SF tim
* 23.09.2019. 01:27:40
napredna pretraga  
Dobro došli, Gost. Molimo vas prijavite se ili se registrujte.
Da niste izgubili svoj aktivacioni e-mail?

Prijavite se korisničkim imenom, lozinkom i dužinom sesije
Vesti: Fan forum SF fanova. Smile
 
  Portal   Forum   Pomoć Pretraga Igre Prijavljivanje Registracija  
Stranice: [1] 2 3 4   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Poslednje putovanje splavara  (Pročitano 17858 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Sal
Banovan korisnik
predsednik


Poruke: 5.649
Ugled: +28/-10
Starost: 49
Lokacija: In the face of the place
Slike: moj album
Pol: Muškarac
Van mreže


WWW
« poslato: 04.04.2010. 13:29:38 »

Ovu pricu kacim sirovu, tj neobradjenu, onakvu kakva je izasla "ispod cekica".
Mogao sam je "prepeglati" pa onda nakaciti, ali zasigurno bi ostalo gresaka koje moje oci ne bi videle.

Slobodno raspalite sa kritikama ali i ukazite mi na greskice, gamaticke, stilske ili kakve god, pa cu ih ispravljati "u hodu".
Tako da na kraju imam fin, ispeglan dokument... Smile











(mesto za Suzaninu ilustraciju... ako bude imala volje, naravno.. Smile )


Pricu, formatiranu i sredjenu u Word 2003 mozete skinuti ako kliknete
Poslednje putovanje splavaraR.rar

Pass za rar u sf frend kafani ili na PP. Smile
« Poslednja izmena: 04.04.2010. 20:05:25 od Sal » Sačuvana

...We'd better get back, 'cause it'll be dark soon, and they mostly come at night... mostly...
Sal
Banovan korisnik
predsednik


Poruke: 5.649
Ugled: +28/-10
Starost: 49
Lokacija: In the face of the place
Slike: moj album
Pol: Muškarac
Van mreže


WWW
« Odgovor #1 poslato: 04.04.2010. 13:31:23 »

                      
Poslednje putovanje splavara






Milan, duboko zamišljen, nije mogao odvojiti oči sa ljubičastog neba ovoga sveta. Odavno se prestao čuditi njegovoj jednoličnosti i ravnomernosti. Otpuhnu je dim ka tom nebu bez ijednog oblaka ili bilo koje druge meteorološke manifestacije, pa spusti pogled na šahovsku tablu ispred sebe.
Odlučno uhvati lovca, pridiže ga i sa smeškom na usnama izgura crnu kraljicu sa belog polja koja je momenat pre toga suvereno kontrolisala središnjicu table.
Istom rukom je uze i spusti na plastičnu površinu stola, tačno prekoputa sebe, između table i prazne stolice…
Utom, njegov radni kolega i prijatelj izađe iz velike kamp prikolice koja je stajala na svoja četiri točka tik do stola sa šahovskom tablom, nosivši poslužavnik sa džezvom i dve šoljice na njemu.
„Ajde majke ti makni taj mobilni, ne znam koji će ti tu…“
reče mu Nenad, dok je spuštao tacnu sa tek skuvanom kafom na sto. Zatim se uspravi i zagleda ka severu, gde su se u daljini nalazili brežuljci obrasli ljubičastom travom, kao i cela ova dolina na kojoj su obitavali…
   „Opet ti se pričinjava, lalo?“
Upita ga Milan, sa blagom notom cinizma…
   „Dok sam kuvao kafu, video sam kroz prozor da je namah nešto zablistalo tamo… kad ti kažem, nekog ima gore na brežuljcima…“
odgovori mu Nenad, ne obraćajući pažnju na Milanovo peckanje. Zatim sede, uze cigaretu iz kutije i zagleda se u tablu…
  „Uzeo si mi kraljicu!“ -sa nevericom uzviknu.
Milan se nasmeši bezobrazno, te sipajući vrelu kafu u šolje, odgovori…
  „Dobro jutro, smislove…“
  –tobože ozbiljnim glasom mu uzvrati, gledajući kako se prijateljevo lice menja iz iznenađenja u nevericu, pa u tešku zabrinutost. Nije hteo da propusti priliku dekoncentrisanja protivnika, te ga naivno upita…
  „Jel, a šta misliš, ko bi to mogao biti tamo gore i sa kojom svrhom?“
  „Ma otkud ja znam, jebote…“ odgovori mu Nenad i konačno zapali cigaretu, i dalje zagledan u, za njega nepovoljan, raspored figura na tabli.
 Nastavili su partiju u tišini, povremeno je prekidajući srkanjem vrele kafe i škljocanjem upaljača. Milan je pobeđivao partiju za partijom, ako izuzmemo jedan remi. Taj dan očito nije bio Nenadov dan.
 I tada se oglasi resko zvono sa pravougaone, velike crne prizemne građevine koja se zlokobno ocrtavala naspram ljubičastog neba.
 Budući da se ta, nazovimo je zgrada iako nije imala prozore, nalazila stotinjak metara od njihove kamp prikolice ka istoku u pravcu ogromnih vodopada u daljini, resku zvonjavu zvona u ovom svetu tišine su čuli sasvim jasno. Toliko jasno da ih je i iz sna budio.

  „Vreme je, moj jarane…“ –oglasi se Milan, trgnuvši se iz šahovskog žara.
  „Operi šolje, a ja ću skloniti tablu…pa da idemo raditi“ – odgovori mu Nenad.

Zajedno su koračali prema pristaništu, koje se od njihove prikolice nalazilo takođe stotinjak metara dalje, ka jugu, a koje je ležalo na ogromnoj reci čija se boja vode nije mnogo razlikovala od boje neba.
 Dva ogromna trajekta, crna kao ona crna zgrada iz koje će uskoro putnici početi izlaziti, su plutala na savršeno mirnoj reci, sa obe strane mola.
Mnogo puta su diskutovali o toj reci, kao uostalom i o ovome mestu, svetu, i došli do zaključka da je ipak reka u pitanju, a ne jezero.
Glavni argument njihovog zaključka su bili oni vodopadi na istoku.. Na desetine njih su se obrušavali u reku pravo iz ljubičastog neba, u totalnoj tišini. Jeste da su bili mnogo udaljeni, ali ipak bi se huk vode koja sa ogromne visine udara u reku morao ćuti do ovde… ali nije.
Da je jezero u pitanju, dosad bi se cela ova dolina poplavila. Desno od pristaništa, reka se gubila u daljini zavijajući prema onim brežuljcima na severu. I to je bilo sve što su znali o njoj. Pokušali su da love ribu u njoj, štapovima što su doneli od kuće iz Novog Sada, ali nikad ništa nisu uhvatili. Čak su jednom hteli sa trajekta dubinu da joj izmere, ali ni to im nije uspelo. Teško olovo na kraju pet stotina metara dugačkog najlonskog silka nije dotaklo dno.
Kao i za sve ostalo na ovom čudnovatom svetu, odustali su od daljnih istraživanja iako su ih obojicu oni brežuljci i dalje kopkali, naročito nakon Nenadovih zapažanja o povremenom svetlucanju na njima.
    
 Mol je bio klasični, oko sto metara dugačak, kameni, iste dosadne ljubičaste boje. Kamen koji nije bio ljubičast, ili u tonovima ljubičastog, bio je crn kao ugalj.
Sve stvari druge boje, koje su se dale videti na ovom svetu su bile prenete sa zemlje, Milanovim pikapom…skoro sve.
Prišli su pristanu, i u tišini koračali ka malim metalnim vratima trajekta, spojenih mostićem sa molom. Napokon, Milan dobaci…
„Ajd, sretna plovidba…“
 a Nenad mu odgovori
“Ne seri…“
  Milan naceri i pritisnu jednostavnu kvaku na trupu broda. Nenad to učini isto, samo sa druge strane, na svom trajektu. Nalazili su se negde na polovini mola, kao i sredini dužine broda. Skoro istovremeno zakoračaše u utrobu velike metane zveri, i obojicu dočeka isti prizor…
Kružne stepenice, takođe od metala, su vodile pravo u visinu sve do komandnog mosta. Počeli su se penjati slabašno osvetljenim okomitim tunelom….
Popevši se pravo u komandnu sobu, Milan priđe ogromnom, kosom vetrobranskom staklu trajekta.
 Video je da je Nenad to isto učinio. Tridesetak metara dalje, njegova figura se savršeno ocrtavala na prozirnom komandnom mostu, koji se nalazio celom dužinom iznad ravne platforme trajekta kao neki moderan  stakleni most koji spaja dva nebodera. Kao i njegov, i Nenadov most je bio osvetljen ljubičastim lampama. Zatim Milan spusti pogled na ravnu, crnu instrument tablu na kojoj su se nalazile samo dve poluge sa crnom plastičnom kuglom na vrhu kao i veliko kormilo.
Okrenuo se iza sebe, i kroz takođe zakošeno vetrobransko staklo ugledao na kraju mola, u njegovoj visini, jarko crveno svetlo svetionika.
 -Sve po redu, bez greške- pomisli, vraćajući pogled na Nenada koji je, kako mu se činilo, seo u stolicu, podigao noge na konzolu i pušio.
I zatim u daljini, ka severo-istoku, spazi malu crnu mrlju. Uze svoj dvogled sa konzole i zagleda se u tu pojavu.
Video je ogromnu crnu elektro dizel lokomotivu kako vuče celu kompoziciju staklenih, teretnih vagona. Sačekao je koji tren da se dovoljno približe, te ih stade brojati.
Zatim mu se mobilni oglasi, i on se javi… naravno, nije ga iznenadio Nenadov glas… nije ga imao ko drugi zvati na ovom mestu…
  „Dvadeset tri vagona, bosanac… ovo ima da se oduži… da tražimo povišicu, a?“
Nakon izvesnog vremena, u kome je Milan takođe brojao vagone, odgovori kolegi…
  „Malo si se zajeb’o, novosadisto… ima ih dvadeset četiri… a povišicu traži sam, ne bi da se nađem međ’ putnicima pre vremena…“
  „Ma jebi se…ne znaš ni brojati…“
začu se Nenadov glas iz slušalice aparata, pre nego što je prekinuo vezu. Milan odloži telefon na konzolu mosta, te nastavi posmatrati kompoziciju koja se sve brže približavala.
 Zatim skrenu pogled ka crnoj građevini, pred kojom se pruga završavala. Pruga, položena na crne pragove a oni na ljubičastu travu ovoga sveta se završavala u maloj železničkoj stanici, bezimenoj, sa samo jednim peronom iznad kog nije bilo nadstrešnice. Taj crni kameni peron, bez ijedne klupe, mape u staklenoj vitrini ili reda vožnje vodio je pravo u  crnu građevinu.
Milan fiksira pogled na istu, taman kada je On otvorio odavde, sa njihovog položaja, nevidljiva poveća vrata.
 Nekad bi On izašao da dočeka voz, a nekad ne bi. Od čega je to zavisilo, bio je predmet mnogih žestokih diskusija, ali više nagađanja. Opet se začuo telefon na komandnom mostu Milanovog trajekta. Zgrabi ga sa konzole, te se javi…
 „Šta ti je više, šta si dosadan?“
 odbrusi Milan, te ubrzo, skoro momentalno dobi odgovor…
 „Ajde da se kladimo da će Gargamel ovaj put izaći pred putnike. Jagnje i gajba piva na sledećem odmoru…“
 Nije mu trebalo puno da prihvati izazov… ili bilo šta drugo, koje bi razbilo jednomesečnu monotoniju njihove smene na ovome mestu.
 „Važi. Gargamel ostaje u svojoj zgradi jer danas ne izlazi, a ti ćeš da platiš i jagnje i gajbu tamo gde ti ja kažem….“
 odgovori mu Milan samouvereno, prekide vezu i nastavi osmatrati voz, a sada i peron…
 Osmehnuo se.  U opkladama je uvek imao neku ludu sreću, što je i dokazao u par navrata. Gajba piva će im ovde dobro doći, a i pečena jagnjetina može stajati.
-Ipak- pomisli Milan –moramo biti oprezni sa cugom….
 Pre par smena, kada su tek preuzeli istu, napili su se toliko da nisu čuli zvono.
Spavali su mamurni, skoro pa pijani čvrstim snom, i propustili da na vreme budu na svojim mestima. Jako lupanje na vratima prikolice ih je nekako razbudilo, i kada su shvatili da neko, najverovatnije On, Gargamel, lupa, skočili su kao opareni, otvorili vrata i isteturali se van, pred njega…
On, Gargamel, nije izustio ni jedne jedine reči… samo je pokazao svojom rukom ka trajektima, u koji su putnici već bili ukrcani. Počeli su zamuckivati izvinjenja i pravdanja, ali On im je samo okrenuo leđa i krenuo ka svojoj crnoj građevini. Potrčali su ka brodovima, i od šoka, mamurluka i iznenađenja potisnuli užas koji se podigao u njima pogledom na njega, ili kako su ga nazvali, Gargamela. Videli su ga prvi put izbliza, na ovom svetu tada.
 Gargamel, kao ni mašinovođa kompozicije koji je znao ponekad izaći iz lokomotive da bi obišao istu, nisu bili ljudi. Po njima dvojici, bili su anđeli, ali ne baš po ljudskim merilima estetike. Crna, ljigava i pulsirajuća crna masa umesto mesa i kože, koje je bilo zatvoreno u skelet umesto da je obratno… lica od same te mase sa dva jarko žuta oka, i usta bez usana na kojima se video svaki zub…  sve to prekriveno ljubičastim ogrtačem sa kapuljačom, ipak dovoljno otvorenim da se uoči taj užas i ružnoća…
Milan se stresao na sećanje tog nemilog incidenta… Platu, toliko veliku koju bi sanjao i neki direktor iz evropske unije, su onda dobili u punom iznosu. Smena je stigla na vreme. Ni na koji način im nije sankcionisan onaj propust.
Snažno opsova i pljune na pod komandnog mosta trajekta. Izoštri sliku na dvogledu, i uoči Gargamela kako stoji ispred otvorenih vrata građevine.
-Ipak si izašao, jel’de pederčino jedna, samo da ja izgubim opkladu…- pomisli…
I tada, baš kada je završio misao, Gargamel, kako su ga prozvali, se okrenu i pogleda direktno u njegovom pravcu. Milan još jače približe dvogled, i vide, i mogao se zakleti, da mu se naceri…Zatim se okrenu i vrati u zgradu…
Milan preblede….
 –pa nije moguće da nam čita misli…-
 … pomisli. Ipak, mogao se zakleti da mu je On to upravo onim kezom stavio do znanja.
 
Konačno je voz stigao pred zgradu, i putnici su počeli napuštati platforme staklenih vagona.
Dostojanstveno, bez žurbe i bez guranja su silazili na stotine njih sa vagona i počeli formirati red, koji bi se zatim pokrenuo prema ulazu građevine.
Opet mu zazvoni telefon, ali ovaj put se nije hteo javiti. Odbio je poziv.
Nije mu se dalo slušati Nenadovo pobedonosno klicanje. Dobiće pečeno jagnje i gajbu piva. A Gargamelov pogled i cerekanje će ostaviti za novu temu koja će razbiti jednoličnost ljubičastih dana…pa recimo i noći.

Kada je prvi putnik ušao u zgradu, Milan povuče polugu. Malo za njim, i Nenad…
Ogromne metalne rampe na pramcima brodova su se uz zveket lanaca počele spuštati na ljubičasto, travnato pristanište.
Dvoja zadnja vrata, tačno sa suprotne strane ulaznih se otvoriše na crnoj, Gargamelovoj, građevini. I od svakih vrata, išla je po jedna crna staza, sekući tu neprirodnu travu kao zmija preko koje je valjak prešao, do po jednog trajekta.
Putnici su se počeli pojavljivati na obe staze. Koračajući automatski, ukočeno i hladno sa praznim, sumanutim pogledom ispred sebe…
Mihajlo uoči na stazi koja je vodila do njegove rampe skupinu mladih crnaca u uniformama. Marširali su jedan za drugim. Takođe, manju  skupinu istih na Nenadovoj stazi, koji su takođe marširali jedan za drugim, jednakim ritmom i brzine. Niko od njih, kao uostalom i svi putnici, nije okrenuo glavu, niti oči da razgleda okolinu. Gledali su ispred sebe, istim tupim i praznim pogledom.
Za crnim vojnicima su išli starci i starice, koji i jesu bili najčešći putnici. Bilo je tu i mlađih ljudi, iz svih društvenih slojeva, rasa i država sveta…
I svaki put prilikom ukrcavanja, Milanu a i Nenadu,  jer su pričali o tome, bi deca raspoloženje pokvarila. Što više njih, to bi im raspoloženje više padalo.
I sada su ugledali celu gomilu, kako se drže za rukice, sve u školskim uniformama…kao kada prelaze ulicu. Milan je procenio, na osnovu uniformi, da su mali britanci u pitanju.
Ali najviše bi se pokunjili kada bi na Milanovoj stazi ugledali poneko dete, što danas nije bio slučaj.

Jer, Milan je prevozio svoje putnike, mrtve, ka paklu, a Nenad prema raju.

Kada se rampa trajekta podigla za poslednjim putnikom, okrenu se i ugleda zeleno svetlo svetionika na kraju mola.
-Dragi moji grešnici, vežite pojaseve, jerbo polećemo…- pomisli, vukući drugu ručku na konzoli ka sebi…
Snažni motori, koje nikada nije video a koji su se napajali rekom (još jedan od njihovih dokonih zaključaka o ovome svetu) zadrhtaše ispod njega. Celi brod je vibrirao, tresao se od siline motora ali Milan je na to navikao. Kada poveća brzinu, umiriće se već…
Izmanevrisao je trajekt sa pristaništa, i okrenuo kormilom pramac ka svom odredištu. Bacio je još jedan pogled prema drugom brodu, Nenadovom, koji je uzmicao prema jugo-zapadu. Zatim osmotri ispod sebe svoje putnike, koji su stajali savršeno mirno sa istim onim tupim i hladnim pogledom na platformi trajekta.
-mora da ih ima preko hiljadu- pomisli sa dozom zabrinutošću.
U prvim danima ga je od tog prizora jeza hvatala, ali sada je osećao određenu ravnodušnost prema njima. Ipak, tolika masa putnika bi mogla izazvati nestabilnost plovila. Onda se zabrinu za druga, čiji broj putnika je bio za trećinu veći od njegovog.
Ispravio je kurs ka jugo istoku, pokušavajući na za sada nevidljivoj obali uhvatiti sjaj crvenog svetla njihovog mola. Zatim se priseti kako su počeli ovaj posao…
Sačuvana

...We'd better get back, 'cause it'll be dark soon, and they mostly come at night... mostly...
Sal
Banovan korisnik
predsednik


Poruke: 5.649
Ugled: +28/-10
Starost: 49
Lokacija: In the face of the place
Slike: moj album
Pol: Muškarac
Van mreže


WWW
« Odgovor #2 poslato: 04.04.2010. 13:33:47 »

* * *

  „Jel, Bosanac… dokle ti misliš nas ovde zajebavati sa cenom“
Milan spusti poslednju gajbu jabuka iz kombija na prljavi asfalt kvantaške pijace i bez reči popravi izlog. Ostalo mu je još desetak da proda. Zatim podiže pogled ka izvoru glasa, i u jutarnjem sivilu zore spazi gnevno lice onog Nenada, koji je parkirao preko puta njega ono ruglo od pikap-a, i takođe dovezao ajdare jabuke.
„Šta tebe boli ona stvar pošto ja svoju robu prodajem. Ako se ne uklapaš, nemoj ni da radiš… majmune…“
   -trudio se da mu glas zvuči što smireniji iako je u njemu divljala oluja besa. Napeo je telo u slučaju nasrtaja, osećajući kako mu adrenalin obuzima svaku ćeliju… Ovaj Nenad mu već odavno ide na ganglije, vreme je da ga nauči pameti.
„Ovo ti je zadnji put da si stao ovde, na ovo mesto…još jednom ako te vidim, zube ću ti razvaliti… a majmun ti je tata…“
Milanova molitva bi uslišena. Čuo je baš ono što je želeo. Dobio je povod da ga nauči pameti.
Uspravio se, podigao obrve i ciničkim siktanjem odgovorio…
 „A jel tako, matere ti?“
…pre nego ga je iz sve snage udario šakom po levom obrazu. Nenad se zateturao par koraka unazad, dočekavši još jedan udarac, ovaj put po nosu. Krv mu je krenula niz usta, ali je nije bio svestan. Treći, dolazeći udarac je blokirao laktom, i sam uputio jedan, podobro zakačivši Milanovu vilicu.
Onda su se dohvatili za vratove i počeli valjati po blatnjavom asfaltu pijace.

Milan se, i dalje zagledan u još nevidljivo signalno svetlo suprotne obale, nasmeši…
Onda, tukući se dok ih policija nije rastavila, a i mnogo dana posle, Milan nikad ne bi pomislio da će mu Nenad postati ne samo radni kolega, nego i iskren prijatelj. Tek nakon tog nemilog incidenta, kada su se sreli u birou rada i čekali red za overu knjižice, uvideli su da imaju mnogo toga zajedničkog.
Počeli su zajedno da idu u nabavke, pa i da rade. Postali su rado viđeni gosti u obližnjoj kafani. Znali su podobro da popiju, ali su znali i kada treba stati. Takođe, znali su i sa konobaricama, pa su postali miljenici osoblja lokala. A i ekipi na večernjem fudbalu kog su upražnjavali svaki treći dan. Sve u svemu, obojica su imali sređene, momačke živote.
Sve do onog dana…

* * *


Milan, koga je zabrinutost za drugara prekinula u podsećanju, uhvati telefon sa konzole i pozva prijatelja… Nadao se da je još u dometu.
Imao je sreće… Signal bi slab, ali dovoljan…
 „Je li, kako trajekt...ovo moje čudo pretovareno, a tek tvoje…hoćeš izgurati ili da zovem Gargamela?“
 „Ma gura nekako…nikad nisam imao ovoliki gaz, jebote…voda je do same ograde... valjda Gargi zna šta radi…“
odgovori mu drugar, sa zabrinutom notom u glasu koju, uprkos pokušaju, nije uspeo da prikrije…
Kada su se prihvatili ovog posla, niko im nije branio da koriste svoje telefone. Mnogo su im značila povremena čavrljanja tokom plovidbe. I jednog dana, kada Gargamel opazi, sa tri stotine metara daljine Nenadovu Nokiu oko vrata, zaustavi ukrcavanje mrtvih i pohita sve do broda pa uđe u isti i popne se do komandnog mosta. Nenad onda pretrnu od straha, a ni Milan ne bi daleko od toga posmatrajući ih dvogledom sa svog plovila.
Zatim spodoba svojom koščatom crnom rukom ,koja izroni ispod plašta kao leđno pero besne ajkule na mesečini, pokaza na telefon. I ruka ostade u tom položaju, sve dok Nenad ne shvati šta spodoba želi od njega, te brže bolje otkači telefon i pruži mu ga. A on ga svojim kandžama prihvati, otvori poklopac i ukuca nešto na tastaturi. Zatim se naceri, bez glasa, zatvori poklopac telefona i pruži ga Nenadu koji ga, sav prebledeo, prihvati.
Nakon što Gargamel napusti most, pa i brod, ukrcavanje mrtvih se nastavi… Tek nakon izvesnog vremena, Nenad otvori telefon i u imeniku nađe novi broj. A do broja i ime, koje je na šarenom LCD displeju svetlelo „Gargamel“. I taj događaj bi povod za duge i žestoke diskusije u dokonim isčekivanjima voza i novog tovara mrtvih…
  
Milan se nije mogao pomiriti sa tim i prekinuti vezu.
„Slušaj, ne glumi heroja rada nego govori šta se dešava. Ako misliš da nećeš uspeti, okreni trajekt nazad, a ja ću Gargamelu reći da tako ne ide, i da ću ja uzeti pola tvog tovara…jebote, koji mu je samo?“
Na to, Nenad mu odgovori, sad već podobro udaljen…
„Ma sve je OK…ide ovo čudo, istom brzinom kao normalno opterećen…gaz se stabilizovao, mislim da neće bit problema… ajd, ako bude signala, čujemo se kasnije…“

„Kako ti kažeš…ajd…“
I obojica prekinuše vezu.
Milan spusti telefon u džep košulje, ne zaboravljajući ni ovaj put pogledom okrznuti stanje baterije. I kao obično, bila je puna. Na ovom mestu, nikad se nije praznila… niti je kredit išao sa njihovih računa. Ni iz Nenadovog pikapa se nije gorivo trošilo, niti se akumulator praznio.
Nasmeši se sam sebi prisećajući se kako su vrtili krugove do brežuljaka i nazad, pokušavajući da istroše gorivo iz auta. Nisu uspeli.
A nisu ni obraćali pažnju na Gargamela, koji ih je svo vreme sa perona stanice posmatrao. Kada bi se previše primakli brežuljcima, Gargamel bi aktivirao ono resko zvono, koje im je napadalo bubne opne čak i na toj daljini. Oni bi smesta shvatili poruku i okrenuli vozilo.

Opet dohvati dvogled, i pogleda u pravcu svog odredišta.
Sada je jasno video mol, i na kraju istoga mali svetionik koji je na svom vrhu treptao zelenom bojom. Podigavši dvogled malo naviše, uočio je voz, kompoziciju, kako na čelu sa ogromnom crnom lokomotivom čeka na njega, na njegov tovar.
I onda ih ugleda. Dve prilike, sićušne sa ove daljine, ali zato ništa manje zastrašujuće. Obe prilike su imale crne ogrtaće na sebi, ali Milan je znao da su iste konstitucije, iste „rase anđela“ kako je Nenad jednom rekao, kao njihov Gargamel. Ali obojica su znali, osećali, da oni nisu službenici pakla.
Službenike te firme mrtvi upoznavaju na odredištu kompozicije, u koju će se uskoro njegov teret ukrcati…
Na tom pristaništu, nije bilo nikakvih objekata. Mol je završavao na velikom, crnom kao ugalj peronu sa kog su mrtvi stupali na teretne vagone kompozicije.
Nenad nikad nije stupio na tlo svoga odredišta, niti je imao želju za tim, niti je imao ikakvog kontakta sa one dve prilike, vratarima pakla.
Nakon izvesnog vremena, njegov trajekt je prišao molu. Preciznim manevrom je približio brod pristanu, i povukao ručku na konzoli.
Teška metalna rampa se spustila na mol, i mrtvi su isto kao prilikom ukrcavanja, dostojanstveno u tišini i pognutih glava, krenuli prema molu i popunjavali staklene vagone kompozicije.
A za to vreme, jedna od one dve prilike u crnom se popela u lokomotivu, a druga nastavila nadgledati iskrcavanje mrtvih sa trajekta, stojeći tik do rampe.
Ne jednom je Milan imao poriv da im mahne, da ih pozdravi sa mosta, ali bi ga novonastali osećaj jeze sprečavao u tom naumu.
Kada je napokon dovoljno daleko isplovio, dvogledom je video kako se kompozicija popunila putnicima, i kako se ona druga prilika penje u ogromnu lokomotivu.
Nije mu bilo do gledanja kako voz mrtvih kreće ka paklu, i kako se onaj drugi lik penje na krov jednog od vagona pa se okrenu i dohvati mobilni da pozove Nenada…
  „Ja istovario, krenuo nazad, ti?“
    „Meni će trebati još dvadesetak minuta…kad pristaneš, otvori nam po jedan karneks i stavi da se greje…“
  „Oš`pasulj, ćufte il gulaš?“
  „Ja ću gulaš…“
 „Ajd“…

Nekada su merili vreme, štopericama na telefonima, koliko im treba za jednu „turu“, od ukrcavanja, plovidbe, istovara i povratka. I svaki put bi vreme ture iznosilo oko tri sata, manje više. I to u turnusima od osam, devet sati. Ovaj put je imao osećaj da je prošlo sat vremena više, zarad vanserijske količine „tovara“.
- radimo prekovremeno – pomisli Nenad i nasmeši se prisećajući se kako su došli do ovog… malo je reći neobičnog posla.
 Nakon izvrsno i berićetno odrađene letnje sezone preprodaje domaćeg voća i na hiljade pređenih kilometara, seli su u kafanu da naprave konačni, finansijski obračun…ili kako su to oni zvali, da se „rastale“.
 Zaradili su dovoljno da preko zime odmaraju, tek uz pokoji blic poslić da odrade, da ne izađu iz „forme“…
 Svako veče su se sastajali u kafani, dogovarali šta i kako dalje preko zime. Nisu naučili besposleno ležati.
I svaki put, u istom ćošku, sam, sedeo je on.
 Jedne večeri, kada su podobro potegli, Milan upita Radu, konobaricu…
  „Jel, srećo…ko je onaj matori tamo…svako veče sedi ovde sam…spava li ovde ili šta?“
Na to mu Rada odgovori svojim baršunastim glasom, ali ovaj put tiho kao zamah leptirovog krila, spuštajući još dva piva na sto.
  „Ma ne bre… dođe ovde malo pre vas, naruči kafu i ode kada vi odete. Jako čudan lik, hvata me jeza od njega… a kafu ni ne dirne i ostavi uvek dobar bakšiš…“
 I svo troje, istovremeno, okrenuše glave ka matorom. A ono što videše ih  prestravi do kostiju.
Fiksirao ih je očima crnim kao sam pakao. Naravno, to su bile ljudske oči, sve sa beonjačama, kapcima i trepavicama na starom, neobrijanom i umornom licu, ali njihov pogled je bio crnji od najdubljeg ponora, i najmračnije tame.
Svo troje je imalo osećaj da im je taj pogled duše zaledio, zauvek. Nakon što se Rada vratila svom šanku, njih dvojica u tišini nastaviše ispijati pivo.
I samo što zapališe po cigaretu, starac se podiže sporim, ali ipak odlučnim pokretom i priđe njihovom stolu…
Tek mnogo vremena posle, kada te noći prihvatiše starčevu ponudu za neobičan, ali jako dobro plaćen posao, prepoznaše tu istu tamu u očima na Gargamelovom grotesknom licu. I to ono jutro kada ih je razbudio, mamurne…
Zašto je Gargamel baš njih dvojicu odabrao, kao i ono dvoje iz druge smene, dvoje afrikanaca, je takođe bilo premet mnogih njihovih diskusija u dokonim časovima čekanja na sledeći nailazak kompozicije.

* * *

Nakon izvesnog vremena, uslovno rečno vremena, jer je vreme bio relativan pojam na ovome svetu, Nenad pristade uz mol i zaputi se ka njihovoj prikolici.
Tamo stade prebirati po prepunom frižideru da bi im odabrao obroke. Svaki put, za vreme jednomesečnog odmora dok su afrosi radili, njih dvojica su iskoristili zadnji dan istoga da bi nakupovali dovoljno provijanta.
Uvek su gledali da imaju mnogo, mnogo više nego što im treba. Jer, nikad nisu bili načisto sa tim kad mogu „zaglaviti“ ovde, i koliko… Njihova smena, ono dvoje crnaca iz Zaira je imalo isto razmišljanje jer je i njihov frižider uvek ostajao pun dugotrajne hrane, pretežno konzervi i gotovih jela, brašna i testenina.
Ponekad, kada bi im Gargamel za vreme primopredaje smene dozvolio da popiju pivo zajedno, izmenjivali su svoja iskustva na lošem engleskom, kako su znali i umeli. I tada, jedne prilike, dogovoriše da dele svu hranu, ali i da paze da uvek ostane barem za dva, tri meseca iste.
Milan izvadi, uz dva karneksova gulaša i par krompira, pa ih stade ljuštiti. Pri tome, uključi plinski šporet  i pristavi iz male cisterne iza prikolice vodu da se greje.
Kada je ubacio krompire u šerpu da se skuvaju, uze svoj dvogled i pogleda prema Nenadovom trajektu koji se svake sekunde sve više i više primicao.
- taman dok se krompir skuva - pomisli, i otvori jedno od dva piva koje je izvadio iz njihovog velikog frižidera.

Nakon obeda, dogovoriše se da odgledaju film sa laptopa.
Svaki sa po pivom u ruci se udobno zavali u svoju fotelju ispred prikolice. Salve smeha su prekidale apsolutnu tišinu ovog sveta, uzrokovane komedijom koju su pustili na ekran kompjutera.
I onda se oglasi zvono, režući svojom reskošću njihov odmor, zabavu a i svest. Jer nikad se novi tovar mrtvih nije pojavio ovako brzo.
A za njim, svaki sledeći još brže.
  Mrtvi su pristizali u enormnim brojevima. Radili su non stop, bez prekida. Povremeno bi kršili proceduru, i za vreme ukrcavanja putnika šmugnuli do prikolice da popiju jedno brzinsko i u ranac spakuju hrane i vode. Gargamel ih je viđao da to rade, al im nije zamerio. Barem im nije stavio do znanja da jeste. Njegovo ponašanje se izmenilo, i ne jednom za vreme tog ogromnog broja priliva mrtvih, ponašao se, pa recimo iracionalno… kao da ne zna šta da radi dalje.
  Milan i Nenad su ga zabrinuto posmatrali sa mostova svojih brodova, polazeći ka odredištu na suprotnoj obali kako kreće prema brežuljcima, pa se nakon stotinjak metara predomisli pa stane, i tako stoji u mestu neodlučan da li da nastavi ili da se vrati. Dilemu bi mu prekinulo pištanje dolazeće lokomotive sa novim dušama... a on bi se vraćao da obavi svoju dužnost, kakva god ona bila.
Petnaest zemaljskih dana i noći je trajao maratonski prevoz mrtvih, u konstantnim ciklusima. Vozovi su jedan za drugim pristizali.
  Gargameli druge obale, vratari pakla i raja su već nakon trećeg vanrednog talasa pokušali uspostaviti kontakt sa Milanom, stojeći ispod mosta i ne mareći za mrtve koji su ih kao roboti zaobilazili i nepogrešivo koračali ka peronu. Gledali su svojim tamnim očima u Milana, strpljivo i nepokretno. I kada god bi im Milan slegnuo ramenima, kao znak da ni on nema pojma šta se događa, oni bi se istovremeno okrenuli i vratili svojim obavezama.
I sedmog dana, kada su iskrcali prepune trajekte koji su od pretovarenosti toliko utonuli u reku da se voda počinjala prelivati na palubu što im je uz sve to postala i dodatna sekiracija i obaveza ispumpavanja iste, zatekoše „svoju“ obalu pustu.
Nisu videli ni kompoziciju na peronu, niti pun mol mrtvih putnika kako strpljivo i dostojanstveno čekaju na trajekte da se ukrcaju.
Umorni, pristali su svojim brodovima na pristan, i oteturali se do prikolice. Vreme na ovom svetu nije postojalo, ali njihovi bio časovnici su nesmetano funkcionisali. Ono malo vremena što bi dremnuli za kormilom dok ih časovnik sa telefona ne bi trgao iz sna, taman na vreme da se razbude za iskrcavanje ili ukrcavanje, nije izdaleka bilo dovoljno da im nadoknadi propušteni odmor.
Srušiše se na svoje ležajeve u prikolici, i momentalno se prepustiše zagrljaju dubokog sna…

* * *

Uporna i prodorna zvonjava telefona ih razbudi, ni sami ne znajući nakon koliko časova ili dana sna. Milan je znao da se ne oglašava njegov mobilni, jer je njegov zvonio melodijom „Neću Neću Dijamante“, a Nenadov ih je čupao Mocartovom „Za Elizu“ iz topline snova…
- Nenadov pederluk  -  pomisli Milan, i dalje slušajući Mocarta i Elizu, zevajući.
   „Jebo te telefon, javi se više…“
zagalami Milan prigušenim tonom, glavom pod jastukom. Na samoj ivici svesti mu je bilo da ih nema ko drugi zvati nego sam Gargamel, ali znao je da je to Nenadov problem, i da će kojih desetak sekundi duže ležati…
Konačno, Nenad napipa telefon i javi se…i nakon dve sekunde, uspravi se u krevetu brzinom kobre i poviče…
 „bog te, reče mi Gargamel da izađemo…“
„ne mogu da verujem da je matori konačno progovorio…“
promrsi Milan razbuđen i sa zebnjom u glasu, sad već sedeći u krevetu i navlačeći čarape. Kada su se obukli, izađoše van sa mišlju da je stigla nova kompozicija mrtvih.
I bili su donekle u pravu.
Ali nije ih zaprepastilo samo to što je desetak mrtvih stajalo na stazama, svi poredani na stazi pred Milanovim brodom, jer su naučili da ih pristiže na stotine, nego ih je zaprepastio prizor ispred njihovog habitata.
Na stolu ispred prikolice su stajale dve velike šolje crne kafe, otvoren Marlboro i na tacni mala, ukrasna flaša rakije sa dve čašice. Ali ono što ih najviše zaprepasti, bi treća stolica uz sto boga pitaj odakle stvorena, na kojoj je sedio Gargamel.
Zbunjeno i preplašeno su gledali u njega. A i on u njih. Zatim im je pogled uznevereno prelazio mrtve, praznu kompoziciju na peronu, sto sa kafom i rakijom, pa opet na njega.
I to bi potrajalo tako da prilika za stolom ne pokaza rukom na slobodne stolice…
Kada nesigurno sedoše, prihvatiše se cigareta, pa rakije. Da smire svoje živčane sisteme koji su urlali od straha, znatiželje i iščekivanja. Nakon jedne mučne minute, Milan prvi progovori izbegavajući pogled tamnih Gargamelovih očiju…
   „Šefe, šta ovo bi u zadnje vreme?“
Sačuvana

...We'd better get back, 'cause it'll be dark soon, and they mostly come at night... mostly...
Sal
Banovan korisnik
predsednik


Poruke: 5.649
Ugled: +28/-10
Starost: 49
Lokacija: In the face of the place
Slike: moj album
Pol: Muškarac
Van mreže


WWW
« Odgovor #3 poslato: 04.04.2010. 13:35:35 »

Muk koji nastupi bio je teži od tišine ovoga sveta. I nakon dugih petnaestak sekundi, Gargamel konačno pokrenu svoju vilicu bez usana i odgovori…
    „ne znam… mašinovođa ne zna…niko ne zna…nikad ovoliko…a sada nikad manje…čekajte me…pijte..“
I nakon tih reči, ustade i zaputi se ka kompoziciji. Njihovi pogledi su ga ispratili skroz do kompozicije gde se zadrža desetak minuta sa mašinovođom iste.
Zatim se uputi ka svojoj crnoj zgradi, a voz se pokrenu i polako, unazad, krenu odakle je i došao. Nakon nekog vremena, začu se zvono i videše ga kako se zaputi ka trajektima. Nenad i Milan skočiše sa stolica i krenuše ka molu. Tamo Milan otvori mala bočna vrata svog broda i sačeka naređenje od Gargamela, pomislivši da je u ovoj vanrednoj situaciji tako najbolje. Nenad taman htede zakoračiti u svoj trajekt kad se on oglasi, pristižući do njih…
   „Obojica…za mnom…“
…i uđe u Milanov trajekt.
Kada su se svi ispeli na most, Milan spusti rampu i mala kolona mrtvih zakorači na platformu gde su stali i nemo gledali ispred sebe fiksirajući neku imaginarnu, daleku tačku.
Obojici kapetana trajekta bi mnogo više od nelagode. Em što su se prvi put zajedno vozili, em što je i Gargamel bio prisutan, po prvi put progovorivši.
Sama plovidba ne bi ni neudobna, ali ni udobna. Gargamel je svo vreme stajao ispred zadnjih, ogromnih prozora mosta,  koji su se prostirali od metalnog poda pa skroz do plafona, i nepomično gledao ka njihovoj obali koja se udaljavala sve više i više…
Milan i Nenad skoro da i nisu razmenili ni reč, iako bi imali što šta da kažu jedan drugome. Garamelovo prisustvo im je ulivalo strah, nervozu i nelagodu, povrh same situacije.
Kada su pristali na mol, Milan spusti ručku rampe, a Gargamel siđe sa mosta.
Kao i obično, tamo su čekala ona dva vratara pakla. Kada je rampa dodirnula ljubičasto tle, Gargamelova braća stupiše na platformu trajekta, van svake procedure i običaja. Milan je gutao knedle i razmenjivao uznemirene poglede sa Nenadom. Nisu se usudili ni reč izmeniti.
I onda videše kako jedan od Gargamela suprotne obale hvata prvog mrtvog za vrat, i neljudskim urlicima trese… I prvi put Milan i Nenad videše kako se mrtvi trgaju iz svoje obamrlosti, transa, i pokazuju znakove svesti.
Visoko na mostu, iznad platforme, nisu mogli ćuti šta mrtvac govori jednom od anđela, vratarem pakla. Ipak bi uhvatili pokoju reč, koja je više ličila na monotono i ravnomerno krkljanje.
 Nenad zapali cigaretu, te ponudi Milana koji je sa zahvalnošću prihvati. I samo što su je ispušili, pojavi se Gargamel na mostu. Mrtvi su bili ukrcani na voz, koji je već zamicao u daljini…
Nisu se usudili išta pitati. Povratak na njihovu obalu je protekao u tišini.


* * *

Dani, nazovimo ih tako, su im proticali u napetosti i isčekivanju. Smena je trebala odavno doći, ali nije. Ritam pristizanja voza, koji je do nedavno bio ravnomeran i konstantan, je postao nepravilan. Nekada bi tri puta dnevno dolazio, a nekada ga ne bi bilo ni po par dana. I uvek bi dovozio malu grupicu putnika, najviše njih pet, a nekoliko puta samo jednog.
I radili su svoj posao, kao i Gargamel, koji god da mu je bio,  u onoj njegovoj crnoj prizemnoj građevini.
Nakon mesec dana sve je stalo. Voz više nije dolazio. Uzaludno su na prugi sedeli i čekali da ga ugledaju u daljini, nemo, bez komentara i priče.
Gargamel im se često pridruživao u tom bdenju i uvek bi ponuđen rakijom i cigaretom. Piva im je nestalo odavno.
I jednog dana, za vreme čekanja voza na peronu Gargamel prihvati i rakiju, i cigaretu. Ipak, nije više od onda reči izustio, niti glasa od sebe dao. Samo bi gledao, nemo i nepokretno svojim crnim očima u daleku tačku u daljini gde se pruga spajala sa ljubičastim horizontom.
Nakon još desetak dana, Milan i Nenad konstatovaše da im se provijant opasno smanjio. Kada su se jadali Gargamelu na to, on ih samo pogleda, zastrašujuće dugo i vrati pogled u daljinu, gde je pruga u daljini nestajala…
 
  Sledećih dana odustali su od čekanja na peronu.
 Vreme su provodili ispred prikolice gledajući filmove, igrajući karte ili šah i čitajući knjige. Sve ostalo, pa čak i istraživanje ovog sveta su izgustirali. Gargamel je nametnuo limite i toga su se pridržavali. Ipak, iz dana u dan bili su sve više zabrinuti, provijant se smanjivao jako brzo, i samo što nije dotakao kritičnu tačku od koje su morali racionalizovati obroke.

  I baš tada, nakon jednog od obeda priđe im Gargamel. Sede na svoju stolicu i zagleda se u njih. Prihvati čašicu rakije, a i cigaretu.
Nemo, u tišini su pušili i rakiju ispijali, dok im se konačno nije obratio.
   „Nenad mene… voziti do brežuljaka…. Tamo čekati njega….. i pitati…  daljne instrukcije… On zna….On uvek zna… i onda ćemo… pobrinuti za vašu hranu….idemo…“
Milan ugasi cigaretu u pepeljari, otpi još rakije i pre nego što će nageti sledeći gutljaj, upita naj prirodnijim glasom…
  „A ko je to ON?“
 Crvene iskre se pojaviše u tamnim očima anđela, i Milan odmah zažali na postavljenom pitanju. Ipak, neke stvari nisu bili da najobičniji službenici znaju za njih…
 Ipak, dobi odgovor…
   „On je …početak i kraj… On je sve i svugde… On je …Bog, gospodar“
Nakon toga Gargamel ustade sa stolice i krenu ka zastavinom pikapu.
Nenad i Milan se zagledaše. Napokon, Milan reče…
   „Idi za njim, jebote… nemoj da čeka…pričaćemo kad se vratiš…“.
Nenadovo „ajd“ je bio jedini odgovori koji je smislio, dok je kretao ka svom pikapu u kom je Gargamel već sedio…
  Milan ih isprati pogledom. Trebaće do brežuljaka desetak, možda i više minuta. Pomislio je da ne bi bio sada u Nenadovoj koži.

* * *


Nakon desetak sati, taman da izvadi svež i vreo hleb iz rerne, ugleda u daljini malu crvenu mrljicu kako mu se približavala.
Nakon minut, vozilo se uz škripu starih kočnica zaustavi pred njihovom kamp prikolicom. Gargmel izađe prvi iz vozila, i zaputi se pravo ka svojoj crnoj zgradi.
Nenad, izlazeći takođe iz auta, umesto pozdrava dobaci prijatelju…
„Jebote, hleb miriše sve do brežuljaka, a ja crkoh od gladi…“
  „Sedi, nasuču ti pasulja da krkaš, pa ćeš mi ispričati šta je bilo tamo…
Odgovori mu Milan, sipajući rakiju i stavljajući je pred Nenada. Ubrzo se vratio sa dva tanjira pasulja i velikim komadom hleba, kog prepolovi rukama i jedan deo pruži Nenadu.
 Halapljivo gutajući vreo pasulj, Nenad je između zalogaja pričao…
  „Celim putem nije ni reč izustio, iako sam ga pitao gde to i kome idemo. Al zato mi je tri cigare izduvanio. Kao da je bio nervozan.
Počeo sam se peti uz brežuljak dok on nije digao ruku. Stao sam i pogledao u njega. On je ladno izašao i procedio „čekaj“ kroz one svoje ugljenisane labrnje, jebo ga otac…“
 Nenad zastade da iskapi čašicu rakije koju Milanu i sebi natoči, te da izvadi još šarene salate iz velike tegle…
  „I ja ti prijatelju čekam ko dileja na pola brežuljka satima. Nisam te hteo zvati, šta ja znam kakva su tamo pravila…Meni lepo dojadi, i ja gore, za Gargamelom. I jebote, neš verovati šta sam video…“
  Nenad opet natoči čašice, te melodramatično otpi malo , pa opet malo iz nje… znao je da mu drugar izgara od isčekivanja.
  „Ajde govori više, šta si video gore?“
upita ga Milan znatiželjno, naginjući rukom tanjir da pokupi ostatke pasulja…
  „Golf teren, sve sa onim pederskim zastavicama i rupicama i onim smešnim vozilima na struju. Nenad opet zastade da pripali cigaretu. Prazan tanjir ispred njega, kao i brzina kojom ga je ispraznio je svedočilo koliko je bio ogladneo.
 Odbijao je dimove, zgledan u ljubičasto nebo…
 „Pa govori dalje, šta si još video gore?“
Otresavši pepeo u pepeljaru, Nenad nastavi…
 Našeg Gargija kako prilazi nekom omanjem liku u košulji havajki, bermudama i slamnatim šeširom. Mislim da je imao i cvikere, al nisam siguran…daleko su bili…“
Opet stanka, da bi Nenad sipao vode iz kanistra u čašu…Nakon što je popio, nastavi pod pretnjom Milanovog natmurenog i nestrpljivog lica…
 „I ovo mi neš verovati, al je živa istina… Gargi pade na koljena pred tim likom, i nije ga smeo pogledati u oči, tako mi se činilo…
  „Aj ne seri, jel majke ti?“ prekide ga Milan iznenada.
  „Ozbiljno ti bre govorim, što bi ti lagao…slušaj dalje… onda ga lik pomilova po glavi i Gargi ustade… a uz tog tipa, bila su još dvojica… likom  na nas, ljude, al onako…zastrašujuči. Gargi je mala maca za njih. I pred njima je pokazao poniznost…“
 Sad Milan pripali cigaretu, pa prekinu Nenada…
„Znači, lik u havajki je kao bog, a ona dvojica sa njim, kao neki anđeli, višeg ranga od Gargamela?“
  Zagledan ka pučini velikog jezera na čijem su molu ležala dva trajekta kao dve usnule nemani, Nenad odgovori…
„I ja to mislim. Lik je gospod bog i dolazi ovde da igra golf, prate ga dva viša anđela a naš Gargi je obična fukara među njima, kao neki šefić  stanice... „
 Obojica zaćutaše, prihvatajući van vremensku tišinu ovog tranzitnog sveta sa zahvalnošću. Naročito Nenad. Morao je dati svojoj svesti određenog prostora da prihvati da je on možda jedino ljudsko biće koje je videlo boga. I to iz potaje, špijunirajući. Ali najviše mu je trebalo vremena da prihvati da On nije onakav kako ga je zamišljao.
Napokon, Milan prekide tišinu…
 „Ajd, nastavi priču.“
 I Nenad nastavi.
„Pa vidi, svi su bili daleko, ali tu je bio i jedan lik u crvenom odelu, crvenom kao krv… i on je bio sa nekakva dva stvora, toliko ružna da ti ne mogu opisati…pola kerovi, pola ljudski kreteni… a sam lik… kao da je imao ovnovu lobanju umesto glave… keve mi moje…je’s da su bili daleko, al nisam slepac… kada sam ga ugledao kroz dvogled, htede mi srce iskočiti od prpe, jebte…“
 Milan mu je poverovao. Ne zato što su mu se ruke tresle dok im je sipao rakiju u čašice, nego što je znao kada Nenad laže, a kad istinu zbori. A ionako su se navikli na nepojmljivo radeći ovde, u tranzitu duša.
 Nakon što obojica iskapiše čašice i zapališe po cigaretu, Nenad nastavi…
  „Video sam da se lik u havajki izderao na onoga u crvenom, a crveni mu uzvratio a ona dva anđela uhvatiše one … stvorove i umalo ih ne zadaviše. Da ih gospod nije zaustavio jednim pokretom ruke, rastrgli bi ih. A naš Gargamel stajao po strani i nije micao, od straha, sigurno.“
 Nakon stanke, Nenad nastavi…
   „Ja Milane mislim da je ono bio sam đavo sa svojim demonima koji se sastao sa gospodom da vide što nema mrtvih…jer… ni gospodu duša, a ni onom zlu, đavolu…“
 Obojica su zanemela. Tišina, prirodni deo ovog neprirodnog sveta opet zavlada. Zamišljeni su gledali ispred sebe pitajući se neizgovoreno pitanje…  I napokon, Milan ga postavi…
  „A zašto nema više mrtvih, Nenade?“
Prozvani slegnu ramenima, napravi grimasu i počeša se po glavi. I taman da odgovori, oglasi se Gargamel svojim siktavim glasom, koji im je trenutno svu krv u žilama zaledio u isprepletenu mrežu većih i manjih ledenih kanala…
  „Niko ne zna… ni gospodar… ni tami gospodar… niko… jedan drugog … optužuju … za veliko zlo…zato vas dvojica idete nazad …na svet … i vratite se … i javite zašto nema … mrtvih…“
  Nijedan od njih dvojice nije primetio Gargamela kad se stvorio kaj njih. Nenad je bio previše zauzet pričanjem, a Milan slušanjem… Zbog ozbiljnosti i nepojmljivosti situacije, nije ih to ni interesovalo mnogo. Ipak, obojica su bili sigurni da je on tu stajao izvesno vreme.
Naposletku, podiže ruku i pokaza prema crvenoj zastavi, Nenadovom pikapu, uz reči izgovorene tako kao što bi ih zmija izgovorila da zna govoriti…
  „Idite… kapija otvorena…dok se ne vratite… doneti sebi i hrane... i gospodarima duša… idite sad…“
 Zagledaše se jedan u drugog, i ne bi im svejedno. Pre su se radovali povratku u njihov svet, u Novi Sad, gde bi se odmarali i provodili trošeći novac koji im je Gargamel nesebično davao pri polasku. Ni ovaj put nije bio izuzetak, niti je šef štedeo. Obojica su primetila da je koverta deblja nego inače, što ih i nije obradovalo u ovom momentu…
 Milan instinktivno, po iznenadnom osećaju koji ga obuzme, ustade iz fotelje i krenu u prikolicu.
 Nađe svoj ranac i stade iz polica trpati flaširanu vodu u isti, kao i nešto hrane. Svakom drugom prilikom, Nenad bi mu se narugao na tome, ali ne i ovaj put. Očito da je sam imao sličnu slutnju. Zgrabi svoj ranac, i povede se Milanovim primerom.
 Gargamel ih je strpljivo čekao. Kada su krenuli prema vozilu, nisu videli da je ušao u prikolicu, i da bi se za trenutak opet pojavio i pošao za njima.
 Dok je Nenad grejao motor koji je nevoljno štucao, kao da mu se ne ide na taj putneizvesnosti i kao da hoće da im kaže da ostanu tu gde su, on zakuca na suvozačev prozor. Milan ga otvori i uze iz anđeoskih prstiju onu podeblju kovertu novca. I taman da izusti „hvala“ i podigne prozor, Gargamel mu pruži i pištolj, njegov TT-7,62 koji onomad iz rata donese, pa onda i na ovaj svet. Uprkos Nenadovim protestima, Milanu bi žao da ga baci ili ostavi. Ipak, najviše ga začudi to što je Gargamel znao za njega, iako je pištolj bio dobro sakriven u prikolici. I od njih dvojice zaboravljen.
 Milan prihvati i pištolj, i zadenu ga za pojas. Uzvrati Gargamelu dug pogled, i ne odgovori ništa na njegovo
 „… čuvajte … se…“


* * *


 Spuštajući se tamnim i krivudavim putem niz venac, Milan tiho reče…
    „Bog te, od kapije pa sve do ovde, nigde vozila ni jednog… a zora sviće…“
 Nenad mu isprva ne odgovori ništa, da bi nakon nekog vremena ipak oglasio…
    „Pa jebem mu Milane, naravno da u ova doba nema nikoga…zora sviće, ljudima rano da ustanu na posao, koji ti je…“
   Obojica nisu više ni reč izmenili, sve dok stara zastava nije sišla sa venca i jednosmernog puta ka podnožju, da bi se uključio na magistralni, dvosmerni put.
  I dalje se vozeći ka Novom Sadu, ne primetiše ni jedno vozilo na cesti…
   „Eto, jesam ti rekao… nigde auta ni u susret, ni iza a ni ispred nas… a znaš dobro da ih ima u ova doba… nije nam prvi put da prelazimo kapiju u zoru, pametni…“
Nenad nije imao drugo, nego da se složi sa Milanom.
 „Pa dobro, nema ih… i šta sad? Bio si u pravu i čuti… misliš da mene nije prpa?“
 Kad ne dobi nikakav odgovor, nastavi…
 „Prestade narod na zemlji umirati, sad ujutro na glavnom putu ka Rumi nigde žive duše… ovo je već drugo autobusko stajalište gde niko ne čeka bus… jebote Milane, mene prava prpa hvata…“
 Milan zapali cigaretu Nenadu, pa sebi… nalazili su se ispred Petrovaradina. Još uvek ne videše ikoga.
Naposletku, Milan prozbori…
  „I ja sam se usr’o do grla… ovo nisu čista posla, Nenade… mislim da Gargamel zna više nego što nam je rekao…“
   „Ne verujem…“  odgovori Nenad…
   „I njima je u interesu da saznaju šta se zbiva…“
Nakon kraće stanke, ulazeći u Petrovaradin, Milan mu odgovori.
 „Pa šipak moj u interesu. Nemoj mi samo reči da sam gospod bog ne zna šta mu se na zemlji zbiva“
     Milanove reči odjeknuše kao grom u kabini pikapa, i ubiše svaku dalju konverzaciju.
Nemo su posmatrali Petrovaradinske kuće i prozore, gde ne videše nijedno upaljeno svetlo u sivilu zore.
 Nenad uspori vozilo na 40 na sat, da bi mogli lakše razgledati okolinu. Čak ni psa, pa ni mačku ne videše oko kontejnera punih đubreta. Tek pokoju pticu kako preleće sa grane na granu, graktajući kao sumanuta.
 Dnevna svetlost je sve više potiskivala sivilo povlačećeg mraka, i uskoro se razdanilo. Nenad je stao na sred puta, na samom početku varadinskog  mosta da bi obojica napustila vozilo.
Pušeći četvrtu cigaretu od kako su prešli kapiju na fruškoj gori, kod bombardovanog i oštećenog predajnika u blizini NIS ovog motela i naslonjeni na toplu haubu zastave, gledali su na suprotnu obalu dunava, na novi sad.
« Poslednja izmena: 04.04.2010. 13:37:16 od Sal » Sačuvana

...We'd better get back, 'cause it'll be dark soon, and they mostly come at night... mostly...
Sal
Banovan korisnik
predsednik


Poruke: 5.649
Ugled: +28/-10
Starost: 49
Lokacija: In the face of the place
Slike: moj album
Pol: Muškarac
Van mreže


WWW
« Odgovor #4 poslato: 04.04.2010. 13:38:26 »

  „Evo već pet minuta nijedno auto da prođe kejom. Ja mislim da i neće“
Milanu nije mogao a da se ne složi sa njim, te odgovori…
  „Izgleda da je tako. Hajdemo mi lepo kod mene u stan, da vidimo ima li išta na TV-u ili radiju.“
  Kako nisu imali ništa pametnije da odluče, sedoše u auto i krenuše preko mosta. Ipak, Nenad promrmlja…
 „nisam ja Rada da me vodiš u stan, jebote“
  Milan se blago nasmeši zbog te opaske, i bi mu drago što mu drug ne gubi ni razum, a ni živce u ovoj jako neprirodnoj situaciji. Prelazili su most, sporih 30 kilometara na sat. 
   I onda, na kraju istoga, uočiše prvu nepravilnost, anomaliju…
  Dva policijska vozila i jedan BVP tenk su stajali kao barikada, zaprećivši saobraćaj iz Petrovaradina ka Novom Sadu. Nisu se mnogo iznenadili, čak šta više, osećali su olakšanje. Znali su, gde ima službenih vozila, mora biti i ljudi. Makar i policajaca.
  Prišli su sasvim barikadi, i Nenad ugasi motor. Opet izađoše iz zastave, i priđoše vozilima policije. I obojicu ih pokri ledena jeza kada shvatiše da su oba auta napuštena.
  U blizini i dalje ne bi nikog. Milan obiđe barikadu, i priđe zadnjim vratima BVP-a. Širom je rastvorio oba krila i pred njim se ukaza belina unutrašnjosti čelične ratne nemani.
 Na vozačevom sedištu ugleda vojnika, leđima okrenut. Instinktivno je znao da je mrtav, i pre nego što je udahnuo smrad jednomesečnog leša.
 U ratu se dosta toga nagledao i prizor mu ne bi toliko odvratan. Ali Nenadu bi.
 „Nemoj prilaziti ovamo, evo ga mrtav vojnik ovde, smrdi do neba…“
prodera se Milan, ali prekasno. Iza svojih leđa začu Nenada kako ispušta uzvik „UUUUHHhhhhh“ a zatim i kako povraća. Smrad je bio čak i za Milanov istrenirano čulo mirisa prejak, tako da izvuče maramicu iz džepa i prisloni je uz nos. Zatim priđe skroz do leša i stade ga pregledvati.
 Vojnik nije mogao imati više od dvadeset godina. Crna kosa mu je bila slepljena oko velike prostrelne  rane na glavi. U desnoj ruci, koja mu je mlitavo visila kraj sedišta je i dalje stezao pištolj. Oko njega su bile razbacane prazne, a i pune konzerve.
Milan se zatim povukao u srednji deo oklopnjaka. Po topu , i bojevoj municiji u elevatoru je video da se iz BVP-a dejstvovalo po mostu.
  Ali, pomisli Milan, u koga?
Na zadnjem kraju vide na klupama ostavljene rance. Pregleda ih, i u njima zateče hrane, vode, sredstva za higijenu, pisma i ostale vojničke stvari.
  I nađe, uredno uglavljenu u sošku, automatsku pušku. Uze je i pregleda. Okvir sa trideset metaka je bio pun. Ispod puške je bio uredno složen rap. I njega pregleda, i izvuče dva rezervna okvira iz istoga i dodade ih Nenadu, koji je stajao ispred vrata BVP-a bled kao avet.
 Zatim izađe na svež vazduh, prebaci pušku preko ramena i zalupi vrata oklopnjaka te krenu ka zastavi.
 Zgrabi svoj ranac, otvori ga i naredi Nenadu da ubaci okvire municije u njega.
 „Jebo te, kako smrdi onaj leš… jel, koji će ti ta puška? Jesi normalan bre od vojske i policije da kradeš? Hoćeš da najebemo kao žuti? I gde patrola da vidi onog mrtvog tamo… mislim, ja ga nisam video na svom trajektu…a i kako bi među onolikim silnima… Milane, ovo je sve sranje…“
Počeo je Nenad histerisati. Milan ga je dovoljno poznavao i znao je, čim su naišli na mrtvoga, da će biti tako. Počeo je mirnim, tihim i umirujućim glasom dodavajući mu flašu sa vodom…
  „Slušaj, Nenade… smiri se, popij malo vode… vidi.. onaj vojnik unutra se sam ubio. Zatvorio se u BVP i ubio se. Da se zabravio, nikad ga ne bi našli…“
  Uto, otpivši vode, Nenad ubaci…
  „Da bog dao nikad ga videli… jebote, ispovraćao sam dušu…“
 Milan ga prekinu, oštro…
  „Prekini cmizdriti devojčice i slušaj me dalje… čovek se ubio, razmisli zašto se ubio… Njegova posada BVP-a se uhvatila noge, kao i panduri. Neko je ostavio ranac, neko ne, ali svi su poneli oružje. Ostao je sam, i ovo je garant njegova puška. Pandurska auta su tu, znači da su krenuli peške. Skrivaju se od nečega. A pošto ih ne možemo kolima proći, i mi ćemo tabanati do mog stana. U redu?“
  Nenad izvadi malu plosku rakije iz svog ranca, dobro potegnu i pruži je Milanu, koji zahvalno odgovori…
  „E ova ti je pametna…“
Krenuli su kejom. Milan se instinktivno držao zaklona, ne izlagajući se nepotrebnim pogledima sa okolnih zgrada.
 Nakon stotinjak metara, Milan predloži…
  „Šta misliš, da krenemo preko riblje pijace, kroz centar? Možda tamo bude naroda, da pitamo šta ovo sve znači. Možemo i u gradsku kuću svratiti, guzonje su se tamo garant obezbedile a i neko obaveštenje okačile.
  „Pa hajdemo, …kako ti kažeš… ja… ne mogu ni razmišljati pravilno, jebote…“
Nastavili su u tišini koračati. Milan se pribojavao da Nenad ne „pukne“ ali, kako će se ispostaviti, bezrazložno.
Prošli su ribljom pijacom. Na tezgama, trulo voće i povrće sa svojim smradom ih je nemo i bez reči ispratilo...
  Prodavci nisu imali vremena ili nisu bili u mogućnosti robu da skupe.
razmišljao je Nenad.
   Ono što je snašlo Novi Sad, došlo je iznenada i jako brzo. I to iz pravca Petrovaradina.
Uskoro su pristigli na početak zmaj jovine ulice. Pojedini izlozi su bili razbijeni, a roba u njima opljačkana.
   Baš kao onda, u Sarajevu
Nije mogao, a da se ne seti… I onda, na uglu dunavske i zmaj jovine, ugledaše poredane u grudobrane džakove peska. A ispred njih, na stotine puščanih čaura… Nešto je nadiralo iz pravca dunavskog parka, i pokušavano biti zaustavljeno.
  Neprirodna tišina zmaj jovine ulice, kao i celog grada im je spuštalo ledene graške znoja niz kičmu.
  Koračali su dalje ka trgu slobode i gradskoj kući… povremene grupice čauri, koje su nepokretne i neme ležale na pločniku su Milanu ispričale priču o sporadičnoj vatri i sukobima. Ogromne smeđe fleke na asfaltu, koje su ih ispratile od barikade su svedočile, takođe nepokretno i nemo, o velikom broju žrtava. Milan je znao ono što srećom Nenad nije, da su te fleke sasušene lokve krvi…
 Na trgu su videli još tri BVP-a, i dva policijska vozila.
Ulaz u gradsku kuću je bio zaštićen džakovima peska. Milan ih zaobiđe, i kroči unutra…
Vazduh je bio ustajao i memljiv, i onaj miris truleži, kao u onom BVP-u ispred mosta ih zapuhne. Znao je da su ovde bili leševi, ali da ih sada nema. Jednostavno je znao, osećao. Smrad vazduha mu je ukazivao na to.
  „Jebo te Milane…“
Uzviknu Nenad, sav prebledeo. Milan u prvi tren pomisli da će opet povratiti, ali nije.
 Pogled mu je fiksirao veliku crvenu mrlju na tepihu, svu skorenu i sasušenu.
  „Hajdemo odavde, Nenade… nemamo šta tražiti ovde više. Nema obaveštenja, nema ništa…“
 I konačno izađoše na jutarnje sunce. Milan se nečeg seti, pa priđe jednom od policijskih vozila. Unutar istoga, upali radio stanicu. Iz zvučnika se po unutrašnjosti vozila prostre radio šum. Promenio je par kanala, ali bi isto. Kada je vratio na prvobitni, uze mikrofon u ruku i stisnu na njemu dugme sa strane. Prinese ga ustima i reče…
  „Halo, da li me čuje iko… halo, ima li ikoga da čuje…“
Otpusti dugme i sačeka. Ipak, ništa osim šuma se nije začulo.
  „Nema nikoga ni na radio vezi“
zaključi Nenad tupo i seti se da sa mobilnog pozove par brojeva. Uzalud, jer ustanovi da je mreža pala, i samim time nije mogao dobiti signal.
 Snažno opsova, i vrati telefon u svoj ranac.
Milan, koji prestade čeprkati po policijskom vozilu pruži svoj pištolj Nenadu i reče…
   „Slušaj…znam da mrziš oružje, ali sada nije vreme za to. Repetiran je i zakočen. Ovde nisu čista posla, brate moj… nemoj slučajno da sereš kako ti ne treba… vidiš i sam kakva su se sranja dešavala ovde“
 Nenad nemo i bez reči prihvati oružje. U njegovim očima Milan vide i blesak odobravanja.
Zatim stisnu sirenu na volanu policijskog vozila, i zadrža je tako desetak sekundi. Onda je otpusti, i ponovi isto, par puta u manjim vremenskim intervalima.
 Nenad je jako stezao pištolj, dok mu je pogled prelazio preko svake raskrsnice, ulaza i prozora. Milan za to vreme skinu pušku sa ramena i ubaci uz glasno škljocanje zatvarača metak u cev. Obojica su imala osećaj da se odjek zvuka sirene i dale odbija po jezivo pustom, mrtvom gradu…
  Nakon petominutnog čekanja, u kom se ne desi ništa zanimljivije od preleta par golubova i klepetanja njihovih krila, Nenad progovori…
 „Čini mi se da ovde nema žive duše… ajmo mi dalje…“
Nakon kraćeg oklevanja, prijatelj mu odgovori…
„Idemo, ali ne peške.“
…zatim sede u policijsko vozilo, u kome se ključ još njihao u bravi. Okrenu ga i vozilo zaštekće. Nakon desetak pokušaja paljenja i skoro ispražnjenog akumulatora, auto upali. Nenad sede na suvozačevo sedište i ciničkim glasom izusti…
 „Još nam samo šapke fale pa da se igramo pandurijade…“
Milan se naceri, uprkos nepojmljivoj irealnosti situacije i pogleda u svog prijatelja, te uz osmeh reče…
 „Ima jedna na zadnjem sedištu, posluži se...“

 Kraj narodnog pozorišta, Milan skrenu vozilo u jevrejsku ulicu. Vozio je sporo, sa puškom u krilu. Nenad je fiksirao levu stranu široke ulice, u potrazi za bilo kakvim znakom života. Takođe, sa oružjem u pripravnosti.
 Konačno, dođoše na ugao jevrejske i bulevara. Tu zaustavi vozilo i obojica izađoše iz njega. Ledena tišina u centru grada im je izazivala teskobu, pa i jezu. Zapališe po cigaretu i nasloniše se na vozilo.
 „Jebote, eno nekoga!!!“
 Uzviknu Nenad bacajući cigaretu na asfalt, i potrča ka ulazu u futošku pijacu.
 Milan takođe baci cigaretu i potrča na drugi ulaz pijace, onoga sa bulevara. U sebi se iskreno nadao da Nenad nije pogrešio, da mu se nije učinilo… ne samo radi kontakta sa nekim, za saznanjem šta se desilo svetu, nego Nenada samog. Nikako mu nije trebao prijatelj koji je na granici pucanja, i kome se pričinjavaju stvari. I likovi.
 Trčao je duž pijace po trotoaru bulevara koliko ga noge nose, te skrenu u prvi ulaz na istu. I ugleda ono što je Nenad ugledao. Ugledao je dete od svojih osam, devet godina kako besomučno trči između tezgi, sa rancem na leđima. A video je i Nenada kako trči za njim.
 Odlučno, preskoči jednu tezgu i popreći put malom, koji mu je uleteo pravo u ruke.
Dete se počelo otimati, vrišteći iz sveg glasa. Nenad ga je takođe, sav zadihan, pridržavao i govorio mu umirujuće reči. Dečak je jednog momentu došao sebi i prestao histerično vrištati. Gledao je čas u jednog, čas u drugog.
Milan, ne znajući šta bi prvo upitao malog, pogleda u Nenada. A Nenad mu šakom okrenu glavu sebi, čučnu ispred njega i upita smirenim glasom…
  „Jel mali, kako se zoveš, i šta nosiš u tom rancu…“
Brišući suze iz očiju, tresući se od straha, dečak promuca…
  „Zo..zovem se … Branko… nos…nosim… hranu za ses…sestru…“
Nenad mu otvori ranac, i vide da je pun jabuka koje su tek počele trunuti, čokolada i konzervi koje su se nekad prodavale na tezgama.
 „A gde ti je sestra, Branko?“
 Upita ga Milan, takođe smirenim i nežnim glasom.
 Branko ga je gledao neko vreme, i onda odgovori, podižući ruku u pravcu bulevara…
 „Tamo“
„A gde su vam roditelji“
Čuvši to pitanje, dete briznu u plač. Ipak, uspeo je kroz suze odgovoriti…
 „Oni su… on… među… onima…“
… i tu zastade.
Par sekundi su čekali odgovor, koji ne usledi.
I onda Nenad, što je nežnije mogao, upita malog…
 „Kojim onima, sine?“…
Dete je opet obrisalo suze maramicom što mu je Milan pruži, pa odgovori…
 „Pa …onima… što… noću… izlaze…“
Sad ih je mali već gledalo sa interesom i zanimanjem, dok mu je strah polako nestajao iz velikih smeđih očiju.
 „Mo..molim vas…moram ..da idem …do sestre… sama je…i gladna…“
Milan zamišljeno pogleda u malog, dok Nenad sa nevericom ponovi reči dečaka…
  „Oni što noću izlaze?“   
„Da…a … ka…kako ih …ti.. ne znaš?“
Sada i Milan čučnu kraj malog, i zagleda mu se u oči…
  „Vidi, Branko… mi nismo odavde… mi smo došli izdaleka...ne znamo šta je bilo ovde, šta se desilo. Hoćeš nas odvesti svojoj sestri, pa onda sve ispričati?“
 Branko ih je gledao sa podozrenjem i sumnjom. Ipak, obradovao se kada mu je Nenad rekao da će svi zajedno odneti hrane koliko mogu poneti, i da će samo za njega Milan odvaliti bravu na pijačnom magacinu za koji niko nije znao, jer je bio mnogo zavučen.
Natrpali su desetak velikih kesa suvog mesa, konzervi i slatkiša, i odneli ih do auta. Branko im je pokazao zgradu u koju su se sklonili njegova sestra i on. Milan ostavi vozilo ispred velike cvećare, te uđe kroz polomljeni izlog za njima dvojicom.
 Iza pulta radnje, vodila su vrata u porodični stan, a iz istoga stepenice na sprat.
Jedan deo širokog hodnika je bio prezidan, očito u velikoj žurbi. Na tom zidu su bila, takođe u velikoj žurbi, navarena rešetkasta vrata. I što im je naročito zapalo za oko je to što su celom tom linijom skloništa bile poredane saksije sa cvećem… cvećem Dan i Noć.
Branko skide rezu sa unutrašnje strane rešetkastih vrata i otvori ih. Kada su svi prošli, on ih vrati i zaključa katanac.
 Zatim ih povede duž hodnika, i zakuca na zadnja, čeona vrata hodnika.
Čuli su kako se obe brave napinju, i vrata se otvoriše. Devojka, od svojih dvadeset i pet godina ih je gledala sa nevericom. Branko ih uvede u poveću sobu i zabravi vrata za sobom. I ovde, kao i u hodniku, su bile poređane saksije istog cveća.
Tek tada primetiše da je devojka povređena i da nosi krvavi zavoj na nozi, koji se jasno ocrtavao ispod njene suknje.
 „Branko…ko…ko su ovi ljudi…koga si to doveo?“
Upita devojka, a Milan odgovori umesto malog, objašnjavajući da su jutros došli iz daleka, da ne znaju šta se ovde dogodilo i da su naleteli na Branka, i nikog više… Uljudno su se predstavili i seli na ponuđene stolice. Milan nije mogao a da se ne divi jednostavnoj lepoti devojke, koja se predstavila kao Jelena, uprkos njenoj pomalo prljavoj i neuglednoj odeći. Njene velike smeđe oči mu nisu dale da odvoji pogled sa njih… Ipak, primetio je kako te iste velike smeđe oči fiksiraju hranu u donetim kesama.
Milan ustade, i iz svog ranca izvadi konzerve, vodu i hleb što ga nedavno ispeče.
 Bratu i sestri se oči raširiše na prizor svežeg hleba, i svoje oduševljenje istim nisu krili.
 Nenad zapali cigaretu, a za njim i Milan. Nemo, bez reči su ih pustili da jedu. Očito da nisu izvesno vreme okusili hranu.
Ali goreli su od znatiželje iznutra. Pred kraj obroka, Milan nije više izdržao…
 „Jelena, izvini što te prekidam, ali zaista, mi nemamo pojma šta se to ovde zbilo zadnjih mesec i po dana…molio bih te da mi objasniš sve…“
 Ona prestade žvakati i zagleda se u Milana sa nevericom. Njenoj ženstvenosti nije čak ni smetalo pričanje punim ustima.
 „A odakle ste vas dvojica pali, sa Marsa možda? Celi svet je u rasulu i totalnom kolapsu… baš me zanima gde ste vi bili kad ne znate ništa“
 Nenad uskoči odgovorom, koji je zadivio Milana. Sam ne bi mogao slično smisliti…
 „Radili smo u švapskoj podvodnoj stanici na jadranu, kao mehaničari termo sistema… Kada smo se vratili na površinu, nigde nikog… posada svojim putem, mi svojim za novi sad…“
 Jelena i Branko su ga gledali sa nevericom… i onda se umeša Milan…
„Vidim da nam ne verujete, ali zašto bi smo vas lagali? Mislim, zbog čega? Hajde molim vas sada da nam objasnite koji đavo se desio ovde, i svetu…“
 Nakon oklevanja, Jelena zatraži cigaretu i poče… ipak, njene oči nisu odavale poverenje u Nenadovu priču…
  „Prvo je bilo na televiziji. Mislili smo da je daleko, ali to se širilo velikom brzinom. Nešto su iskopali na severnom polu, nekakve zamrznute životinje. Govorili su da nisu sa ovog sveta. I onda je infekcija krenula, kao od odmrznutih virusa iz tih…životinja. Ali svi smo znali da lažu, kao i obično. Ameri se kleli u sve svoje da nisu oni krivi… Srbija je odradila sve mere zaštite, ali nije vredelo. Niko i ništa nije moglo zaustaviti pošast.  Čak ni dragi bog.“
 Milan i Nenad se zagledaše. Jelena nije ni znala koliko je u pravu bila sa svojom zadnjim rečima.
  „Ni vakcine nisu vredele, ništa. I što je najgore, nikako ne biste videli da je neko zaražen, barem ne odmah, dok inkubacija ne prođe…“
Sačuvana

...We'd better get back, 'cause it'll be dark soon, and they mostly come at night... mostly...
Sal
Banovan korisnik
predsednik


Poruke: 5.649
Ugled: +28/-10
Starost: 49
Lokacija: In the face of the place
Slike: moj album
Pol: Muškarac
Van mreže


WWW
« Odgovor #5 poslato: 04.04.2010. 13:39:49 »

 Nenad je prekinu…
   „Ti govoriš da je izbila neka svetska pandemija i pobila ljude? Al ne vidimo leševe nigde, sem onog jadnika što se ubi u BVP-u…“
   „Nemoj je prekidati, brate… pusti je neka priča…“
 Nadoveza Milan, paleći novu cigaretu, ne zaboravivši pri tome da ponudi Jelenu i Nenada. Zapalivši ponovo, Jelena nastavi…
    „Nije da su ljudi od toga umirali… nego su se pretvarali…“
   „Jebote, u šta pretvarali!!?“
Zagrme Nenad, vidno iznerviran i potrešen…

   „Prekini da sereš i dođi sebi, jebote… koji ti je? Ostavi je da ispriča do kraja, ne prekidaj je više!“
Odbrusi Milan, pomislivši da mu je drugar opet na ivici.

    „Ne znam kako bih to nazvala…“
 Suze su se sakupljale u njenim smeđim očima, i polako krenule niz obraze.
 Ipak je nastavila..
   „Ljudi su postajali agresivniji, razdražljivi…ne znam kako da kažem… i užasne stvari su činili… ubistva grozna…toliko da policija nije stizala…i sami su postali takvi… vojska u zaštitnim odelima… pucala na zaražene… i na zdrave… policijski čas… noću krici, urlici, strašni..i onda haos… nije se više razlikovalo ko je zaražen a ko zdrav…mama je… mama…“
 Jecaji su izbili iz njenog grla kao erupcija vulkana. Nije se mogla više uzdržati. Branko joj je poleteo u zagrljaj, i sam počeo plakati.
Nenad se zagleda u Milana, koji se opet zagleda u neku tačku na podu prostorije.
Nakon izvesnog vremena, kada se plač devojke smiri, ona nastavi drhtavim glasom…
 „Otac je izašao da nabavi hrane… i vratio se… sa punim rancem i kesama… i od materijala iz dvorišta zazidao hodnik od naše prodavnice i stavio rešetke… da budemo bezbedni… nisam videla znakove… na vreme…nakon par dana, odjednom je napao majku, radi sitnice… ubio je… i počeo je…počeo… „
 Opet je devojčino telo potresao talas snažnih jecaja. Nenad izvadi iz ranca plosku rakije i pruži je devojci…
  „Popij. Veliki gutljaj“
 I čim je popila par gutljaja, zakašlja se jako. Ipak, rakija je imala efekta. Smirila je donekle, toliko da je mogla nastaviti priču.
  „I počeo da je jede, kao životinja… kasapio…  brat je doživeo šok… samo je gledao i tresao se… od straha… ja…ja… čekićem sam ga…udarala u glavu… mnogo puta… mislila sam da sam ga ubila… nije imao pola… pola glave… a on je ustao… posle toga… nisam mogla da izdržim više…“
 Suze su joj neprekidno tekle dok je pružala ruku ka ploski. Ovaj put se nije zagrcnula, iako je popila više gutljaja rakije za redom. Nastavila je…
  „On… tata… ustao je… i prišao mi… nisam mogla… da se pomaknem… prišao mi je… pomilovao po obrazu… i brata… isto… i rekao nam… rekao… bez pola glave… krvi svugde… rekao…“
Opet je posegnula za ploskom, i opet otpila par gutljaja... obrisala je dlanovima suze sa lica i nastavila…
   „Rekao je oprostite mi, jer ne znam šta činim…“
Milan podiže pogled sa poda, i zagleda se u uplakano Jelenino lice.
  „I, onda?“
Upita je…
  „Onda je otišao i nikad se nije vratio…majku smo sahranili u dvorište… i dolazili su… noću… otkopali je… i …i… žderali… delove…“
 Branko je prestao plakati, mirno sedeći i listajući porodični foto album. Nije uopšte obraćao pažnju ni na sestru, a ni na pridošlice.
 Milan se zagleda u njega, i naježi se, čak više nego što se naježio Jeleninom pričom…
 Postraumatski sindrom, pomisli… i gledajući dete sa ledenom, voštanom maskom umesto lica, Milanu krenu suza niz lice. Gledao je u njemu svu decu ovog sveta, i ovo dete mu se trajno naseli u srce.
 Ustao je sa stola i klimnuo glavom Nenadu, da pođe sa njim. Izašli su u hodnik, pritvorivši vrata za sobom.
 Prvi progovori Nenad…
 „Jebote život brate… nemam reči… ovo, ovo je bre ludilo… jadno dete šta pretrpi… još ne verujem, sve mislim da je neka skrivena kamera…“
 Milan stavi Nenadu ruke na ramena, zagleda mu se u oči i tihim, odlučnim glasom mu reče…
  „Brate moj… ja te molim, zavetujem, da ako i u jednom momentu budeš na meni primetio da se počnem… pa onako ponašati, agresivno ili kako već mala reče… ne oklevaj da mi smestiš metak u glavu. U potiljak, da ne vidim. Ne oklevaj ni sekunde, ko boga te molim… nemoj dozvoliti da se pretvorim u neku zver... životinju… u nekog zombija… dogovor?“
  „Jebote Milane, ti to ozbiljno? Veruješ sve što ti je ispričala? Zaista te brat pita, misliš stvarno, stvarno ozbiljno?“
 Milan se još dublje zagleda u Nenadove oči pune neverice, i tihim, ledenim kao smrt glasom odgovori…
 „Toliko ozbiljno da ću ja tebi isto uraditi, čim primetim to na tebi“
Skinuo je ruke sa Nenadovih ramena, i prišao prozoru koji je gledao u dvorište. Nije se iznenadio prizoru.
„Dođi Nenade da vidiš ovo, dođi da vidiš dokaz svojim očima…“
 „Nije valjda… nije…sereš bre.“
 Prišavši prozoru, i zagledavši se u mesečinom obasjane ostatke raskomadanog tela žene pokraj razbacane zemlje, Nenad se udrveni kao kip. Trebalo mu je desetak sekundi da mu um svari sliku u dvorištu. Onda se okrenuo, naglo, i svojski se potrudi da ne povrati. Milan je i dalje zurio u prizor ispod sebe.
  „Jebote… život… daj mi cigaretu…“ 
 „Drži“
Drhtavim rukama izvuče iz ponuđene kutije cigaretu i jedva je zapali. Povuče par dimova, otpuhnu ih ka tavanici i upita…
  „I šta sada, pametni? Saznali smo dovoljno, možemo nazad… možemo i njih povesti…“
Milan nastavi zuriti kroz prozor, nemo i nepomično. Nije mu odgovorio, a Nenad je znao zašto.
  Nisu završili svoju misiju ovde, na ovom svetu. Obojica su to osećala, znala. Nije bilo vreme da se vrate. Ne još.
           
 
* * *

Milan je gledao u usnulo lice devojke, koju su preneli na ležaj. Zaspala je za stolom dok su njih dvojica u hodniku razgovarali. Rakija, umor, pun želudac nakon dužeg vremena i olakšanje što su njih dvojica sa njom i njenim bratom su učinili svoje. Klonula je u dubok san. Tek onda Milan primeti duboke podočnjake na njenom lepom licu. A i na Brankovom.
 „Jel, Branko, jel vi spavate ikako, mislim… šta se to zbiva noću? Oni onda dolaze, jel?“
Dečak odloži bojice na veliku svesku, i bez reči se zagleda u nju. Nije izustio ni reči.
Milan ostavi cigaretu u pepeljari i ustade sa stolice. Priđe dečaku, spusti svoje ruke na njegova slabašna ramena i zagleda mu se u oči.
Dečak je i dalje gledao nepomičnim pogledom u svesku.
Konačno, progovori…
  „Branko… pogledaj me… ne moraš više da se brineš, da se bojiš… sada smo mi tu i nećemo vas ostaviti. Brinućemo o vama, čuvati vas.“
  Dečak je i dalje nemo gledao u svesku, nije se usudio pomeriti pogled. Milan je video kako mu se suza u oku skuplja. Uze maramicu iz džepa, i obrisa je. Zatim nastavi…
    „Kaži mi… oni dolaze noću, u potrazi za hranom?“
Gledajući i dalje u svesku, dete odgovori…
   „Da… oni dolaze noću… love ljude…skrivene… mogu nas namirisati…“
 Nenad podiže pogled sa dva meseca starih novina i zagleda se u dečaka, pa ponovi…
  „Namirisati?“
Dečak napokon skrenu pogled sa sveske i okrenu se Nenadu…
  „Tako su…mamu… namirisali…i otkopali… žderali…i žive ljude tako… namiršu…“
  Milan ustade iz čučećeg stava i sede na svoju stolicu. Uze cigaretu iz pepeljare i povuče dim.
  „Zato ste napunili hodnik i ovu sobu biljkama, kako se zovu, Dan i Noć, da vas ne osete?“
Upita, unapred znajući odgovor. Branko klimnu glavom u znak potvrde. Zatim ustade sa svoje stolice, priđe Milanu i zagrli ga nakratko. Isto ponovi i Nenadu, pa se skupi uz sestru na velikom ležaju. Jelena se promeškoljila, ali se nije probudila. Nenad ih je pokri ćebetom.
  Ostatak popodneva su čitali stare novine i pijuckali pivo koje je Milan nabavio u gradu. Nenad je ostao da čuva brata i sestru, a Milan se dade u potragu za provijantom. Pijačni magacin je ostao netaknut,  prepun konzervisane i suve hrane, pasulja, testenina, tegli, brašna i šećera. Policijski auto mu je bio premalen, pa je najveći deo popodneva izgubio nalazeći odgovarajući kombi, u koji je smestio hranu.
 Nije zaboravio ni stare novine sa trafika da pokupi, kao ni lepu zalihu konzerviranog piva u paketima.
Vrativši se umoran u sklonište, zateče Nenada pokraj šporeta na drva kako kuva kafu.
 Nenadovo lice se ozari na prizor pune kesu piva, a Milanovo na pogled sveže skuvane kafe.
  „Dole stoji beli kombi, pun hrane. Biće za par meseci. Jedva sam ga našao. Bilo bi dobro da nađemo još jedan… zamisli, bivši vlasnik mu na vrata napisao Mad Dog… svakakvih ludaka, brate moj…vidi, šta ja znam šta će biti, al ne bi voleo da nam tamo zatvore kapije pa da skapavamo od gladi, jebiga… jer, ovde nisu sve zalihe iscrpljene. Sve se prebrzo odigralo…“
 Izvesti Milan svog druga, vadeći pivo iz kese. Baci pogled na usnule, i blago se nasmeši… pomisli kako je Jelena izuzetno lepa, a i hrabra devojka. Nenadu to ne promače, te između gutljaja piva reče…
  „Lepa mala, a brate?“
 Ne skidajući pogled sa Jeleninih crvenih usana, njenog malog nosa i lepo oblikovanih, crnih obrva iznad zatvorenih očiju, Milan odgovori…
  „Lepa je kao anđeo, Nenade, i ne mislim na onog našeg Gargamela i bratiju mu“
 Pili su kafu i pivo, razgovarajući. Milan mu prenese da grad i nije toliko pust, da je čuo auto u daljini, i da mu se učinilo da ga je nekoliko puta neko sa prozora posmatrao. Dogovorili su se ostati ovde preko noći, pa ujutro napuniti još jedan kombi namirnica. Pomišljali su i da zarobe nekog zombija, i predaju ga Gargamelu.
 Ipak, obojica su se složila da trebaju da odu u njihov stari komšiluk, obiđu šta se obići može, sakupiti što više informacija i pre mraka biti na kapiji, na fruškoj gori. I naravno, pripremiti Jelenu i malog na taj svet ljubičastog neba…
 Nakon donetog plana, dali su se na čitanje… i ono što pročitaše, ureza im trajne i duboke bore na lice.
 Pred sumrak, Nenad skuva na šporetu supu i pire krompir iz kesice, izdinsta suvog mesa i ispohova sira. Otvori uz to teglu krastavaca i sve to  postavi na lepo postavljen sto, jer u stanu nađe  stolnjaka, tanjira, escajga i čaša…
 Zatim nežno probudi brata i sestru, i pozva ih na večeru. Jelena ustade prva i mnogo se obradova hrani na stolu. Očito da od početka infekcije nisu imali topli obrok. Dečaku se osmehnu od uva do uva, po prvi put od vanrednog stanja. Ipak, Jelena potrča u hodnik i spusti roletne na prozorima. Zatim proveri vrata, pa spusti roletne i u sobi. Onda upali par sveca i jedan fenjer, pa sede za sto…
   „Hvala vam… nismo…odavno… mnogo vam hvala… ali mrak pada… i oni će da hodaju ulicama… da traže… vrište…“
 Poče Jelena, dok su se tanjiri punili i dodavali. Milan, sipajući Branku sok u čašu, odgovori…
   „Jelena, molim te kao boga da se opustiš… jebeš njih napolju. Ovde ste bezbedni, sa nama ste. Neće vam dlaka sa glave faliti. Nakon večere, spavajte. Znam da niste imali dugo vremena noćnog sna …“
   „I nismo… odavno…“
 Prekide ga Branko, halapljivo trpajući pire krompir u usta…
  „Večeras će te ga imati… ja i Nenad ćemo dežurati… a sutra vas vodimo odavde na sigurno…“
  Jelena spusti viljušku i raširi svoje velike oči, zagledajući se u Milana, te upita…
  „A gde nas to vodite… koje sigurno… kad je celi svet otišao dođavola??“
Nenad i Milan se zagledaše, da bi napokon Nenad odgovorio…
  „Na sigurno. Sad jedi, ohladiće se“


* * *

„Jebote Nenade, zamisli ovo svaku noć slušati…“
 Prošaputa Milan tik do uva svom drugu.
„Ne znam kako bih izdržao, ionako sam već napola odlepeo ovde…“
Odgovori mu Nenad, takođe šapćući…
 Zapalili su po cigaretu na jedinoj sveći koja je gorela u sobi i nastavili osluškivati… Svaki daljni minut im je sve više ledio krv u žilama, i napumpavao strah u njih. Krici sa bulevara, a i iz celog grada su bili učestaliji, i sve prodorniji.
Milan začu, između neljudskih krikova, lomljavu ispod prozora. Ugasi sveću, i pažljivo skloni ćebe sa daske prozora, koje je štitilo svetlosti da probije van, sve do roletne.
U dvorištu, pod mesečinom, ugleda dva lika. Isprva mu se učini da su ljudi, živi i normalni, ali se prevario. Po njihovim kretnjama nikad ne bi zaključio da se radi o besmrtnim inficiranim ljudožderima. Ipak, kako ih je duže posmatrao, tako je uvideo da su im kretnje jako spore i trome.
„Nenade, dođi da vidiš…“
Pozva svog druga i napravi mu mesta na prozoru. Nenad se donekle navikao, prekalio, tako da mu odvratni prizor ispod nije bio toliko odvratan kao pre. Ipak, i mrak je skrivao dosta toga. Gledali su u dve prilike koje su žderale tek iskopan, istrgnut iz zemlje leš žene iz dvorišta, leš Jelenine i Brankove majke. Sporim i tromim pokretima su zubima kidali komade kože i mesa, i još sporije ga žvakali…
„Vidi, Nenade…“
Prošaputa Milan.
„Zato su mrtvi prestali stizati. Prespori su da nekog toliko povrede da umre, ali ne i da inficiraju nekoga… da li dodirom, ili ugrizom, ne znam… Uglavnom, to je to. Možemo obavestiti Gargamela. Sutra još odradimo šta imamo, i pravac kapija…“
Obojica pretrnuše na iznenadni Jelenin šapat. Nisu čuli ni da je ustala, ni da im se približila…
„O kakvom to dolasku mrtvih govorite, i kakvoj kapiji…koji Gargamel?“
Milan i Nenad joj ne odgovoriše ništa. Nisu znali šta. Nenad namesti ćebe na dasku prozora i upali sveću. Čak ni polumrak sobe nije mogao sakriti nelagodu na njihovim licima. Naposletku, Nenad reče…
„Idem da odspavam, ako mognem od njihovih krikova…brate, objasni joj… moraćeš. Ajd…“
Zatim ostavi pištolj na sto, i leže kraj usnulog deteta. Pokri ih obojicu ćebetom preko glave. Jelena sede za sto, i zapali cigaretu. Zatim upita Milana…
„Šta si mi to trebao objasniti?“
I Milan joj objasni. Kako ih je Gargamel našao, o samom poslu, zaduženjima… pričao joj je o samom svetu ljubičastog neba, o vodopadima i brežuljcima sa golf terenom. O velikom jezeru, trajektima, vozovima mrtvih.  Pričao joj je i o Gargamelu, njegovoj fizičkoj odvratnosti, a i dobroti. I na kraju, ispriča joj o zadnjem mesecu njihovog boravka tamo.
I o danu kada mrtvi prestadoše dolaziti.  Jelena je slušala, pažljivo i razgoračenih očiju.
Nisu mu smetali neljudski krici kreatura iz tame grada, dok je pričao. Ali sada, kada je završio, opet ga spopade jeza njihovih urlika.
Jelena ponudi Milana cigaretom, te sama zapali jednu. Zatim, otvori sebi koka kolu iz kutije što je Nenad naknadno unese iz kombija i srknu iz limenke.
„Hoćeš i ti jednu?“
Upita ga.
„Ja bih pivo“
Odgovori joj on. Jelena ustade, izvadi pivo, otvori ga i stavi ispred njega.
„Milane, ja tebi ništa ne verujem. Ne mogu, jednostavno.“
„Znam“
Procedi kroz zube, i protrlja čelo palcem i kažiprstom. Polako, ali sigurno ga je umor stizao. Pogleda u druga, čije je ravnomerno disanje svedočilo o njegovom putu kroz carstvo snova. Ipak, Nenadu je bilo potrebnije da odspava, da da svesti vremena da upije sve grozote koje su danas videli, i saznali za njih. Otpi poveći gutljaj, zagleda se u njene oči i nastavi…
„I nama je ova stvar ovde… neverovatna. Nenad je čak pomislio da ti izmišljaš celu priču, ali nemoj mu zameriti to… vidiš, mi jesmo pali ovde s neba pa u rebra, ili sa marsa kako si nam rekla jutros…i zatekli ovaj cirkus ovde…“
Milan zastade. Nasmešila se, po prvi put. Pod svetlošću sveće, njen čaroban osmeh mu je zagrejao dušu. Nije mogao odvojiti pogled sa njenog nasmešenog lica. Njen glas mu je odzvanjao u glavi, koji je rasterao sve one užasne krikove sa ulica…
Ona primeti njegovu nelagodu, i nadoveza…
„Nisam vam poverovala kada je Nenad lupio ono o jadranskoj podvodnoj bazi. Mislim, stvarno… ali je očito, vidim sama da nemate pojma šta se ovde zbivalo… što znači da jeste došli izdaleka, i sa nekog sigurnog mesta
Sačuvana

...We'd better get back, 'cause it'll be dark soon, and they mostly come at night... mostly...
Sal
Banovan korisnik
predsednik


Poruke: 5.649
Ugled: +28/-10
Starost: 49
Lokacija: In the face of the place
Slike: moj album
Pol: Muškarac
Van mreže


WWW
« Odgovor #6 poslato: 04.04.2010. 13:41:21 »

koje je odsečeno od sveta. Vidim i da ste normalni, dobri… znaš, ja ne znam koliko nas ovde, u gradu, zdravih ljudi ima, ali znam da svako sebe gleda… odvešćeš nas tamo, gde si obećao, na sigurno?“
„Naravno da hoću, Jelena… i poverovaćeš kada vidiš…“
Oborila je glavu, i ostavila je tako. Ubrzo zatim, ramena su joj se počela tresti. Milan ustade, priđe joj, kleknu kraj nje i podignu joj bradu. Suze, teške kao olovo joj zamutiše velike smeđe oči, i lice.
Ona ga zagrli, a i on nju. Osluškivao je urlikanja sa ulice, čvrsto je držeći  u naručju. Kada se prestala tresti, Milan joj prošaputa na uvo…
„Ti si jedna vrlo hrabra devojka, Jelena… mnogo žena što sam poznavao bi se u takvoj situaciji odavno predalo, ubilo…a ti si izdržala.“
Nakon nekog vremena, Milan ću njen šapat…
„Hvala, Milane…“
On je nevoljno pusti, i ona se odmače od njega. Gledali su se par sekundi, jako blizu jedno drugome… i njemu se to učini kao večnost, sve dok Branko ne jauknu.
Jelena skoči sa stolice, i u dva koraka priđe uspavanom bratu koji je vrteo glavom tamo amo, u agoniji noćne more. Nenad, kraj njega, je spavao kao top ne reagujući. Sede kraj malog i stade ga umirivati, a Milan ugasi sveću i odmaknu ćebe sa prozora, taman toliko da vidi van, u dvorište…
One dve prilike su nastavile trganje leša… Nisu čule Brankov krik. Na svu sreću.
Vrati ćebe na mesto, priđe velikom krevetu sa Jelenine strane i upita je, skoro pa šapatom…
„Kako je?“
„Dobro je, smirila sam ga…“
Odgovorila je dok je dete mazila po glavi…
Milan se vrati za sto, sede i nagne iz konzerve. Malo zatim, Jelena šepajući dođe do svoje stolice i takođe sede, paleći sveću.
„Šta je sa nogom?“
Upita je.
„Rasekla je sekirom kada sam cepala drva u dvorištu, neki dan…proći će…“
„Daj da vidim“
Odlučno joj naredi, te primaknu svoju stolicu do njene. Zatim iz ranca uze prvu pomoć, otvori je i izvadi alkohol, bivacin sprej, makaze i zavoje.
Sede na stolicu i pokaza prstima da podigne nogu. Ona to učini, prebaci mu nogu preko krila i malo, par centi, povuče suknju prema sebi…
Milan makazama raseče prljavi i krvavi zavoj, i stade ga odmotavati. Kada je došao do velike rane, vide da je zavoj srastao sa zgrušanom površinom iste. Reče joj da zagrize usnu, i naglo povuče skorjeli zavoj. Komadi zgrušane krvi sa komadićima mesa su ostali na istom, i krv je krenula niz nogu dvojke, ali ona nije glasa pustila.
-zaista hrabra devojka- pomisli Milan  -nije čak ni pogled skrenula- .
Nakon što je očistio ranu alkoholom, poprskao je ledenim bivacinom iz spreja. Ona se na to malo trgnula, i nasmejala. Milan se takođe nasmeši, za njom. Neko vreme su se gledali, i on pođe da zamotava ranu novim, čistim zavojem. Radio je to sigurno i hitro. Rat u bosni ga je izvežbao.
Kada je završio, pocepao je uzduž kraj zavoja i svezao joj oba kraja oko noge. Pogledao je, i susreo se sa njenim očima. Nije još hteo da se liši topline njene noge na svom krilu. Ona ga je i dalje gledala, nemo, ne progovorivši. Posle će se sećati kako mu je ruka sama došla do njenog lica, i kako se prepao, jako prepao svog postupka… ali sećaće se i kako je ona svoj obraz naslonila na njegov dlan, i kako mu je ruku svojom stegla. I sećaće se kako nije čuo auto koje se uz škripu kočnica zaustavi ispred zgrade…
Poljubio je. Isprva joj je jedva dotakao usne, da ispita, sačeka reakciju. A ona je reagovala. Stavila mu je ruke na ramena i privukla sebi. I jedan mali tren, pre nego će im se usne snažno spojiti, neko silovito zatrese rešetkasta vrata.
Ona se trgnu. Milan takođe. Zgrabi pušku koja je stajala naslonjena pokraj stolice, prodrma Nenada i i šapnu mu na uho…
 „Ustaj međede, neko drma vrata…“
Jelena uze sekiru iza peči, i pohita bratu. Nenad skoči sa kreveta i uze pištolj sa stola. Otkoči ga i polako otključa vrata sobe. U hodniku je vladao mrkli mrak. Opet se začu treskanje, praćeno ženskim glasom…
„Otvorite, molim vas… otvorite ako boga znate…“
Milan zakorači sa puškom na gotovs u tamu hodnika. Već je mogao da nazre siluete iza rešetaka. Upali baterijsku lampu, i osvetli izvor glasa.
„Tišina!“
Naredio je.
Nenad priđe levom stranom hodnika skoro do vrata… svetlost baterijske lampe je obasjala dve žene, muškarca i dvoje dece.
Na vratima sobe, Jelena uzviknu…
„Nataša, jesi to ti?“
„Jesam, …otvarajte ovo, požurite…“
Jelena pretrča hodnik i otključa vrata.
Snažno zagrli ženu i povede pridošlice u prostoriju, zamolivši Nenada da zaključa.
Nakon što su se smestili u sobu, srdačno pozdravi i ostale novo pridošle. Predstavi ženu, koju nije puštala iz zagrljaja kao nekadašnju radnicu u cvećari, muškarca kao njenog muža a dvoje male dece, od pet i sedam godina kao njihove. Druga žena se sama predstavi kao Sandra, Natašina sestra.
„Hvala bogu da ste živi i zdravi…“
Poče Miloš, Natašin muž, obraćajući se svima…
„Nanjušili su nas u našoj kući. Provalili su kapiju i morali smo bežati… sreća pa je Sandra bila budna… htedoh na vikendicu, al nema dovoljno goriva… drugi rekoše da ih van gradova skoro i nema… a vikendica nam je baš izolovana… danas smo čuli da neko svira iz auta… pomislili smo da vi svirate… i eto nas ovde… dajte da naguramo nešto na vrata u hodniku, zora će za par sati… sigurno su videli gde ulazimo…“
Nenad pokaza na veliki, starinski ormar koji je stajao u uglu sobe i reče...
„Da obezbedimo vrata hodnika sa ovim… požurite.
Muškarci se dadoše na posao. Uz velike napore, izneli su ga i postavili na vrata.
„Znaju gde smo. Eno ih…izvini Jelena, molim te izvini, ali nismo imali kud noćas…nestalo nam je goriva…“
Reče Nataša plačljivim glasom, na ivici histerije. Stajala je kraj prozora sobe, vireći na bulevar…
„Ne sekirajte se…bezbedni smo.“
Odgovori Jelena, grleći svoju prijateljicu.
Trebalo je vremena da ih pronađu. Bili su jako spori, ali masovni.
Žene su sa decom nemo sedele u sobi, i slušali kako nemrtvi tresu teška, metalna rešetkasta vrata hodnika. Muškarci su dežurali u tami hodnika, sa oružjem u ruci.
Tek onda Milan i Nenad primetiše da Miloš nosi prljavu i poderanu uniformu policajca…
„Jel Miloše… oni će se povući kad svane ili šta?“
Upita ga Nenad, zabrinuto gledajući u šarke vrata, koje su se jasno nazirale iza ormana.
„Da, povlače se u svoje podrume i jazbine...“
Odgovori mu, sa prikrivenim strahom u glasu.
„A zašto ih nema po dnevnom svetlu?“
Nastavi Nenad ispitivanje.
„Pa, hvala bogu da ih nema, inače bi odavno postali kao… kao oni. Mislim… a ti, kako to da to ne znaš, trubili su po televiziji non stop dok je još bilo?“
Milan priđe ormanu i baterijskom lampom osvetli šarke metalnih vrata. Nije bilo više potrebe da se kriju, zveri su ih nanjušili i znali da su tu.
„Pogledajte!“ reče sa notom zabrinutosti u glasu.
Malter na zidu se krunio na mestu gde su šarke bile ugrađene u njega. Svakom laiku bi bilo jasno da je pitanje časa kada će ga masa nemrtvih sa druge strane vrata svojom težinom izvaliti.
„Moramo se noge hvatati odavde, ovo će popustiti za koji minut. Nema nam druge, nego kroz dvorište!!“
Reče Milan i obavesti žene u sobi.
Za njim upade i Nenad, te zagalami sa uplašenim, uzneverenim pogledom zveri u klopci…
„Jelena, vodi nas odavde…ili da skačemo sa prozora!“
„Smiri se brate, nemoj paniku da praviš bez veze…siguran sam da ćemo se izvući… Jelena, može preko one terase, pa na garažu i kroz dvorište u onu sporednu ulicu?“  
Upita je Milan, sklanjajući ćebe sa prozora ka dvorištu i bacajući ga u stranu. Dvoje inficiranih momentalno okrenuše glave ka osvetljenom prozoru, ne ispuštajući komade mesa mrtve žene iz usta. Njihove oči nisu, čak ni sa te daljine odavale išta ljudsko. Mesec je i dalje obasjavao njihovu neprirodnu boju kože. I to one koja im je u malim trakama visila sa trulog mesa lica. Zgadi mu se prizor i stomak mu se okrenu naopačke, ali znao je da nije vreme da bude gadljiv.
Zgrabi sekiru iz Jeleninih ruku i skoči kroz prozor na garažu, čiji je ravni krov ujedno služio kao terasa susednog stana.
Dvoje nemrtvih ga spaziše. Nisu dugo oklevali u izboru. Sveže meso je sveže, ma koliko brzo bilo a leš neće nigde, i imaće ga još dugo vremena za žderanje. Polako i sporo su se kretali ka garaži. Zastali bi, iznenada, od udara zrna iz Milanove puške, da bi sledeći tren nastavili. Svaki pucanj je odjekivao kao stotine gromova u ovom svetu tišine mrtvih. Jelena je precizno i metodično pucala sa prozora u dva inficirana, gađajući im oči.
Ako ih već ne može ubiti, može ih oslepeti, pomisli Milan diveći se devojčinoj razboritosti.
Napokon su se i ostali spustili na garažu.
„Hoćemo li?“
Upita ga Nenad, sa vojničkim ašovom u ruci.
Milanov skok sa garaže pred nemrtve je bio odgovor. Uspravio se i snažno zamahnuo sekirom, vodoravno u visini jednog od inficiranih. Nije pogodio vrat, da mu odvoji glavu od tela, ali je zato pogodio glavu, koja se, načeta metcima iz puške, rasprsla u par komada. Oslepljen, nemrtvi, muškarac oko svojih pedesetih godina, nije znao gde se Milan nalazi, te se sa ispruženim rukama stade okretati oko sebe.
Nenad brzo opkoli svog protivnika, i stade ga udarati serijom kratkih i snažnih udaraca ašovom po glavi. Krv je, uz sivu moždanu masu liptala niz unakaženo lice nemrtvog. Završnim udarcem, Nenad mu istera oba oka iz duplji, od koje je jedno ostalo da visi niz obraz na tankoj, krvavoj niti.
Blede i na smrt uplašene žene polako siđoše sa garaže, i mala uplašena kolona se nečujno pokrenu ka kapiji. I tren pre nego što će Milan proviriti na mesečinom obasjanu ulicu, duboki muški glas ih ukopa u mestu, glas skoro pa čovečiji…
„Vraaatiiiite…seee….“    
A odmah za njim i glas male devojčice, tanan i slab, polu ljudski…
„Glad…glad…gladnaaaa saaaammmm… mammmaaaa…“
Da bi zatim iz istog tog malenog, inficiranog grla usledio neljudski, životinjski urlik koji im je spustio temperaturu krvi skoro do apsolutne nule.
Ugledaše na prozoru, kroz koji su samo par minuta ranije pobegli u dvorište, masu zaraženih kako pruža ruke ka njima i ispušta neartikulisane glasove i urlike. Gurali su se na prozoru toliko, da su kroz isti istisnuli malu devojčicu koja je uz tup udarac pala na ivicu garaže, a odatle na dvorište.
Milan je polako otvarao kapiju dvorišta. Reza je zaškripala na tren, ali nije uzbunila nikoga.
Povetarac im je išao na ruku, jer je duvao u pravcu dvorišta. Na ulici uoči desetine prilika kako tumaraju besciljno okolo i koje nisu mogle da ih nanjuše. Okrenu se, i vide kako je devojčica, koju su istisnuli sa prozora polako ustajala sa od krvi vlažne zemlje. Otvoreni prelom noge je nije sprečio da krene jezivo sporim, i istim takvim krkljanjem ka njima.
„Idemo, trkom“…
Glasno šapnu Milan, i potrča duž Ćirpanove ulice ka bulevaru.
„Gde ćeš na bulevar, idiote… tamo smo im kao na izvolite“
Zagalami Nenad iza njega. Ipak, svi su ga sledili… preplašena deca su čeličnim stiskom grlila vratove onih koji su ih nosili. Traumirana, ali ipak i naučena, nisu puštali glasa od sebe.
Ovo im nije prvo noćno trčanje … pomisli Milan.
Na stotine inficiranih ih je primetilo. Sporim korakom, onakvim kao što su ranjeni, izrešetani zlikovci na samrti u kaubojskim filmovima koračali ka svom dželatu, lokalnom šerifu, im se iz svih pravaca primicali.
Milan pomisli da inficiranih na bulevaru ima kao što je bilo ljudi u sretna vremena, za vreme popodnevne špice.
Trčao je preko bulevara, izbegavajući zaražene ka futoškoj pijaci. Nenad je prozreo njegov naum i prestao psovati kao kočijaš. Na samoj kapiji pijace, Milan povika…
„Nenade, na gornju kapiju… Miloše, na donju… navucite gornju i donju rezu… „
… te sam navuče reze na kapiji kroz koju su prošli.
Žene spustiše decu iz naručja i pomogoše Milanu da navuče tezgu na kapiju.
To ponoviše i na Nenadovoj, a i Miloševoj kapiji.
Zatim ih Milan uvede u jedan mali lokal, koji pre toga dobro pregleda. Seti se sa tugom da su on i Nenad tu more piva popili, a i more poslova sklopili…
Nađe ključeve u šanku i predade ih Jeleni. Kada su muškarci izašli, zaključa za njima. Razmenili su jedan dug pogled, pre nego što Milan okrenu glavu i nestade za dvojicom muškaraca u tami. Nije video kako joj suza niz obraz kliznu, niti kako joj se usne iza stakla pokreću, nemo izgovarajući
„vrati mi se, molim te…“

Koračali su sporo i oprezno, udaljeni jedan od drugoga desetak metara. Nisu ni primetili sitnu kišu koja je počela da pada još dok su bežali iz Jelenine kuće. Teški oblaci zakloniše mesečinu, i tama proguta celu pijacu.
 Baterijske lampe sevnuše, sekući preciznim zracima noć. Žuti krugovi obasjaše tezge pune trulog voća, zidove zadnje strane pijace, lokale sa desne strane…
Urlike, vriskanje i dozivanja sa kapija su potisnuli, zanemarili. Oguglali su na to. Nisu sumnjali da će velike, metalne porte pijace zadržati inficirane van.
Koncentrisali su se na one što su ostali unutar…

* * *

    U lokalu, žene su smirivale decu, privijale uz sebe i mazeći ih po glavama šaputale umirujuće reči.
Iznenada, odjednom, kao što grom odjekne iznenada za vreme letnjeg dana, začu se urlik. Urlik mnogo jači, mnogo bliži i ledeniji od onih sa kapija…
* * *

Milan potraži pogledom dvojicu drugara, i sem tame ne vide ništa. Okrenu baterijsku lampu u pravcu za koji je pretpostavljao da se nalaze, i snop svetlosti iz iste obasja deformisano lice, lice inficiranog. Jednu dugu sekundu, dugu kao sama večnost Milan i zaraženi su se gledali. Nijedan nije trepnuo. Inficirani zato što nije mogao, a Milan zato što mu se psihomotorni deo uma zaledio od straha. Nije mogao odvojiti pogled sa jarkocrvenih, krvavih očiju nekadašnjeg čoveka od jedno tridesetak godina. Takođe, nije mogao odvojiti pogled ni sa nadutih, rošavih obraza, koji su bili očigledni znak, simptom infekcije. Ali nije to prikovalo njegov pogled i umrtvilo svaki mišić u njegovom telu, kao što nisu ni njegove nadute, pocepane i krvave usne, nego pogled njegovih očiju. U njima Milan nije video, čak ni nazreo razuma. Ni najmanjeg traga.
I onda, inficirani otvori svoja usta više nego što bi običan čovek mogao i ispusti jeziv, životinjski urlik. Miris trulog mesa se osećao svugde oko njega.
Gledao je izravno u svetlo, i nastavio da urlika kao deset ranjenih tigrova. Onda Milanu sinu. Inficirani ne podnose svetlost. Naročito ne sa blizine od jednog metra, direktno u oči. Nikakvu. Pa čak ni ovu iz baterijskih lampi. A odsustvo ikakvog razuma ga spreči da se donekle zaštiti rukama. Urlikanje inficiranog ga trgnu iz obamrlosti. Izvadi svoj pištolj i ispali zaraženom dva metka u oči, i jedan u nos.
Krv ga poprska po licu, vratu i grudima, i on je obrisa kišom natopljenim novinama koje su mu se, nošene vetrom, motale oko nogu. Inficirani je i dalje stajao, vrteći se u mestu. Nije osećao bol, niti je umro iako su mu sva tri metka prošla pravo kroz mozak.
Utom, iz izmaglice koja se zajedno sa kišom spuštala na Novi Sad, izroni Nenad, pa Miloš. Obojica sa baterijskim lampama i oružjem u ruci.
 „Jebote Milane, al sam se usrao od onog urlika. Jesi li OK?“
Upita ga drug, zabrinuto ali i preplašeno.
 „Jesam. Zamisli, da nisam okrenuo bateriju, ‘ladno bi prošao kraj njega, a on bi me napao… evo još i ove magle… nadam se da ih nema više na pijaci, ali ćemo morati ovo pregledati. Ona vrata na lokalu nisu ništa... Koliko još do zore?“
Miloš osvetli svoj sat, te odgovori…
  „Još tri sata.“
  „Tri jebena sata“
Nadoveza Nenad.
Nastavili su pretragu pijace, zajedno, u grupi, ne odvajajući se jedan od drugoga. Zadatak im je olakšao vrisak inficiranog, koji je privukao ostale. Nepogrešivo vođeni njuhom, ali i povremenim, nameranim zviždukanjem trojke, izranjali su iz izmaglice kao aveti iz tame podruma zamka. Najčešće
Sačuvana

...We'd better get back, 'cause it'll be dark soon, and they mostly come at night... mostly...
Sal
Banovan korisnik
predsednik


Poruke: 5.649
Ugled: +28/-10
Starost: 49
Lokacija: In the face of the place
Slike: moj album
Pol: Muškarac
Van mreže


WWW
« Odgovor #7 poslato: 04.04.2010. 13:44:03 »

bi im odrubljivali glave sa dva ili tri udarca. Oborili bi ga na pod, i sa jednim ili dva udarca sekirom završili posao. Miloš im je napomenuo da paze na krv inficiranih, jer je pouzdano utvrđeno da se zaraza širila preko nje. Nije smela dopreti u oči, usta ili otvorenu ranu.
 Nakon dekapitacije, zaraženi bi ustao i nastavio tumarati okolo, a oči u odvojenoj glavi bi nastavile gledati tamo-amo…
  „Ove…glave… će vrištati celi dan od bolova… zbog svetla…“
Reče im Miloš, dok su nastavili pretraživati teren pijace, te nastavi…
  „Za vreme dok je vladao kakav takav red, dok je postojala neka vlast i linija komande, mi smo im to radili. Isto. Ali smo sklanjali glave, ili tela bez udova u podrume. Krici i urlici koje ispuštaju zbog svetla, su tri puta gori nego ovi noćni, od gladi…“
Milan nije video Nenadove oči, ali je bio siguran da mu je jeza tresla telo, kao što je tresla njegovo. I bio je siguran da ista ta jeza nije ni od kiše, a ni hladnoće koju izmaglica donese, nego od urlika i krikova nemrtvih, koji uzaludno tresoše velike metalne kapije pijace. Ipak, najviše je tresla od Miloševe priče…
Onesposobili su još sedam inficiranih, dok se nisu konačno uverili da ih u pijaci više nema. Vratili su se do lokala, i Jelena im otvori vrata. Svetlost iz lampi obasja kafanu, i oni posedaše u polukružnu kiflu.
  „Sutra, ili danas, svejedno, vas vodimo na sigurno mesto gde nema ovih… ludaka. Ali, na tom mestu nema hrane. Vode ima.“
Obrati se Milan prisutnima.
Deca su polegala u susednu kiflu, i san ih zarobi iznenada, bez najave. Nataša ustade i pokri ih jaknama koje je našla na čiviluku kafane.
 Zatim, Milan nastavi.
 „Kad svane, moraćemo nabaviti još jedan kombi. Ili dva, pa ih nakrcati hranom. Koliko god nađemo. I pre mraka da se izgubimo odavde. Vama svaka čast, ali ja ne znam kako bih još jednu noć izdržao. Ovi krici me izludiše…“
 Otpio je vode iz flaše koju mu Jelena dodade, i zapali cigaretu… uto, Sandra, koja skoro nije ni reč progovorila, ga upita…
 „A gde to..to ..sigurno mesto? Da li je to neka vrsta podzemnog skloništa?“
Milan baci kratak pogled ka Nenadu, te po ostalim prisutnim koji su sa nestrpljivim isćekivanjem gledali u njega, i odgovori…
  „Tako nekako…“.
Nastavili su u tišini da puše, osluškujući vriske nemrtvih sa kapija koji su se mešali sa zavijanjem vetra, koji je odabrao baš njihov grad mrtvih za svoj večerašnji koncert lupanja otvorenim prozorima i vratima po štokovima napuštenih stanova i kuća…
 Teskobnu tišinu lokala, kroz koji se opet probi pokoji vrisak zaraženih svojim skoro promuklim glasom naruši Jelena…
  „Milane, da li bi mi opet previo ranu? Bojim se da se opet otvorila…“
Niko nije pridavao poseban značaj njenom pitanju, svi su bili zauzeti svojim sumornim mislima… sem Nenada. Kao Milanov dugogodišnji prijatelj, znao je svaku promenu na njemu da uoči… kao i ovaj put. Pogledao ga je i odgovorio umesto njega…
  „Najbolje da se maknete u onu tamo kiflu, nema mesta ovde za to“
Strpljivo i nežno, Milan je odmotavao zavoj sa Jelenine noge. Jeste rana prokrvarila, ali ne toliko da bi se morao zavoj menjati. Pogledao je, i susreo njene velike, tople, a opet umorne kestenjaste oči koje su mu se smešile.
Nasmešio joj se i nastavio odmotavati zavoj, polako i bez žurbe. Kada ga je odmotao do kraja, osvetli ranu baterijskom lampom.
I srce mu se zaledi. Nekoliko trenutaka je nemo, bez ijednog treptaja gledao u ranu. Gledao je u savršen ocrtan trag zuba u mesu. Gnoj se povukao, tako da je trag ostao jasno vidljiv za razliku od prvog puta i previjanja. Konačno podiže pogled, težak kao sam svet, ka Jeleninim uplašenim očima i stade zamuckivati…
 „Kad…kada si…kada te ujeo…odakle… ?“
 Prošaputao je, da ostali u lokalu ne čuju…
Suza kliznu pokraj njenih usana, pre nego se iste pomeriše da puste drhtavi, preplašeni šapat…
 „Nekoliko dana pre… pre…vas…“
I druga suza joj prođe pokraj usana, koji drhteći nastaviše…
 „U sumrak… kada smo...majku ukopali… izleteo je iz garaže…iznenada…  pao je… od bola..vrištao… bilo je još dnevne svetlosti. I uspeo me …ujesti…“
Jedva izgovorivši zadnjih par reči, tiho zaplaka.
  „Golupčići, hoćete po pivo? Evo ima ovde par flaša…“
Uzviknu Nenad iza šanka. Sve glave, sem dečijih koje su nemirno spavale, se okretoše ka njemu. U jednu ruku mu je Milan bio zahvalan, jer skrenu pažnju ostalih sa Jelene i njega. Nije znao kako bi Miloš reagovao da zna da je Jelena inficirana. Ipak mu odgovori…
 „Daj ne seri i donesi nam jedno. Ponudi i one napolju, ispred kapije. Čuli su te garant…“
Znao je da nešto nije u redu. Predobro je poznavao svog druga da bi mu izvesna doza tuge, i razočarenja u Milanovom glasu promakla. Spusti par piva i sokova na sto, i posluži Natašu, Sandru i Miloša. Zatim se uputi do kifle na dnu malog lokala, gde zateče njih dvoje kako gledaju u ranu na nozi devojke. Nakon pažjivijeg pogleda, Nenadu bi sve jasno. Duboki ugrizi su se jasno ocrtavali oko otkinutog komada kože.
 „U jebo te život, Jelena…“
Nespretno izvali Nenad.
 „Slušaj, ne palamudi više i vrati se ostalima. Pravi se šaban. Nikom ni reč. Ja mislim da će Gargamel nešto odraditi, srediti… sigurno…hoće…“
Izvadi maramicu iz džepa, pruži je Jeleni, potapša Milana po ramenu i prošaputa…
„Hoće Gargi, može on sve da sredi… jebi ga, druži se sa gospodom…“
… potapša druga po ramenu, namignu Jeleni i vrati se ostalima.
 Milan uze uplakanoj devojci maramicu iz ruke i obrisa joj suze sa lica. Zatim je ovlaš poljubi, i nevoljno se odmače od nje. Izvadi nov zavoj iz ranca, očisti joj ranu i naposletku je previ. Zatim obuhvati njeno lice svojim dlanovima, zagleda se u njene uplašene oči i poljubi je, ponovo. Ali ovaj put ne ovlaš.

* * *

Inficirani su se nevoljno okretali bulevaru, puštajući hranu unutar pijace. Po svojim jazbinama su imali dovoljno mesa koje su nekada ulovili i dovukli. Ni životinja nije manjkalo. Ali ipak, nisu zaboravili koje su kapije tresli skoro cele noći zarad sveže hrane. Noćas, samo da noć padne i vratiće se…
 Da postoji kolektivna svest inficiranih, tako bi razmišljala. Ali nije postojala. Postojao je samo primarni instinkt individue, glad i potreba da se hrani. Nekada bi, zasada retko kada, žderali sami sebe. Iznenada, iz čista mira bi jedan napao drugoga, pa bi se svi ostali u blizini okomili na tog drugoga.
I koliko bi ga god žderali, nije mogao umreti. Nije mogao, jer je već bio mrtav. Čak i kada bi ga pred zoru odvukli u svoje jazbine i kroz naredne sedmice skroz do kostiju oglodali, kosti bi nastavile živeti. A i otkinuti udovi
U ovom svetu mrtvih, niko nije mogao umreti. A ni živeti.



* * *

Godinama nije sanjao rat. Sve do ove noći. Sanjao je svoje mrtve drugove kako ga gledaju staklastim očima sa tenkovima izrovane zemlje predgrađa Sarajeva. Krvave maskirne košulje na njima su nemo svedočile o nasilnim pogibijama. Stajao je u blatu, streljan njihovim ledenim pogledima i nesposoban da se pomeri. Meci su šištali oko njega kao zmije otrovnice, kao ljute ose povremeno ugušene detonacijama minobacača. I svaka ta detonacija bi na Milana bacila more isitnjene zemlje, kao talas koji se strovali na morsku obalu, pa podigne milijarde sitnih kapljica na fasciniranog gledaoca te prirodne predstave.
I onda se jedan mrtvi sa gomile, njegov školski drug, pomeri, okrenu glavu ka njemu i nasmeši mu se svojim bledim, beskrvnim licem. Podigao je ukočene ruke ka Milanu, obe, dozivajući ga. I konačno se uspe pokrenuti. Prišao je svom mrtvom drugu, i kleknuo kraj njega u krvlju natopljenu, blatnjavu zemlju.
Mrtvac mu htede nešto reči, pomerao je svoje plave usne, ali još jedna u nizu detonacija ne dozvoli da čuje reči… Onda mu leš podiže dlanove na obraze. Začudo, dlanovi mu beše topli… i nekako ugodni…
 „Milane… Milane dušo…“
Začu kao iz daljine, dok mu je blatnjava livada pred Sarajevskim predgrađem, tenkovi i gomila mrtvih polako bledila ka zaboravu. Onda oseti nečije usne na svome obrazu, nosu i usnama… Otvorio oči i ugleda velike, kestenjaste oči koje su mu se toplo smešile. Ležao je sa glavom u Jeleninom krilu, i bi mu nelagodno zbog toga. Ona ga ponovo poljubi i reče…
 „Spavalice moja… svanulo je. Eno ti Nenad spremio da jedeš…“
Milan se uspravi i pogleda oko sebe. Deca su u drugoj kifli i dalje spavala, a Nenad, Nataša, Sandra i Miloš srkali kafu u susednoj. Plinski rešo na šanku je i dalje veselo pucketao. Na stolu ispred sebe primeti otvoren narezak i krekere. Jelena ustade, i poče kuvati kafu njima dvoma.
-Ovo je noćna mora… gora od one malopre…jebote, prave se kao da sinoć nije bio horor film uživo-
Pomisli, te uze zalogaj nareska. Pozdravi prisutne, i priđe šanku u potrazi za vodom. Nenad mu pruži flašu, i on se umi. Zatim se vrati za sto i pojede narezak.
 „Milane, toliko se bojim…“
Zabrinuto mu reče Jelena, gledajući ga preko dima koji se dizao iz šolje vrele kafe…
„Verujem da će ti Gargamel pomoći, baš imam osećaj da hoće… a tamo, tamo kod nas… sve je moguće. Veruj mi.“
Odgovorio joj je nežno, držeći je za ruku.
 Klinci su se probudili, i dečije naivno se protezali i polako iskobeljavali iz velikih jakni. Doručak ih je čekao.
 Milan i Jelena izmeniše još par nežnosti, i priključiše se ostatku.

Sunce je razbilo zadnje pramenove jutarnje izmaglice, a i rasteralo sive kišne oblake. Bulevar Oslobođenja se protezao do mosta Slobode, prav kao strela. Kao i pogledi male grupe ljudi. Pokoje vozilo, napušteno i zaboravljeno na kolovoznim trakama bulevara bi ukazivalo, svedočilo o tome da grad ipak ne odiže životom, nego tišinom. Zagrobnom tišinom, koju prekinu Milan…
  „Vidite… kažete da ovde ima još ljudi. Mi ih moramo okupiti, ili barem staviti do znanja da postoji mesto gde će biti bit bezbedni. Najbolje da im ostavimo poruku. Bojom na onoj fasadi tamo da je ispišemo a onda da trubimo sirenama neko vreme….“
 Jelena, jako bleda na jutarnjem suncu, reče mu drhtavim glasom…
 „Miloš ima u svom policijskom kombiju onaj megafon… mogli bi da kružimo po gradu sa njim… jel da, Miloše?“
 Svi su gledali u Jelenu, ali ne zbog onoga što je rekla, nego zbog onoga što nije. Neprirodno sivilo njene kože je govorilo sve. Miloš dade znak glavom i odvoji se desetak metara u stranu.
  „Do najdalje sutra ona će se pretvoriti u zver. I tu nema pomoći, Milane. Najbolje da je ostavimo. Veruj, neće se moči izboriti sa vir…“
  „Ni govora!“
Prekinu drsko Milan Miloša, te nastavi…
 „Ima za nju nade, kao i za celi svet. Nemaš ti bre pojma Miloše…zato nemoj da pametuješ, nego gledaj da nabavimo još jedan kombi. Da ga nakrcamo hranom!“
„Daj Milane smiri se jebote…koji ti je? Vidi, Miloše… Jelena ide sa nama, i verujem da će biti izlečena“
Ubaci se i Nenad.
 „A kakvo je to mesto gde ćemo biti kao bezbedni i gde se virus leči?“
Izusti Miloš, dok su sva trojica gledali Natašu i Sandru kako umiruju Jelenu, brišući joj suze sa neprirodno sivog lica. Shvatili su da su žene čule svaku izgovorenu reč koju su, udaljeni dvadesetak metara od njih, razmenili. U ovom svetu tišine, čuje se i udar ispuštene igle o travu.
 „Kada si se zadnji put pomolio, Miloše?“
Odgovori mu Milan, krećući se ka Jeleni.
 „Kakve to veze ima, nije mi jasno…“
Začu Milan sebi iza leđa pitanje, a malo zatim i Nenadov odgovor…
 „Zato što bi ti se isplatilo brate…jer tamo gde idemo to ti je novčana valuta…“

Milan, držeći Jelenu u naručju, organizova malu grupu. Miloš da ode do mup-a u Kralja Petra Prvog i od tamo doveze kombi i megafon, Nataša da bojom iz obližnje prodavnice boja ispiše veliki natpis, poruku za preživele  na beloj fasadi zgrade, a Nenad i Sandra da policijskim autom odu gde znaju i umeju da nađu kamp prikolica.
 Sandra pogleda u Nenada, i reče mu sa blagim, lukavim osmehom na licu…
„Sa zadovoljstvom…“
 Nenad se zacrveni, proguta knedlu i jedva odgovori…
„Ovaj..zadovoljstvo je moje…idemo?“
Razišli su se svako na svoju stranu. Iako je bilo rano jutro, niko od prisutnih nije hteo sumrak ovde da dočeka. Miloš odjuri nađenim biciklom do stanice policije, a Nenad i Sandra patrolnim autom u pravcu dunava da potraže kamp prikolice.
 Kada je Nataša završila prvi natpis, prešla je bulevar i na drugoj zgradi ponovila.
„Vi koji ste živi, dođite do mraka na Frušku Goru pokraj uništenog tornja, bićete na bezbednom. Ponesite dosta hrane“  
Čitala je Jelena Natašine natpise naglas. Milan je poljubi još jednom, i sede za upravljač kombija koji je veš bio nakrcan paketima hrane.
Pogleda u decu koja su se bezbrižno igrala oko trafike, i upali vozilo. Mahnu im, i krenu u pravcu Kamenjara. Nenad mu je na Miloševu motorolu iz radija patrolnog auta javio da je našao par prikolica u spomenutom vikend naselju. Nije voleo žene i decu same da ostavlja, ali i njemu se žurilo nazad što pre. Najviše zbog Jelene.
Nakon desetak minuta vožnje do Kamenjara, uoči patrolno vozilo na nasipu, a ispod malo naselje kamp kućica.
Siđe do istoga, i zateče Sandru i Nenada kako se smeju, birajući prikolice. Nije mu promaklo da mu drugar drži Sandru oko struka…
 „Šta vi mislite, da ste na nekoj izložbi ili paradi? Daj da kačimo prve i gubimo se više odavde…  Jebote, znaš da nas Gargamel čeka a i Jeleni je sve gore…“
 Sandra obori glavu, a Nenad promrmlja…
„U pravu si, jebi ga… malo smo se zaneli…“
Milan krenu ka nasipu da doveze svoj kombi. Uto, ugleda plavu policijsku maricu kako se približava…
 -Odlićno- pomisli Milan… -samo da ima kuku, pa da palimo više…-
I imao je. Nataša i deca su izašli iz policijske marice i pomogli ostalima da zakače tri najveće prikolice.
 „Svratio sam do kasarne usput i pokupio im sve pakete hrane što su imali… a i iz kuće sam sve poneo…“
 Reče Miloš ponosno, pokazujući unutrašnjost marice koja je bila do pola natovarena paketima namirnica.
 „Odlično, sad možemo da palimo…“
Uzvrati Milan. Rasporedili su decu u patrolno auto sa Sandrom i Nenadom, a Natašu sa Milanom. Jelena je, nevoljno, pristala da se vozi sa Milošem. Ipak, to je bila prilika ih pripreme za svet ljubičastog neba…
 Mala kolona je krenula. Vozili su sporo, da bi Nenad iz megafona povremeno pozivao eventualne preživele. Čak su prošli i kraj Futoške pijace, da proveri da li je iko reagovao na natpise.
I konačno su se uputili ka varadinskom mostu.
Prošli su napušteni kontrolni punkt. Milan se seti mrtvog vojnika unutar BVP-a i dobi poriv da ga sahrane na obali Dunava, ali znao je da bi ga inficirani iskopali. Njegova grobnica ce ipak ostati hladni čelik oklopa transportera.
Negde na sredini mosta, Milan poče Nataši objašnjavati gde to tačno idu.
Nije mu poverovala zato što je imalo smisla ili što je Milan bio ubedljiv. Poverovala mu je zato što je htela, morala.
Nakon dvadeset minuta vožnje stigoše pred toranj na Fruškoj Gori. I mala grupa vozila prođe kapiju. Ljubičasta svetlost obuze kolonu, i ista nestade sa lica zemlje, da bi se pojavila ispod ljubičastog neba. Stigli su u svet sigurnosti i bezbednosti, stigli su u svet gde bog golf igra.. Ali, stigli su takođe i u svet mrtvih.

* * *
Kada su poredali prikolice da formiraju sa njihovom slovo O, i praveći sebi malo dvorište, krenuše da istovaraju i razvrstavaju namirnice iz vozila.
Novo pridošli su pomagali, ali su se oprezno i osvrtali, kao deca u ogromnoj prodavnici igračaka. Na licima im se i dalje nalazila neverica.
Od Gargamela, ni traga ni glasa. Kada su završili posao, Nenad ostade sa grupom i povede ih ka trajektima, u razgledanje okoline, a Milan krenu ka crnoj građevini. Kada je prišao, uzviknu mu nadimak. Pa opet.
Osvrnuo se okolo, i pope se na peron. Od tamo ga ponovo poče dozivati. Tišina bi jedini odgovor koji dobi. I onda se seti. Vrati se do belog kombija i ugleda na vratima onaj smešni natpis, „Mad Dog“. Naceri se i iz vozila izvadi svoj ranac. Pronađe u njemu telefon, i pozva Gargamela…
  „Stigli smo, i to ne sami. Dođi da ti ispričam…“
Reče u aparat, kada se Gargamel javi.
Sačuvana

...We'd better get back, 'cause it'll be dark soon, and they mostly come at night... mostly...
vanax
Registrovani
admiral flote


Poruke: 1.054
Ugled: +28/-3
Starost: 77
Lokacija: Ovde
Pol: Muškarac
Van mreže


« Odgovor #8 poslato: 04.04.2010. 13:46:31 »

Auh! Ovo će biti čitanje. Ne sad jer ću ostati bez ručka. A, ko zna, možda toga ima još za "dizanje". Ili ćeš mi poslati, pa polagano?
Sačuvana

Između rođenja i smrti, najčešće zaboravljamo život
Sal
Banovan korisnik
predsednik


Poruke: 5.649
Ugled: +28/-10
Starost: 49
Lokacija: In the face of the place
Slike: moj album
Pol: Muškarac
Van mreže


WWW
« Odgovor #9 poslato: 04.04.2010. 13:47:29 »

Grupa se odavno vratila iz razgledanja okoline. Sedeli su ispred prikolica i pijuckali kafu. Jeleni bi sve lošije i lošije.
Nije joj mnogo ostalo do konačnog pretvaranja, zaključi Milan sa tugom. I iznenada, bez ikakvog predznaka ili šuma, Gargamel uđe u mali krug prikolica. Žene su vrisnule ugledavši njegov lik. Pripremane su za to, ali ipak se nisu mogle suzdržati. Miloš skoči sa stolice i ostade tako, nesposoban da se pomeri. A deca razdragano priđoše Gargamelu i stadoše trčkarati oko njega.
Milan ustade i pokaza mu rukom da sedne na slobodnu stolicu. Zatim mu nasu rakiju, i ponudi ga cigaretom. Kada je odbio prve dimove i iskapio lozu, Milan poče da priča…
 Nakon dvadesetak minuta, kada je završio, zamolio ga je, preklinjao da se pobrine za Jelenu.
Izvesno vreme je ćutao, i gledao svojim tamnim, crnim očima ispred sebe. Nasu sebi još jednu rakiju i pokaza ka cigaretama. Nenad skoči, ponudi ga i pripali mu je.
Miloš, Nataša i Sandra nisu mogle skinuti pogled sa njega. Deca su trčkarala oko prikolica, nesvesni irealnosti situacije. Njihovi razdragani glasovi su ukazivali da znaju da se ljubičasto nebo neće nikada zatamneti, i da loši ljudi, gladni ljudi neće ovde doći.
Napokon, Gargamel podiže glavu i zagleda se u nebo. Zatim, otvori usta koliko je god mogao. U tom položaju je ostao celi minut, i Milan vide da  mu se vratne žile (ako su to uopšte bile žile) napinju… Spusti glavu, zatvori usta i pokaza na rakiju, a i na cigarete…
-napravili smo ga alkosom- pomisli Nenad…
 Napokon, progovori …
„… obavestio… gospodara….glasom nečujnim za smrtnike… glasom jakim koji dopire… sada…čekamo…“
 I čekali su. Sati su prolazili, i ne desi se ništa. Sedeli su ispred prikolica i ćaskali, ispijali kafe i dremali. Gargamel ih nije napuštao. Da li zarad rakije koju je bezobzirno naginjao sada iz flaše, ili radi cigareta koje nije gasio, ili možda zbog nekog drugog razloga, ne bih znao… I onda, Jelena vrisnu prodorno i snažno, neljudskim krikom… Zaklonila je rukama oči i uzviknula...
„Booooliiiii“.
Konačno se pretvorila. Stiskala je dlanove sebi u oči i vrištala. Skočili su svi, i vezali su joj ruke i noge, zatvorivši je pri tome u teretni deo kombija sklanjajući je tako od svetla. Vrištanje prestade, ali povremeni jecaji su dopirali iz vozila. Razum je još nije napustio.
Sumorna atmosfera se uvukla u kamp. Milan nije krio suze koje su mu povremeno zasvetlucale obraz.  
 Napokon ustade, obrisa vlažne obraze i stade pred Gargamela…
  „Učini nešto!“
Zahtevao je Milan…
 Polako, jezivo polako, Gagamel podiže pogled ka Milanu. Njegove inače tamne oči, zatamniše se još više. Otvorio je usta, i konačno odgovorio…
  „Učinio…sam…“
Zatim pruži svoju koščatu, žilavu ruku ka flaši...
Milanu pade mrak na oči. Nogom mu izbi flašu iz ruke, uhvati ga za ogrtač u visini prsa i uspravi ga. Iako je bio mnogo veći, a i širi od njega, anđeo ostade nepokretan.
 „Šta si učinio, pederčino jedna…ništa ti nisi uradio, jebo te otac!!!“
Izdera se na njega, drmusajući ga. Nenad i Miloš ga odvojiše od Gargamela, koji je i dalje ostao da stoji, nem i nepokretan.
Zadihan, Milan je besneo. Nenad ga je jedva smirivao, a Miloš, kao i žene, su sa strahom gledale u anđela.
Napokon, on se pomeri i okrenu ka Milanu. Vreme, koje jedva da je proticalo ovim svetom, se zamrznu. Niko nije udahnuo, a ni izdahnuo. Sem dece koja su i dalje veselo trčkarala oko prikolica.
 „Uradio… sam… molio… gospodara… molio… i gospodar je uslišao… anđeo njegov… viši… moćni… jaki… dolazi… osećam… ga… uskoro… Ja ne mogu… ja nisam… viši… ja sam… razvodnik duša… ja sam… iz nižih.sfera…“
Utom se okrenu prema svojoj građevini, i ostade stajati tako.
„Koji si ti konj, Milane…pravi konj“
Odbrusi mu Nenad...  i pogleda ka nebu. Ostali se povedoše njegovim primerom. Naposletku, i Milan, koji ugleda dve sjajne srebrene tačke kako se polako približavaju iz pravca brežuljaka. Obe tačke su sjale kao sunce zemlje, ali nikog od tog sjaja ne zabole oko, niti ikoga zaslepi.
Tačke, približavajući se, pretvoriše u dva srebrena, humanoidna bića. Niko nije posumnjao da su to pozvani anđeli. Sleteli su među njih. Niko nije mogao da izusti ni glasa, jer nijedan glas ne bi mogao da opiše njihovu lepotu. I niko od male grupe preživelih pred njima ne oseti strah, jer ta bića su strah upijala, a zauzvrat emitovala radost oko sebe. Deca, žene i muškarci su to osetili sa svakom ćelijom svog smrtnog tela.
Mala grupa ih se nije mogla dovoljno nagledati… srebreni, svetlucavi film koji je prekrivao njihovu kosu, lice, oči, udove i telo kao da je bio živ. Na hiljade blagih, mutnih boja, koje su se jedva nazirale ispod srebrenog filma, su pulsirale, menjale se i kretale.. zraci čiste srebrenkaste svetlosti  im isijavaše iz leđa, i to onde gde su im trebala biti krila. Verovatno su im to i bila. Oba anđela kao da su bila izlivena iz jednog komada čistog srebra.
Napokon, jedan od njih progovori ne mičući usnama višestrukim glasovima, kao da istovremeno istu rečenicu izgovaraju dete, žena i muškarac…
 „Izvedite bolesnu, i bolesna će ozdraviti“
Milanu nije trebalo dva puta reči… potrčao je ka kombiju, dok ga je Nenad pratio.
Izvukli su vezanu Jelenu, čije lice se jako deformisalo. U njenim nekada divnim, kestenjastim očima nije bilo ni traga one topline, a kamoli razuma. Vrištala je jezivo i bolno, dok su je vukli kao džak krompira preko ljubičaste trave. Milan bi je radije poneo, ali bi time reskirao da ga ujede.
Ostaviše je ispred anđela, da se uvija i vrišti u agoniji. Nataša i Sandra okrenuše glave, i pokriše deci uši.
I tek tad Milan primeti Gargamela kako kleči na jednom kolenu ispred viših anđela, pognute glave. Onda vide kako jedan od viših spušta dlan na Gargamelov obraz. Zatim se uspravi, i stade kraj Milana.
„Izvini na onome…znaš, mnogo mi je stalo do devojke, zaista mnogo… nisam znao šta činim… “
Prošaputa Milan…
„… u redu… je… pokajanje… i oprost… su u našim… dušama…“
Odgovori mu Gargamel.
Milanu laknu, i sa pažnjom obrati prizor ispred sebe. Jelena momentalno prestade vrištati kada jedan od dvojice Serafima (posle mu je Gargamel objasnio sfere i činove anđela, od kojih su Serafimi najviši u hijerharhiji) spusti dlan na njeno ćelo. Malo zatim, prestade se i uvijati. Njeno lice preplavi olakšanje od agonije, koja je očito nestala. Drugi Serafim ispruži ruku iznad devojke, iz koje isija srebrna svetlost, obasjajući joj telo.
Njeno deformisano lice se obasja spokojstvom i mirom… nakon nekoliko trenutaka, počelo se vraćati u prvobitni oblik. Jelenina lepota je svakom sekundom potiskivala deformitet izazvan infekcijom. Nakon celog minuta poprimila je svoje prirodne crte lica. Iznenada, srebrene svetlosti nestade, kao i ruka sa njenog čela. Opet glas trojstva progovori…
„Neka spava, neka se odmori. Zlo je isterano, svetlost joj kuca u srcu.“
Milan podiže Jelenu sa poda, i odnese je u prikolicu. Za to vreme, niko nije glasa pustio. Kada se vratio, prišao je odvažno prvom serafimu, i reče…
„Ne znam kako da vam zahvalim… zaista…“
„Nikako…“
Odjeknu šest glasova iz oba anđela.
„Zahvali njemu… !!!“
I pokazaše rukama ka maloj, narandžastoj tački koja se brzo približavala kampu, i to iz pravca brežuljaka.    
Čovek, od svojih 30 tak godina, obučen u narandžastu havajku košulju, sivi šorts i slamnati šešir stupi među njih. Blaženi osmeh mu nije silazio sa lica.
  „Gde ste, omladinci…“
Reče čovek, najnormalnijim ljudskim glasom držeći ruke na ležima.
 Tek onda Milan vide da su sva tri anđela kleknula na jedno koleno ispred pridošlice, a za njima i Nenad… I shvati u momentu da pred njima stoji lično On, gospod bog. Nenad ga je prvi prepoznao, jer ga je pre video, dvogledom.
Nataša, Sandra i Miloš, nenaviknuti na nepojmljivost i nestvarnost ovog sveta, gledali su u anđele i čoveka otvorenih usta, kao tele u šarena vrata. Zatim se i Milan spusti na koleno, pokazujući pogledima ostalim da se povinuju primerom…
 „Jeliele i Elemiahe, ustajte na noge…ne glupirajte se. A i ti sa njima, Zekiele. Ovde glumite ponizne, a gore me ne fermate ni za suvu šljivu. A i  vi, deco moja smrtna… na noge…“
Anđeli i ljudi stadoše na noge, i mirno posmatraše kako On skida svoje okrugle naočare i kako čisti stakla istih o svoju šarenu košulji. Mirnim i samouverenim pokretom ih vrati na nos, te reče…
 „Sigurno ste skontali ko sam ja… ipak, da se predstavim kako dolikuje. Ja sam onaj koji jesam, početak i kraj!“
… i pruži ruku Milanu. Milan je prihvati i rukova se sa bogom.
Iako je osećao ugodnu toplinu i strujanje energije iz njegove ruke, nikako nije mogao pojmiti da priča i da se rukuje sa stvoriteljem.
Kratko odgovori sa „Milan“
 „A ovo je pretpostavljam Nenad, tvoj kolega splavar i moj izviđač…“
I njemu gospod pruži ruku, koju Nenad takođe prihvati.
Zatim se upoznao sa svima, te upita za bolesnu. Jedan od anđela, oslovljen sa Elemiah, krenu ka prikolici i nakon par minuta, izvede bledu i vrlo uplašenu Jelenu. Za to vreme, čovek je čučnuo, i iz džepa svoje košulje izvadio tri ogromne čokolade, koje nikako nisu mogle da stanu tu. Barem ne u košulju smrtnika.
Svako dete ponaosob On pomilova po glavi, i namršti se kada to uradi Branku.
  „Ovo dete nije kršteno, deco… nije dobro, nije…“
Ljutitim tonom reče malom skupu ispred sebe.
  „Ovaj, popravićemo… evo obećavam… može i Gargam…ovaj, Zekiel da krsti…“
 Promuca Milan, osećajući drhtaje Jeleninog tela kraj svoga. Jače je zagrli, i ona se privi uz njega, uplašena i dezorijentisana.
  „Donesite joj stolicu da sedne…“
Naredi On prostodušnim glasom. Jedan od viših anđela pruži ruku, i stolica se stvori iz kratkotrajnog plamena koji buknu između njih, obasjavajući okolne prikolice, a i crnu Gargamelovu, to jeste Zekielovu građevinu.
Jelena sede, i dopusti da joj gospod stavi dlan na glavu. Pažljivo su pratili promene na Njegovom licu, i ne bi im svejedno. Gnev ga je obuzimao sve više i više… Anđeli se odmaknuše korak dva od njega, a za njima i ljudi.
Ljubičasto nebo se smračilo do tamno ljubičastog, skoro pa crnog. Jedva se videlo išta. I po prvi put, vetar stade duvati ovim svetom, pojačavajući se iz časa u čas da b poprimio olujne razmere. Ipak, niko od male grupe se ne pomeri više sa mesta, sem dece koja su se zagnjurila Nataši i Sandri u stomake. Prikolice su ih dovoljno štitile od silovitih naleta. Munje zaparaše skoro pa crno nebo, i temperatura se spusti sa ugodnih dvadesetak na skoro nulu stepeni.
  „Jel, Gargamele… šta se dešava?“
Upita Nenad anđela Zekiela.
  „On… nije znao… a sada zna… ko… ne da… mrtvima… da umru…“
Konačno, On se odmače od Jelene. Nebo se isti tren posvetli, i temperatura poraste za par sekundi. Pogleda u svih ponaosob, te se okrenu ka Elemiahu i samo njima znanim jezikom mu izda direktive.
Anđeo zatim polete ka nebu i visinama njegovim.
Zatim se okrenu Milanu, a i Nenadu… ne propustivši da pre toga odmeri Jelenu, kojoj se polako vračalo crvenilo u obraze i sjaj u oči.
 „Mrtvi virus iz Jeleninog tela mi je rekao dosta toga. Uskoro, za koji tren će moja armija anđela poleteti ka tom mom nesretnom svetu…Malo je falilo da dignem ruke od vas…i da nisam video šta sam video, bilo bi tako. Ipak, neču još. Ali, neće više ni biti kako vi hoćete i kako ste naučili , nego će biti volja moja.“
Opet posegnu u džep košulje, i od tamo izvuče bananu. Stade je guliti i jesti, te nastavi punim ustima…
 „Zemlju sam stvorio za sedam dana, jer sam imao viziju, inspiraciju. A ovo sada ću da popravim za sedamnaest dana… dotle će biti gotova još dva trajekta iz mojih brodogradilišta, i svi će te raditi pod Zekielovom upravom. Imaćete mnogo posla. Prvu godinu ne idite nazad, jerbo će tama i mržnja da vladaju svetom. Nakon toga radite šta vam volja. Nećete biti zadržavani ovde.
Zekiele, ove da venčaš, i dete da krstiš. Neču blud tolerisati. Jasno?“
Anđeo mu se nakloni i promrlja…
„.. Jasno, gospodaru moj…“
Zatim se pozdravi sa svima ponaosob, i krenu sa svojim anđelom ka brežuljcima…


  
* * *

   „Gospodaru… Gospodaru… eno ih, približavaju se… dolaze… hajdemo odavde….“
 Čovek u besprekorno vatreno crvenom odelu, ali sa crnom kao ugalj ovnovom lobanjom umesto glave skrenu pogled sa dve prilike, jednu narandžastu i jednu svetlucavo srebrenu kako koračaju ka brežuljku, i usmeri ga na svog slugana, demona Beliala. Drugi demon, Alastor je nemo stajao postrani, zagledan u dve prilike, udaljene oko kilometar kako sporo napreduju.
  „Beliale, kukavče … savetuješ me da bežimo dole dok je vreme zarad mog zdravlja i sreće, ili zato što si se prepao gneva njegovog i onog smešnog Jeliela?“
Podrugljivim tonom upita ovnova glava.
Utom se javi demon Alastor, pokazujući kandžom ka nebu.
  „Gospodaru, pogledaj…“  
Sve tri nakazne glave podigoše pogled u ljubičasto nebo, i videše na hiljade anđela iz svih sfera kako lete u pravcu vodopada…
  „Lete ka zemlji, gospodaru… najtoplije preporučujem da se vratimo dole…što pre…“
Pojava u crvenom odelu se zamisli na tren, dva i odgovori…
 „Nekad, ali zaista retko kada, znaš i neku pametnu da lupiš, Beliale…
Idemo!“
  I kada su zakoračili par metara, ispred njih se materijalizovao čovek u havajki i anđeo Jeliel.
 Demoni ustuknuše, a ovnova glava se naceri i reče…
  „Pozdravljam te, bivši moj prijatelju… šta te dovodi ovde?“
 A On odgovori, brišući stakla na naočarima…
  „Pa vidi, rugobo…ti reče da nemaš ništa sa onim cirkusom na zemlji?“
Belial zareža, jer nije navikao da mu iko vređa gospodara, pa ni sam bog.
I nije ni prekinuo režanje, kada se anđelu Jelielu stvori plameni mač u ruci, koji nepogrešno otkinu demonu glavu sa kvrgavih ramena.
 Drugi demon zaurla, i takođe ostade bez glave.
Ovnova glava nije prikrivao svoj bes. Oblaci sumorne pare su mu šištale kroz koščate nozdrve, a šaka sa dugačkim kandžama mu se grčila.
Čovek u havajki vrati naočare na nos, i posegnu za džepom na košulji te izvuče kesicu semenki iz istoga.
 „Hoćeš malo?“
Ponudi svog bivšeg anđela i pruži otvorenu kesicu ka njemu. Ovnova glava nije reagovala. Ipak, njegove oči, duboko usađene u golu lobanju, su iskrile ne pritajenim besom i mržnjom.
„Dobro, ne moraš… nego, šta ti je trebalo onaj virus tamo? Zar tebi ne treba više pokvarenih duša da rade za tebe? Ne razumem te…“
 Nakaza u vatreno crvenom odelu je i dalje ćutala, ako izuzmemo škrgutanje zubima.
On je grickao semenke i pljuckao ih ispred sebe, ne hajući se na ignorisanje svog bivšeg anđela…
 „Pojela maca jezik, a? …. Jeliele, izvoli….“
Anđeo priđe okinutoj glavi demona, i uhvati je za kratke rogove. Dignu je do visine očiju, te reče…
  „Govori, nakazo nemrtva…“
I glava nakaznog demona progovori.
  „…dole…u paklu… nema mesta… za nove …duše… prepuno… gospodar… smislio… da… zemlja bude… novi pakao… napraviti novim paklom… prvo virus… i mnogo nemrtvih duša… a zatim… on da dođe i da … zavlada večnom tamom na …
zemlji…“
Glava Beliala sklopi oči, ovaj put zauvek. Anđeo je odbaci sa prezirom.
Lik u crvenom odelu, od nemoći i besa zaurla toliko jako, da se Milan i njegovo društvo u kampu zalediše od jeze.
Ipak, urlik sa brežuljka izazva Gargamelovo cerekanje… koje je isprva ličilo na kašljucanje, da bi se formiralo u veseli razdragani smeh.
Svi su ga gledali sa zaprepaštenjem…i kada se konačno smirio da mođe progovoriti, pokazao je srednji prst ka brežuljku, i rekao…
„Gospod… ti ga… opet uterao… Lucifere…“
I nastavi Gargamel da se kikoće tako još satima.


Kraj
   

« Poslednja izmena: 04.04.2010. 17:21:51 od Sal » Sačuvana

...We'd better get back, 'cause it'll be dark soon, and they mostly come at night... mostly...
Sal
Banovan korisnik
predsednik


Poruke: 5.649
Ugled: +28/-10
Starost: 49
Lokacija: In the face of the place
Slike: moj album
Pol: Muškarac
Van mreže


WWW
« Odgovor #10 poslato: 04.04.2010. 13:48:52 »

Auh! Ovo će biti čitanje. Ne sad jer ću ostati bez ručka. A, ko zna, možda toga ima još za "dizanje". Ili ćeš mi poslati, pa polagano?

Poslacu ti, naravno...samo, prvo ja da je "ispeglam" a za to ce mi trebati par dana, da se odmorim od price.


Mr Dan, molim te prebaci Vanaxovu poruku ispod price, da ista ostane u "komadu"... hvala... Smile
Sačuvana

...We'd better get back, 'cause it'll be dark soon, and they mostly come at night... mostly...
dan555
Kosmozamlata

predsednik


Poruke: 8.827
Ugled: +80/-9
Starost: 61
Lokacija: Nigdina
Slike: moj album
Pol: Muškarac
Van mreže


« Odgovor #11 poslato: 04.04.2010. 13:53:40 »

Ne mogu da menjam redosled poruka, automatski se slažu po vremenu postavljanja.

Inače, nešto se mislim, dugačke (obimne Mr. Green) priče bi možda bilo bolje kačiti kao rar-ovan doc u prilog poruke. Pa lepo ko želi da čita, skine i na miru u Vordu je pročita.

Nemam vremena da čitam sada (a ako je to ona horor-ična koju si najavio, možda se u opšte neću usuditi da je 'overim').
Sačuvana


Čoveče, pazi da ne ideš mali ispod zvezda! pozdrav
garwor
Speed King

predsednik


Poruke: 1.979
Ugled: +17/-2
Starost: 42
Pol: Muškarac
Van mreže


« Odgovor #12 poslato: 04.04.2010. 18:12:17 »

nemoj u rar, onda bih zaboravio da sam skinuo pricu, pa nikad nista ne bih procitao. Bolje ovako.
Sačuvana

Bolje biti tezak covek nego laka zena.

Sve su zivotinje jednake, samo su neke jednakije.
Glorija
Superbaba

predsednik


Poruke: 5.992
Ugled: +60/-2
Lokacija: Smederevo
Pol: Žena
Van mreže


« Odgovor #13 poslato: 04.04.2010. 19:22:05 »

Meni je lakše da sama iskopiram u Word ... ( i lepo povećam slova da se ne patim  Wink )

Da čitam na tenane ... Ali sad ne: deda naručio komšinicu na "tucanje"  Laughing
Sačuvana

Bog čuva budale !
Sal
Banovan korisnik
predsednik


Poruke: 5.649
Ugled: +28/-10
Starost: 49
Lokacija: In the face of the place
Slike: moj album
Pol: Muškarac
Van mreže


WWW
« Odgovor #14 poslato: 04.04.2010. 19:51:58 »

Glorija, mogu ti poslati lepo formatiran tekst, word dokument na mail, ili da ga okacim na neki fajlsher??


EDIT:
okacio na fileshare. Link je u prvom postu ove teme.
« Poslednja izmena: 04.04.2010. 20:11:08 od Sal » Sačuvana

...We'd better get back, 'cause it'll be dark soon, and they mostly come at night... mostly...
Stranice: [1] 2 3 4   Idi gore
  Štampaj  

 
Prebaci se na:  

Šema sajta  ◊   SF Vektor  ◊   TV program  ◊   Periodni sistem NF

Pravilnik  ◊   SF kviz  ◊   NF na Krstarici  ◊   SF filmovi  ◊   Bibliografije

Kopirajt © 2006-2019. SF tim. Sva prava zadržana.
Pokreće MySQL Pokreće PHP Powered by SMF 1.1.21 | SMF © 2015, Simple Machines | Mapa foruma | Arhiva | wap2 Ispravan XHTML 1.0! Ispravan CSS!
Stranica je napravljena za 0.054 sekundi sa 24 upita.