SF tim
* 20.09.2019. 03:24:20
napredna pretraga  
Dobro došli, Gost. Molimo vas prijavite se ili se registrujte.
Da niste izgubili svoj aktivacioni e-mail?

Prijavite se korisničkim imenom, lozinkom i dužinom sesije
Vesti: Fan forum SF fanova. Smile
 
  Portal   Forum   Pomoć Pretraga Igre Prijavljivanje Registracija  
Stranice: [1] 2 3 4   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Andjeli na ivici kocke šečera  (Pročitano 20179 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Sal
Banovan korisnik
predsednik


Poruke: 5.649
Ugled: +28/-10
Starost: 49
Lokacija: In the face of the place
Slike: moj album
Pol: Muškarac
Van mreže


WWW
« poslato: 27.12.2009. 19:57:17 »

Anđeli na ivici kocke šećera

 


Ova priča, ma koliko vam god vam zvučala neverovatna, nepojmljiva ili nestvarna, znajte smrtnici ovoga sveta da se desila… možda nekada davno …ili će se desiti, uskoro… ili vam se pred nosom sada dešava….


* * * * *

Na površini jedne od binarnih zvezda ljudima nepoznate galaksije, prvi agent biroa informisanja, zasad nepoznate firme (a što će uskoro biti jasno koje) odasla misao svom učeniku i pomoćniku…
 „Je li ti, što glumiš Don Žuana... kako ti prija odmaranje na ovoj zvezdi, a?“
Pola miliona kilometara dalje, drugi agent (oslovljen kao učenik i pripravnik) odgovori svom učitelju…
 „Nikad nisam doživeo slično iskustvo, ali mi je jako gotivna ova divlja i neusmerena energija. Uočavam da je ovaj svemir pun ovih…zvezda? A takođe uočavam da ste i dalje na mene ljuti, učitelju…uzgred, šta znači ’Don Žuan’ ?“

 „Da učeniku moj , uistinu prija zračenje zvezda, ali ne bilo koje. Neke nisu ovako pitome, i mogu da te ponište. A tvoj odlazak u ništavilo bi u centralnom birou izazvao određene komplikacije. Zato uči, gledaj i prati me, da ne najebeš opet“
odgovori mu prvi agent i nastavi.
„Em si zasrao, em brljavio na poslednjem zadatku pa te sada ovde moram lečiti….ne znam odakle ti uopšte ideja da se materijalizuješ u Don Žuan liku i zajašeš one veštice na prošlom sajmu pomirenja i tolerancije firmi u postojanju i naletiš na njihovog agenta?“
„Da, učitelju. Primetio sam u blizini pojedinih zvezda nelagodu. Njihova energija nije prijatna. Mislim da se tamo povremeno odmara konkurencija, i mislim da sam od tamo i bio ovaj, napadnut…a taj sajam, pa rekoh vam da sam to video od vas i agenta Mihajla, koji sada uživa kao smrtnik na zadatku, i sigurno ne drži svoju „kometu“ u „orbiti“…ako znate na šta mislim…“
nadoveza se učenik

 „Odlično zapažanje, mali moj učeniče... Uistinu, na tim zvezdama se sakuplja konkurentski šljam. I zovi ih njihovim imenom pravim, zovi ih šljamom i ološem, jer oni to i jesu. I prekini traveljati o nama starijima. I mudrima. Najmudrijima i presvetlima. Jedinima!!“
zagrme učitelj kroz galaksiju sa određenom dozom gneva, da ne kažem besa koja ne promače učeniku.
 „Jesu, učitelju, vaistinu jesu. Šljam i ološ. Ništa drugo. Evo neču više spominjati taj blagi incident sa sajma….“
pokori se učenik.

Sva razmena njihovih misli nije trajala duže od jednog dela trenutka,  nepojmljiva ljudskim ili bilo čijim drugim svestima ili veštačkim tvorevinama.

Dva entiteta su se u tišini nastavila prepuštati energijama i silama zvezde...
I nakon sto godina, ljudskih, dođe im poziv…poziv da se vrate u Prvo Postojanje , svemir iznad svih svemira koji počinje na kraju beskonačnosti svakog, u vrhovni biro firme….gde im je dodeljen novi zadatak da obave.
I to baš na onom nesretnom i u birou mnogo spominjanom  svetu, Zemlji….


* * * * *

Mihajlo spakova alat, opra se pod česmom i krenu kući.
Završio je za danas.
    „Aaloo, gde si pošao…jesi digao platu?“
upita ga Sreten, visoko sa skele novogradnje.
    „Ma žurim kući, imam randes….aj sutra ćemo….“
dobi Sreten odgovor.
    „Ajde majke ti ne laži….kakav tvoj randes…“
reče mu kolega silazeći sa skele.

Mihalo ga uljudno sačeka te se zajedno, sa još par radnika uputiše u obližnju kafanu.
A tamo, za šankom prepunim piva, Sretenu nije dao đavo mira te nastavi bockati Mihajla bezobrazno prekidajući raspravu o sumnjivoj odluci sudije nedeljnog derbija.

 „Ej, narode…znate li da Miki ima novu žensku? Kaže mi malopre, žuri na randes….“
sve glave za šankom se okrenuše prema prozvanome…
Milorad, njihov poslovođa sa osmehom vuka na licu, prvi prekinu iznenadnu tišinu….
 „jebote Miki, ne prijavljuješ raji, a?“

   “Ma šta ja imam vama da pričam išta…“
odbrusi mu Mihajlo….
    „Ajde, što si takav, jebote…pričaj koja je…jel dobra, a?“
dobaci Vukota, keramičar…
 „nema šta da se priča, zove se Sanja i upoznao sam je neki dan, u kafani blizu mene..radi tamo…jel vam duša sada na mestu, klošari?“

 „Vidi, vidi malog.. opasan si ti Miki, opasan….trebali smo tamo na pivkana…“
nastavi Milorad, i dalje se kezeći svojom vučijom njuškom..
I dalje su svi posmatrali Mihajla, koji zapali novu cigaru i potegnu dobar gutljaj iz flaše.
Zatim dade znak šankeru da im donese još po jednu, i neprimetno pogleda kroz izlog napolje, na ulicu.
I tamo ih ugleda…
Njegove dve senke. Dva prosijaka skitnice.
Nekako su mu se uvek nalazili na putu.
Mudro ih je izbegavao, ali više nije mogao.
Morao je prijaviti birou, i to što pre.
Pogleda na sat. Imao je dovoljno vremena.
 
Pomislio je, u prvi mah, da imaju neko sklonište ili stubište u blizini, gde spavaju i svoje stvari drže.
Ponekad ih ne bi bilo tu danima, da bi se opet pojavili.
A pojavili su se ponovo pre par dana…I sumnja se u njemu rodila.
Konkurencija ga je pronašla.

 
* * * * *

Nakon razlaza u kafani svrati do Sanje da popiju kafu pa dođe kući, upali tv i poče gledati sportske novosti da razbistri misli…ali ipak, Sanjine zelene oči, njen stas i kosa, vatreno more crvenih talasa, su se mešali sa zelenilom fudbalskog terena…
Jeste da je nedavno upoznao, ali nije je mogao izbaciti iz glave.
Znao je da se zaljubio u nju do ušiju.

Sutradan, vraćajući se sa posla kući svrati u Sanjinu kafanu, ali ne da nešto popije, nego samo da je vidi..

 „Dobar dan, Sanja….“
reče, ulazeći…
 „Dobar dan, Mihajlo“
Odgovori mu ona, uz najtopliji osmeh koji je Mihajlo ikad video. A video je i kako se zarumenila, te oboje spustiše poglede.
Budući da nije bilo nikog u blizini, nageo se ka njoj, preko šanka i upita tiho, da ostali ne čuju..

 „Da li bi da ja dođem nakon posla, i ispratim te do kuće? Mislim….ovaj…možemo negde i na piće…onako, malo, da pričamo..pa sad, ako hoćeš…“

I momentalno se oseti kao zadnja budala. Postideo se, obrazi su mu goreli kao površina sunca i htede u zemlju da propadne.
Ipak, olakšanje stiže skoro momentalno, i to u vidu najdivnijeg ženskog glasa koji je ikada slušao…

 „Pa…bilo bi mi baš drago….da opet negde popijemo kafu….večeras. Zatvaramo u deset….“

Jedva je uspeo da promrmlja „vidimo se onda“ i izađe iz lokala.
Pravio se da ne primećuje ona dva prosjaka na uglu…lebdeo je na krilima euforije do kuće, i razmišljao o večerašnjem susretu.

Ipak, nije zaboravio svoje obaveze.

Kada se presvukao, zaputi se ka centru Novog Sada
Na velikom trgu stade, pa se zamisli.
Odluči se napokon i odabra katoličku crkvu.
Uđe u velelepnu katedralu, prekrsti se svetom vodicom na ulazu i krenu ka klupama.
Odabra zadnju u nizu, uđe u nju i kleknu na kolena.
Naslonio je laktove na naslon ispred, skupio šake i naslonio glavu na njih.


* * * * *

Posetiocima, kojih je u katedrali bilo, bi se učinilo da se čovek moli bogu.
Ali Mihajlo se nije molio bogu, nego je slao izveštaj svome koordinatoru u firmu.
Konkurencija bi momentalno, sa bilo koje druge lokacije otkrila otvaranje komunikacionog tunela prema nebesima i on bi bio eksponiran i u ništavilo ispraćen.
« Poslednja izmena: 10.05.2010. 03:45:10 od dan555 » Sačuvana

...We'd better get back, 'cause it'll be dark soon, and they mostly come at night... mostly...
Sal
Banovan korisnik
predsednik


Poruke: 5.649
Ugled: +28/-10
Starost: 49
Lokacija: In the face of the place
Slike: moj album
Pol: Muškarac
Van mreže


WWW
« Odgovor #1 poslato: 27.12.2009. 19:58:42 »

Ali ne i iz crkve. Niti je konkurencija smela ulaziti u molitvene i verske objekte, niti su mogli posumnjati da neko odatle otvara tunel komunikacije.
Jer, na stotine vernika ih otvaraju svakodnevno, moleći se bogu.
Nestabilne, male i kratkotrajne tunele, isprepletena sa njegovim jakim i stabilnim… ipak bi se pokoja informacija vernika probila do biroa za informacije.
Od tamo bi se poruka sprovela dalje zavisno od njenog sadržaja, a koji su večinom bili zahtevi i molbe
Ponekad, kada je neki agent bio u blizini pošiljaoca dobijao je direktive za molitelja.
Prvo bi ga pratio, upoznao se sa njim i raspitivao se o njemu. Onda bi odlučio da li da mu se molba-molitva odobri.

  Mihajlo je bio agent prvog reda i prioriteta, što je značilo da mu je dat život smrtnika na datom svetu, da ga odživi od malena pa do starosti. Ponekad, i više puta zaredom.
Time ga konkurencija nije mogla otkriti, ali nije imao ni sve sposobnosti koje agenti drugog reda imaju. Bio je zarobljen u krhkom telu humanoida sa ove planete, i biće svedok razvoja sveta dok ne ostari i umre. A možda i pre toga, ako ga oni iz druge firme otkriju.

Sklopio je oči i usredsredio se.
Odaslao je svoj lični pristupni kod kroz slabašan tunel koji je stvorio na kraju, u birou informisanja firme tehničar ga je pojačao, proširio i učinio stabilnim.
Poslao je sve što je u zadnjih sedam dana video. Novinski članci i televizijski dnevnici su se praznili iz njegove glave. Zatim je odaslao svoje zaključke i zapažanja o novoj vrsti gripa koji se širio, nesumnjivo delo konkurencije.
A naročito je naglasio pojavu dva prosjaka i sumnje da je kompromitovan i da mu sledi likvidacija, ili nešto gore.

Odgovor je momentalno stigao, i to od nadkoordinatora zemaljskog sektora.
 „Ne cvili odmah, to su ti u ispomoći dva agenta drugog reda, radio si sa starijim u tom istom svemiru pre nastanka tvoga sunca.. Kod tebe tamo je Gavrilo. Onaj drugi je nov, učenik na praksi. Nakon ovog zadatka završava obuku i stiče zvanje agenta. Ime mu je Gonzales.“

Mihajlo se začudio. Retko kada su na Zemlju slali agente drugog reda, sem ako nije bilo nešto zaista važno.
Ti agenti su mogli da imaju nestabilan fizički oblik stanovnika datog sveta, ali su imali na raspolaganju sve svoje sposobnosti, i time bili mnogo izloženiji.
Sada je razumeo zašto ga prosjaci-agenti nisu kontaktirali.
Nisu hteli njega da dovedu u opasnost.
Moraće smisliti način komunikacije ako ne smisle oni. Ipak, on nije imao na raspolaganju svoje sposobnosti, tako da će kontakt biti ostvarivan fizičkim zakonima ovog svemira.

 „Slušaj me sada pažljivo. U tvojoj blizini je jedan od vrhovnih agenata konkurencije. On ne zna za tebe, ali ti sada znaš za njega. Zeznuto je to što je on i prvog i drugog reda, pa će to ići malo teže. Uvode prljavu igru.
Ali, on nam je jako bitan. Izgleda da im je on šef na zemlji, i odgovoran za eliminaciju par naših iz oba reda.“

Mihajlo odasla pitanje, koje se direktno formiralo u nadkoordinatorovoj svesti.
 „Koliko je blizu, i kako ste ga otkrili?“

Odgovor stiže trenutno…
 „Urijel je godinama pratio jednog njihovog potrčka, besmrtnika iz soja crnih veštaca i konačno saznao gde predaje izveštaje. Ipak, nekako je uspeo da se ukine, i pretvori u ništavilo pre nego smo ga…nekonvencionalnim metodama pritisli da peva. Saznali smo da je u tom tvom gradu. Zato sam ti poslao dva iz drugog reda, da ti se nađu pri ruci…“

Opet Mihajlo oblikova pitanje u koordinatorovoj svesti…
 „I ako ga pronađem, da ga pratim?“
    „Ne, Mihajlo…kada ga pronađeš, šutnućeš ga u ništavilo….“
Na jednu nanosekundu, Mihajlo okleva te „reče“ pretpostavljenom..
 „Ti, ti hoćeš od mene da prekršim prvu direktivu firme?“

Odgovor je bio u njegovoj glavi i pre nego što je završio sa pitanjem …
 „Mihajlo, naređenje je stiglo sa samog vrha, ne sekiraj se za direktive….“

 „Pa jebote, hoće li mi vrhovna kancelarija izdati overenu potvrdu da mogu kršiti primarne direktive, i to svih deset?“

 „Glumac, ne cmizdri i slušaj me…naređenje nije stiglo iz vrhovne kancelarije, nego od Njega lično. Da, da, lepi moj…On se vratio, otpustio pola ofisa i uzeo svež kadar. I uveo nova pravila. Onih desetak direktiva ne važe za vas na super prioritetnim zadacima.
Predugo smo na pat poziciji sa konkurencijom. Nađi toga kako znaš i umeš…ili obojica letimo iz biroa. Imam sada posla, ajde ćao…“

 „Ajd zdravo šefe….“

Mihajlo zatim ustade, prekrsti se i sede na klupu.
Znao je i pre nego ih je video da ona dva prosjaka sede do njega.

 „Imate li vi ikakvu ideju kako da odradimo ovo?“
   „Nemamo, Miki….i da, lepo te videti opet….“

Mihajlo se zagleda u jednog od prosjaka, te reče…
„Izvini Gavro što te nisam pozdravio…ipak sam malo smeten…a i trenutno sam smrtan, ne prepoznajem te..…jebote, kaže mi boss da je naređenje od Njega lično stiglo…ne mogu da verujem da je taj njihov lik toliko bitan za vrhovnu kancelariju….“

Na to mu Gavrilo odgovori
 „Vidi Miki…oni nama ne govore štošta…znaš to i sam.
Ako On konta da je taj vrhovni baja velika opasnost i da ga treba maknuti, onda je tako. I znam da nije mogao boljeg od tebe naći za taj posao….“

 „Ma znam, ali kako kada sam prvog reda, ne mogu bre u ovom telu ništa. Kao da nosim onaj smešni egzoskelet koji videsmo na onim stvorovima na drugom kraju ovog svemira.“
reče mu Mihajlo, a Gavrilo mu opet odgovori…

 „Zato smo mi tu, da poguramo ako gde zapne…vidi, mi ćemo cunjati gradom ne bi li osetili nekog njihovog, a ti brate se hvataj trolova, ili vampira. Oni su kao neutralni, i rade samo za lovu…podmaži dobro, i pevat će. Barem nekog nižeg da se dočepamo za početak….“

 „Odakle mi šuškavci, jedva i ovo telo održavam…a rmbam po celi njegov dan.“
Požali se Mihajlo, a na to će Gavrilo rezignirano…

 „Ne znam, zaista ne znam…jebi ga, snalazi se…vidimo se ovde opet, sutra, isto vreme…I ne troši ga na redovne aktivnosti, baci se na potragu. Kao što šef reče, izgubićemo posao….“

Zatim prosjaci ustaše, i krenuše ka izlazu.
Mihajlo osta da sedi još koji momenat, pa se i on zaputi ka izlazu.


* * * * *


      Tačno u petnaest do deset ušao je u Sanjinu kafanu…

 Sede za šank, i potraži je pogledom.
Nađe je kako kupi flaše sa stola u uglu, gde su sedela tri mračna lika.
  U jednom od njih prepoznade Sanjinog gazdu, vlasnika kafane.

Sanja mu priđe, sa prepunom tacnom u ruci i tiho prozbori…
 „Izvini, izgleda da neču moći sa tobom na kafu…došla gazdina braća iz Italije i tu će da piju celu noć.. hoćeš pivo? Ajde molim te, na moj račun.. pravi mi malo društva ovde…“

Mihajlo naravno nije mogao odbiti njen molećivi pogled, i pivo se stvori pred njim.
Dok je spuštala gazdinom društvu novu turu, primetio je da je braća, a i gazda pohotno merkaju.
I dok se naginjala nad stolom, jedan od trojice joj nešto reče na šta se ostali nasmejaše, a ona uvređeno ode sa stola. Gazda se smejao najviše.

Za šankom, stade prati čaše užurbanim pokretima.
Mihajlo nije mogao a da ne primeti suzu kako se iz ugla njenog oka polako, pod svojom težinom počela spuštati niz bledi, porcelanski obraz.
Zatim izvadi maramicu iz džepa i pruži je nesretnoj devojci.

 „Zašto jednostavno ne daš otkaz i odeš odavde?“
Upita je Mihajlo, pun sažaljenja i ljubavi.
Ona spusti oči još dublje, i ne odgovori mu ništa…

 „Izvini, znam da se to mene ne tiče, tek smo se upoznali..ali Sanja, zašto trpiš iz dana u dan kretene kao one tamo?“

 „Ti ne razumeš, znaš da imam malo dete…a i nemam kud. Gazda mi daje smeštaj i posao. Bez toga, bila bih sa malim na ulici….Molim te, nemoj o tome, pričaj mi nešto drugo….“

U to, začu se gazdin glas kako odjekuje kroz kafanu….
 „Sanja, dolazi ovamo…i ponesi flašu….i mrdaj sestro brže malo….“

Mihajlo okrenu glavu ka njihovom stolu, i zažali što nema svoje sposobnosti koje mu po pravu agenta svekolikosti pripadaju. Nijedan ne bi više zore video...pa čak ni tu flašu dočekao.
Glavna kancelarija mu je odobrila nepoštivanje vrhovnih direktiva, što znači da ih može bez posledica kršiti ali samo u cilju zadatka. A ne da zauvek ućutka one drznike tamo.

Mirno je pratio pogledom Sanju kako nosi flašu rakije za njihov sto, i kako joj polupijani gosti za istim bezobrazno i sa nipodaštavanjem dobacuju.

U njemu je kuvalo.
Kada se vratila za šank, zamolila ga je stidljivo, ali i preplašeno da ode.
Uskoro zatvara lokal, i bi joj neprijatno što Mihajlo prisustvuje tim scenama.

Dok se gazdino društvo prepiralo za stolom oko nečega, Sanja ga isprati do vrata, i tamo, skriveni od pogleda iz kafane, ga poljubi. Po prvi put.
 „Izvini Mihajlo, molim te…primetiće da si tu radi mene, pa bi bilo svašta…“
On bi zatečen, i nije znao šta da misli.
Osećanja, nesvojstvena za agenta firme i Postojanja u njemu su se smenjivala brzinom titraja munje sa nebesa njegovih, od ljubavi do mržnje, preko sažaljenja i želje izmena vremenskog toka.

Sačuvana

...We'd better get back, 'cause it'll be dark soon, and they mostly come at night... mostly...
Sal
Banovan korisnik
predsednik


Poruke: 5.649
Ugled: +28/-10
Starost: 49
Lokacija: In the face of the place
Slike: moj album
Pol: Muškarac
Van mreže


WWW
« Odgovor #2 poslato: 27.12.2009. 19:59:34 »

Ali nije imao pravo da se meša. Nije imao pravo da svoje smrtne, lične stvari meša u firmine poslove.

 „Vidi, dobio sam platu, pa eto, mogli bi da se vidimo u nedelju…da malu i tebe odvedem negde na kolače i kafu…bilo bi mi baš drago“
Jedva je uspeo da promuca, dok mu je njen poljubac i dalje goreo na usnama.
 „To bi zaista bilo divno….nazovi me, važi?“
Odgovori mu Sanja, dok joj je sa lica isijavala čista radost. Onda ga poljubi još jednom, ovlaš, u obraz i nestade u kafani…

* * * * *
    Nakon posla se zaputio pravo u onu istu crkvu. Jedan prosjak ga je neprimetno pratio, i kada je video kuda ide, stiže tamo pre njega svojim znanim putevima.

Tek što Mihajlo sede u klupu katedrale, do njega se materijalizova Gavrilo.
 „Gde si brate“
 „Gde si, matori…“
otpozdravi ga Mihajlo.

 „Vidi, ovo neće ići baš lako… Gonzales je danas uspeo locirati jednog nižeg besmrtnika, trola iz soja lešoždera, kako ga ovde zovu.
 Nismo stupili u kontakt, jer ne znamo da li i za koga radi. To ću ja saznati. Ostalo će biti tvoj deo posla. Moraš ti, nas bi nanjušio sa kilometra i jebeš onda informaciju koju daje.
 Obitava na onom velikom groblju, i izlazi svaku noć, tačno na pola noći, da se naždere svežih leševa. I onda tako provede dan spavajući kraj ostataka tela.“
 „Baš divno..i ja treba da ga ispitam, i da izvučem iz njega ko je agent konkurencije?“
Upita Mihajlo, ne bez cinizma…

 „Naravno… mi ne bi smeli, provaliće nas za koga radimo, a možda ga agenti firme ološa i smrada drže pod prismotrom. Takođe, mi ne znamo o trolu baš ništa. Mora izgledati da si po zadatku tajnog nalogodavca, i započeti kontakt sa njim.
 Razumi da ne možemo biti sigurni da ga oni ne nadgledaju. A naročito ne možemo biti sigurni da taj trolski šljam ima i o čemu pojma. Ipak, i to je neki početak. Kreni noćas, pratićemo te. Mađarsko groblje, grobnica sa dva velika anđela, blizu južnog ulaza. Ne možeš promašiti. U njoj je jutros zaspao, i tu će se pojaviti u ponoć.“
 Odgovori mu Gavrilo, vadeći iz unutrašnjeg džepa pohabanog i prljavog kaputa metalnu plosku. Odvrnu čep, i nategnu podobro iz nje.

 Mihajlo ga je gledao, i malo se nasmeši… Ipak, Gavrilo i on su bili prijatelji i agenti još od početka postojanja.
 Imali su iza sebe milijarde i milijarde godina borbe protiv konkurencije, u milion različitih svemira, i na isto toliko broju svetova.
Napokon mu istrgnu plosku iz ruke, i sam je nateže.

 „Znaš Mihajlo, pomalo ti zavidim na ovom zadatku… Ovaj svet je prepun telesnih, fizičkih užitaka. Ni na jednom ih nema toliko…takvim intenzitetom..“
 Dobaci mu kolega agent, dok je brisao mrljice rakije i još nečega sa masne i duge, sede brade.

 „Aha, zato i jeste najzanimljiviji onim klošarima iz konkurentske firme. A nije baš svakome ovde tako… Vidiš i sam da ovde, od postanka čoveka, vladaju direktive i poturanja konkurencije. Barem nad velikom večinom smrtnika…“
 Odgovori mu brat-agent Mihajlo, u pauzi između dva poveća gutljaja.

 „Znaš, dok si ti ovde kopao po serviranim informacijama i uživao u svakoj ćeliji smrtnika, onaj njihov agent koji je sve ovo i zakuvao je konačno dolijao… Ne mogu da verujem da je istu caku pokušao na jednom mladom svetu, vrlo slično konstruisanom kao ovaj nedaleko od ovoga…mislim, koliko može agent biti glup da dva puta izvede foru…“
 
Mihajlo odmače plosku, obrisa usta rukavom i upita..
 „Ovde tog agenta zovu Eva, i nemoj mi reči da je pao na istoj budalaštini??“
Zatim pruži rakiju bratu, koji je uze, te nateže je ponovo…

 „Pa da… svet je sklepan od Njega lično i postavljen blizu ovoga kao zamka, i ona Eva smrduša se upecala. Rafailo i njegova ekipa je tamo skembaše u sačekuši i u ništavilo ekspresno gurnuše. Onaj njen smoto bez karaktera, ovde su ga valjda zvali Adam, nije ni primetio zamenu drage za našeg nižeg agenta. Izgleda da se taj novi svet, duplikat ovoga,  sada razvija baš kako je gazda zamislio…rajski..dosada.“

Kada se Mihajlo ponovo dočepa ploske, uvide da je puna do vrha.
 „Ovo je baš dobro, brate… ti je svojim moćima puniš, a ja je praznim…..
nego, šta misliš, ova pojačana aktivnost konkurencije ovde, da nije odmazda one seljačine i njegovih hordi što mu glupavog Eva agenta u ništavilo spremismo? Jebote, em ratovi, em virusi po celom svetu..trolovi po grobljima kolo vode, a vampiri nikad nasilnije nisu nastupali…saobraćajke svaki dan i noć, a crna hronika iz novina se pretvorila u horor dramu i ludilo.“
reče, i zagleda se u veliki krst na suprotnom kraju katedrale pa otpi podobar gutljaj.
 „I ja tako mislim Mićo, i ja šefa mi….“
Zatim zapališe cigaretu i nastaviše piti.
 Podsećali su se dobrih starih vremena i anegdota.. smeh je bio sve glasniji i glasniji.
Vernici, a i posetioci katedrale su se zgražavali nad ponašanjem građevinskog radnika i skitnice.
I taman kada Mihajlo htede da privede kraju anegdotu kako ih je onomad lično On uhvatio kao mlade pripravnike kako su se drapali sa ženama u telesnom obliku za vreme ovdašnjeg vladara Kaligule, priđe im pop te zagrmi toliko da su se i vitraži zatresli, skoro jače nego one cinkare od posetioca i vernika…

„Marš napolje, nevernici. Kako vas nije sramota da hulite hram njegov. Kako vas nije stid da pijete i pušite u kući njegovoj?
 Izlazite i neka vam oprosti, grešnici…“

Dva agenta ustadoše, i zagledaše se u popa.
Mihajlo mu isplazi jezik, a Gavrilo mu tihim, autoritativnim glasom reče dok mu je štipao i uvrtao poveći nos…
„Jebote ćaća domarski…nije ova straćara njegova kuća, nego naš privremeni smeštaj…. Pojma ti nemaš, domaru smrtni, pojma…“

Onda odgurnu popa pa se zagrliše, zapevaše Ave Marija na sav glas i mortus pijani isteturaše  iz katedrale.

* * * * *

  „Mihajlo, srce….pa ti si pijan kao zemlja….“
Zaprepasti se Sanja, prinoseći mu svoje od deterdženta ogrubele, ali ipak lepe dlanove obrazima…
 Mihajlo se na to zacereka, posla joj poljubac preko šanka i zatraži pivo.
Naravno, umesto piva dobio je jaku kafu i kiselu vodu.

  „Pa kuku meni Mihajlo, gde se to nali toliko??“
upita ga, sa smeškom na usnama posmatrajući ga kako se pridržava za šank i grimase pravi, bezuspešno pokušavajući zapaliti cigaretu. Napokon uspe.
  „Cugali smo –hik- ja i moj drugar u crkvi dok nas pop nije isterao napolje…  Znaš, nismo se videli skoro ima hiljadu godina…a popa smo baš naružili…“

    Sanja se i dalje osmehivala, i oči joj se napuniše toplinom i ljubavlju. Znala je da je Mihajlo radan i čestit čovek, i nije se tek tako razbio od alkohola da nije bilo debelog povoda i razloga. Njegovo pijano lupetanje je baš zabavilo.
    Gledala ga je kako nespretno pokušava da popije vrele kafe, kako nikako da shvati da treba prvo izvaditi opušak iz usta pa onda srknuti gutljaj okrepljujućeg napitka.
Protegla se preko šanka i izvadila mu cigaretu između usana, te je ugasi u pepeljari.
  Već je rešila da zaduži čika Mileta, penzionera koji je cedio svakodnevno kafu i  vinjak po pola dana igrajući sa čika Perom šaha a koji je pio takođe pola dana    jednu kafu i vinjak, da pripazi na lokal i odvede Mihajla kući i smesti ga u krevet,       kad uđe taj čovek. 
  Sanji se učini kao da je ušao anđeo…mlad, i lep kao slika. Iako je bio obučen kao zadnji klošar.
 „Dobar dan, gospođice… vidim, tu mi je burazer… Jebote Mihajlo, pa nali se ti sa onima iz firme..znaš da sutra radiš.. ajmo, da te vodim kući…mrdaj, bre…“
  Zatim ga ’burazer’ uhvati pod mišku, i izvede iz lokala.
Sanja je još dugo gledala za njima, ne mogavši se oteti nedefinisanom, ali jako smirenom i blaženom utisku… a njena druga priroda, njeno drugo ja se bojalo tog čoveka…
  Kada su stigli kući, u Mihajlovu radničku baraku, Gonzales ga pomilova po glavi, i sav alkohol odjednom ispari iz smrtnog tela pijanog agenta sveukupnosti.
  „Izvinjavam se agente Mihajlo na izlaganju, ali budite uvereni da mene kao učenika konkurencija nije mogla registrovati… Brat Gavrilo me spremio nakon što se oslobodio svog smrtnog tela da pazim na vas, kaže da zna kakvi ste kada popijete, naročito kada imate smrtno telo za vratom.
  Mihajlo sede na svoj krevet, i promrsi obema rukama kosu.
  „Jebo te život i smrt, al me tintara boli. Dodaj mi kiselu iz frižidera, da dođem sebi…“
Nakon što ga mladi agent usluži, reče mu tik pre nego se dematerijalizovao…
 „Agente, ne zaboravite u ponoć da budete na tačno određenom položaju…“
  „Ti ćeš mi reći….prdonjavi balavac…“
Odgovori Mihajlo praznoj sobi…
* * * * *

Dva minuta pre ponoći, pomeri se ploča na grobnici.
Škripa trenja kamena o kamen u vetrovitoj noći bi na ovakvom mestu svakog smrtnika, ako ne do ludila uplašila, onda barem izazvala blagi drhtaj straha u živom, pulsirajućem srcu.
Mihajlu se ledila krv u žilama, iako je bio svestan svog porekla.
Ipak, nije mogao kontrolisati svoje smrtno telo onako kako bi hteo.
Pun mesec se otkri iza crnog, gustog oblaka, i jasno ocrta tanku, ali žilavu ruku       Trola, iz soja lešoždera, kako se promalja i pokušava odgurnuti još malo kamenu ploču u stranu.
  Sedeći prekoputa grobnice, na klupi postavljenoj tik uz šljunčanu stazu, agent se spremi za svoj šou program.
  Izvadi flašu rakije, kutiju čačkalica, tubu senfa i jedan Malboro iz kese. Sve to poreda ispred sebe, na stazu. Zatim se nonšalantno nasloni na naslon klupe i prekrsti noge…
Napokon se pomoli glava trola iz grobnice. Zatim i telo.
   Ružna, ogavna njušketina stade mirisati vazduh groblja, u potrazi za onom iščekivanom niti mirisa svežeg leša.
 I odjednom, naglo se okrenu prema Mihajlu.
  U njegovim gnojno žutim očima, Mihajlo prepoznade iznenađenje, nevericu pa sekundu posle i gnev.
 Trolovi mišići se napeše, očnjaci iskeziše a kandže zablistaše za smrtonosni napad ali ga smireni, sugestivni glas agenta spreči za skok na vlastito grlo.
   „Trole iz soja lešožderaca, znam ti ime pogano, znam ti gnoj iz kog si se okotio, a znam ti poreklo i stablo. Znam to sve, jer me poslaše ka tebi. Ime ti je Bubeher, a gnoj koji te ispljunu je sa stabla Kral“
 režanje iz grla besmrtnika se uobličilo u skoro pa ljudski glasni šapat…
   „Štaaa hoćešššš ti od meneeee meso smrtnooo, šta tražišššš od ja Bubeherrrr“
Mihajlo zapazi da Trol spusti pogled ka stazi, ispod njegovih nogu.
    „Hoćeš rakiju, trole? Cigarete? Čačkalice da čačkaš trulo meso iz zubala svoga? Senfa ljutog, da umačeš meso dok ga ždereš? “
  „Daaaaaa…..“
prokrklja Trol, pohlepno se oblizujući..
  „Daaaaaj Bubeheru, Daaaaaj……“
Sačuvana

...We'd better get back, 'cause it'll be dark soon, and they mostly come at night... mostly...
Sal
Banovan korisnik
predsednik


Poruke: 5.649
Ugled: +28/-10
Starost: 49
Lokacija: In the face of the place
Slike: moj album
Pol: Muškarac
Van mreže


WWW
« Odgovor #3 poslato: 27.12.2009. 20:00:36 »

izusti i priđe korak bliže klupi.
  „Stani tu, nakazo, ne prilazi…“
naredi mu Mihajlo.
„Prvo. Želim odgovore… moje poslodavce interesuje nešto…“
  „Koja fiiirrrmmaaaa“
Postade trol oprezan, i blesak radoznalosti mu zaiskri u očima..
 „To je nebitno, strvino… odgovaraš, ili ja idem sa rakijom i čačkalicama???“
   „Bubeherrrr tebe razderatiiii i žderatiii…i rakiju uzetttttt….“
  „Trole iz soja najglupljih, mene poslodavac očekuje… šta ako se ne pojavim, a zna gde sam i s kim bio….“
Trol se zamislio, pa se povukao unazad, do grobnice i sklupča se na njoj, podvivši duge, tanke i kvrgave noge pod sebe….
  „Pitaj mesooo Bubeherrrr kažeee…“
  „Dobra odluka, skote… sad govori, koji sve agenti i koje firme vršljaju po Novom Sadu i celoj ovoj regiji?“
upita ga, upalivši cigaretu, nagnuvši se napred i oslonivši laktove na kolena…
  „Ja neee znatiiiii…sad davajjjjj“
Naglas prošaputa trol
„Znaš ti trole, znaš…zar ti mrtvi pod zemljom ne govore samo da bi im tela ostavio netaknuta?“
  Mihajlo otpuhnu dim, i zagleda se u nakazu.
„Ja gladannnn mnooogo…ne slušati mrtvo mesooooo“
   „Trole, ne seri….“
Zapret mu Mihajlo i stade prosipati rakiju po šljunku…
 „Neeeeeeee…….Bubeher kazati, Bubeher kazati mesuuuuu…“
   zaurla Trol…
   „Onda, počni…slušam…“
pretvori se Mihajlo u uho, i otpi malo rakije da Trolu da ubrzanje u priči…
 „Mrtviii govoreee, moleee…Bubeherrrrr, ja, ne slušššati, Bubeherrr, ja, žderati meso…“
   „Dosta mi je tvog zajebavanja, trolino…odoh ja, a ti se drži kad te agent pojuri….i kurac ćeš rakije naći ovde,  na mađarskom groblju…ikad..“
reče agent , te ustajući sa klupe nastavi prosipati rakiju…
   „Neeeeee….Bubeher kaže…staniiii…..ja znam ko kažžžžeee, znam ko  kažžžžeee…ali neee ti ikad reći da Bubeherrr kažeeee…onda Bubeherrr mrtvo     
  mesoooo, Bubeherrr rastrgaju oniiii…..“
Mihajlo presta prosipati rakiju, i sede nazad na klupu.
  „Dakle?“
Upita trola…
  „U noooooć kad mesec jaaaaaak….ti idešššš na brrrrrdooooo na sabooorrrrr veššššštice i viiiileee i krvoopijeeee kad trgujuuu….vašarrrrr... vešššššticaaaa Tamaraaaaa  znaaaaaa……“

   Mihajlo je dovoljno čuo.
Lagano ustade sa klupe, i krenu prema izlazu groblja. Bez reći, bez pozdrava.
   Nije hteo da gleda kako trol halapljivo naginje rakiju, i kako se iza spomenika Gonzales pojavljuje u svom najboljem izdanju materijalizovan onako kako se agenti odvajkada materijalizuju kada vrhovni šef odredi kolektivni lov na štetočine, jednom u sto hiljada godina… jednom rečju, u jako grozan prizor.
  A naročito nije hteo da gleda kako učenik Gavrilov slabašnom trolu kida ud po ud, deo po deo tela……dok nije ni jedan ostao, sem ogavne, ružne glave.
   I pre nego se zakotrljala po šljunčanoj stazi, Mihajlo nije mogao a da ne čuje  urlike trola ispuštenim prvo od straha, zatim iz agonije od kojih bi se svakom smrtniku zaledila krv u žilama.
   I nije mogao i da ne primeti kako se svetla na obližnjem soliteru pale, i kako male, sićušne glave smrtnika prozorima prilaze da vide koji to stvor ispušta takve jezive krike, odmah nakon ponoći….

  Nakon pola sata, tek što je skinuo cipele u svojoj maloj i preskupoj garsonjeri radničke barake, Mihajlo sede za mali sto koji je razdvajao nišu kuhinje od ostatka sobe…
   „Jel onaj tvoj baš morao iskomadati trola? “
Upita agent svog prijatelja i kolegu, Gavrila..
    „Morao je. Ti drekovi iz soja lešoždera samo prave probleme centralnom birou koordinacije. A i nama. Shvati Mihajlo da su oni otpadnici besmrtnika, i jako kompromituju sve ostale na ovom svetu. Čak i sami trolovi su ih se odrekli…“
 Odgovori mu Gavrilo, gurajući mu flašu piva pod bradu….
    „Kako misliš, kompromituju…“
Upita Mihajlo, naginjući flašu i uživajući u svakom gutljaju.
   „Lepo. Nismo mi Srbiju džaba odabrali da bude svetski centar koordinacije nas, agenata firme, sa tobom na čelu. Vidiš, ovde su strujanja sile života najjača,  upravo zbog ovog ludog naroda koji ovde obitava. Misliš da je konkurencija bez veze jade ovde pravila, sa onim nedavnim ratovima?*
   Objasni mu Gavrilo-
   „Pa dobro, sve to znam, ali kakve veze ima da se kompromitujemo mi ovde, pre će biti da ćemo se kompromitovati smaknućem trola….“
    „Ma jok, ne boj se zato… niko se neće obazirati na njega… svi će misliti da je naleteo na još jednog lešoždera, ili na čopor vukodlaka koji se smucaju sa groblja na groblje u potrazi za rakijom i mezom sa grobnica….
   Znaš Miki, on bi jedva dočekao da nekome ispriča tvoju posetu, i da izvuče neku korist iz toga….a da ne govorim da vlasti smrtnika postavljaju pitanja o povremenom otkrivanju raskomadanih leševa..“
   „Verovatno si u pravu, stari… ovo smrtno telo je previše umorno da bi razmišljalo, a i treba raditi sutra.. Kad popijemo ovo, usporićeš mi vreme tako da se naspavam pošteno. I nemoj mi te face praviti, namuči se malo…znam da si sredio dozvolu za to iz vrhovnog biroa…još odonda kada smo se pretvarali da smo    Ra i ostali bogovi pred onim humanoidima u drugoj galaksiji ovog svemira…“
   Reče mu Mihajlo smešeći se , iskapi pivo i poče se spremati za spavanje…

* * * * *

    Na poslu, dok je žvakao sendvič sa podrigušom u pola hleba sedeći na skeli, Mihajlo je razmišljao kako da dođe na Zeleni Venac, a odatle dalje na obronke Fruške Gore, da pronađe vešticu Tamaru..
   Nasmešio se punim ustima svojoj ironiji..
Svi tajni agenti država sveta smrtnih su imali sva sredstva na raspolaganju, vozila, odlične plate… a on…poslat iz biroa toliko velikog i moćnog, da bi um smrtnika pre pregoreo nego u sebe projektovao i delić te veličanstvenosti, morao je da radi slabo plaćen posao, da živi skoro kao isposnik i da bude lišen svojih sposobnosti agenta firme.
   Rezignirano sleže ramenima, pomiren sa tim…jer vrhovni šef je tako naredio, i imao samo njemu znane razloge zbog čega je to sve kako jeste. 
   Napokon, ustade i priđe Vukoti…
„Jel, Vule… a da mi zajmiš svog keca večeras, a?“
   upita Mihajlo.

  „Jel ti to treba da onu svoju malu izvedeš negde..?“
uzvrati mu Vukota na pitanje svojim pitanjem…
   „Ma da… oću da je izvedem gore na venac, u onaj motel.“
    Slaga ga Mihajlo, sa osećajem oslobađanja stega 10 vrhovnih direktiva, naročito onog aneksa, nepoznatog današnjim ljudima, koji se odnosi na laž.
    „Dobro daću ti, ali pazi da mi ne krkneš negde auto…i naspi koliko potrošiš…“
  promumlja Vukota punih usta pite sirnice i jogurta.
   „Hvala ti brate…“
 „Bogu hvala…“

Nakon posla, odbivši pozive za kafanske produžetke radnog vremena, zaputi se ka kući..i Sanjinom lokalu.
  Noge su ga sve brže nosile, kako se približavao kafani.
Zateče je za šankom, te priđe istome. Sede na visoku barsku stolicu i uhvati njene ruke u svoje. Ona ga podari velikim i blistavim osmehom, koji mu trenutno srce zagreja i učini da ustreperi..
   Nakon pozdrava, pređe za sto i zapali. Nedugo zatim, Sanja mu iz kuhinje iznese tanjir pasulja, hleba i salate.
   Budući da je lokal, sem par klinaca koji su cirkali pivo u separeu gde džuboks drndao neki sentiš bio prazan, ona sede prekoputa njega, nasloni glavu na ukrštene prste i stade ga toplim pogledom posmatrati.
   A on se trudio da se ponaša lepo i kulturno, poštujući sve manire koje je dosada stekao gledajući serije i emisije na TV.
   Nije srkao, nije podrigivao. A nije ni mljackao niti otvorenih usta žvakao. Bio je ponosan na sebe.
I taman da potare tanjir hlebom, neka se senka nadvi nad stolom.
Sanja skoči sa stolice, a prostorijom se razli siktavi glas koji je najviše ličio na zmijski…
  Mihajlo izvadi pogled iz tanjira i podiže ga ka izvoru senke. I tamo nađe odvratne zmijske oči, koje su savršeno pristajale istom takvom glasu…
   „Pa dobro Sanja jebem mu, nije ti radno mesto ovde nego za šankom. Ne plaćam te da sediš. Ajde, tornjaj se tamo…“
reče Gazmen, Sanjin gazda i vlasnik lokala neprijatnim načinom, još neprijatnijim glasom.
     „Gospodine, viđam vas ovde često i mogu sa zadovoljstvom da konstatujem da ste mi vrlo draga stalna mušterija. Izvinjavam se na uznemiravanju našeg osoblja, budite uvereni da se neće ponoviti. Znate kakve su žene. Naročito one    zauzete.“
  Zadnju rečenicu je posebno naglasio, dajući joj notu oštrine.
Prva Mihajlova pomisao je bila -pa koliko ovaj može srati- a druga mu je bila kako da smiri poriv da mu ne skoči momentalno za vrat i udavi na sred kariranim stolnjakom postavljenim stolom.
    „Nema potrebe da mi se izvinjavate, Sanja mi je uvek drago društvo i zbog nje i dolazim u ovu tvoju rupčagu. A da je zauzeta, jeste. I to sa mnom.“ 
  Odgovori mu Mihajlo, gledajući ga popreko ali i hladno. Kao kobra pred napad.

   Sanja se za to vreme zacrvenela i gledala u sudoperu, ne usuđujući se pogled podići sa tek opranih čaša
  Gazmen je uzvraćao čvrst Mihajlov pogled par sekundi, te naposletku popusti i progovori…
  „Naravno da je tako…nisam znao da ste vi u pitanju…ipak, ovde svraćaju svakakvi i moja dužnost je da zaštitim svoje osoblje od uznemiravanja... prijatno..“
   Zatim se gazda okrenu Sanji, leđima Mihajlu i samo po njenim preplašenim očima vide sav otrov koji joj Gazmen pogledom uputi.
 -da se samo ponekad pomoli, pogurao bih ja njenu molitvu tamo gore da se reši ove bede….-
…pomisli Mihajlo, kajeći se na svojoj impulsivnosti jer je očito u jako nezgodnu situaciju doveo…
  Priđe šanku, plati ručak pa je pogleda. Ona mu uzvrati zahvalnim, toplim pogledom…
  „Nazovi me večeras, važi?“
Upitala je gotovo šapatom.
  „Naravno, srećo…“
Odgovorio joj je, nasmešio se i izašao napolje….

* * * * * *
 
Farovi starog keca iz 1989. godine su sekli tamu Fruške Gore, osvetljavajući Mihajlu nedovoljno krpljeni asfalt i pokoje retko vozilo koje ga je preticalo, gubeći se iza mnogobrojnih velova magle. Uspon na venac je motoru keca bio izuzetan izazov, koji je ipak uspešno savlađivao.
   Po dobijenim uputstvima, na vrhu venca skrenu levo, sekući usponsku traku kontra saobraćaja iz Rume, te nagazi auto ka onom predajniku kraj NIS-ovog motela što ga u bombardovanju uništiše.
  Sam vašar besmrtnika se trebao odvijati baš tu, ispod tog grandioznog i ranjenog tornja, ali Mihajlo ne vide ništa. Niti svetla, niti čude graju..Samo mrak i tamu.
  Ugasi auto, i napusti ga.
Krenu ka tornju i zapazi kako mu jedna prilika dolazi u susret.
Kad mu je ista dovoljno prišla, prepoznade Gonzalesa koji mu se obrati…
   „Dobro veče gospodaru Mihajlo. Dozvolite da vas uvedem na vašar“
  „Pa koji crni vašar, izgleda da nas je trol nasadio….ja ne vidim ništa…“
Odgovori mu Mihajlo umesto pozdrava.
  „Pa i ne možete ništa da vidite jer se isti odvija unutar magične kupole. Samo besmrtnici vide stvari unutar te kupole….“
  Objasni mu agent učenik.
   „Znao sam to, samo sam hteo da vidim da li ti znaš… vidim da te Gavrilo dobro školuje..biće od tebe nešto…“
   stiže Mihajlov odgovor.
  „Ma da, sve se bojim….“
Promumlja Gozales sebi u bradu…
   „Ajde ne pravi se pametan, nego odradi to što trebaš pa da radimo, balavi…“
   „Naravno, gospodaru agente Mihajlo. Prosvetljenje stiže odmah…“
Naceri mu se Gonzales i spusti mu na jedan kratak momenat dlan na glavu….i svet oko Mihajla se izmeni.
  Odjednom, svugde oko njega se pojaviše velike i male šarene šatre, ringešpili, tezge sa improvizovanim nadstrešnicama i logorske vatre.
   I mnoštvo, na stotine trolova, drekavaca, vampira i vukodlaka, koji su hodali okolo uspravno i ponosno, režući na vampire koji su se skupljali u manje grupice oko vatri i razgovarali sa vešticama ne hajući mnogo za njih…
 Muzika iz đuboksa (Mihajlo prepoznade melodije Dejvida Bouvija) se mešala sa muzikom orgulja, vriskom veštica i ugodnom pesmom vila, koje su zajedno sa sirenama u invalidskim kolicima sedele na livadi i pevale…
  Mali majmuni su siktali bežeći od veštičijih velikih crnih mačaka, a patuljci su igrali kamena s ramena, razdragano vrišteći i psujući.

   Na tezgama su se veštice cenkale sa prodavcima, uglavnom gnomima.
  Ovaj sabor im je bio jedina prilika u godini da se namire kozijim očima, suvim krilima slepih miševa, zmijskim jezicima, paukovim nožicama i svim ostalim stvarima koje bi posvećenoj veštici zatrebale.
  Većina posetilaca vašara je došla tradicionalno odevena, kako im soj od pamtiveka nalaže, ali neki su došli i u trenerkama, majicama i patikama.  Mihajlo nije mogao skinuti poglede sa veštica.. svaka je bila izuzetne lepote i građe. One
Sačuvana

...We'd better get back, 'cause it'll be dark soon, and they mostly come at night... mostly...
Sal
Banovan korisnik
predsednik


Poruke: 5.649
Ugled: +28/-10
Starost: 49
Lokacija: In the face of the place
Slike: moj album
Pol: Muškarac
Van mreže


WWW
« Odgovor #4 poslato: 27.12.2009. 20:05:50 »

koje su došle u mini suknjama, visokim štiklama i zategnutim bluzama   su mamile svačije uzdahe.  Vile su izgledale kao opatice kraj njih.
   -e pa ovde ću doći sa Gavrom, ako nam šef da malo odmora nakon ovog slučaja- obeća sebi Mihajlo.
  Ražnjevi su se vrteli, mameći ugodnim mirisima. Ipak, kako će se posle ispostaviti, nisu svi mirisi sa ražanja bili ugodni, niti su obličja koja su se vrtela na njima Mihajlu poznata.
  Iz šarenih šatri se takođe čula muzika, ali i pijano bančenje besmrtnih kreatura.
    „Evo, stižu nam vitezovi, ne mrdajte sa mesta, gospodaru. Takav je protokol“
„Ma znam, ti ćeš me učiti….“
 odbrusi mu Mihajlo, uz misao da ove mlađe generacije treba pritiskati  gde i kad god se može. Biće bolji agenti.
  Onda se osvrnu, i vide tri viteza u srebrenkastim, sjajnim oklopima kako im prilaze.
   „Dobro veče, gospodo. Moje ime je ser Artur, a ova gospoda su ser Lanselot i ser Persifal. Identifikujte se, predajte nam eventualno oružje pa da vam zaželimo dobrodošlicu na ovaj skup.“
   „Dobro veče sir Arture, mislim da smo najavljeni… znate, iz inform biroa naše firme?“
odgovori uljudno Gonzales.
  „Ah da…ali mislio sam da će biti samo jedan smrtnik“
upita sir Lanselot, arogantno dižući jednu obrvu…
  „Viteže…ja sam njega doveo ovde, i ja odlazim uskoro. Nadam se da možemo računati na vašu diskreciju? Znate…ne bi voleli da ostanete bez svetog grala, koji vam je naš boss nesebično na čuvanje ustupio….svesni smo koliko vam znači“ nehajno im predoči mladi agent učenik.

    Vitezovi se nervozno zagledaše.
Ser Artur istupi, i skoro uvređenim, ako ne i plačljivim glasom reče…
    „Gospodine ..naša lojalnost firmi je vekovima dokazana. Ne razumem zašto mislite sada suprotno? Jeste da nas vrbuju i druge firme, i to je poznato..ali naša zahvalnost pripada samo vama. Moja zakletva data vama i Ekskaliburu je sveta.“

   „Nisam ni sumnjao, cenjeni viteže okrugloga stola. Nisam ni sumnjao…ipak, telesni užici znaju rusvaj da naprave, iskušenja su prevelika…setite se samo onog tupog Adama… sa početka ovoga sveta.. Koliko god vaša volja bila jaka, slomiće se pod čarima ženskog tela i krčage vina…“
   Odgovori mu Gonzales, dok ga je Mihajlo sa divljenjem gledao, te pomisli
-bit će od njega nešto..-
    „Gospodine, šta vam pada na pamet. Svi moji vitezovi okruglog stola su   uspešno lečeni alkoholičari, a za slasti i ćari ženskog tela imamo Gvineveru i čarobnicu Morganu. One sasvim zadovoljavaju naše potrebe, uživajući podjednako u činu ljubavi kao i mi.“
  Odgovori mu ser Artur, blistajući kao svoj oklop od ponosa..

    „Hoćete moj hrabri viteže da kažete da vas dvanaestero teslačite dve žene od kojih je jedna vaša rođena sestra?“
povisi Gonzales ton do granice bezobrazluka.
   „Učinio sam krajnju žrtvu, sve u cilju izbegavanja iskušenja, gospodine….. „
skoro pa uvređeno odgovori ser Artur, dok mu je brada od besa podrhtavala…
  „Moj dragi sir Arture, pa vi svesno kršite osnovne, primarne direktive našega boss-a
ne smem ni da pomislim šta bi bilo da se u vrhovnoj kancelariji to sazna…“
  odgovori mu mladi agent, skoro pa sažaljivim glasom, te nastavi…
    „naravno, ako našem smrtniku Mihajlu pomognete da se snađe ovde, izađete u susret njegovim željama, pazite da ga trolovi ne prožderu ili vampirima ukažete da on nije gratis šank za sisanje, mogao bih to što ste mi rekli o vašim…ženama… pripisati huku vetra, zvuku pesme sirena i vila…znate, može svašta da se umisli od te lepote…“  

 „Naravno gospodine da vam se pričinilo…sirene zaista pomute svojom pesmom razum a vetar jeste jak. Zasigurno ste me pogrešno razumeli. Obe žene su sretno udate za moja dva viteza…i ne sekirajte se za vašeg smrtnika, neće mu ni dlaka sa glave zafaliti, vampiri će žedni, a trolovi gladni ostati a svaka želja njegova će biti naša čast za izvršenje “
  Odgovori mu ser Artur ponizno, a Mihajlo pomisli kako je mladi učenik majstorski zatvorio igru.
     On nije sumnjao u lojalnost vitezova okruglog stola. Gonzales nije imao potrebu da ih preispituje. Ipak, šefovi iz gornjih kancelarija su im dali i ovaj posao, koji dogovoriše na prošlom sajmu pomirenja i tolerancije svih firmi u postojanju. A posao im je bio da organizuju ovakve vašare u cilju pomirenja sojeva besmrtnika, da na istome održavaju red i mir, i da ga dobro kamufliraju od smrtnih duša. Čarobnjak Merlin je upravo uradio fantastičan posao po tom pitanju kamuflaže.

   „Dobro. Stvar je rešena, džentlmenskim načinom. Uveravam vas, hrabri i časni viteže da nemamo oružje, i da je naša namera miroljubivog i informativnog karaktera…“
 Zaključi Gonzales, te odvoji Mihajla u stranu…
   „Šefe, ja sad odoh, moj posao ovde je završen. Kad završite ovde, kontaktiraće vas učitelj Gavrilo. Ajd, vidimo se….“
  reče mladi učenik tren pre nego se dematerijalizovao.

Tri viteza su i dalje stajala na mestu, netremice gledajući Mihajla, koji na kraju progovori…
  „Hvala vam za topao prijem na ovaj vašar..moja uloga ovde je da pronađem vešticu Tamaru i uspostavim kontakt sa njom.“
  ser Persival pogleda u ser Artura koji kimnu glavom, te poseže rukom ispod svog sjajnog oklopa i na jedvite jade izvuče mali radio primopredajnik, motorolu.
  Uključi je i poče izdavati naređenja..
   „Kontrola, ovde sir Persival, po naređenju kralja Artura. Locirajte vešticu Tamaru i zamolite je u šatru d12. Kraj“
  „Razumem, sire“
Dođe odgovor iz malog zvučnika aparata..
  Par trenutaka nakon toga iz javnog razglasa vašara se razleže poziv ugodnim ženskim glasom, na koga niko od mase besmrtnika nije obraćao pažnju.
   „Veštica Tamara da se javi u šatru d12..ponavljam, veštica Tamara da se javi u šatru d12…“  
    
 Sir Lanselot ispruži srebrenkasto oklopljenu ruku ka jednom od manjih šarenih šatora i uljudno pozva Mihajla…
  „Pođite ovuda, gospodine … verujem da će vam se veštica ubrzo pridružiti..“
  I Mihajlo pođe za vitezovima. Nije mogao a da ne primeti gladne poglede vampira i vukodlaka, kao ni pohotne poglede raskalašnih veštica. Ipak, Mihajlo je bio sasvim zgodan smrtnik koji je inače plenio pažnju žena…
   Jedan od mlađih vampira, očito jako pijan, se pokušao baciti na Mihajlov vrat.
   Ekskalibur, silovito a i precizno vođen istom rukom koja pokaza na šator, mu munjevito otkinu glavu, koja se otkotrlja do ostalih krvoždera kao znak opomene, i truplo pade pokraj Mihajlovih nogu.
   Znao je, da je Gavrilo tu, vampirić se ne bi usudio ni da pomisli na Mihajlovu krv, a kamoli šta drugo… Ali, da je Gavrilo tu, cinkare one firme bi javili i njihovi agenti bi preplavili ovo mesto. Misija bi bila ugrožena, njihovo postojanje takođe.
  Ionako se sada mnogi češkaju po glavama i krznima pitajući se šta će običan smrtnik ovde…
 Kralj Artur ga uvede u šator. Veštica još nije pristigla, ali je zato u njemu lepa Gvinevera servirala na niskom staklenom stoliću flašu vina, dva srebrena pehara i zlatni tanjir pun jabuka i grožđa sa padina Fruške Gore..
  Po podu, postavljenim debelim čilimima,  okruglog šatora bili su razbacani ogromni svileni jastuci u raznim bojama, a pri zidovima postavljeni niski otomani.
  I na sred prostorije je stajao čarobnjak Merlin, u svojoj svilenoj, šarenoj halji, sedoj bradi i sjajnim metalnim pokrivaćem na glavi.
  Videvši da ga je Mihajlo spazio, obrati mu se….
„Dobro veće, moj dragi mladiću.. Želim da vam ponudim nešto jedinstveno, nešto neprocenjivo…ali ipak povoljno i jeftino. Znam da u smrtnome svetu vlada ekonomska kriza,  pa će i cena biti adekvatna tome, i vašem materijalnom statusu…
Vidite, za samo par stotina evra dobijate u paketu čarolije „Zaljubi se u mene“, „Želi me životinjski“ , „Loto sedmica“ i „Nova nada granda“…. Čak ću vam dodati i par kletvi za jednokratnu upotrebu „crko na mestu“ i „sin ti doveo zeta u kuću“ ..i sve to za…“
   „Merline, izlazi napolje, dosta!!“
naredi kralj Artur starcu, prekidajući njegovu širokogrudnu ponudu..
   „But, my lord…“
htede Merlin da protestuje, ali ga ser Lanselot uhvati za okovratnik i stade ga vuči ka izlazu.
Merlin je, svo vreme gurkanja sa mnogo jačim vitezom psovao
 „pedere okruglog stola“ i „da će im nabiti ekskalibura u dupe“, te pretio vradžbinama strašnim…ali ipak, bio je izbačen van.
 Vitezovi su mu se izvinjavali na incidentu, a lepa Gvinevera stade ispred njega izazovno ga gledajući i vrteći prstima pramen duge plave kose,  pitajući  da li može nekako da mu bude na usluzi, bilo kako, da prekrati vreme čekajući vešticu….
   Onda sir Lanselot i nju izbaci pa ostaviše agenta samog. Sir Persifal je ostao ispred šatora da stražari i obezbedi mir i sigurnost uvaženom gostu –smrtniku.
  Njegov smrtni deo je bio još uvek pod utiskom ovog neobičnog mesta van prostora te nije znao šta bi sa sobom.
   Seo je, ili bolje rečeno zavalio se na udoban otoman, zapalio cigaretu na jednoj od sveća koje su obasjavale unutrašnjost šatora prigušenom i toplom svetlošću i zagledao se u lepo složeno i dekorisano voće na zlatnom tanjiru.
  Utom, naspe sebi vina u pehar, prekrsti noge i otpuhnu dim ka tavanici.
 Prođe još dvadesetak minuta, a veštica ne dođe.
I taman kad Mihajlo htede da pozove sir Persifala ispred šatre, isti se raskrili na ulazu i veštica stupi unutra. Bila je obučena tradicionalno za ovdašnje veštice…duga bela haljina koja doseže do članaka sa zelenim, isprepletenim opasačem oko struka..A preko nje crni ogrtač sa kapuljačom koja je bila spuštena na dugu, crvenu kosu.
 Mihajlo ustade, i onda primeti da je veštica tek dete, devojčica od oko osam godina. I to devojčica sa bademastim, zlatno-zelenim očima koje su ga namah podsetile na oči voljene.. i  koje su prikovale njegove kao magnet, ne dajući mu ni da trepne.
        „Pa, dobro veče dete… ti si Tamara, pretpostavljam..“
„Dobro veče i tebi, čiko…“
 odgovori mu veštica- dete skidajući minijaturne slušalice ajpod-a sa ušiju. Priđe stoliću, uze grozd crnog grožđa pa sede na otoman, nasuprot njemu..
  Mihajlo je posmatrao dok je sva koncentrisana i važna kidala bobicu po bobicu sa grozda i sa užitkom ih jela. Kada je skoro završila, rekla je dečijim, naivnim glasom, ne dižući pogled sa grozda…
    „Ti si Mihajlo, agent firme svetla zarobljen na ovome svetu po zadatku….“
 Mihajlo se skoro nikad nije dao iznenaditi. A skoro nikad je jako, jako dug pojam, s obzirom da Mihajlo postoji od samog početka postojanja.
I ovo dete – besmrtnik je uspelo ono što ni prerušenim demonima, niti zverima iz centrale konkurentske firme nije uspelo.
  Da zine od čuda.  
U neverici se zagleda pažljivije u nju, gledajući je kako jede poslednju bobicu sa grozda.
  „Odakle znaš ko sam ja, veštice, i odakle ti pravo da me imenuješ imenom mojim?“  
  upita je agent malo jačim, grubljim i iznerviranim glasom…
„Odakle tebi pravo da mi se obraćaš takvim tonom, glupane jedan. Ja sam samo dete….“
 Odgovori mu Tamara i uvređeno napuči usne, kao što sva deca na skoro svim svetovima rade… u ovom svemiru, i svim svemirima postojanja. Mihajlu se učini da će dete da zaplače.
Seti se svog zadatka, te nežnim, skoro raspekmeženim glasom reče…
  „Izvini, malena.. nisam naučio da me se pozna, niti ime moje izgovara. Ajde sad mi lepo kaži kako znaš ko sam ja.“
  i dok je čekao njen odgovor, Mihajlo pomisli kako je ovo Gavrilo trebao odigrati… ionako je sada bio eksponiran i verovatno će biti povučen sa zadatka.
Misli mu prekinu pevušanje devojčice…
„pojma nemaš… pojma nemaš…tra la la la..ne znaš…ne znaš…. tra la la…. glupane….glupane…. tra la la“
  „Ajde, dosta glupiranja… ili mi odgovori na pitanja, ili ćeš dobiti tim svojim opasačem po turu. Znaš da se nama ne uskraćuju odgovori, a znaš i da pamtimo dobrotu a naročito saradnju .. i to za vek vekova.“ –zagalami.
   Uzdignuti prst Mihajlove šake je bio više komičan nego preteči. Ali devojčica se ipak uznemiri.
   „E čiko, čiko… što si tako zao… Pa tvoja firma nije takva….tvoji agenti su dobri, ne zli…“
Izusti malena plačljivim glasom dok joj se velika suza skupljala u uglu oka. Ustade sa otomana i priđe Mihajlu.
Zatim ga zagrli i prisloni glavicu na njegovo rame.
 Njena crvena kosa zagolica agentov obraz, a miris njene kose poljskog cvečai u njemu probudiše davno zaboravljena osećanja, ona kada je sam bio roditelj na ovom istom svetu sa zadatkom da ugasi inkviziciju… kada je konkurencija onomad odigrala baš pokvareno, predstavljajući se imenom njihove firme i sprovodeći svoju propagandu i krvavi pir nad smrtnicima i besmrtnicima.
   „Ja nisam nikad imala tatu… hoćeš ti da mi budeš tata, čika Mihajlo?
  Ili ćeš me rastrgati kao što je onaj tvoj rastrgao Bubehera“
ću Mihajlo šapat na svom uhu.
  I opet ga je uspela iznenaditi . Ukoči mu se celo telo od iznenađenja, što maloj Tamari ne promače.
Odgurnu je od sebe i uhvati joj drmusati ramena.
„Slušaj me sada dobro… ne zajebavaj me, zadaviću te kao ćurku budeš li se nastavila igrati sa mnom… govori, veštice.. govori…“
  Istovremeno, dok je drmusao malu Tamaru, vatra sveća se smanji i u šatoru nastade polumrak.  Mihajlo se sa nevericom zagledao u njene oči, koje su se promenile, i koje su postala dva sjajna smaraga, osvetljavajući unutrašnjost šatora nestvarnom zelenkastom bojom.
  I glas, koji je slušao nije prelazio njene kao krv crvene usne, niti ih je pomerala… ali je bio nesumnjivo njen. Glas je izlazio iz njene glave, pravo u njegovu.    
- slušaj me sada dobro, agentu Mihajlo…  
  
   I glasovi devojčice, sada više njih ali svi njeni, nastaviše odzvanjati njegovom glavom…
- Sad ne razumeš, a ne razume ni tvoj gospodar. Ja ne mogu doći do njega da mu objasnim… ali ako uklonite njihovog agenta, horde crnih demona će da krenu, željni osvete. Željni mesa smrtnika i vašeg postojanja. Dosta je njima poraza na terenu sveukupnosti. A vaši ratnici svetla, vrelog svetla vatre će da ih čekaju. Čekaju sa poništenjem dobrote u njihovim bićima . Čekaju sa mržnjom. Vaše armade i njihove horde. I to na ovom svetu, svetu nesuđenog raja.  I biće kraj istoga i kraj smrtnika na njemu. I kraj ratnika dobra, i ratnika tame. I kraj svih firmi, pa i nas, običnih besmrtnika. Biće kraj postojanja.
Naše sestre, naše majke i naše kćeri su sve videli, videli izvan postojanja.. i naše je da vam kažemo. Da vas upozorimo. Kao onda kada su razapeli na krst vašeg prvog marketing agenta  ovog sveta, a vi nam niste verovali da se konkurencija već ustoličila ovde.
 Ovaj put nas poslušajte-
Zatim se njene oči povratiše, i Mihajlo zaroni svoj pogled u dva mala zelena jezera…
    „Znači, ti si malena jedna baš mudra veštica… kako li nam je to promaklo….“
reče Mihajlo iznenađenim glasom, i povuče ruke sa detetovih ramena.
  „Da, čika Mihajlo..jesam. U obličju deteta. Ipak, ja nisam ta koju tražiš…“
Odgovori mu Tamara stavljajući male slušalice ajpod-a nazad na uši.
  „Nego?“
 
„Ovaj svet je kao velika kocka šećera, a ti hodaš po samoj ivici, čiko…
  Našao si šta si tražio, ali ne znaš….gledaš, a ne vidiš… misliš samo na posao i hodaš ivicom. I toliko si slep da ti je sve pred nosom“
  Odgovori mu veštica, uze pehar s vinom i omirisa ga.
  „Bljak…“
   Frknu prezrivo i vrati pehar na stolić.
  
Sačuvana

...We'd better get back, 'cause it'll be dark soon, and they mostly come at night... mostly...
Sal
Banovan korisnik
predsednik


Poruke: 5.649
Ugled: +28/-10
Starost: 49
Lokacija: In the face of the place
Slike: moj album
Pol: Muškarac
Van mreže


WWW
« Odgovor #5 poslato: 27.12.2009. 20:07:10 »

  „Čiko, kupi mi sladoled i limunadu a i kolaće, i onda ćeš saznati odgovore po koje si došao.“
  Ispruži mu ručicu koju Mihajlo prihvati.
Ustade sa otomana i krenuše vani.
  Ser Persifal, zabrinut zbog moguće tradicionalne tuče između vampira i vukodlaka, se iznenadi Mihajlovoj želji da se sa malenom prošeta po vašaru.
 Ipak, pozvao je radio vezom još dva viteza i mala skupina je krenula…
  Držeći je za ručicu, Mihajlo vide male iskrice radosti u njenim smaragdnim očima, koje su fiksirale veliku, desetinama boja blešteću vrtešku sa drvenim konjićima koji su se pomerali gore dole, pružajući deci vampira, vukodlaka, trolova i veštica radost i razdraganost, istovremeno izazivajući veselu ciku i graju iz dečijih grla.
  Mihajlu se, posmatrajući je, vrati onaj davno zaboravljeni osećaj, te je povuče ka vrtešci koja se sporo okretala tako da se moglo bez ikakve opasnosti stupiti na platformu i zajahati konjića.
   Priđe gnomu koji je prodavao karte i zatraži jednu, ne ispuštajući ni jednog trena razdragano lice male veštice, na kom su se smenjivale desetine boja osvetljenja vrteške.
    „petsto dinara, smrtniče…“
 zakrklja gnom, fiksirajući Mihajla svojim crveno crnim očima..
  „petsto dinara? Da ga nisi malo preterao, nakazo? Eno na tabli piše 50…“
dobaci mu Mihajlo, bezobrazno i cinički… 
    „petsto dinara smrtnicima, ili se nosite…“
zakrklja gnom još jače, i ispruži svoju kandžu prema Mihajlu. Ogromni crni nokti su se presijavali na mesečini, zlokobno.
  „mala nije smrtnik, prema tome odjebi … Tamara, penji se na konjića i uživaj. Ajde, šta čekaš…“
reče agent malenoj, koja veselo otrča na platformu i sede na belog drvenog konjića.
   Gnom zaurla, posežući za Mihajlovim vratom, ali ne zaurla od besa i mržnje, nego iznenađenja, pa zatim i bola. Oči mu se raširiše gledajući kako mu šake, odvojene od ruku, padaju na travu dok mu je iz pantrljaka curio mlaz crne, guste krvi. Zatim pade na kolena i zaurla još jače i jezivije.
   Jedan od tri viteza, zaduženih za Mihajlovu bezbednost, obrisa teški i dugi mač o gnomov radni kombinezon, na kome se ukazaše tragovi krvi koje metal ostavi, te ga uz rezak zvuk vrati u korice. Zatim reče..
   „Ovaj smrtnik, vašljivi gnome, je naš gost. A našim gostima se ne naplaćuje ništa… gubi se u svoju prikolicu, i liži ruke svoje pogane dok ti šake ne izrastu ponovo.. gubi nam se ispred očiju!!“
 I gnom ustade, stenjući, i krenu ka svojoj prikolici.
  „Gospodaru Mihajlo, izvinjavam se u ime nas, vitezova, na incidentu..“
 Začu agent glas ser Persifala..
„Ma u redu je, momci…samo opušteno…“
  Okupljeni roditelji, čija su se deca vrtela na konjićima, su se pravili da nisu videli incident iako im se po licima i njuškama ocrtavao prezir ka smrtniku.
  Samo su veštice, čije su ćerkice vriskale i cijukale na drvenim konjićima, sa zanimanjem i pohotnim pozivom u očima gledale u Mihajla, ističući svoje obline.
To mu naravno nije promaklo, te pomisli…
-ovde definitivno dolazim sa Gavrilom, čim završimo sa njihovim agentom-   
   Gledao je Tamaru kako se smeje, kako vrišti sa drugom decom i nakazicama, kako joj se obrazi od sreće rumene i kako uživa… Pitao se kako i gde živi izvan ove magične kupole i kakav život ima. Zatim se trgnu, proklinjući se kakve ga to misli spopadaju prema maloj veštici. Podsetio se da je agent na zadatku, a ne neki novopečeni tatica.
    „Mihajlo, dođi i ti, dođiiiiiiiii!!“
  Uzviknula je Tamara ruku raširenih prema njemu, dok je vrteška sa njom prošla kraj njega.
Nasmešio joj se, mahnuo i pomislio
   -pa šta fali novopečenim taticama, barem za jednu noć-
Nakon dvadesetak minuta, kada je konačno sišla sa vrteške, upita je…
  „Idemo sad na sladoled? Usput mi možeš i odgovarati na pitanja, malena“
   Ona ga odozgo iskosa pogleda, a i on u nju, u njeno maleno belo lice sa rumenim ružama na obrazima, i u njena dva duboka, zelena oka.. i ono što vide u njima ga silno iznenadi. Po treći put u toku zadnjih sat vremena, ova mala veštica je uspela ono što ni tamni generali sa svojim tajnim strategijama nisu uspeli odavno, milijardama godina unazad…
  Video je u njima mudrost sakupljanu milionima godina.
    „Ako ti kažem, otiči ćeš.. a meni je taaaaako lepo sa tobom, čiko. Ja nemam tatu, i večeras ćeš mi ti biti tatica. Sad me stavi na ramena da me nosiš…ajde mooooolim te čiko..“
    Ovo dete, zaključi Mihajlo, je bilo neverovatno. Osećao je kako ga je obrlatila, i kako se prilepila za njegovo smrtno srce.


Odiže je i stavi na ramena te krenu tako do štandova sa kolačima, sladoledima i limunadama.
   Priđe malenom vilenjaku koji je na svom stoliću držao staklene bokale sa limunadom, bozom i nekom crvenom, tamnom masom. Ispod jednog staklenog zvona bili su naredani sitni kolačići. Sve ukusno postavljeno i aranžirano.
  Mihajlo spusti devojčicu na zemlju, i naruči im po limunadu i kolača.
Za njega je bila prava radost gledati je kako ih tamani.
  Napokon, slisti drugu čašu limunade i podrignu, na šta se Mihajlo nasmeja.
   „Hvala ti čika Mihajlo…idemo negde da sednemo, i onda ću ti odgovoriti na svako pitanje koje mi postaviš. Dođi….“
  I agent dopusti da ga malena povede do velikog, ogromnog drveta, čije su krošnje parale nebo.
  Kraj samog stabla Tamara stade, nasloni dlan na isto i otpeva dečijim razdraganim glasom kratku rimu, magijsku.
  I iz stabla stade rasti paralelno sa zemljom, na njihove oči, grana oblika udobne klupe sve sa naslonom. Bogato lišće klupe - grane je prosto mamilo da se sedne na njega…
  Tamara sede, i brzim pokretom obe ručice izvede malu kružnicu ispred sebe, te vesela vatra zapucketa tik ispred njih, ni predaleko a ni preblizu.
  Toplota koju je Mihajlo osećao je bila ugodna.. i onda zapazi kako se par veštica približava.
Na njihovim lepim licima se ocrtavala neverica i divljenje.
   Stadoše ispred deteta-veštice, i pozdraviše je drevnim pozdravom, izgovorenim na jeziku starome kao i sama priroda.
  Mala demonstracija drevnih moći je itekako Tamari privukla pažnju.
Na njenom dečijem, razdraganom licu Mihajlo je video da uživa u novostečenom poštovanju.
   Okupljene veštice su joj se smešile, i svaka joj zadenu po livadski cvetić u kosu.
Kada je i poslednja to uradila, Tamara napravi kružnicu prstima leve ruke po zraku ispred sebe, i cveće u njenoj kosi se stade samo plesti u venac…Kada je završilo, Mihajlo primeti kako joj je venac cveća kao kruna stajao na glavi.
  Onda sve veštice priđoše i svaka poljubi malenu, te joj se nakloni i ode…neka se pretvori u dim i ispari, neka u sovu i odleti, a neke jednostavno odšetaše, smejući se i čavrljajući razdragano… i nijedna nije propustila da Mihajla pogleda, da mu se izazovno nasmeši i namigne…. A Mihajlo pomisli…
-E moj Gavro, kako ranije ne znadesmo za ovo mesto…-
I napokon, kada su ostali sami, devojčica reče…
   „Pitaj me čiko, i ja ću ti odgovarati…“
I Mihajlo, džarajući vatru poče sa pitanjima.
    „Kakva je to priča o budućem ratu hordi tame i naših ratnika?“
 „Rat, neizbežan i siguran, ako ukloniš onog koga tražiš“
    „Kakve to veze ima“
 „Ima, jer je njima dosta svega. Svaku igru dobijate, uvek ih pobeđujete.“
    „Ali taj agent ovde jade radi, i smrtnicima i nama.“
 „Taj agent je pod prismotrom… i zasada miruje…“
    „To meni ništa ne znači, a moj boss ne bi pristao na tako nešto…“
    „Prenesi svome šefu da je agent tame pod prismotrom, ali da ga mi ne možemo zauzdati. Prenesi mu da se smirio jer zna da je evidentiran. I prenesi mu da ne dovodi u pitanje samo postojanje I svekolikost. Vi ga morate pratiti, obuzdavati I pod kontrolu staviti. Nikako ukloniti“
    „Zaista si mnogo drska, kada Njemu govoriš šta da radi. Drska i bezobrazna kao svi iz vašeg soja. Bojim se da neće biti kako vi kažete, nego kako On kaže.
Sad govori ime i lokaciju njihovog agenta… i samo istinu jer nama se ne laže, nikad i nikad…“
   „Neka bude volja tvoja i firme tvoje, Mihajlo..“
 I mala veštica Tamara mu reče ime, i lokaciju agenta konkurencije.
* * * * *
   
    Spuštajući se niz Zeleni Venac ka Petrovaradinu, Mihajlo se zamislio.. Nije ni primećivao preglasnu grmljavinu šuplje izduvne cevi vozila, niti klepetanje labavo pričvršćene konzole radio kasetofona staroga keca.
Informacije koje je dobio od male ali nesumnjivo najmočnije veštice ovoga sveta su ga zabrinule.
   -Ovo ipak neće ići „kako bog zapoveda“, što bi rekao lokalni narod ovog jadnog i napaćenog sveta…-
   pomisli agent vodeći starog bordo keca celih 80 kilometara na sat kroz tamnu i gustu noć… 
  Takođe, nije ni primetio da se pre par minuta Gavrilo materijalizovao kraj njega, na suvozačevom sedištu. Tek kada je unutrašnjost vozila osvetlio plamičak vatre iz upaljača kojim Garvrilo upali cigaretu, Mihajlo se trgnu.
  „Pa dobro majku mu Mihajlo, šta bi na vašaru toliko zeznuto da si se zamislio toliko da me nisi primetio?*       
  Kada je od iznenađenja došao sebi, odgovori mu…
      „Jebote Gavrilo, mogao si skontati nešto suptilnije da mi se obratiš. Hoćeš da upropastiš srce ovog mog smrtnog tela?*
 Gavrilo mu ne odgovori ništa, nego izvadi istu onu plosku iz unutrašnjeg džepa svog smrdljivog kaputa i nateže dobar gutljaj. Strese se i pruži je Mihajlu.
   „Ne pijem dok vozim“
 dobi Gavrilo oštar odgovor te istim tonom odgovori…
    „Samo piješ kad treba sa trolovima po grobljima laprdati, a?“
Na to se unutrašnjost vozila ispuni smehom..i Mihajlo konačno prihvati plosku, otpi dobar gutljaj i reče, držeći i dalje rakiju u ruci…
     „Nego, da vidiš dobrih besmrtnica na vašaru, Gavro…vrte repom kao lude.. kako nismo za to ranije znali, jebote?“
    „Ne seri Miki… veštice?“
Upita ga kolega agent iskolačenih očiju..
   „ Da veštice.. ne znaš koja je bolja…i kojoj bi pre kometu u orbitu smestio, da se izrazim kao tvoj učenik..“
  I opet se kabina starog keca napuni smehom dvojice agenata.
  Kada su prekinuli cerekanje, Mihajlo poteže iz ploske ponovo, uozbilji se i upita svog prijatelja I kolegu…
Sačuvana

...We'd better get back, 'cause it'll be dark soon, and they mostly come at night... mostly...
Sal
Banovan korisnik
predsednik


Poruke: 5.649
Ugled: +28/-10
Starost: 49
Lokacija: In the face of the place
Slike: moj album
Pol: Muškarac
Van mreže


WWW
« Odgovor #6 poslato: 27.12.2009. 20:07:49 »

  „Jel, a što izlažeš i mene i sebe… mislim, još onda kod mene, a sada i ovde? Znaš da van crkve ne bi smeli imati kontakta…“
     „Zato što sam ti sveštao onu šupu u kojoj živiš, a sveštao sam i ovu kršinu od auta…“
  začu odgovor.
    „Priča se po birou da to ne pije više vode, Gavro… provalili su nam sveštajni kod, i sad nas prisluškuju kako hoće…“
      „Ne verujem“
  odgovori Gavrilo, I poteže još iz ploske slušajući Mihajla…
       „Ma ni ja, ali znaš one dokone neradnike iz biroa, što nikada terena ne videše… samo nešto naprđuju i pametuju…“
   „Mani to sada, Gavro… moramo pod hitno tražiti audijenciju kod Njega lično. I to zaista pod hitno….“
     „Jebote Mihajlo… pa to je onda stvarno nešto jebeno …ajde ti meni sada ispričaj šta si sve doznao na vašaru…“
    I Mihajlo mu ispriča.

* * * * *

Lebdeli su nepojmljivim brzinama ka Prvom Postojanju. Konačno, stigoše na odredište. Svet koji nije bio svet, ali nije bio ni ništavilo se otvori pred njima.
Stražari, koji su čuvali kapije Prvog Postojanja su ih prepoznali, ali ipak i proverili. Cela procedura je završena za mali delić trena. Sleteli su na taj svet-ne svet, jedini u Prvom Postojanju i uzeli obličja koja su imali na zemlji.
   Sam gazda je prepisao tako. Ostali službenici firme koji nisu imali potrebu izlaziti na teren, a koji su se susretali sa agentima terencima sa nekim obličjem su iz pristojnosti uzimali lik datog smrtnika sveta na kome je dati agent trenutno na dužnosti. U Prvom Postojanju, sve je podređeno pristojnosti, ljubavi, harmoniji, razumevanju, toleranciji i sreći. Toliko podređeno, da je to starim, okorelim terenskim agentima na uši izlazilo, pa su se počeli na jako prefinjen način sprdati sa tim. Birokratija im je naravno opraštala i gledala na to blagonaklono, što i jeste jedan od principa funkcionisanja firme.     
  I konačno Mihajlo prozbori, dok su koračali prema centrali sveta Prvog Postojanja.
 Najpribližni opis centrale za smrtnika bi bio dvorac sastavljen od magle i oblaka…
    „Koliko si ti puta bio na audijenciji kod gazde? Jebote, meni je ovo prvi put…“
Nakon izvesnog vremena, Gavrilo odgovori…
   „Drugi put. Apsolutni šampion po tom pitanju je matori Metatron. Malo – malo, pa visi kod šefa…“
  Nastavili su koračati. Oblaci su se zgusnuli i u kovitlacu formirali belu prostoriju.
Oba agenta su stala, znajući da su stigli.
    I u tom belilu, Gavrilo nazre vrata. Priđe im i pokuca.
Ništa se nije desilo, niti im je iko rekao da uđu. Dva agenta se zagledaše, pa Gavrilo pokuca opet, malo jače.
   „Uđite. Slobodno uđite…“
Začu se glas, malo prigušen radi prepreke, sa druge strane vrata.
  i to običan muški zemaljski glas, pomalo piskutav.
Opet se agenti zagledaše, tražeći ohrabrenje koje ne nađoše u očima 
  drugoga.
Progutaše knedlu, i Gavrilo, kao iskusniji u audijencijama kod vrhovnog biča otvori vrata i stupi u kancelariju.
    Mihajlo odmah za njim. Prvo što je video svojim smrtnim očima je ogroman drveni pisaći sto od tamnog drveta, a na njemu uredno poređani papiri, fascikle i olovke, upaljena stona lampa i to onakva kao kod nekog komunističkog islednika-komesara.
  Ispred stola dve velike udobne kožne fotelje, a između njih mali stolčić, drveni.
Sa desne i leve strane ne baš velike kancelarije uoči velike ormare sa registratorima, iznad njih slike device Marije u raznim okruženjima i situacijama, a iza pisaćeg stola sa stolicom sa previsokim naslonom izrezbarenim u gotskom stilu, i ogroman prozor koji se pružao od zida do zida.
  Mihajlo se pažljivije zagleda u taj prozor.
Prvo što je video je belilo oblaka i uskovitlane magle…mada mu se učinilo da vidi još po nešto..
    –verovatno službenike i agente kako špartaju kroz centralni biro-
zaključi rezignirano pre nego što obrati pažnju na priliku iza stola, a ispred prozora…
   Čovek od svojih tridesetak godina, obučen u sivi šorts i crne cipele. Mihajlo je mogao nazreti i bele čarape ispod nogavica koje su se trebale dodirivati sa rubom savršeno izglancanih cipela, ali nisu.
    Ispeglana žuto crvena košulja „havajka“ sa raskopčanom kragnom se savršeno stapala sa samim likom gazde, njegovom ćelavom glavom, orlovskim nosom, punim usnama i arogantnoj, do perfekcije izbrijanoj bradi ispod slamnatog šešira i tamnim, sjajnim očima, kojima ih je iza naočara sa okruglim staklima fiksirao nemilosrdno. Pokaza im rukom da sednu u fotelje, što oni i učiniše.
   Napokon, vrhovni šef progovori, bolje rečeno zagrme onim istim, ali sada ne prigušenim, pomalo piskavim glasom.
     „Ja sam taj koji jesam!!!“
  Mihajlo potone dublje u fotelju, a Gavrilo mu odgovori..
     „Jesi šefe, jesi…“
Njegove tamne oči još više zasijaše, lupi šakom o drveni pisaći sto te zagrme ponovo
      „Ja sam početak i kraj!!!“
 Sada mu Mihajlo odgovori… sa jednim uzdignutim prstom..
    „I sve između toga, lepi moj, sve između toga…“
Šef malo nakrenu glavu, pogleda ih pronicljivije, te zagrme opet…
     „Moje ime se ne doziva uzalud“
a obojica Agenata odgovoriše istovremeno, nepovezano…
    „Ma jok, šefe…“
    „Ma gde bi mi to….“
    „Čuj, uzaludno dozivanje…“
    „Pa nismo deca, gazda…“
I opet glas Njegov zagrme, sa dozom neverice, još jače…
  „Jel vi to mene zajebavate!?“
 „Neeee…..ma jok…“
 Odgovoriše mu agenti, skoro u glas..
  „Dobro, već sam pomislio…  onda, čime da vas ponudim…čaj, kafa, voćni sok???“
      „Sok će biti sasvim OK, šefe…“
Odgovori Gavrilo za obojicu.
  „Ili bi radije rakiju i pivo???“
   Upita ih On, pokazujući na veliki prozor sebi iza leđa, a na kom se pojaviše kadrovi njih dvojice u katedrali, kako pevaju, plosku naginju, zatim kako Gavrilo popu nos uvrće, i naposletku kako obojica teturaju ka izlazu u vrlo pijanom stanju pevajući, to jeste krešteći „Ave Marija“.
  „Ovo mi je prosleđeno iz centra komunikacija, a u isti stiglo molitvom onog nesretnog sluge moga, popa iz Novog Sada… sad mi recite jeste li vas dvojica normalni, ili ste pobudalili od zemaljskih užitaka???“
  Mihajlo postiđen spusti glavu i uhvati se dlanom za čelo, a Gavrilo zamuckujući stade objašnjavati, pravdati…
   „Oprosti nam šefe, jer nismo znali šta činimo…stres na terenu, bes ka konkurentskoj firmi, loši uslovi rada…sve se to skupilo, brate…“
    „A da li se kajete, agenti moji?“
zagrme glas njegov u nevelikoj kancelariji…
   „Kajemo se šefe, kajemo…baš se kajemo…“
 odgovoriše obojica istovremeno, kao iz topa… 
  „Dobro onda.. oprošteno vam je“
 odgovori im On i okrenu se ka mini baru koji se iz ničega stvori desno od njegovog stola.
    Stade u jedan bokal mešati tečnosti raznih boja iz poređanih flaša, čiji je sladunjav miris dopirao sve do njih dvojice…
  „Ovo su nektari iz mojih rajskih vrtova, a neke voćke sam lično Ja negovao i obrezivao…nadam se da će vam se ovaj moj koktel svideti.. Nazvao sam ga „Iskušenje“… dok ga pijete svojim smrtnim telima, dolazite u iskušenje da ga pijete još..“
  reče im On, sada leđima okrenut da dohvati leda iz ledomata koji se stvori ispod prozora.
    Gavrlilo nije mogao odoleti prilici, te stavi jedan prst u usta i poče simulirati povraćanje okrenuvši se Mihajlu, negodujući time na ponuđeno posluženje.
I taman što Mihajlo skupi obrve protestujući mu na ponašanju, On opet progovori, i dalje leđima okrenut dvojici agenata…
   „Gavrilo, sine… ako nećeš da probaš voćne sokove iz mojih vrtova raja, kaži..samo kaži i otvoriću ti pivo..“
  A Gavrilo, sav u neverici mu odgovori…
  „Oprosti mi oće.. oprosti… previše sam podlegao iskušenjima smrtnim, onim alkoholnim pa se bojim da će sok izazvati cirozu moje smrtne jetre ili sličan poremećaj.. ipak, neču odbiti vaš koktel i sa zanimanjem ću ga kušati….“
  Mihajlo je i ranije primetio da je Gavrilo veliki diplomata, i nije ni čudo što je mladi Gonzales onako vešto zatvorio bespotrebnu igru sa vitezovima okruglog stola na Fruškoj Gori.
 Nageo se ka svom drugu i kolegi i šapnuo mu na uvo…
  „Pijanduro“
 a Gavrilo mu ne ostade dužan, pa mu odgovori, isto šapatom
  „Miki-ulizico“
I dok su tako bili zauzeti podbadanjima, nisu ni primetili da se On materijalizovao tik ispred njih, slušajući munjevitu razmenu epiteta između dva agenta.
 Obojica se iznenadiše, te sa ponuđene tacne uzeše visoke čaše, ukusno ukrašene sa malim koktel kišobranima, slamkama i kriškama rajskih narandži i limuna…
  Napokon, On uze treću čašu, odloži tacnu na sto te nazdravi, uzdignutog koktela…
„Za svetlost“
 a Mihajlo odgovori
„Za sreću“
a Gavrilo…
„Za firmu“
  Nakon što su otpili koktel, Mihajlo se morao složiti da bogatstvo ukusa i slast istoga teraju da se pije još i još… Pomislio je da ništa lepše nije popio za svih svojih smrtnih života.
   „Gavrilo, ti imaš učenika?“
 upita ga On, lagano srčući nektar koktel kroz slamku…
  „Imam gazda. Ovaj zadatak mu je diplomski. Nakon njega, dobijate preporuku na sto da mu dodelite zvanje samostalnog agenta i sve sposobnosti koje idu uz to…“
  Odgovori mu Gavrilo, takođe srčući napitak kroz slamku.
   „Odakle ti palo na pamet da ga nazoveš Gonzales, i time negiraš tradiciju firme, i tradiciju agenata, a i volju moju? Jesi bio tada pijan u nekom jarku Zemlje kada si mu nadeo to ime, Gavrilo?“
  dva sjajna oka iza stakala naočara su ga podrugljivo fiksirala, očekujući odgovor..
  „Nisam gazda. Ne pijem na terenima, sem onda u katedrali kada me slabost za trenutak uhvatila… Ime njegovo sam mu nadeo jer nije više u registru bilo slobodnih, a i noviji, moderniji vetrovi duvaju kroz Prvo Postojanje i sveukupnost…“
  Odgovori mu Gavrilo, glasno srčući sok kroz slamku...
  „Neka onda bude tako…“
Zagrme glas Njegov kroz Prvo Postojanje, i ime Gonzalesovo bi svrstano među diplomce. Onda nastavi…
  „A sada da čujem o zadatku, i zašto tražite audijenciju zbog uklanjanja jednog običnog malog agenta one firme ološa i šljama???“
    Mihajlo, odloživši visoku čašu na stolić između fotelja pazeći da se kišobrani i ostale dekoracije sa iste ne izvrnu, odgovori gazdi…
  „Šefe, agent je identifikovan i lociran… i nije nikakav problem ukloniti ga. Ali posledice slanja u ništavilo tog ološa jesu…“
   I Mihajlo mu ispriča celu priču, od samog početka… I predloži mu plan akcije.
Nakon što je saslušao agenta svoga, On se zamisli pa pogladi svoju sveže izbrijanu bradu.
  -Očito da se i On priklonio tim „modernijim vetrovima“-
  pomisli Gavrilo, koji ga je zadnji put video sa dugom, belom bradom, dugom sedom kosom i obmotanog u beli čaršaf.
  Napokon, progovori…
Sačuvana

...We'd better get back, 'cause it'll be dark soon, and they mostly come at night... mostly...
Sal
Banovan korisnik
predsednik


Poruke: 5.649
Ugled: +28/-10
Starost: 49
Lokacija: In the face of the place
Slike: moj album
Pol: Muškarac
Van mreže


WWW
« Odgovor #7 poslato: 27.12.2009. 20:09:58 »

„I taj otpadnik bi da povede rat protiv mene koji zna da gubi, a zna i da će time uništiti moj najdraži svet koji stvorih… Malo mu je što je dovoljno zla uneo na Zemlju, nego hoće i da mi je opustoši toliko da je njegova tama prekrije...“
  Mihajlo, postupite po svom planu… Imate moj lični blagoslov, i otvoren kom tunel direktno ka meni. Tvoj plan je malo neuobičajen i preko granice mojih direktiva, ali brilijantno osmišljen. Neka bude tako.“
  Njegov glas, kao i gnev su se pojačavali iz sekunde u sekundu…i celo Prvo Postojanje se umiri, slušajući glas tvorca svoga.
   „Za izlaganje se ne bojte, jer gnev moj će se sručiti na slugane onog čije ime se ne spominje. Kada završite akciju, Urijel će povesti odred vatrenih ratnika da uklone pogane sa lica sveta moga. Svaki besmrtnik koji je imao išta sa onim drekom će biti spremljen u ništavilo. A svaki smrtnik će mi kad tad doći u mort centar…i biće opet oko za oko, zub za zub!!!“
  Kada je završio, sede u svoju stolicu i zagleda se, bez reći, u njih dvojicu.
Posmatrao ih je tako izvesno vreme, i napokon, mirnim glasom, opet prozbori.
  „Jeste li popili koktel?“
  „Jesmo, gazda…“
odgovoriše agenti.
   „Da vam pošaljem da imate dole?“
 „Nema potrebe“   odgovori Gavrilo…
„Može, šefe, može…“   odgovori Mihajlo…
  I po prvi put, On se nasmeši… prišao im je i stavio svoje dlanove na njihove glave, te prozbori…
  „Poslaću vam. Trebaće“
 Osećali su strujanje čiste energije isprepletenu sa ljubavlju kako im ulazi ne samo u smrtni um i telo, nego i u njihova bestelesna bića agenata firme.
  Kada je odmakao ruke sa njihovih glava, reče kratko i oštro…
   „Vrlo dobro, Agenti!!!“
A oni mu odgovoriše, istim tonalitetom…
  „Služimo firmi!!!“
I dva agenta napustiše vrhovnu kancelariju i vratiše se na nesretnu Zemlju…

* * * * *
   Nakon još jednog radnog dana na građevini, Mihajlo krenu pravo kući, gde zatekao Gavrila i Gonzalesa.
 A zatekao je i par flaša rajskog nektara na stolu.
 „Baš si morao starom da kažeš da ti spremi ove brlje, a?“
Upita ga Gavrilo, umesto pozdrava. Gonzalesu se očito ta „brlja" dopala, jer je neumorno naginjao iz flaše, ne mogavši se od nje odvojiti.
  Mihajlo ne reče ništa, nego izvadi par flaša piva iz punog ranca istih koje je uz put kupio na sto, otvori im po jednu, te odgovori…
  „Čekaćemo ovde do devet, onda krećemo.. nadam se da je šef zaštitio ovaj moj brlog, ne bi da nas sada pred finalom salete njihovi agenti.“
  Gavrilo mu nije odmah odgovorio, jer je bio zauzet naginjanjem piva, te mu zato odgovori Gonzales…
  „Provereno, Miki.. lično On je stavio pod zaštitu ovaj celi kvart, nemaš se šta nervirati… iskuliraj, brate..“
  Nakon što sam otpi pola flaše piva, Mihajlo se obrati Gavrilu, ignorišući mladog Gonzalesa…
  „Jel Gavro, ovaj tvoj učenik izgleda nije savladao osnovnu lekciju. Šipak bi mu ja dao da diplomira…“
  Nakon što podrignu, Gavrilo ga sa čuđenjem upita…
    „Koju lekciju, brate moj??“
„Lekciju iz pristojnosti, poštovanja nas starijih i ne diranje mog rajskog nektara...“
   Učitelj Gonzalesov spusti pivo na sto i odbrusi grmljavinom svom učeniku…
      „Oćeš li ti nesretniče još jedan eon da čekaš da diplomiraš, ili ćeš se izvinuti     agentu Mihajlu i manuti se tog soka?“
 Gonzales preblede, spusti flašu, u kojoj su se jarke boje preplitale u svom plesu, i pokunjeno promuca gledajući ponizno Mihajla…
   „Hiljadu izvinjenja, agente Mihajlo od skromnog učenika Postojanja.. neću te više zvati „Miki“, nego svetim imenom tvojim, i neću ti više piti nektar Njegov bez tvoje dozvole… zgrešio sam, i molim te da mi oprostiš…“
  Mihajlo mu stavi ruku na rame, i reče.
„E takvog te volim, Gonzi.. poniznog i ubogog.. opraštam ti, naravno. Kada diplomiraš, možda ti i dozvolim da me zoveš kao i svi agenti u Postojanju..dotle se pokori imenu mome i volji mojoj. Sad, popi u miru tu flašu, a ostale mi ne diraj…jasno??“
  „Da, gospodaru Mihajlo… jasno“
Nakon toga mu Mihajlo podari kao lahor lagani šamar onim istim dlanom kojim ga je držao za rame, pa se posveti svom polu popijenom pivu.
 Ostatak vremena su proveli u neobaveznom ćaskanju, i ispijanju piva.
 U naznačeno vreme, ustaše sa stola i počeše pripreme za akciju.
   Prvi napusti stan Mihajlo, i zaputi se pravo ka Sanjinoj kafani.
Znao je da Gazmen sa svojom ekipom dolazi u ta doba… i da Sanja radi drugu smenu.
   Nakon njega, agent Gavrilo i njegov učenik učiniše isto, samo desetak minuta posle.
  Kada je ušao u lokal, nije video Sanju za šankom.
    -verovatno ima posla u kuhinji-
pomisli.
  I tada u separeu uoči Gazmena i njegova dva brata kako sede pred punim stolom pivskih flaša. Jedan je držao Sanju za lakat i nešto joj objašnjavao, dok su se ostali cerekali kao hijene, (pod uslovom da se hijene znaju cerekati) pred plenom.
 Mihajlovo smrtno biće je reagovalo tako kako jeste, sa navalom adrenalina i besa ka braći… ipak se uzdržao, zadatak je bio najvažniji.
  Kada ga je gazda kafane uočio, pozdravio ga je kimanjem glave.
Sanja se okrenu prema njemu, i preblede od nelagode.
  Onaj koji je držao Sanju za lakat, pustio je nevoljno…
Konačno, priđe Mihajlu i postiđena ga pozdravi… On joj uzvrati laganim poljupcem u obraz, na šta se gazdino društvo u separeu grohotom nasmeja.
   „Molim te, ostavi kretene, nisu vredni…ajde da te upoznam sa detetom…“
  šapnu mu Sanja na uho, čiji ga je vreli dah probijao skroz do srca.
Uhvati ga za ruku, i povede prema kuhinji. Krajičkom oka je zapazio da ga Gazmen i njegova bratija sa zanimanjem posmatraju, očito jako razočarani njegovom mlitavom reakcijom.
   A u kuhinji Sanja se obrati detetu, devojčici duge vatreno crvene kose i bademastih, zlatno zelenih očiju…
  „Tamara, dušo… Ovo je čika Mihajlo, onaj o kome sam ti pričala…“
Devojčica diže pogled sa školskih sveski i knjiga pa se okrenu Mihajlu, kog opet obuze onaj isti osećaj koji je imao na Fruškoj Gori, kada je prvi put video… i upoznao.
  „Nije je večeras imao ko čuvati, pa sam je morala dovesti ovamo…“
Nastavi Sanja sa ljubavi u očima, gledajući čas svoju devojčicu, čas Mihajla.
 On se pokrenu sa mesta, i čučnu ispred Tamare…
  „Zdravo, Tamara…“
Pozdravi je, pružajući joj ruku..
  „Dobro veče čika Mihajlo… hoćeš me voditi na vrtešku, na kolaće i limunadu?“
Upita ga devojčica sa nevinim, najlepšim osmehom koji je ikada video.
„Tamara, ne budi bezobrazna!!!“
uzviknu Sanja, zaprepašteno…pa se okrenu Mihajlu…
  „Izvini, molim te…ne znam šta joj je… inače nije tako….drska…“
Mihajlo se nasmejao, a Tamara napuči usne kao onda, na vašaru,
Sanja, sva postiđena promuca…
   „Moram da idem, ušli su gosti u lokal… Tamara, pripazi na ponašanje….“
 … i ode u salu da posluži novopridošle mušterije, Gavrila i Gonzalesa.

* * * * *
    Agent i učenik uđoše u kafanu, i krenuše ka stolu koji se nalazio prekoputa separeu u kom su se opijala gazdina braća i sam gazda.
Sedoše, i zapališe po cigaretu. Niko od malobrojnih gostiju, niti sam Gazmen sa svojom bratijom nije obraćao pažnju na njih.
  „Izgleda da nas nisu provalili, učeniče moj…“
prošaputa Gavrilo između dimova cigarete.
  „Nisu još, ali mislim da je pitanje vremena kada će im iz dupeta u pijane tintare ući… ja bi iskoristio prednost…“
  odgovori mu Gonzales, takođe šapatom, između odbijenih dimova..
    „ne trči pred rudu, bre… od izuzetnog je značaja da ih smaknemo kada Mihajlo da znak… ni sekunde pre, rizik je prevelik… ti kao da si na ušima sedeo kada smo razrađivali plan?“
    „ma znam, učitelju..ali nestrpljiv sam da ološ spremim tamo gde mu je i mesto… u ništavilo…“
     „spremićeš ih, učeniče, spremiti …svu trojicu, i to sam. Kad Miki da signal. I onda ti više nisam učitelj, nego kolega. Jasno?“
  „jasno, učitelju moj…“
   odgovori mu Gonzales, obradovan saznanjem o zadnjem ispitu za samostalnog agenta firme.
  Utom im priđe Sanja, pozdravi ih i upita profesionalnim glasom šta žele popiti.
Nije se zacrvenela zbog načina na koji su je oba gosta odmerila, od glave do pete iskazujući time svoje divljenje, nego zbog onog istog osećaja kog je imala kada je mlađi od njih onda došao po pijanog Mihajla…prepoznala ga je čim ga je ugledala, ali sada nije bio obučen kao skitnica i prosjak.
  -moram Mihajlu reći da mu je stigao burazer-
   Pomisli Sanja i reče, malo strožim glasom…
„Ako ste se nagledali, mogli bi ste vratiti jezike u usta i kazati šta bi ste želeli popiti…“
 utom se Gavrilo trgnu, i reče…
 „dva piva lepotice, moliću…“

* * * * *

      Kada je Sanja zamakla u salu, Tamara skoči sa stolice i baci se Mihajlu oko vrata…
      „Znala sam da ćeš mi ti biti tata, čika Mihajlo… rekla sam ti, tra la la , još na vašaru…tra la la ….“
  Mihajlo je zagrli po inerciji, i odmah mu bi toplo oko smrtnog srca…
      „De, de, malena…znaš da imam posao da obavim. O tom ćemo posle, valjda se i tvoja majka tu pita….“
    Blago je odgurnuvši od sebe, Mihajlo joj dade novčanicu od sto dinara i spremi je na zadnji ulaz kuhinjice, da kupi sebi čokoladu u obližnjoj prodavnici… i Tamara odskakuta sva razdragana i vesela.
  „Mihajlo, upravo sam ti burazeru i još jednome odnela pivo… i ne mogu da se rešim nekog ružnog osećaja u vezi njih dvojice….jel, a gde Tamara?“
Sačuvana

...We'd better get back, 'cause it'll be dark soon, and they mostly come at night... mostly...
Sal
Banovan korisnik
predsednik


Poruke: 5.649
Ugled: +28/-10
Starost: 49
Lokacija: In the face of the place
Slike: moj album
Pol: Muškarac
Van mreže


WWW
« Odgovor #8 poslato: 27.12.2009. 20:10:42 »

upita Sanja, ulazeći u kuhinju..
  „otišla je po čokoladu.“
reče joj, osmehujući se.
   „ Nisi trebao Mihajlo.. neugodno mi je..ali ipak, izgleda da te gotivi…kao da se poznajete odavno…drago mi je zbog toga… želiš da i tebi odnesem pivo tamo za njihov sto?“
   Mihajlo joj priđe, i zagrli je rukom oko struka…
„Ne srećo, ne želim pivo…želim ovo..“
 … spustivši joj dug i snažan poljubac na usne.
Ona mu odgovori odmah, spremna i teško dišući, zagrlivši ga.
  Svojom drugom, slobodnom rukom, Mihajlo izvadi bodež ispod jakne i zari ga po sred Sanjinog srca.
 Odvojivši usne sa njenih, gledao je u njene široko otvorene, iznenađene, ali ipak divne zelene oči, u kojima se sjaj polako gasio…dok su joj ruke, onemoćale, padale sa njegovih ramena, on još jednom prisloni svoje usne uz njene i prošaputa,  ne obraćajući pažnju na krv koja je lila iz njenih grudi…
  „oprosti mi, ljubavi..ali tako mora da bude…“
 tren pre nego što će da umre, položi je na veliki emajlirani radni sto kuhinje, te uzviknu…
  „U ime Njegovo, u ime Postojanja, u ime Svetla!!“
  … i prozirni, crni dim se počeo dizati iz Sanjinih mrtvih očiju, usta, nosa i ušiju…
u tom, Tamara stupi kroz zadnji ulaz kuhinje, i kredom iscrta magijske simbole ispred sebe. Zatim se nasloni na dovratak i nervozno nastavi grickati čokoladu.
    Dim se u kovitlacu počeo formirati u nakaznu spodobu konkurentske firme, smrdljivog agenta oba reda.
 Mihajlu nije bilo prvi put da ima posla sa mnogo inferiornijim protivnicima, te hladan kao led uze krpu sa šporeta i poče brisati Sanjinu krv sa svog bodeža , standardnog modela firme.

* * * * *

 Taman da natoči sledeću čašu piva, Gavrilo začu iz pravca kuhinje Mihajlov glas kako doziva konkurentskog agenta iz smrtnog, Sanjinog tela.
  „Učeniče, na posao…“
 reče, i prevrnu sto. Gonzales se u trenu pre-materijalizovao u oblak belog, skoro pa bleštavog dima sa obrisima skeleta, prekrivenim velikim crnim krilima i bleštavilom sunca sjajnim očima.. Plameni mač mu se stvori u ruci, i on se zaputi ka trojici iznenađene ali spremne braće koji, takođe u trenu,  uzeše oblike ogromnih vukova… samo, što su ti vukovi cvileli od straha i neminovne sudbine poništenja… koliko god moćni besmrtni vukodlaci bili, svi zajedno ne bi mogli dorasti najnižem pripravniku firme.
„Pa jebote Gonzales, dokle više taj cirkus? Dim, skelet, sjajne oči, cela predstava… vi mladi ste svi redom opičeni, postojanja mi… koji vam je samo...“
  glasno promrmlja Gavrilo, hitajući ka kuhinji…
Mladi učenik je samo za trenutak zastao, pitajući se šta to njegov učitelj ima protiv njegove borbene pojave i lika?  Ipak, nastavio je, skršio jadan otpor tri vukodlaka veličine medveda i poništio ih zauvek, poslavši ih van Postojanja, u ništavilo… Njihova tela ispariše za par sekundi.
  I nakon još par sekundi, malobrojni i pijani gosti kafane dođoše sebi od šoka i neverice, pa pobegoše iz lokala glavom bez obzira…

* * * * *

   U kuhinji, Gavrilu se u ruci materijalizovao plameni mač, takođe standardni model agenata drugog reda.
 Stade ispred sada fizički formirane nakaze, i uzviknu…
  „Smrade nakazni, ološu postojanja i sluganu tame… znaš da ti je odzvonilo, zauvek…“
  Agent-nakaza razjapi svoje čeljusti, i zaurla svom silinom prizivajući svoje mrtve sluge, vukodlake, uzaludno. Prepoznao je Gavrila, jednog od najmoćnijih ratnika firme svetlosti, a prepoznade i Mihajla, ništa manje moćnog.
  U trenutku se odluči povesti Mihajla, smrtnog agenta sa sobom u ništavilo, iako je znao da će napustiti svoje smrtno telo pre nego isto izdahne..
Baci se svom silinom na istoga, ali ga magijski simboli male veštice oprljiše vatrama svetlosti, te ustuknu…
  Uvidevši da mu je kraj, da se neće izvući, zadnjim urlikom otvori komunikacioni tunel ka svom gospodaru, ali ne uspe odaslati poruku... Gavrilov plameni mač ne iskida samo njegovu fizičku manifestaciju, nego spremi u ništavilo njega samog.
   Gozales, stvorivši se u kuhinji, sada opet u svom obličju smrtnika priđe hrpici pepela koja ostade od demona i prezrivo pljunu na spaljene ostatke. Gavrilo učini isto, a devojčica pritrča Mihajlu i snažno ga zagrli i kroz suze mu reče…
   „Bojim se, čika Mihajlo, strašno sam se prepala…“
 Mihajlo je zagladi po crvenoj kosi, i odgovori…
  „Nemaš se više čega bojati, dušo… zlo je proterano, ime Njegovo, ime svetla, se pobrinulo za to…“
  Nakon još par umirujućih reči, vide da Tamara gleda u mrtve, iznenađene i širom otvorene  majčine oči … i briznu u plač.
    Gavrilo je pomilova po kosi, uhvati je za ruku i povede ka Sanjinom telu.
Ispruži kažiprst desne ruke, čiji je vrh zasijao bleštavilom i prisloni ga na čelo mrtve žene.
   „Šta čekaš, nemamo mnogo vremena…jebote, hoćeš da joj duša ode predaleko? Ajde daj tu flašu…
   Sav zbunjen, Gonzales iz torbice izvadi pola litarsku plastičnu bocu koka kole u koju je Mihajlo spremio rajskog nektara i pažljivo, skoro pa nežno prosu tanak mlaz u Sanjina mrtva usta. Kada se uverio da je nasuo dovoljno, prosu ostatak po njenoj rani na grudima, i odstupi.
  Mihajlo je prišao maloj Tamari iza leđa i stavio joj ruke na ramena, a ona ga uhvati za ruku…
 Svi su pažljivo pratili dalji razvoj događaja… Ipak, upravo su vršili presedan u firmi.
  Nikad niko od agenata nije vraćao smrtnika u život, pa ni Gavrilo…
Nakon par minuta, sjaj sa vrha Gavrilovog prsta se ugasi, te ga skloni sa Sanjinog čela, okrenu se Tamari i reče…
  „Sad će mama, još malo….“
  I samo što je izgovorio, Sanja trepnu par puta, zakašlja se i naglo se uspravi. Duboko je udahnula i zaplakala.
  Tamara joj pritrča, i baci joj se u zagrljaj.
„Oprosti mi, srećo… nije bilo drugog načina… veruj mi…“
  reče joj Mihajlo, prišavši stolu.
Ona ga zbunjeno pogleda, te opipa mesto gde pre par minuta bi rana… pogleda na svoje grudi i uveri se da je nestala …
  Podiže ruku i pomilova Mihajla po obrazu, blago se smešeći…

“Naravno da ti opraštam, Mihajlo… spasao si me okova njihovih… jer, mene kao najmoćniju… zemaljsku vešticu… uzeše kao slugana svoga…a ko bi rekao… da si baš ti moj spasitelj…neverovatno …kako te nisam odmah prepoznala“
  jedva prozbori Sanja, i dalje hvatajući dah…
 
   „Idi presvuci tu krvavu bluzu, sad će policija… I svi na svoja mesta… Tamara, ti znaš šta trebaš uraditi, mama će ti pomoći u tome… Dušo, nadam se da si OK?“
  naredi Mihajlo, i svi se rastrčaše ih kuhinje sem Sanje, koja teturavo priđe Mihajlu i spusti mu poljubac na usne, pa reče…
„Ne brini za mene, samo da znaš da si mi dužan, jer si me ubio…anđele moj“
  Mihajlo joj obuhvati dlanovima lice, pa odgovori…
„Imaćemo celi život pred sobom da se iskupim za to…“
  Kuhinja se obasjala blistavilom Sanjinog osmeha sreće… a iza vrata ostave, tražeći bluzu za majku, Tamara se takođe nasmeši i pomisli…
  -znala sam da će mi on biti tata…-


     Patrola policije je ušla u lokal, sumnjičavo merkajući goste.
Gavrilo i njegov bivši učenik, a sada samostalni agent su sedeli za svojim stolom, odbijali dimove i ispijali pivo.
 Sanja je za šankom brisala čaše i uredno ih slagala na policu, dok je Mihajlo oslonjen na isti čitao novine.
   A za stolom prekoputa dva agenta, sedeo je Gazmen, gazda lokala i potpisivao razasuta dokumenta…
   „Dobro veče, gazda… dobili smo neku ludu prijavu da se neki belaj ovde desio..kao, duhovi i demoni se pobili…“
Obrati se stariji policajac gazdi, stojeći na sred sale.
  „Dobro veće, Miladine.. radiš noćnu, a? Ma koji crni duhovi i demoni.. doduše, bilo je tu neko društvo, popili su dosta a čini mi se bogme da su i duvali onu travu. Nisam ih odmah primetio, inače bi mi naglavačke leteli odavde… nego, može po jedna ljuta, a?“
 Stariji policajac, Miladin, zabaci šapku na teme, okrenu se svom kolegi i konstatova…
  „Pa od jedne nam neće dlaka faliti sa glave… a i mislio sam da onaj tip nije sav svoj… braća ti se vratila za italiju, koliko vidim…“
  Priđoše šanku i zagledaše se u Sanju.
 „Jel, Sanjice, nešto si mi bleda večeras, kao da si iz mrtvih ustala…“
Upita drugi policajac, dok im je Sanja sipala ljutu u čašice…
  „Ma oni dani, znate…“
odgovori im, ostavi flašu na šanku i nastavi brisati čaše…
  „Izgleda da nam se Sanjica udaje, uskoro…“
dobaci gazda Gazmen preko sale.
 Mihajlo podiže pogled sa novina koje je rasprostro na drugom kraju šanka, i sa blagim smeškom pogleda prvo u Gazmena, pa u Sanju, kojoj se bledi obrazi užariše…
  „Mogao bi ti gazda malo jezik da skratiš, da ne bi dobio svoje…“
odbrusi Sanja…
  Dva policajca joj čestitaće, i u sebi se zapitaše odakle joj ta hrabrost da se tako gazdi, koji je bio poznat kao prgav čovek, obrati… Ipak, ispili su rakiju i napustili kafanu...
   Nedugo zatim, Gazmenova pojava za stolom je počela da bledi, da bi se transformisala u malu Tamaru, koja uzviknu…
  „Mama, mama, vidi..evo spremila sam vam svadbeni poklon… dokumenta za prenos vlasništva kuće i lokala na tvoje ime… potpisan …sada si gazdarica, tra la la la la ….
  A Sanja joj odgovori, srećna i blistava…
„Veštice mala…“

* * * * *
Sačuvana

...We'd better get back, 'cause it'll be dark soon, and they mostly come at night... mostly...
Sal
Banovan korisnik
predsednik


Poruke: 5.649
Ugled: +28/-10
Starost: 49
Lokacija: In the face of the place
Slike: moj album
Pol: Muškarac
Van mreže


WWW
« Odgovor #9 poslato: 27.12.2009. 20:11:14 »

   U samom Postojanju se nalazi jedan svet -ne svet. I postoji, i ne postoji.
Na njega ne može da stupi ni smrtnik, a ni besmrtnik. Na njega dolaze duše umrlih biča, i po dva službenika obe firme koji vode brigu o novo pristiglim.
   Taj svet je jedini neutralni svet u postojanju, gde agenti –službenici ne reže jedan na drugog, nego gledaju da prigrabe sebi što više duša.
I svaka firma ima svoj trajekt, kojim odvodi duše umrlih uzvodno ili nizvodno, prema svojoj obali i teritoriji.

   A taj svet je ima još nešto.
Ima golf teren.
I na tom istom golf terenu, to jeste na samom kraju terena, čovek, oko 30 godina star, obučen u sivi šorts i „havajku“ košulju je malim dvogledom posmatrao ukrcavanje duša, koji su i dalje imali svoj telesni oblik, u trajekt sa oznakama firme svetlosti, dole, ispod sebe…
   U sumornoj koloni, mrtvi su se pognutih glava postrojili na molu i polako, dostojanstveno i u tišini, prelazili most koji ih je vodio na palubu trajekta.
   Zatim se čovek (nazovimo ga uslovno tako) počešao po savršeno izbrijanoj bradi i skinuo naočare sa okruglim staklima, očistio ih košuljom i vratio na lice. Popravi svoj slamnati šešir, tako da mu ne smeta prilikom igre, te se zaputi ka protivniku.
   A protivnik je na sebi imao crno trodelno odelo, koje je krasila vatreno crvena kravata i cipele iste boje… ali naj markantnija stvar na tom, protivniku, je bila ta što je umesto glave imao lobanju ovna..
  „Kakav divan dan za partiju“
reče lik sa ovnovom glavom.
  „dan kao i svaki drugi“
 odgovori mu nosilac havajske košulje…
Obojici se istovremeno materijalizovao štap u ruci, te ovnova lobanja reče…
  „neka igre počnu…“
a havajac mu uzvrati…
 „što se mene tiče, igra je završena…“
njegov protivnik skide sako, te ga ležerno ispusti na ljubičastu travu i grohotom se nasmeja…
 „Možda partija, dragi moj konkurentu, ali ne i cela igra…“
Čovek (opet kažem, možemo ga samo uslovno nazvati čovekom) sa slamnatim šeširom namesti lopticu, zamahnu palicom i lansira je takvom silinom, da je zaparala ljubičasto nebo ovog sveta koji nije svet… i loptica, celi kilometar dalje nepogrešivo upade u rupicu…
  Zavrnuvši rukave vatreno crvene košulje, ovnova lobanja se naglo prestade smejati i počne psovati na sav glas… kada je završio, materijalizova lopticu ispred sebe i zamahnu.
   I ova loptica je zaparala ravnomerno, bez ijednog oblaka ljubičasto nebo ali pade celi metar ispred rupice…
  „Znaš“,
reče čovek u havajskoj košulji i slamnatim šeširom…
„dosada sam svaku partiju dobijao… a izgleda da ću i ovu i svaku narednu… za vek vekova.“ 
   
Kraj
Sačuvana

...We'd better get back, 'cause it'll be dark soon, and they mostly come at night... mostly...
ender33
Registrovani

kapetan


Poruke: 334
Ugled: +13/-0
Starost: 43
Lokacija: tu negdje okolo
Pol: Muškarac
Van mreže


WWW
« Odgovor #10 poslato: 27.12.2009. 21:15:55 »

Sal, šta reči.
Iz priče u priču postaješ sve bolji.
 bravo bravo bravo

Sačuvana

sad znam
     da
ništa ne znam
Sal
Banovan korisnik
predsednik


Poruke: 5.649
Ugled: +28/-10
Starost: 49
Lokacija: In the face of the place
Slike: moj album
Pol: Muškarac
Van mreže


WWW
« Odgovor #11 poslato: 27.12.2009. 21:24:48 »

Hvala... Smile
Sačuvana

...We'd better get back, 'cause it'll be dark soon, and they mostly come at night... mostly...
Tanjica
Daenerys Targaryen

predsednik


Poruke: 1.945
Ugled: +29/-10
Starost: 41
Lokacija: Bg
Pol: Žena
Van mreže


« Odgovor #12 poslato: 28.12.2009. 02:10:19 »

Divno, divno, divno..... postajes sve bolji. podrska
Tako volim pozitivne price i volim da se lepo osecam posle neke koju procitam. E pa posle ove price se jednostavno osecam jako lepo i optimisticno.

Bravo Sal    cvece2
Sačuvana

My needs are simple and few: food, clothing, a comfortable bed to sleep and NO IDIOTS.
elite
Still Shaper

predsednik


Poruke: 1.439
Ugled: +32/-3
Starost: 64
Lokacija: |Pančester
Pol: Žena
Van mreže


« Odgovor #13 poslato: 28.12.2009. 13:25:23 »

  Necu nista da kazem, da te ne ureknem     bravo bravo podrska
Sačuvana
Nesa
Vajper

predsednik


Poruke: 2.754
Ugled: +30/-1
Starost: 60
Lokacija: Beograd-Mirijevo
Pol: Muškarac
Van mreže


« Odgovor #14 poslato: 28.12.2009. 14:20:03 »

 podrska
Sačuvana
Stranice: [1] 2 3 4   Idi gore
  Štampaj  

 
Prebaci se na:  

Šema sajta  ◊   SF Vektor  ◊   TV program  ◊   Periodni sistem NF

Pravilnik  ◊   SF kviz  ◊   NF na Krstarici  ◊   SF filmovi  ◊   Bibliografije

Kopirajt © 2006-2019. SF tim. Sva prava zadržana.
Pokreće MySQL Pokreće PHP Powered by SMF 1.1.21 | SMF © 2015, Simple Machines | Mapa foruma | Arhiva | wap2 Ispravan XHTML 1.0! Ispravan CSS!
Stranica je napravljena za 0.048 sekundi sa 23 upita.