Mrtva Zemlja

[Eriops]

Evo i ja da postujem jednu priču. Davno sam je napisao, u međuvremenu prepljavljao i dopunjavao, objavio na Sagiti, ali na nagovor jednog mog prijatelja, izostavio sam gotovo polovinu priče, a sad sam opet odlučio da je probam ponovo sastaviti celu, pa evo:

Mesec je vilinskom svetlošću obasjavao predeo. Miloš nikada nije toliko bio svestan lepote planine, njenih čarobno izvajanih vrhova i stena, proplanaka i šumaraka , koji su se spuštali prema selu. Letnja noć donosila je neobične zvuke, koji su ga opijali i činili mu dušu nemirnom i razdraganom. Selo je tonulo u san. Miloš je znao da je vilinska idila samo varka, i zato se još više trudio da upije u sebe te divne slike i zvukove, da ih zauvek utisne u svoje srce.
Nije imao iluzija. Za dan, najkasnije dva, tenkovi će preorati i njegov izgubljeni raj. Znao je da dolazi novo vreme, novi svet, i osećao ga je, mrzeo ga, svakim otkucajem srca, svakim nervom i mišićem. U tom svetu nije blo mesta za ništa što je voleo i poznavao. Nije bilo mesta za ljubav, čast, pravdu. Za Jednog Boga. Ni za drevne, paganske bogove.
Šta će biti sa Domaćima, veselim duhovima Ognjišta ? Hoće li krenuti za njim, hoće li ga pratiti u novi dom, ili će ostati ovde, uzalud čekajući da se domaćini vrate na zgarište. O, vraćaće se on, kad buka topova zauvek umukne.
Kad godine prođu, kad obaveze dozvole, kad mu Sveštenstvo novog sveta ( krupni kapitalisti, poslovni ljudi ? Tako ih sad zovu ? ) odobri nekoliko bednih dana odmora. Oseća da će mu se i Domaći obradovati, ali samo za kratko, dok ne shvate da neće ostati dugo. Ni oni više neće biti isti, neće biti njihovog veselog igranja i čavrljanja, u vatri starog šporeta na drva..neće trčati kroz kuhinju opijeni mirisom tek ispečenog toplog hleba..
Sedeće u ćošku ognjišta, zamišljeni, tužni i mrzovoljni. Zlo koje će pregaziti ovaj kraj, dotaći će i njih. Živeće za njegove retke dolaske, uzaludno se nadajući da će jednom prelomiti i ostati. I dalje će uživati u izlascima i zalascima sunca iznad Šator-planine i Uilice, i dalje će voleti pesmu ptica, žaba i cvrčaka, ali jasno oseća.. čuje..
da se ton svega toga stišava, da sve tone u mrtvilo. Postaće Mrtva Zemlja, na kojoj će iskrice života slabašno tinjati, uzalud pokušavajući povratiti stari sjaj.
Šta smo to uradili u svojoj ludosti, oholosti, u bolesnoj želji za vlašću, moći, pobjedama, satiranju ?
Oseća da ga oči Domaćih prekorno gledaju. Čuje prekor u glasu predaka, što napušta ovu sada Mrtvu Zemlju, i odlazi za boljim životom, ako se boljim životom može smatrati bedno rintanje kod Sveštenstva novog sveta..
Najgore od svega, je što jasno vidi budućnost, za to ne treba nikakva kristalna kugla. Ta izvesnost, koju ne može promeniti, ga ubija. Kome će trebati igre svetlosti i senke, iznad kamenih vrhova Uilice ? Kome je još stalo do bukovih i jelovih šuma, do kamenih gromada, pećina koje kriju svakojaka čudesa ? Ko još traži patuljačka blaga u podzemnim dubinama, i čuje vilenjačku pesmu u šumama ? Ljudi novog sveta će ozarenih lica trčati u ogromne supermarkete, kupujući lepo upakovane otrove. Šume više neće biti čarobna mesta, puna običnih i magijskih stvorova, jer ih više neće ni biti. Isećemo ih, probićemo autoputeve, sa onim ružnim nazivima poput virusa gripa,
C1, M3, A1-4, H2..
Ne može podneti takvu budućnost, pobegao bi od nje u drugu galaksiju da može, mrzi je, gade mu se njeni vavilonski gradovi, njene elektronske armije, njeni junaci što brišu čitave gradove i države pritiskom na dugme ili džojstik, njeni prazni i izveštačeni ljudi.

Nije više imao razloga da živi.. osim jednog, visokog metar i šezdeset, duge smeđe kose i krupnih, toplih očiju.
Taj razlog je sada bio stotinama kilometara daleko, i u jednoj maloj beogradskoj garsonjeri..

Nastavak sledi, dok malo odmorim ruku.. 

[Eriops]

Sandra je usnila strašan san. Koračala je tiho, povremeno posmatrajući vojsku koja je marširala iza nje.
Vojsku mrtvih- bilo je tu ustreljenih, unakaženih, ljudi bez udova i organa. Išli su za njom, kao u nekom užasnom nemom filmu. Nije se plašila, osećala je povezanost sa mrtvima, i znala je zašto su tu.
Kud god su prošli, nastajala je panika i užas. Vojnici su bacali puške i bežali, ostavljajući tenkove prazne na cesti, poput kakvih golemih olupina. Put pred njenom vojskom mrtvih , brzo se čistio. Lako , i bez ikakvog otpora, stigli su do Grada. Videla je masu ljudi okupljenih na Trgu, koji su frenetično pljeskali i mahali zastavama.
Vođe su držale vatrene govore, a u pozadini je mirno stajao debeo, preplanuo čovek, sa kaubojskim šeširom na glavi.
Izgledao je nezainteresovano, kao da se dosađuje, i da je sve ovo video već hiljadu puta.
Ugledavši mrtve, masa se razbežala u pravom stampedu, a Vođe su bile još brže, uguravši se za par sekundi u skupocene crne automobile. Čovek sa kaubojskim šeširom, međutim nije bežao.
Hladnim i bezizražajnim očima posmatrao je Sandru i mrtve.
,, Šta misliš da si postigla, devojčice ? ''  nasmeja se Kauboj. ,, Oni su ionako samo pioni. Ja odlučujem ko će živeti, a ko će umreti ''.
,, Došli smo da vas zaustavimo '' prkosno reče Sandra. ,, Nisu svi ljudi poput vas''.
Zaista ? - Kauboj se nasmeja- Pokazaću ti nešto. Gledaj.
Sandra oseti jak bol i peckanje u glavi. A onda je nekim unutrašnjim okom, za koje dotad nije znala ni da postoji, videla u glavi sliku mumije. Sa mumije su počeli otpadati slojevi. Kako je koji sloj otpadao, pred njom su se ukazivale stravične slike.
Drugi svetski rat. Gasne komore i peći, u kojima su gorela ljudska tela i duše. Ljudi u crnim uniformama, podižu sjekire i maljeve, sa ubilačkim sjajem u očima. Novi sloj. Prvi svetski rat. Blatnjavi, smrdljivi rovovi, prepuni mladih tela koja nepomično leže. Još jedan sloj. Teror, ili Francuska revolucija- giljotine odsecaju glavu, uz oduševljeno klicanje mase. Srednji vek. Krunisanje kraljeva. Sin ubija oca, otac ubija sina.
Sledeći sloj. Rimske legije. Seča mačeva, vrisak, jauk porobljenih.
Još slojeva otpada. Kosmati, divlji čovek, podiže obema rukama toljagu i spušta je na glavu drugog čoveka.
Tup udarac, Sandra čuje krckanje kostiju, i počinje da vrišti.
Slike nestadoše.

,, Kao što vidiš'' nasmeja se Kauboj ,, Tvoj zadatak je besmislen, i osuđen na propast. Atomska bomba, puška, nož, ili toljaga, svejedno je. Svi smo mi njegova deca '' .
Čiji smo to ? - šapatom upita Sandra, dok su joj suze tekle niz lice.
,, Onog koji govori iz Tame '' reče Kauboj. ,, Njega slavimo. Svi smo njegova deca. Nema nevinih, upamti! ''
,, Lažeš, proklet bio ! '' vrisnu Sandra ,, Nisu svi ljudi takvi! Ljubav postoji. Miloš me voli ! Njegove ruke dok me miluju, njegove usne kad me ljube- ne lažu ! ''
,, Svakako '' nasmeja se Kauboj ,, Ali ruke tvog dragog Miloša, miluju i pušku, i pucaju u nekog drugog Miloša.
Nisi shvatila, očito. Ostao je još jedan, poslednji sloj. Gledaj ''.

Ponovo bol i peckanje u glavi, ponovo slike. Sa mumije je otpao i poslednji sloj. Sandra je gledala u bezdanu, crnu beskrajnu prazninu, u kojoj nije bilo čak ni zvezda.
,, Šta je ovo ? '' upita Sandra ,, Ovde nema ničega. Kakve ovo veze ima sa ljudima ? ''
,, Konačno si shvatila '' nasmeja se Kauboj ,, Ne bi trebalo da te tako pogađa suština čoveka. Zar to već nisi znala ? ''
Proklet bio- sada je osećala bes koji narasta, i na brzinu je već donela odluku.
Okrenula se prema mrtvima, obrisala suze, a kada je ponovo pogledala Kauboja, oči su joj bile hladni čelik.
,, Raskomadajte prokletnika '' mirno je naredila ,, Skot više nikada neće pokretati ratove '' .
Kauboj nije bežao, kada su mrtvi krenuli prema njemu. Mirno je prihvatio svoju sudbinu.
Čak se i nasmejao. ,, Vidiš '' rekao je ,, Nema nikakve razlike. Svi smo isti, čak i ti. Svi smo njegova deca ''.
Svi, svi, svi...

Probudila se u suzama. Plakala je dugo, nesposobna da ustane iz kreveta, da pomeri ijedan mišić na telu.
Želela je da se sakrije ispod pokrivača, od svega, od ljudi, od rata, od sveta, od sebe same.
Kada se najzad pribrala, ustala je i krenula u kupatilo. Pomislila je da bi joj malo hladne vode dobro došlo. i
povratilo joj snagu u ukočene udove.
Upalila je svetlo, pogledala u ogledalo, trebalo je vremena da informacija stigne do mozga, a kada je konačno stigla i mozak je obradio, vrisnula je.
Nije više bilo njene divne, tamnosmeđe kose.
Bila je potpuno seda.

[Nesa]

Dopalo mi se.

[Eriops]

Malo je mračne atmosfere, ali tada kada sam pisao, bio je baš loš period u mom životu.
Tako da nadam se da to nećete zameriti.

[Sekundica]

Priča mi se sviđa, a mračna atmosfera nije mana, naprotiv. Bez mraka ne bi bilo ni priče. Ima mesta za stilsku doradu i korekciju nekoliko tehničkih detalja, ali jezgro je dobro i sa potencijalom. Najviše mi se sviđa način na koji razmišljaš ako ova priča to reprezentuje. 

[Tanjica]

Sviđa mi se. Mislim da bi mogla da bude duža priča od ovoga, nekako su mi kao dve slike. Imaš malo gramatičkih grešaka i s vremena na vreme ti uleti ijekavica, nije greška i ne smeta mi, nego vidim da si ostatak pisao ekavicom pa zbog toga. U svakom slučaju 

[Sal]

Lepo...
Dopalo mi se.
Kubojski sesir? Odlicno...

[dan555]

Tužno... kada bi to bila samo mašta a ne naša turobna stvarnost.

Prvi deo, uvod, mi je predug. Previše opisivanja, iako razumem potrebu da se to kaže.
Drugi deo je već priča, lakše se čita.

Mislim da ima još prostora za doterivanje i ispravljanje nekih čisto tehničkih stvari, lektorisanje.

[Eriops]

Ma ja zadnjih godina uglavnom koristim ekavicu, po inerciji, pošto sam u sredini gde je češće u upotrebi,
mada mi je draga i ijekavica, jednako. Naravno, stilski bi lepše bilo da koristim samo jednu, ali ponekad nehotice
ubacim i  druge  .
Slažem se sa Danom, apsolutno ima prostora za popravke i lektorisanje. Pokušao sam da jednom tankom vezom, povežem dva dela u jednu priču, sad ne znam koliko sam uspeo, može to sigurno bolje.
Hvala svima za komentare. Sekundice,  prvobitnu verziju ove priče napisao sam davno.. 95-e.. skoro sam je izvukao iz naftalina i malo preradio i dopunio, ali osnovna ideja je ista. Predstavlja zaista moje misli iz tog perioda.
Razmišljao sam da pokušam priču završiti sa više optimizma, ali nisam uspevao to dobro odraditi, onda kao da mi
se gubila suština, pa sam odustao.