nečitkih do bola, i ponekad dobro smešnih. Raznih. 23 godine poživeo. Mlad. 19 godina poživeo. Jadnik. Poživela 21 godinu. Greota. 18, 18, 18, 19... Zateturao sam se međ tim sjajnim i još uvek nezasranim mermerima, prošao redom svaki jedan na toj parceli... 20, 20 19, 22, 18, 18, 21, 24, 19, 19, 22... Majku vam jebem, da vam jebem... krvavu... Glava je još jednom kliznula niz držalje ašova. Dernjao sam se kao džukela, „majku vam jebem, MAJKU DA VAM, jebem... seronje one jedne...“ I, odo, sleteo pravo, u raku. Sarana je zastala, pa nastavila. E, onda su me po prvi put umlatili, skoro pa namrtvo, i niko od kolega više nije samnom pričao, ne pričao, nego ni prilazio na 3 metra od mene. Pustili su me da i dalje kopam, ali dobio sam „plusić“ uz ime, kao za opasan znati ga uopšte. Skrenuo sam pažnju na sebe, a to se ne radi za ovakvog ratnog stanja. Tačno sam znao da neću još dugo trajati. A znao sam da iz nekog razloga ni ja neću stati, ma koliko sam još bolje znao da ne smem. Gubio sam se, gubio i to na najneodgovorniji način. Pucao sam po šavovima i jedino što mi je bilo bitno je da odem, sa najvećim mogućim praskom. Da bubnem, puknem, eksplodiram! Majku im onu štrokavu...

***
Nadvila se nad mene dok je podešavala visinu mikrofona na nevešto sklepanom stalku od tvrde žice pričvršćene na moja nosila. Tehničari su se zgledali i sa mukom slali knedlu za knedlom niz grlo. I mene je krenula nervoza od samo pogleda na njih. Sve se sad polako sklapa u jednu sliku, jasnu, ali ja, iako sam dobro znao šta mi je činiti, više nisam ima ni volje ni snage da se sa svim tim nosim. Dobro je, zvonilo je u glavi, uspelo je, valjda. Valjda je ovo kraj. Pogledao sam ponovo u tehničare. Tad je, na momenat mi je delovala kao samo jedna obična, prizemna nervoza, odlučno rekla: „Da se nosiš u pičku tvoju materinu, majmune onaj jedan!“ Ljudi su oko mene radili svoj posao i strepeli nad ishodom, dobre zanatlije, a ja sam dupeglavac najobičniji... Pa, za ovo sam se borio, koprcao, grizao levo i desno, a sad na samom finalu posustao, kao nema se snage, možda se i ne veruje... Sad se već razgoropadila ta bivša prizemna, postajala prebliska besnoj nervozi, „Ležiš tu na tim nosilima ko krepano goveče, sve ti prinose, primadono, Her Reichsmarshal, teraj se u tri lepe materine! Oćeš šapicu, možda?!“.

 Njen glas se nadvio blizu mene, prošaptala je i prenula me: „Ne boj se, vrlo dobro znaš da je sve ovo odavno, vrlo, vrlo dobro isplanirano. Ti si to isplanirao, organizovao i konačno naredio, seti se! Seti se!“ Zvonilo je to poslednje u ušima, i zvonilo i... Odigao sam se u nosilima, i pogledao je. Zurila je u mene u svojoj svetloplavoj uniformi, sa sve nervoznim podrhtavanjem levog oka. Bojao sam se da ću je izneveriti skoro pa šta god da uradim. Dvojica bilmeza u svetloplavim uniformama, sa po 130 kila svaki, su poskočili ko iz praćke i popravili mi naslon. Potom su se okrenuli ka postrojenim trupama, paradno odradili pozdrav pušci, tresnuli kundacima o patos i ostali zamrznuti sa moje leve i desne strane, pušaka oslonjenih na đonove tako da zajedno u prostoru čine slovo V. „Moja vojska... Moji bilmezi... Moji Pretorijanci...“ Sve je konačno puklo pred očima, i dan i sat i koji mi je kurac i šta je pa sve ovo. „Prijatelji moji!“ zagrmeo sam i iskašljao komad reda veličine ovećeg jednodnevnog pileta. „Prijatelji moji, Dunavci, Slobodari, Zemljani moji!“.

Sačuvana

Tuco Benedicto Pacifico Juan Maria Ramirez - "When you have to shoot, shoot, don't talk"
PanzerPedjys
Registrovani

član posade


Poruke: 89
Ugled: +5/-2
Starost: 48
Lokacija: Oxville
Pol: Muškarac
Van mreže


« Odgovor #4 poslato: 05.04.2010. 13:26:59 »

-oOo-

   Univerzalno Svegalaktičko Znanje, u svom segmentu posvećenog planeti Zemlji, je dobrim delom popunjen razmatranjima ko je „On“ u stvari bio i šta je tačno rekao u svom „Govoru“. Postoje razni izvori i navodi, uglavnom nepouzdani, i ni za jedan se ne  može sa sigurnošću reći da je potpuno pouzdan jer su podaci više nego šturi, bez obzira na to što se sve to izdešavalo pre samo nešto više od 2.000 godina. Uglavnom, ostala je tradicija a dobar deo je i verovatno mitologija. Snimak „Govora“ je sačuvan skoro samo pa u potpuno bezličnim fragmentima iz kojih se nikako ne da naslutiti njegov pravi kontekst. Smatra se da je za to kriva iznenadna zakrivljenost Zemljine magnetne ose (pogledati „Zakrivljenost ose i planeta Zemlja“) koja se pojavila odmah po prvom „Udaru“ i onemogućavala čuvanje bilo kakvog elektronskog zapisa (pogledati „Elektronski zapis i planeta Zemlja“) ili ih svodila na bezlična statička krčanja. Predpostavlja se da je „On“, „Spasilac“, „Poslednji Vođa“ (pogledati „Vođa i planeta Zemlja“)  ili samo „Poslednji“, bio rođen početkom 21. veka u istočnom delu Panonije, zemaljskoj oblasti koju su po tadašnjem humanoidnom sociološkom uređenju delila 4 nacionalna udruženja (pogledati „Nacionalna udruženja i planeta Zemlja“). Za to postoje zapisi u štampanoj formi koji su otkriveni tokom nedavnih uzaludnih pokušaja, uglavnom udruženja potomaka zemaljskih izbeglica i potonjih kolonija Zemljana, da planetu Zemlju ponovo privedu funkciji jednog samodovoljnog stambenog objekta. Dotično istraživanje je sasvim slučajno otkrilo depo u kojem su čuvani štampani zapisi (pogledati „Šampani zapisi i planeta Zemlja“) iz tog, poslednjeg zemaljskog perioda. Iz tih nasumičnih podataka se izvlače informacije da je negde u to vreme, prve polovine 21. veka, on organizovao malu militantnu grupu imenovanu „Slobodari“ (izvedeno iz „Sloboda“, pogledati „Sloboda i planeta Zemlja“). Oni su, po tim podacima, odbacivali svaku vezu humanoida sa izvesnim, dosad ne i proučenim, korenima sociološkog uređenja koje je vladalo planetom Zemljom, izgleda, nekih 5.000 do 10.000 godina. Izvorište tog i takvog uređenja je locirano u južnom delu evropskog kontinenta (pogledati „Evropski kontinent i planeta Zemlja“), što je zaključeno po učestalosti Slobodarskih izliva mržnje ka „Grčko-Rimskim jebivetrima“. Isto tako se pretpostavlja da su „Jebivetri“ bili izvesna religiozna skupina čija se dogma zasnivala na seksualnom opštenju (pogledati slike i filmove „Seksualno opštenje i planeta Zemlja“) sa prirodnim pojavama i, iako za to nema konkretnih dokaza, smatra se da je taj oblik religije (pogledati „Religija i planeta Zemlja“) u tom poslednjem zemaljskom vremenu bio i dominantan na planeti Zemlji. Svakako, „Slobodari“ su išli dotle da se u humanoidnoj socijalnoj evoluciji ne sme ništa prizivati kao „razvoj“, još od dana kada su humanoidi proizveli svog prvog Vođu. Prozvan je za „Poslednjeg Vođu“ ili samo „Poslednjeg“ baš iz tog razloga, i za to u iskopinama  postoje čvrsti dokazi. Zna se da je, ali ne i kako, „On“ uspeo da organizuje taj poslednji sukob (pogledati „Sukob i planeta Zemlja“) humanoida protiv humanoida. I da ga je pretvorio u proces čišćenja humanoidne rase od balasta, pre svega u njihovim glavama. U tim istim zapisima, postoje dokazi da je na kratko pre konačne borbene pobede njegovog novog nacionalnog udruženja zvanog „Dunavska Republika“, koje je stvorio i predvodio, organizovao veliku operaciju isterivanja na videlo svih korumpiranih (pogledati segment „Korupcija i planeta Zemlja“) elemenata u ustaničkim krugovima svojim iznenadnim nestankom. Za taj period njegovog života postoje neki navodi, koji se jednostavno ne mogu dokazati, ali se smatra da je njegovo mesto skrivanja posle bega imalo neku vezu sa jednim velikim grobljem (pogledati „Groblja i planeta Zemlja“). Važno je naglasiti da je tada na planeti Zemlji bilo sve na prodaju (pogledati segment „Prodaja i planeta zemlja“) pa se sumnja da je i „On“, zarad organizovanja svega što je uradio, morao biti blizak nekim od finansijskih krugova (pogledati „Finansijski krugovi i planeta Zemlja“). Kako je sama akcija bila očito vrlo zahtevna i teška, pretpostavlja se da su ti finansijski krugovi bili blizu razbijanja njegove ideje i preuzimanja vlasti (pogledati „Vlast i planeta Zemlja“). Još nije razjašnjeno njegovo prvobitno insistiranje na „Organskoj Demokratiji“ (ne postoji unos, pogledati srodni unos „Demokratija i planeta Zemlja“). Pretpostavlja se da je to bila prečica ka razotkrivanju finansijskih krugova i korumpiranih elemanata u svom pokretu. Kako i zašto baš tako, nije poznato. Još uvek je nerazjašnjena uloga izvesne ženske osobe, koja se često u tim zapisima vezuje uz njegovo ime. Po svemu sudeći, visoko rangirana u njihovoj hijerarhiji, neka „Ona“  je učestvovala u toj zaveri zajedno sa njim i izvela do kraja tu veliku planiranu akciju tokom njegovog nestanka, izdala naređenja za „Drugi Udar“,  „Treći Udar“ i „Četvrti Udar“ kada su, po svemu sudeći, konačno razbijeni ti finansijski krugovi i otpadničke jedinice koje su posle njegovog nestanka i „Udara“ na kratko preuzele vlast. Pisana istorija Humanida počinje tad, kada je u svom „Govoru“ (to je taj jedini deo što je sačuvan skoro pa u potpunosti) i ma koliko kratak bio u našim rukama, sada znamo da je naredio da se kompletna Humanidna populacija ukrca na flotu svemirskih brodova Dunavske Republike (pogledati „Humanidna flota, tamo i ovamo“), ode sa planete Zemlje i, po njegovim rečima „nađe sebe, negde drugde“. Te večeri je ispražnjena planeta Zemlja, a to se desilo srećom samo par sati pre početka velikih slamanja kore i neutronskih oluja koje besne planetom do danas. Pretpostavlja se da „On“ nikako nije mogao znati za kataklizmu koja se sprema te da je njegova naredba za odlazak sa planete Zemlje imala u stvari jedine veze sa njihovim radikalnim viđenjem promene nasleđenih socioloskih pravila. „On“ se pismeno povukao sa svih pređašnjih funkcija i nestao neznano kuda još tog dana dok svi Humanoidni brodovi nisu ni napustili orbitu Zemlje. Njegov neobjašnjivi nestanak je potvrđen ubrzo nakon istog takvog nestanka i šatla sa svemirskog broda u koji je bio ukrcan. Otišao je, izvesno, sa tom ženskom osobom, sa „Njom“. Njena šifrovana kartica komandanta slobodarskih armija, zaglavljena u bravi za otpuštanje šatla, još uvek stoji u Humanidnom muzeju na  planeti Katapult 1. (Pogledati „Rani Humanoidi“, „Planeta Zemlja i njihova prva kolonija“, „Katapult 1“).

Sačuvana

Tuco Benedicto Pacifico Juan Maria Ramirez - "When you have to shoot, shoot, don't talk"
dan555
Kosmozamlata

predsednik


Poruke: 8.830
Ugled: +80/-9
Starost: 61
Lokacija: Nigdina
Slike: moj album
Pol: Muškarac
Van mreže


« Odgovor #5 poslato: 05.04.2010. 15:20:32 »

Komentari koji su napisani u prethodnoj temi sa delovima ove priče:


Citat: vanax
smeh smeh smeh smeh smeh

Citat: Glorija
Shocked A meni nije smešno ... više sam kao ... očajna ? ... sažaljiva ? ... prkosna ? ... nostalgična ?... Početak obećavao smeh a posle me "saseče"

 Shocked grrr Da me nije napustio osećaj za humor pa da se odmah samoubijem ?

Ili,- da sačekam ja kraj ...

Citat: Sal
Procitah samo prvi deo, u prvom postu i mnogo mi se dopada...
Narocito naracija... Smile

Citat: dan555
Pancere, dobro došao. pozdrav

Da nije u pitanju Romel sa UPPS-a?

A Fta sad da radim sa ovom temom? Hmmm, možda prebaČim komentare u jednu poruku u novu temu... hmmm... nejasno

Citat: PanzerPedjys
Sasvim novi Panzer, nevidjen do sad!

Komentare fino upakovati, zaliti slagom i proslediti uz novopostavljenu celu pripovetku.

Vidim, fino društvance ovde! Interesantno, vrlo interesanto...


Prethodna tema je obrisana.
« Poslednja izmena: 05.04.2010. 15:22:25 od dan555 » Sačuvana


Čoveče, pazi da ne ideš mali ispod zvezda! pozdrav
MasterYoda
Moderator

predsednik
*****

Poruke: 4.365
Ugled: +32/-5
Starost: 65
Lokacija: Very Far Away from Anywhere Else
Pol: Muškarac
Van mreže


« Odgovor #6 poslato: 06.04.2010. 23:20:13 »

Ja neću ni pokušati da ovo pročitam...
Sačuvana

Čovek se ne bori s rupom iskopanom na pogrešnom mestu, nego s budalama koje su je iskopale. Rupu jednostavno zatrpava.
PanzerPedjys
Registrovani

član posade


Poruke: 89
Ugled: +5/-2
Starost: 48
Lokacija: Oxville
Pol: Muškarac
Van mreže


« Odgovor #7 poslato: 11.04.2010. 21:22:12 »

Pitanjce, kako i gde se kače spisanija u Word formatu. Kompresija, šta li već (vidim da se pominju rarovi, arjovi...), potrebna?
Sačuvana

Tuco Benedicto Pacifico Juan Maria Ramirez - "When you have to shoot, shoot, don't talk"
Tanjica
Daenerys Targaryen

predsednik


Poruke: 1.945
Ugled: +29/-10
Starost: 41
Lokacija: Bg
Pol: Žena
Van mreže


« Odgovor #8 poslato: 11.04.2010. 21:28:22 »

Kada otvoriš prozor za odgovor u donjem levom uglu imaš link Dodatne opcije. Kada pritisneš to, dobijaš klasičan izgled kao kad kačiš fajl uz e-mail. Izabereš fajl sa svog diska i uploaduješ ga.
Sačuvana

My needs are simple and few: food, clothing, a comfortable bed to sleep and NO IDIOTS.
Stranice: [1]   Idi gore
  Štampaj  

 
Prebaci se na:  

Šema sajta  ◊   SF Vektor  ◊   TV program  ◊   Periodni sistem NF

Pravilnik  ◊   SF kviz  ◊   NF na Krstarici  ◊   SF filmovi  ◊   Bibliografije

Kopirajt © 2006-2019. SF tim. Sva prava zadržana.
Pokreće MySQL Pokreće PHP Powered by SMF 1.1.21 | SMF © 2015, Simple Machines | Mapa foruma | Arhiva | wap2 Ispravan XHTML 1.0! Ispravan CSS!
Stranica je napravljena za 0.052 sekundi sa 24 upita.